Grčka književnost

Ovaj članak je o antičkoj grčkoj književnosti. Za srednjovekovnu grčku književnost v. članak Vizantijska književnost. Za modernu grčku književnost v. članak Novogrčka književnost.

Grčka književnost obuhvata književno stvaralaštvo na grčkom jeziku koje započinje Homerovim epovima oko 8. veka pne., a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici.^[1] Grčka je književnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematici tako i u oblikovanju gotovo svih književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici – osam pre nove ere i pet nove ere – stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika – Aleksandrija, Antiohija i drugi – postali veća središta grčke civilizacije od starih grčkih polisa. S obzirom na društvene, političke i književne prilike, može se celokupna antička grčka književnost podeliti na četiri perioda:^[2]

Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka pne.);
Klasično razdoblje (5. i 4. vek pne.);
Aleksandrijsko razdoblje (od 3. do 1. veka pne.);
Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).

Arhajsko razdoblje

KNJIŽEVNOST

Najstarije poznato grčko pismo jeste mikenski silabički linear B, koji nam je ostao sačuvan na glinenim tablicama iz toga doba. Te tablice sadrže zapise, najčešće jednostavno u vidu različitih spiskova, koji se odnose na trgovinu: prave književnosti tu nema, a njeno odsustvo objašnjava se na različite načine. Prema jednoj teoriji, mikenska se književnost, kao što je slučaj i s kasnijim Homerovim i drugim delima kiklične epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to da linear B nije bio sasvim prilagođen glasovima grčkoga jezika. Prema drugoj teoriji, književna dela – budući element društvene elite – bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se međutim nije sačuvao.^[3]

Epsko pesništvo

Homer

Na početku grčke književnosti tako stoje dva njena najveća dela, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, te nekoliko neznatnih metričkih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesničke tvorevine svojom složenom strukturom i stilizacijom daleko odskaču od svakoga početništva: jasno je da one, zapravo, predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije čiji počeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se nazivaju mračnim dobom Grčke (od 12. do 8. veka pne.). Homer (Ὅμηρος) je prvi pisac grčke književnosti i istovremeno najveći epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da je živeo negde u 8. veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom životu zapravo nema. Antička tradicija nam kazuje da je Homer bio slepi pevač, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevača Demodoka iz Odiseje na ličnost samoga pesnika. Stoga se još od antike pa sve do naših dana stvorio čitav korpus veoma različitih teorija o prvom helenskom pesniku, koji obrađuje tzv. homersko pitanje.^[4]

Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodišnjeg razvoja usmene narodne književnosti u Maloj Aziji. Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici možda bili pevači – rapsodi (ῥάψοδοι), koji su lutali od grada do grada i zabavljali stanovnike pesmama o "slavnim delima junaka" (κλέα ἀνδρῶν) i među koje tradicija obično ubraja i samoga Homera, te aedi (ἀοιδοί), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po potrebi pevali o junačkim delima junaka mitskoga razdoblja. Prema nekim razmišljanjima, ti su rapsodi i aedi prenosili junačke pesme kroz mnoge vekove.^[5] Da je u Helena i pre Homera cvetala epska poezija, potvrđuju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savršenu epsku tehniku, umetnički izraz, književni jezik, okretan stih, mnoštvo ukrasnih prideva, tzv. stalnih epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima ne opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju dođe do određenog mesta u opisu bitke, plovidbe lađe, i na kraju tipične brojeve. Sve te pojave nesumnjivo su plod dugotrajne umetničke prakse.^[6] Može se pretpostaviti da su helenskoj herojskoj epopeji prethodile kraće pesme u kojima se uz pratnju muzičkog instrumenta pevalo o junačkim delima. Te su pesme, kako se čini, bile delo Eoljana – Ahejaca, koji su došli iz Tesalije i drugih delova grčkoga kopna i prvi se učvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme s likovima i motivima iz kopnene Grčke mešale su se s onima u novoj domovini, a bile su podređene jednoj osnovnoj temi – borbi sa stanovnicima u novom kraju.^[7] Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je čvrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najviše umetničko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku pne.

Ilijada (Ἰλιάς, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (Ἴλιον), drugom imenu grada Troje. Sadržaj joj je uzet iz ciklusa priča o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko razdoblje, nego je ograničio građu prikazavši događaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj godini rata. Glavna je tema ovoga epa svađa između Ahileja i Agamemnona zbog otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio Ahilejevog prijatelja Patrokla.^[8]^[9]

Odiseja (Ὀδύσσεια, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodišnjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset godina po raznim morima i doživljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivši u brojnim opasnostima sve prijatelje, vraća se na Itaku, gde se uz pomoć sina Telemaha osvećuje proscima koji su maltretirali njegovu vernu ženu Penelopu i na gozbama rasparčavali njegovu imovinu.^[10] Tako okosnicu ovoga speva čine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaćeni sintetičkim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodišnjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvoru feačkoga kralja Alkinoja (9–12. pevanje). Osim toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kreće u potragu za ocem (1–4. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja je jednostavna, a to je primetio još Aristotel, koji u Poetici 1459b kaže: "Svaka mu je naime od pesama sastavljena: Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna".^[10] Homer je genijalni pesnik kome je uspelo da narodnu epsku poeziju uzdigne na umetničku visinu, koju otada više niko nije dostigao. Homerova poezija je puna živog pripovedanja, jasnog izražavanja, pažljivog crtanja ljudskih karaktera, sveže životne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske književnosti nije izvršilo tako snažan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi.^[11]

Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno epsko stvaralaštvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela već od 5. veka pne. podstakao ozbiljnu kritiku, koja i danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim Homerom podrazumevaju se manja pesnička dela koja su se pripisivala Homeru.^[12] Među njima je svakako najznačajniji zbornik od 33 homerske himne (ὕμνοι) napisane u heksametrima i epskom stilu, u vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju različita božanstva. Ove su se himne prvobitno zvale "uvodi" (προοίμια), što govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su služile rapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju stihova prave male poeme. Tako Himna Demetri obrađuje priču o otmici Persefone i teškoj boli Demetre koja luta po svetu tražeći kćerku. Himna Apolonu opeva rođenje ovoga boga na Delosu i njegove doživljaje tokom osnivanja proročišta u Delfima. Himna Afroditi obrađuje ljubavnu avanturu ove boginje s Anhizom, dok je Himna Hermesu puna humora i priča o tome kako je tek rođeni Hermes nestašnim lukavstvom prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo pripadaju Boj žaba i miševa (Βατραχομυομαχία, 303 stiha) koja parodira sadržinu i stil epske pesme, ali koja je verovatno nastala tek u helenističko doba, Margit (Μαργίτης, od μάργος = budala) koja na podsmešljiv način govori o nekom junaku–budali koji je mnogo znao ali sve naopako, te Kerkopi (Κέρκωπες) koja je prikazivala dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.^[13]

Kikiličke epopeje

Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je nastao veliki broj pesama koje su se takođe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju kikličnim epovima jer čine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronološki prikazan neprekinut krug (κύκλος) mitskih događaja u sadržajnoj celini. Kikličke pesme su se takođe nalazile na recitatorskom repertoaru rapsoda i pružile su bogatu mitološku građu lirskim, horskim i dramskim pesnicima. Međutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kiklične pesme u drugi plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sačuvale samo u oskudnim fragmentima, premda nam je njihov sadržaj poznat.^[14] Tebanskom ciklusu pripadale su pesme Edipodija (Οἰδιπόδεια, 6.600 stihova) o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatim Tebaida (Θεβαίς, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvršenju Edipovog prokletstva međusobnim ubistvom Polinika i Eteokla, Epigoni (Ἐπίγονοι, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe i, naposletku, Alkmeonida o tome kako je Alkmeon ubio svoju majku i potom se čistio od greha.^[15]

Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (Κύπρια, 11 knjiga) koja je opevala događaje koji su se dogodili pre radnje Ilijade, zatim Etiopida (Αἰθιοπίς, 5 knjiga) koja je opisivala događaje nakon Ilijade, uključujući kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog vođu Memnona ali i kako sam gine od Parisove strele, zatim Mala Ilijada (Ἰλιάς μικρά, 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oružje između Ajanta i Odiseja, Ajantovo samoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija (Ἰλίου πέρσις, 2 knjige) obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin beg, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, požar grada i žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu. Povratak (Νόστοι, 2 knjige) opevala je povratak helenskih junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadržaj Odiseje i započinjala opisom sahrane Penelopinih prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i u neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za ženu, a Telemah Kirku.^[14]^[16]

Hesiod

Velike društvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini 8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod (Ἡσίοδος, možda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grčki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te se može smatrati prvom individualizovanom pojavom u grčkoj književnosti.^[17] Njegova Teogonija (Θεογονία = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grčku mitološku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikaže Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prošlosti postaje svemogući čuvar pravde.^[18] Isticanje moralnih problema i težnja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju početak rušenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv Poslovi i dani (Ἔργα καὶ ἡμέραι, 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svome bratu rasipniku upućuje opomene i savete o tome kako će steći imovinu na častan način. Međutim, pesnikovo obraćanje bratu samo je okvir za pouke koje upućuje svojim savremenicima o tome da se čovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da je ljudski život nekada bio sladak, a sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj državi koja želi biti utemeljena na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne laž, prevara i nasilje vladara. Premda je Hesiodov pogled na život pesimističan – velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale – ipak se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih društvenih stremljenja u odnosu na prethodni ratnički ideal herojske epohe.^[19]

Lirsko pesništvo

Postanak i ujedno najviši domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bila već na zalasku. Ona je zapravo melodički i ritmički usavršeno narodno pesništvo. Razvoj umetničke grčke lirike uslovila su dva ključna uzroka. Prvi čine nove društvene prilike tokom kojih dolazi do dubokih promena u političkim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do pokretanja zamašne grčke kolonizacije širom Mediterana te do izgradnje i učvršćivanja polisa kao osnovnog duštvenog i državnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici – otkriće harmonije i usavršavanje muzičkih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u širem smislu obeležavala razvitak velikog dela duševnog života, pa je izraz ἀνὴρ μουσικός (= muzički čovek) nasuprot izraza ἀνὴρ ἄμουσος (= nemuzički čovek) označavao obrazovanog čoveka. Muzika je imala važan položaj u grčkoj kulturi, i sva se grčka lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenska muzika nažalost propala, ali znamo da su među najčešćim muzičkim instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula.^[20]^[21]

Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one starogrčke pesme koje su se pevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica – sami Grci arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od μέλος = pesma). Ta se melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim što su se razlikovale po metrima koji su se u njima obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to što je prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvođenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrčke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liričare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horske liričare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Međutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.^[22]

Elegija

Spoljašnja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesničkih vrsta jeste posebna metrička građa, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se čini, nastaje u Maloj Aziji kao tužbalica i naricaljka, da bi se u kopnenoj Grčkoj često preobrazila u svojevrsni bojni poklič. Grčka se elegija najpre i razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog života sadržaj.^[23] Ratni užas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesničko stvaralaštvo Kalina (Καλλῖνος), koji se ubraja među najstarije elegičare i koji je živeo negde u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam se sačuvao, osim nekoliko fragmenata, početak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugrađane na oružje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i žestok ratni poklič, a sadrži ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plaši smrti, te junački pada u borbi.^[24] Ratničku elegiju pisao je i Tirtej (Τυρταῖος), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog mesenskog rata (645–628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i opomene ili savete (ὑποθῆκαι), i to u jonskom dijalektu s nešto dorizama. Njegova je poezija ratna i građanska: glavni su mu motivi odlučna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poređenje junaka s kukavicom i njihove različite sudbine.^[25]

Sasvim je drugačiji elegičar Mimnermo (Μίμνερμος, druga polovina 7. veka pne.), najverovatnije iz Kolofona, čija je poezija usredsređena na lična osećanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je pesnik živeo. Njegova je poezija melanholična i ljubavna. Ljubav, uživanje i radost za pesnika su željena dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlači kada on pomisli da je lepoj mladosti suđeno da precvate i prođe, a umesto nje će doći starost, bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviračici Nani (Ναννώ) koju je pesnik snažno ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su čežnje i odzvanjaju muzikom.^[26]

Pesmama s društveno-političkom tematikom vraća se Atinjanin Solon (Σόλων, oko 638–558. pne.), veliki zakonodavac i reformator atinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izložio svoje etičke ideje i refleksije, objašnjenja i opravdanje vlastitoga političkog rada. Pre no što se 594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskoga posla, svojom elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje su tada držali Megarani i suzbijali slobodu atinske trgovine. Ukupan Solonov pesnički rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas sačuvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu s dosta atičkih elemenata. Pored Salamine, u njegov pesnički opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije u kojima Solon opravdava i objašnjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi, u kojima izlaže svoja etička shvatanja.^[27]^[28]

U drugoj polovini 6. veka pne. živi i deluje Teognid (Θέογνις), elegijski pesnik iz Megare, od kojeg nam je sačuvano 1.389 stihova. To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz njegovih elegija, s gnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu svi Teognidovi, nego su vremenom bili njima dodati i neki stihovi drugih pesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je bio aristokratskog porekla i uverenja, te da je učestvovao u sukobima između aristokrata i demosa koji su razdirali njegovu zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka izašla kao pobednik, aristokrati su morali bežati iz Megare, a među njima i Teognid, koji otada živi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove političke borbe i teškoće našle su odraza u Teognidovim elegijama, čiji glavni deo čine ὑποθῆκαι (= opomene), koje su upućene mladom plemiću Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde ispunjene žarom, strašću i bolom zbog iskustva čoveka koji je život proveo u neprekidnoj borbi, u nevolji i siromaštvu. Moralna pouka Teognidova uglavnom je pesimistična: mladost i sam život su nestalna dobra, smrt i siromaštvo vrebaju na svakom koraku, dobri propadaju, a zli trijumfuju. Ipak, pomisao na smrt izaziva kod pesnika uživanje u radosti i mladosti, pa u njegovoj poeziji nalazimo i veselih trenutaka.^[29]^[22]

Savremenik je Teognidov bio Fokilid (Φωκυλίδης), čije elegije i pesme u tetrametrima imaju didaktički karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadržajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U sačuvanom fragmentu od osam stihova oponaša Semonida Amorginca i u satiri na žene razlikuje četiri vrste žena: jedna je nastala od kuje, druga od pčele, treća od svinje, a četvrta od kobile, pri čemu je dakako najbolja ona koja potiče od pčele. Na osnovu malog broja fragmenata ne može se dati prava i potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. živeo je i prvi helenski pesnik-filozof, Ksenofan iz Kolofona (Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, oko 565– oko 473. pne.), koji je po tradiciji bio osnivač elejske filozofske škole. Pored epskih poema Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje, pisao je elegije te prvi u grčku književnost uveo novu vrstu poezije pod nazivom Σίλλοι (= Rugalice), gde je na satirički način oštro kritikovao i ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik, ali je oštrom kritikom tradicionalne percepcije antropomorfnih božanstava i religijskih verovanja i obreda uopšte jačao veru ljudi u njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromišljanje.^[30]^[31]

Jambografija

Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογή, tj. ritmička recitacija s muzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu.^[32] Jamb dopušta čitav niz različitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog izražaja kakav elegija nije poznavala.^[33] Najstariji je i istovremeno najsnažniji pesnik jamba bio Arhiloh (Ἀρχίλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku pne., burnim i nemirnim životom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata. Izgubivši svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaćenik u vojsku Tasošana koji su ratovali s Tračanima, ali bezuspešno, pa se pesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksošana. Čovek žestoke ćudi, nagle i iskrene, uvek spreman da napada jambima, često i oštrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili – takav utisak stičemo o Arhilohu iz sačuvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko osećajan i plemenit, ali strasna i neuzvraćena ljubav prema Neobuli, kćerki paroskog aristokrata Likamba, koja je proizvela istinski nežne i osećajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mržnju kad je Likamb odbio pesniku dati svoju kćerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako oštrim i zajedljivim pesmama, da im – prema legendi – nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova poezija bila je raznovrsna i kretala se od dražesnih i plemenitih slika do najžešće ironije i prostote. Arhilohov uticaj na potonje grčke liričare bio je ogroman, a među rimskim pesnicima posebno se na njega ugledao Horacije.^[34]

U 7. veku pne. živeo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac (Σημονίδης ὁ Ἀμοργινός), rođen na Samosu i osnivač kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su sačuvani fragmenti, iz kojih se vidi da mu je poezija bila poučna i refleksivna. Najpoznatiji je ipak po jampskoj satiri O ženama (Περὶ γυναικῶν), gde duhovito i ironično ocrtava deset tipova ženskog karaktera, koje izvodi iz različitih životinja i elemenata: prljava žena potiče od svinje, lukava od lisice, brbljiva od kuje, troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled na život što ga iskazuje ovaj mizogini pesnik prilično je pesimističan: bolest, starost, rat, brodolomi i samoubistva – to je preovlađujući okvir njegove životne stvarnosti.^[35] Otprilike jedan vek kasnije živeo je Hiponakt (Ἱππῶναξ) iz Efesa, čije je stvaralaštvo cvetalo oko polovine 6. veka pne. On je prvi sasvim izgrađeni pesnik realista, pravi i iskreni pesnik-prosjak, označen kao pesnik najbednijih društvenih slojeva. Od njegove pesničke produkcije najznačajniji su jambi, od kojih su sačuvani samo fragmenti, ali se iz njih može rekonstruisati niz situacija i tipova, npr. gozba gde se pije iz vedra, javne kuće s prostitutkama, smrdljive krčme pune insekata, trg s prizorima telesnih kazni. Pesmama kao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli koji drhte od hladnoće, među njima i sam pesnik. Hiponaktova poezija je nesporedna, silovita, oštro individualizovana, realistična, gorka, ponekada podrugljiva i ironična, pa se može smatrati dalekim prethodnikom kiničkog morala.^[36]

Monodija

Uporedo s elegijom i jambom prilagođavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je isticalo doba raslojavanja helenskoga društva. Tako se i grčka melika razvijala u vezi sa životom naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih osećanja i crta lične biografije načinili su eolski pesnici, čije je književno i muzičko središte bilo ostrvo Lezbos.^[37] S ovog ostrva je i Alkej (Ἀλκαῖος, rođen oko 630. pne.), čiji su rodni grad Mitilenu razdirale unutrašnje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama učestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast došao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, međutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno živeo do kraja života. Njegove su pesme filolozi podelili na političke i ratničke pesme (στασιωτικά), ljubavne (ἐρωτικά), vinske (συμποτικά ili σκόλια) i himne bogovima, ali nijedna njegova pesma nije do nas došla potpuna.^[38] Ipak, iz oko 150 sačuvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stil bio uzvišen i kratak, dražestan i snažan, posebno u političkim pesmama koje su u sebi imale govorničku žestinu (plerumque oratori similis, kaže rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez opterećujuće retorike. U političkim pesmama žestok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama peva i o veselju na gozbama i o ljubavi: božanska Dionisova tečnost našla je u njemu sjajnoga i vatrenoga pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevane su u alkejskoj strofi, nazvanoj po njemu.^[39]

I najslavnija grčka pesnikinja Sapfa (Σαπφώ, druga polovina 7. veka pne.) bila je s ostrva Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa, kada je oko 596. pne. vladajuća demokratija proterala plemstvo, sklonila na Siciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao Pitak. O Sapfi su kolale mnoge legende: da je ružna, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladić Faon nije uzvraćao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka – po njoj je, najzad, i nazvana istopolna ljubav između žena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo kako je Sapfa znala snažno ljubiti.^[40] Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je poučavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala "kućom Muza". Alkej ju je zvao "čistom" (ἄγνα), Platon ju je nazvao "desetom Muzom", a Strabon "nečim čudnovatim" (θαυμαστόν τι χρῆμα).^[41] Njene su pesme antički filolozi svrstali prema metru u devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetnički svakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safičkoj strofi, nazvanoj po njoj. Sapfina poezija odiše dubokim ljubavnim žarom, prožeta je lepim mislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i savršenim stilom. Ljubav, cveće, noć puna mesečine, priroda, zvuk, boja – to su motivi i slike koji se skladno razlivaju u njenim stihovima.^[42]

Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom (Ἀνακρέων, rođen oko 570. pne.), Jonjaninom iz grada Teosa na maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne., iselio se Anakreont s još nekim sugrađanima u grad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moći i sjaja. Nakon Polikratova ubistva, doveo je Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. i Hiparh pao s vlasti, o Anakreontovu životu ne znamo ništa pouzdano: po nekima je živeo kod Aleuada Ehekratida u Tesaliji, a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u Abderi.^[43] Premda Jonjanin, Anakreont je bio pravi nastavljač subjektivne eolske poezije Alkejeve i Sapfine, iako ne s tako dubokom osećajnošću. Njegova poezija, od koje je sačuvano samo oko 100 kratkih fragmenata, ima pretežno erotski i simpotički karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva sačuvana fragmenta bila su deo himni posvećenih Dionisu i Artemidi, a pisao je i elegije, jambe i epigrame. Sadržaj Anakreontovih pesama je bezbrižno uživanje života, ali erotika mu nije neposredna i duboko proživljena kao kod Eoljana: žar njegove strasti je veliki, ali brzo gasne. Ipak, Anakreontovo pesništvo vedrog i ugodnog raspoloženja steklo je veliku popularnost već u antici, pa su se kasniji pesnici ugledali na njega pevajući pesme istoga sadržaja: sačuvano je oko 60 takvih pesmica lagodnog sadržaja nazvanih Anacreontea (Ἀνακρεόντεια). Na njega se ugledao i veliki rimski pesnik Horacije.^[44]

Horska lirika

Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman (Ἀλκμάν, druga polovina 7. veka pne.), ali je živeo u Sparti, gde je sastavljao himne, peane (svečane obredne pesme u Apolonovu čast), hiporheme (vesele i živahne plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se najviše proslavio partenijima, pesmama koje su u čast bogova pevali devojački horovi. Od oskudnih fragmenata koji su došli do nas najduži je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je, kako se čini, spevana u čast Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo prelazi na pohvalu ljupke lepote devojaka, učesnica hora, prožetu sjanim slikama iz njihovih svakodnevnih života.^[45] Ni o Stesihoru (Στεσίχορος, kraj 7. i početak 6. veka pne.), koji se možda rodio u Metauru u južnoj Italiji ali je živeo u Himeri na Siciliji, nije moguće dati neki određeni sud, jer se sačuvalo premalo fragmenata, od kojih najduži ima šest stihova. Ovaj pesnik, kome se pripisuju inovacije u muzici i metrici – među kojima je najvažnija bila podela horske pesme na trijade koje čine strofa, antistrofa i epoda – obrađivao je i narodne priče lokalnog karaktera o strastvenim i nesrećnim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je zbog nevere oslepila ljubomorna nimfa.^[46] Iz južne Italije bio je i Ibik (Ἴβυκος, početak 6. veka pne.) iz grada Regija, koji je međutim veliki deo života proveo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, gde je upoznao i Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sačuvan je jedan veći odlomak na papirusu koji sadrži pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnih pesama u čast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu ljubavnu strast prema mladićima.^[47]

Simonid Kejanin (Σιμωνίδης, 556–468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, živeo na dvorovima različitih tirana (Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u dubokoj starosti u Agrigentu na Siciliji. Na početku grčko-persijskih ratova nalazio se u Atini, gde je postao pesnikom borbe helenskog naroda protiv Persijanaca: opevao je sve grčke pobede i proslavio u elegijama junake poginule u borbama kod Termopila, Maratona, Salamine i Plateje.^[48] Horske pak pesme zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesme u čast Dionisa), partenije, peane i himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije – epigrama. U antici je Simonid bio naročito poznat po dubini osećaja koje je svojim tužaljkama umeo pobuditi kod slušalaca.^[49]

Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te živim slikama i jakim osećajima, zadahnutim blagim pesimizmom, otvorila je u grčkoj književnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i Pindar. Bakhilid (Βαχυλίδης, oko 518–450. pne.), nećak Simonida Kejanina, rodio se na ostrvu Keosu. O njegovom se životu ne zna mnogo, ali izgleda da je bio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u Sirakuzi na dvoru Hijerona, gde se nadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda u grčkim narodnim takmičenjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih smo pesama imali tek neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskim papirusima pronađeno 14 epinikija (pesama u čast pobednika na atletskim takmičenjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid posle Pindara najbolje poznati horski liričar. Bakhilidov epinikij ima istu strukturu kao i Pindarov, tj. aktuelnost (hvali se pobednik u nekom takmičenju, njegovi preci i grad) – mit (govori se o nekom heroju kao pretku pobednika ili se obrađuje neki mit vezan za grad pobednika ili mit o lokalitetu takmičenja ili o uvođenju takmičenja) – aktuelnost (gnomski saveti i opomene kojih se pobednik treba držati). Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrađuju na lirski način. Zanimljiv je ditiram Tezej (Θεσεύς), koji je ceo u obliku dijaloga između Tezejeva oca Egeja i hora koji čine Atinjani.^[50]

Pindar (Πίνδαρος, 522. ili 518–442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne aristokratske porodice, pa mu je čitavo pesništvo duboko prožeto duhovnim idealima helenske aristokratije.^[51] Pindarov pesnički rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike: himne, peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose (tužbalice za mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sačuvano 44 epinikija ili oda, koje se prema mestu na kome je postignuta pobeda dele u četiri grupe: Olimpijske (Ὀλυμπιονῖκαι), Pitijske (Πυθιονῖκαι), Nemejske (Νεμεονῖκαι) i Istamske (Ἰσθμιονῖκαι).^[52] Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i metričkih oblika, strukturisane su redovno prema uobičajenoj shemi aktuelnost – mit – aktuelnost. Ali pesnikova pažnja zaustavlja se na spoljašnjim obeležjima atletske pobede: samo takmičenje nikada ne opisuje, jer njega pobeda zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli prelaz u područje mita (tzv. pindarski let), koji zahvata najduži deo ode i gde najviše dolazi do izražaja pesnikov duh, njegovi pogledi na život i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve negativne crte heroja i bogova. Veliku slavu postigao je već u antici, smatran često najvećim helenskim liričarem kome je pripalo prvo mesto u kanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov uticaj naročito je vidljiv u horskim delovima tragedije.^[53]

Prozno stvaralaštvo

Počeci književne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za potrebe svakodnevnog života, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim igrama, spiskove sveštenika i činovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su se tada nalazili najnapredniji i najbogatiji gradovi u celom grčkom svetu. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokušali ponuditi odgovore na teške probleme koje im je postavljala priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao prvi prozni pisci pišu svojim jonskim dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grčke proze. Već se u antici raspravljalo da li je prvi prozni pisac bio istoričar Kadmo iz Mileta (početak 6. veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i cele Jonije ili njegov savremenik, filozof Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Pećina sa sedam skrovišta).^[54]

Prvi pravi grčki filozofi i začetnici nauke bila su trojica Milećana, čija učenja čine tzv. miletsku školu. Prvi od njih, Tales (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547. pne.) – koji izgleda nije ostavio ništa napisano – kaže da je prauzrok svega u prirodi voda,^[55] Anaksimen (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka pne.) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem vazduha,^[56] dok je najapstraktniji odgovor dao Anaksimandar (Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu apeiron (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet.^[57] Anaksimandar je nešto stariji od Anaksimena i sastavio je prvi filozofski spis, pod naslovom O prirodi (Περὶ φύσεως), a zatim je i Anaksimen svoje misli zapisao u jednom spisu istoga naslova.^[58] Šestom veku pripada i Pitagora (Πυθαγόρας), koji nije ostavio ništa napisano i koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi iz određenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo.^[54] Pitagora je izvršio ogroman uticaj na antičku filozofiju i nauku, što neposredno što preko svoje pitagorejske škole.^[59]

Najstariji grčki istoriografi i geografi obično se nazivaju logografima (λογογράφος = prozni pisac), a tako su se u Atini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske govore. Najvažniji logograf bio je Hekatej iz Mileta (Ἑκαταῖος ὁ Μιλήσιος), koji je živeo za vreme persijskog kralja Darija (vladao 525–485. pne.) i koji je napisao dva dela: Genealogije (Γενεαλογίαι) sa pričama o mitskim junacima gde je nastojao uneti i nekog hronološkog reda i naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su mu se činile neverovatnima, te Opis Zemlje (Γῆς περίοδος) s geografskim opisima Evrope i Azije te podacima o narodima i njihovim običajima.^[60]

Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (Αἴσωπος, 6. vek pne.), premda se koreni basne kao književne vrste nalaze u dalekoj prošlosti i možda su nastali u Indiji.^[60]^[61] Ezop je bio rodom iz Frigije u Maloj Aziji i kao rob služio je više gospodara. Kako se čini, on svoje basne nije pisao, već ih je pričao u prozi, a kasnije su se širile usmenom predajom i u svojoj jezgri sačuvale su se u dosta neiskvarenom obliku. Međutim, tokom vekova svaka se basna počela pripisivati njemu, pa je pod Ezopovim imenom sačuvan čitav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je prava mala drama sa zapletom, kulminacijom i raspletom, često odiše svežim humorom, a svoju etičku i pedagošku vrednost čuva i danas.^[62]

Klasično razdoblje

U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom razvoju grčkoga sveta, koje će otada pa tokom čitavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna hegemonija Atine tako se potpuno podudara s njenom političkom hegemonijom, koja je započela sjajnim atinskim pobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokom grčko-persijskih ratova i učvrstila se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza.^[63] Atička književnost u 5. veku pne. obrađuje različita pitanja koja su postavljale savremene društvene i političke prilike – državnu politiku, moral, vaspitanje, privredu – a u središtu svih tih pitanja nalazi se čovek, njegov položaj i uloga u društvu, kao i njegova moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeležja klasične književnosti bliska povezanost s narodom, obrada svakodnevnih životnih problema, monumentalnost i humanizam.^[64] Od književnih vrsta glavno mesto zauzima drama – tragedija i komedija – koja, uz Homerove epove, predstavlja najvažniji doprinos Helena evropskoj književnosti.

Tragedija

Postanci grčke drame padaju u 6. vek pne., a njeni vrhunci u 5. i 4. vek pne. Najstarije i gotovo jedine podatke o postanku tragedije nalazimo u Aristotelovoj Poetici, gde čitamo da je nastala od improvizovanog početka, i to od onih koji su započinjali pevati ditiramb, da je prošla kroz mnogo promena dok je zadobila svoj uobičajeni oblik. Prikazivanje tragedije u staroj je Grčkoj bila služba božanstvu, deo državnoga kulta. Dva bitna obeležja tragedije jesu kult boga Dionisa i mit. Na razvitak tragedije posebno je uticalo uspostavljanje tiranije u mnogim polisima, jer su se tirani posebno oslanjali na seljaštvo, među kojima je popularno božanstvo bio Dionis, koji nije pripadao "aristokratskom" Olimpu. Herodot kaže da je Arion iz Metimne "prvi spevao ditiramb, dao mu naslov i prikazao ga u Korintu",^[65] a Suidina enciklopedija: "Kažu da je Arion izumeo tragički način, i da je prvi sastavio hor i spevao ditiramb, i prozvao tako ono što je hor pevao, i uveo da satiri govore stihovima".^[66] Dakle, on je od ditiramba stvaorio satirsku pesmu kada je uveo običaj da Dionisa slavi njegova pratnja, tj. satiri, koji se u prenesenom smislu, zbog brade i bludnosti, a možda i zbog kostima, nazivaju τράγοι (= jarci). Odatle je i postala reč tragedija, tj. pesma koju su pevali ljudi preodeveni u satire.^[67]

Atinski tiranin Pizistrat uveo je dve važne svetkovine: Panateneje i Velike Dionisije,^[68] za vreme kojih je 534. pne. prvi put prikazana jedna tragedija pesnika Tespida, koga tradicija smatra "ocem tragedije". On je prema horu postavio jednog silena kao glumca, koji je horu govorio nešto što je hor podsticalo na pevanje ili je s horovođom zametao razgovor. Za govor toga glumca, koji je počeo prikazivati višestruke likove, upotrebljen je oblik jampske pesme, tj. trohejski tetrametar i jampski trimetar. Može se, dakle, zaključiti da je tragedija postala u Atini od satirskog ditiramba, koji je u nju došao s Peloponeza.^[69] Ali tragedija svoj prirodni oblik dobija tek posle pada Pizistratida, jer ono što je stvorio Tespid još uvek ima više karakter satirske igre.^[70]

Drugi atički tragički pesnik, nakon Tespida, bio je Heril, za koga Suida kaže da je napisao oko 160 drama, ali je poznat samo naslov jedne drame: to je Alopa, sa građom iz eleusinskog mita.^[71] Najvažniji tragički pesnik pre Eshila bio je Frinih iz Atine, za koga Suida kaže da je prvi tragičku poeziju izneo na pozornicu, prvi uveo ženski lik, izumeo tetrametre (što znači da aleksandrijski filolozi nisu imali tragičarskih tekstova starijih od Frinihovih) te napisao devet tragedija.^[72] Među ovih devet tragedija su i dve s istorijskom tematikom: Zauzeće Mileta i Feničanke (koja slavi salaminsku pobedu).^[73] Frinihova tragedija već ima umetnički doteran govor, kako pokazuju dva odlomka iz njegovih Pleuronjanki, ali prave radnje još uvek nema mnogo, jer postoji samo jedan glumac.^[74] Tragički pesnik bio je i Frinihov sin Polifrasimon, za koga Suida pominje da je naposao tetralogiju Likurgija.^[75] Peti tragičar bio je Pratina, koji je navodno napisao 50 drama, od kojih 32 satirske igre. Po imenu su poznate dve njegove drame: Satiri rvači i Dismene ili Karijatide. Misli se da se u ovoj drugoj drami radilo o dva hora koji se prepiru: naime, Karijatidama su se nazivale igračice u kultu Artemide u Kariji na severnoj granici Lakonije i Arkadije, a Dismenama seoske bakhantkinje u Sparti, pa bi ova drama prikazivala sukob između apolonsko-kitarističke i dionizijsko-auletske muzike.^[75] I Pratinin sin Aristija pisao je tragedije: 467. pne. prikazao je očevu satirsku igru Satiri rvači, a po naslovu su poznate njegove drame Persej, Tantal, Antej, Atalanta, Kiklop i Orfej.^[76]

Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (Αἰσχύλος, 525–456. pne.), rođen u Eleusini blizu Atine, koji je uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i trećega glumca.^[77] Građu za svoje tragedije uzimao je iz bogate riznice grčke mitologije, a naročito je rado obrađivao domete ljudske sudbine kojom upravljaju božanska pravda i večni zakoni kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe (Ἑπτὰ ἐπὶ Θήβας) o borbi Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsa zbog svoje pomoći ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sačuvane trilogije u helenskoj književnosti, pod naslovom Orestija (Ὀρέστεια), koja obrađuje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zločini uzrokuju nove zločine. Prvi deo trilogije je Agamemnon (Ἀγαμέμνων) koja govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova žena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist, zatim sledi Žrtva na grobu ili Hoefore (Χοηφόροι) o tome kako Agamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se završava tragedijom Eumenide (Εὐμενίδες) koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage (Eumenide).^[78]

Mlađi savremenik Eshilov bio je Sofokle (Σοφοκλής, 495–406. pne.), rođen u Kolonu blizu Atine, pravi predstavnik Periklova doba. Na scenu je uveo i trećega glumca, čime je povećao dramatiku radnje, a broj članova hora povećao je sa dvanaest na petnaest.^[79] U odnosu na Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo više pažnje i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava te složeniji i bogatiji duševni život. Tragedija Elektra (Ἠλέκτρα) govori o Agamemnonovoj kćerki Elektri koja živi za osvetu učekujući brata Oresta da ubije majku Klitemnestru. Najbolja mu je drama Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς) koja govori o tome kako je tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog oca, oženio se vlastitom majkom te na vrhuncu slave i moći, istražujući uzroke kuge, otkriva strašan greh u kojem živi te oslepljuje sama sebe i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Antigona (Ἀντιγόνη) govori o Edipovoj kćerki Antigoni koja nakon smrti braće Eteokla i Polinika želi po božanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio protiv grada, što kralj Kreont zabranjuje i Antigonu kažnjava smrću, što prouzrokuje i njegovu vlastitu propast. Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ) govori o slepom izgnaniku Edipu koji, po Apolonovom uputstvu, kod Kolona traži smirenje i očišćenje od greha, i to na samrti i dobija, zahvaljujući i atinskom kralju Tezeju. Sačuvane su još drame Ajant (Αἴας) o ludilu koje je spopalo Ajanta nakon što je Ahilejevo oružje dosuđeno Odiseju, Trahinjanke (Tραχίνιαι) o tome kako Dejanira nehotice ubija svoga muža Herakla, te Filoktet (Φιλοκτήτης) o tome kako Grci polazeći na Troju ostave Filokteta na ostrvu Lemnosu jer mu se iz rane širi nepodnošljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez Heraklova luka i strela koje se nalaze kod Filokteta, te ga posećuju Odisej i Neoptolem, koji međutim ne uspeju dobiti to važno oružje, pa se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i naređuje Filoktetu da im preda oružje i sam pođe u Troju.^[80]

Treći veliki tragički pesnik Euripid (Εὐριπίδης, oko 480–406. pne.) rodio se na Salamini, ali je veći deo života proveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka pne., kada počinje kriza atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem naprednog učenja sofističke i materijalističko-atomističke filozofije. Čovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi": Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosvećenost, koja ima čistije i uzvišenije predstave o suštini božanstva.^[81] Euripid prvi u dramu unosi psihološku analizu likova, otkrivajući dotad nepoznat svet duševnog i emocionalnog života, u kome se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima već ustaljenog običaja i mišljenja. Poseban Euripidov značaj za svetsku književnost zasniva se na njegovim ženskim likovima.^[82] Pored jedne satirske igre, sačuvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, među kojima se posebno izdvajaju četiri. Medeja (Μήδεια) obrađuje temu strastvene žene čija se ljubav pretvara u mržnju, koja je podstiče na grozna dela, uključujući ubistvo vlastite dece. Motiv strasti obrađuje i Hipolit ovenčani (Ἱππόλυτος στεφανοφόρος), koji govori o tome kako Tezejevu ženu Fedru muči ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u Tauridi (Ἰφιγένεια ἡ ἐν Ταύροις) sagrađena je na intrigi: Agamemnonova kćerka Ifigenija trebalo je da bude žrtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida i učinila je svojom sveštenicom u Tauridi, kamo sad stiže i njen brat Orest u pratnji prijatelja Pilada da bi se očistio od greha zbog ubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca, morala žrtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se zajedno vraćaju u domovinu. Zanimljiva je Euripidova Elektra jer obrađuje istu tematiku kao i Eshilove Hoefore i Sofoklova Elektra, ali na drugačiji način: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to opravdava voljom bogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive i prestrašene nesretnike dostojne sažaljenja. Euripid se ubraja među najveće pesnike svih vremena.^[83]

Komedija

Glavni članak: Grčka komedija

Premda je u antici postojalo i mišljenje da je reč komedija (κωμῳδία) postala od dorske reči κώμη (= selo), zbog čega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaženju ove pesničke vrste,^[84]^[85] ipak je danas opšte prihvaćeno drugo tumačenje, prema kojem taj termin potiče od reči κῶμος = bučna družina veseljaka koji pripiti nakon gozbe u dionisijskoj razuzdanosti idu po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardržaja. Komedija, dakle, nastaje od improvizovanih početaka, i to od pevanja faličkih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos (φαλλός = muški polni organ, napravljen od duguljastog komada drveta presvučenog crvenom kožom) kao simbol plodnosti i rađanja ljudi, životinja i zemlje.^[86] Međutim, pre razvoja komedije u Atini nezavisno od nje razvila se megarska farsa^[87] i dorska ili sicilijska komedija, koje su izvršile određeni uticaj i na atičku komediju.^[88] Od 6. veka pne. javljaju se u dorskim krajevima tipovi komičkih izvođača, koji se na Siciliji i u južnoj Italiji zovu flijaci (φλύαξ = brbljivac kojem govor provaljuje na usta). Ti izvođači prikazivalu su radnju zasnovanu na improvizovanom oponašanju hromih i grbavih staraca i starica, kradljivaca, lekara šarlatana, budala, izjelica, seljaka itd. Tako se radnja i komika flijačke farse zasnivala uglavnom na fizičkim karakteristikama, razuzdanoj šali, prežderavanju, batinanju i svakodnevnim zgodama.^[89]

Megarska je komedija u osnovi flijačka, anonimna i prilično gruba, ali je dobila i svoju umetničku obradu u delima Epiharma (Ἐπίχαρμος, 528–438. ili 431. pne.) iz Sirakuze, kojem je Platon davao prvenstvo ispred atičkih komediografa. Od njegovih drama ostalo je 37 natpisa i oko 200 fragmenata. Neke su drame bile inspirisane Heraklom, npr. Herakle na osvajanju pojasa (Ἡρακλῆς ὁ ἐπὶ τὸν ζωστῆρα), druge Odisejem, npr. Odisej dezerter (Ὀδυσσεὺς αὐτόμολος), a bilo je i drama vezanih za mit o Dionisu, za trojansku priču, kao i za Tezeja, Edipa i druge mitološke likove. Neke drame obrađivale su prizore iz svakodnevnog života, npr. Seljanin (Ἀγρωστῖνος), Grabeži (Ἁρπαγαί), Megaranka (Μεγαρίς) itd.^[90] Osnovne razlike između sicilijske i atičke komedije jesu u tome što sicilijska nema hora i što njen obim ne prelazi 300–400 stihova.^[91] Svojevrstan Epiharmov nastavljač bio je Sofron (Σώφρων, rođen oko 480. pne.) iz Sirakuze, o kome znamo vrlo malo. Sastavljao je mime, vrstu narodne lakrdije, u kojoj je oponašao smešne i ponekad ozbiljne prizore iz svakodnevnog života. On je mimu dao umetnički oblik i svoje mime podelio na muške i ženske, prema likovima koji se u njima javljaju.^[92]

U razvoju atičke komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike stare komedije jesu hor kostimiran u neobične kostime, parabaza, oštra lična poruga te obrada tema iz savremenog političkog i društvenog života. Svoj umetnički oblik komedija je dobila nakon tragedije, pa je i njena struktura delimično oblikovana po uzoru na tragediju.^[93] O najstarijim atičkim komediografima, Hionidu i Magnetu, ne znamo gotovo ništa, dok je malo bolja situacija sa Kratinom i Eupolidom, starijim Aristofanovim savremenicima.^[92] Kratin (Κρατῖνος, 519–423. pne.) iz Atine napisao je 21 komediju, od kojih su sačuvani neki fragmenti. U nekim komedijama oštro je napadao Perikla i krug oko njega, dok u nekima parodira mitološke teme. Najoriginalnija mu je komedija Pljoska ili Boca (Πυτίνη), u kojoj je prikazao samoga sebe: njegova zakonita žena Komedija preti mu razvodom braka jer ju je prevario s ljubavnicom Pijanstvom (Flašom), međutim posredovanjem prijatelja dolazi do izmirenja. Kratin je bio osnivač političke komedije koga je krasila velika i originalna pesnička snaga.^[94]^[95] Atinjanin Eupolid (Εὔπολις, 446–411. pne.) napisao je 17 komedija, od kojih su takođe sačuvani neki fragmenti. Uglavnom je pisao komedije s političkom tematikom, napadajući Perikla i demagoga Hiperbola. Satira na društvene i političke običaje onoga vremena bila je komedija Gradovi (Πόλεις) koja je kritikovala atinsku politiku prema saveznicima. Prema nekima, jedna od najboljih bila mu je komedija Opštine (Δῆμοι): iz Hada dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle i pomažu teškom položaju Atine kažnjavajući zločince i doušnike.^[96]^[95]

Najveći grčki komediograf bio je Aristofan (Ἀριστσφάνης, oko 445–385. pne.) iz Atine, glavni predstavnik stare atičke komedije. Po svojim političkim i etičkim shvatanjima Aristofan je konzervativan i brani stare običaje, kritikuje novotarije i sofističku prosvetu. Politički napadi upereni su uglavnom na demokratske državnike, a posebno su oštroj poruzi izvrgnuti demagozi – vođe radikalne demokratije.^[97] Predmet komedije ima fantastični karakter: najčešće se ostvaruje neki nemogući plan izmene društvene stvarnosti, a satira se izlaže u obliku utopije, pa neverovatnost radnje stvara izrazito jak komički efekat.^[98] Od 44 komedije koje su se pripisivale Aristofanu sačuvano je jedanaest. Komedija Aharnjani (Ἀχαρνῆς, 425. pne.) prožeta je jakim antiratnim duhom i pesnikovom strasnom željom za okončanjem peloponeskog rata, a govori o tome kako neki seljak sklapa za svoju porodicu separatni mir sa Spartom i uživa sve životne radosti. U Vitezovima (Ἱππῆς, 424. pne.) oštro se napada vođa radikalne demokratije Kleon koji je tada bio na vrhuncu moći. Oblaci (Νεφέλαι, 423. pne.) kritikuju sofističko obrazovanje, predstavljajući Sokrata kao karikaturu sofistike i prikazujući nadmetanje Pravednog i Krivičnog govora, gde prvi hvali staro i strogo vaspitanje, a drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni mogu kršiti. Ose (Σφῆκες, 422. pne.) ismejavaju strast Atinjana za parničenjem prikazujući sudski proces protiv psa koji je ukrao sir. Komedija Mir (Εἰρήνη, 421. pne.) prikazana je nekoliko dana pre Nikijinog mira: jedan seljak odlazi na nebo da oslobodi boginju mira koju zarobljenu drži bog rata, oslobađa je i donosi za zemlju uprkos protivljenju proizvođača oružja. Najduhovitija je komedija Ptice (Ὄρνιθες, 414. pne.) koja parodira političke, socijalne i verske planove o poboljšanju sveta: dva Atinjanina lete prema pticama i između neba i zemlje osnivaju ptičje carstvo, odakle će ptice vladati ljudima i bogovima. Ženska skupština u Tesmoforiju (Θεσμοφοριάζουσαι, 411. pne.) parodira moderne tragičke pesnike, posebno Euripida, kojeg žene osuđuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata (Λυσιστράτη = ona koja raspušta vojsku, 411. pne.) prikazana je posle atinskog poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju: žene zaraćenih strana uskraćuju spolne odnose svojim muževima i time ih prisiljavaju na sklapanje mira. Žabe (Βάτραχοι, 405. pne.) su napisane nakon Euripidove smrti: Dionis, zabrinut zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da dovede na svet Euripida, a u drugom delu komada nadmeću se Eshil i Euripid citatima iz svojih tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija Žene u narodnoj skupštini (Ἐκκλησιάζουσαι, 392. pne.) ismeva žene, koje umesto narodnih demagoga preuzimaju državnu upravu i uspostavljaju zajedništvo imovine, žena i muževa: to je jedini eksperiment – kaže pesnik – koji Atina još nije probala. U komediji Pluto (Πλοῦτος = Bogatstvo, 388. pne.) žali se pesnik na nepravedno raspodeljeno bogatstvo, a naročito je uspela scena nadmetanja Bogatstva i Siromaštva.^[99]^[100]

O srednjoj komediji, koja otprilike obuhvata razdoblje od 385. do 330. pne., ne znamo gotovo ništa, ali je produkcija bila veoma bogata, sa oko 800 komedija od 57 pisaca.^[101] Od svega toga, osim sasvim kratkih fragmenata i mnogo naslova, nije nam se sačuvalo ništa. Čini se da su najpoznatiji pisci srednje komedije bili Antifan (Ἀντιφάνης), Anaksandrid (Ἀναξανδρίδης) i Aleksid (Ἄλεξις). Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitološka parodija, intrige i ljubavne zgode, prizori iz svakodnevnog života.^[102]

U novoj komediji, koja obuhvata razdoblje od oko 330. pne. do oko 260. pne., hor više ne učestvuje u radnji nego svojim pesmama ispunjava razmake između činova, lični napadi su ređi i bezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Na strukturu radnje nove komedije posebno je uticala tragedija, i to naročito Euripid. Osnovni motivi nove komedije su svakodnevni porodični život i ljubav: zaljubljeni mladić mora savladati razne prepreke kako bi došao do devojke koju voli, a u tome mu pomaže njegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake teškoće. Motiv spašavanja devojke spaja se s motivom izloženog i nađenog deteta: silovana devojka rađa i izlaže dete koja biva spašeno i na toj osnovi razvija se zamršena intriga koja dovodi do srećnog završetka.^[103] Najveći pesnici nove komedije bili su Filemon, Difil i Menandar, ali od prve dvojice sačuvani su previše kratki fragmento da bi se mogla dati ocena o njihovoj umetnosti.^[104] Menandar (Μένανδρος, oko 343–oko 291. pne.) iz Atine napisao je 105 komedija, od kojih su sačuvani brojni kratki fragmenti, znatniji odlomci komedija Samljanka (Σαμία), Devojka s podrezanom kosom (Περικειρομένη) i Parničari (Ἐπιτρέποντες), ali i jedna cela komedija – Čovekomrzac (Δύσκολος, 317–316. pne.).^[105] Osnovni motiv Menandrovih komedija jeste privatni život atinskih građana, naročito ljubav i savlađivanje raznih prepreka ka srećnom završetku. Pesnikova originalnost sastoji se u pronalaženju neočekivanih rešenja i manevrisanju u strogim okvirima nove komedije. Pesnik uspeva da individualizuje tipske likove (starca, mladića, roba, hetere, parazita itd.) i učini ih umetnički uverljivim. Komedije često odišu sentimentalnošću i romantikom, humor je blag i diskretan, s malo čisto akcionih scena. Menandar je, posebno preko svojih rimskih podražavalaca Plauta i Terencija, snažno uticao na evropsku dramsku tradiciju do modernih vremena.^[106]

Filozofija

U klasičnom razdoblju antička filozofija doživljava svoje najveće vrhunce. Od presokratskih filozofa hronološki je prvi Heraklit (Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. pne.), koji je smatrao da je praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u neprestanoj promeni i kretanju koje se vrši sukobom suprotnosti, i koji – premda je pisao u prozi – svoje misli izražava u pravim pesničkim slikama kratkim i jedrim stilom.^[107] Parmenid (Παρμενίδης, oko 515. pne.), glavni predstavnik elejske škole, svoje mišljenje o jednom, večnom, nepokretnom i nepromenljivom bitku izložio je u poemi O prirodi (Περὶ φύσεως), od koje su sačuvani oskudni fragmenti iz kojih se vidi da je bio osrednji pesnik ali veliki mislilac.^[108] Zenon iz Eleje branio je i tumačio filozofsku misao svog učitelja Parmenida i u poznatim aporijama nastojao dokazati nemogućnost kretanja.^[108] Empedokle (Ἐμπεδοκλῆς, oko 495–435. pne.) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem atomizma, a pripisuju mu se dva epa u heksametrima: O prirodi (Περὶ φύσεως) i Očišćenja (Καθαρμοί), gde objašnjava da se sve postojeće sastoji od četiri elementa – zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva suprotstavljena principa – ljubav i mržnja.^[109] Na ovu misao naslanja se Anaksagora (Ἀναξαγόρας, oko 500–428. pne.), ali je razvija u apstraktnije tumačenje: svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove homeomerije (τὰ ὁμοιομερῆ), a koje su nekada bile sastavljene u jednu masu, u celinu, ali ih je u pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač.^[109] Anaksagora je pripremio teren atomizmu Leukipa (Λεύκιππος), o kome ne znamo ništa pouzdano, i Demokrita (Δημόκριτος, oko 470–oko 360. pne.), koji za bitak uzimaju atome (ἄτομος = nedeljiv, termin koji potiče od njih), koji se razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Od Demokritovih 60 dela u jonskom dijalektu sačuvani su fragmenti. Svojom materijalističkom flozofijom Demokrit je preko Epikura uticao na sva duhovna strujanja u grčkom svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao i u Rimu.^[109] Njegov je savremenik bio i najveći antički lekar Hipokrat (Ἱπποκράτης, oko 460–oko 377. pne.), otac naučne medicine, pod čijim su imenom sačuvana 52 spisa, ali ne potiču svi od Hipokrata. U njima se mogu naći i genijalna predviđanja koje je moderna nauka potvrdila, npr. teorija o ustrojstvu ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o četiri soka (krv, sluz, žuta i crna žuč) od kojih zavisi karakter i zdravlje svakog čoveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju svojevrsni povratak Hipokratu. Znameniti su njegovi Aforizmi (Ἀφορισμοί), koji su bili rašireni u srednjem velu ("Život je kratak, a umeće dugo") i spis O vazduhu, vodi i mestima (Περὶ ἀέρων, ὑδάτων, τόπων) u kojem se ispituju odnosi između klime i zdravlja.^[110]

Na dalji razvoj filozofije snažno su uticale društvene, političke i ekonomske prilike. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni, politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje antropološki period grčke filozofije. Društvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat, odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti (σοφισταί), putujući učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane.^[111] Najznamenitiji sofist bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. pne.) iz Abdere u Trakiji, čiji je stav da je "čovek merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike: jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati, dok su drugi držali da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine.^[112] Taj je moment do krajnjih granica izoštrio sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370. pne.) iz Leontina na Siciliji, koji je bio više govornik nego sofist. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati, izrazivši time krajnju skepsu u mogućnost dolaženja do istine.^[113] Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.^[114]

Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (Σωκράτης, oko 470–399. pne.) koji je, kao i sofisti, čoveka učinio središtem svoga proučavanja. Čini se da on nikada nije zapisao svoje misli, tako da njegovo učenje poznajemo iz Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela.^[115] Zainteresovan u prvom redu za etičku problematiku, koja je kao "etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem moralnih normi, Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-pojedinačnom kriteriju. Postupak je pritom bio dijalektički, što znači da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju određenog pojma. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije" (εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštru kritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.^[116]

Najgenijalniji Sokratov učenik i jedan od najvećih svetskih idealističkih filozofa uopšte bio je Atinjanin Platon (Πλάτων, 427–347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u obliku dijaloga. On nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, ipak je filozofski dijalog pravu umetničku obradu dobio tek u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih, a glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat, i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar).^[117] Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu.^[118] Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički. Od svih likova najuspeliji je Sokratov. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi.^[119]

Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel (Ἀριστοτέλης, 384–322. pne.), učenik Platonov i osnivač peripatetičke filozofske škole.^[120] Napisao je ogroman broj spisa koji su se bavili svim područjima znanja. U njegovom duhovnom razvoju mogu se razlikovati tri razdoblja: u prvom on je sledbenik i nastavljač Platona, u drugom podvrgava Platonovu filozofiju oštroj kritici, posebno teoriju ideja, dok u trećem razdoblju razrađuje svoju vlastitu filozofiju i posvećuje se proučavanju prirodnih nauka.^[121] Od filozofskih spisa najznačajniji mu su Organon (Ὄργανον = Oruđe filozofiranja), gde se pokazuje kao osnivač formalne logike, te Metafizika gde se raspravlja o odnosu materije i forme i o suštini entelehije, dakle o najopštijim principima koji su osnova svega pojedinačnoga.^[122]^[123] Za istoriju književnosti posebno su značajna dva Aristotelova spisa: Retorika (Τέχνη ῥητορική), gde se daju uputstva za govorništvo,^[124] i znamenita Poetika (Περὶ ποιητικῆς = O pesničkom umeću), gde se daje opšti uvod o pesništvu, razmatra se epika i najzad analizira suština i značenje tragedije.^[125] Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je oponašanje (μίμησις) ljudi i prirode, ali ne ropsko, nego ono koje je stvaralačko i kreira tipove, dakle ono opšte, koje je bolje i više od pojedinačnoga.^[126] Cela Poetika, posebno deo o katarzi, tj. očišćenju afekata sažaljenjem i strahom, čime tragedija postiže svrhu, prožeto je protestom protiv Platonove negacije umetnosti.^[122] Najznačajniji je Aristotelov učenik bio Teofrast (Θεόφραστος, oko 372–oko 287. pne.) koji se nakon Aristotela dugo vremena nalazio na čelu peripatetičke škole. Za književnost mu je najznačajnije delo Karakteri (Ἠθικοὶ χαρακτῆρες), u kojem je skicirao trideset tipičnih nosilaca neke ljudske mane ili slabosti (laskavac, brbljivac, klevetnik, pristalica oligarhije, praznoveran čovek itd.), a zatim dao primere kako određeni tip postupa u svakodnevnom životu. Ovim su delom udareni prvi temelji karakterologije.^[127]

Istoriografija

Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484―oko 425. pne.) iz Halikarnasa. Osnovna tema njegove Istorije (Ἱστορίης ἀπόδεξις, tj. izlaganje onoga što je ispitivanjem saznao) jeste grčko-persijski sukob, ali u tom okviru priča nam Herodot i ono što je tom sukobu prethodilo i ono što mu je usledilo, unoseći i mnoge ekskurse o drugim narodima i zemljama, od kojih je najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima čitavu drugu knjigu. Delo je podeljeno na devet knjiga, nazvanih prema imenima Muza, ali ta podela potiče od aleksandrijskih filologa.^[128] Herodot je ovim delom znatno obogatio spoznaje iz etnografije, geografije i istorije onih područja koja opisuje. Opisujući grčko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu kao spasiteljicu Helade. Sa stanovišta naučne istoriografije Herodot, i pored svih nedostataka, daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, a sa književne tačke gledišta, Herodotov se stil odlikuje jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti.^[129] Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije.^[130]

Pravi naučni istoričar je Tukidid (Θουκυδίδης, oko 460―oko 399. pne.). Naslov njegovog dela: Istorija peloponeskog rata (Ξυγγραφὴ περὶ τοῦ πολέμου τῶν Πελοποννησίων καὶ Ἀθηναίων) izvodi se iz prve rečenice uvoda, a podela na osam knjiga pripada aleksandrijskim filolozima.^[131] Tukidid je nameravao opisati ceo peloponeski rat, ali ga je u tome sprečila smrt, pa se njegovo delo završava događajima iz 411. pne. Tukidid u istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku, koja razlikuje istinito od lažnoga, dokazano od verovatnoga, te otkriva veze između različitih događaja. Da bi što bolje dokumentovao događaje, uneo je u delo i neke isprave. Posebno su važni govori državnika i vojskovođa, jer sadrže komentar istorijskih zbivanja, a piščevom izlaganju daju dramatičnost i živost. Posebnu vrednost daju sažeti i plastični opisi, od kojih je najznamenitiji opis kuge u Atini u drugoj knjizi.^[132]

Plodan pisac bio je Ksenofont (Ξενοφῶν, oko 430―354. pne.) iz Atine, čiji je život bio obeležen prijateljstvom sa Sokratom, kako se posebno vidi u njegovom delu Uspomene na Sokrata (Άπομνημονεύματα). Kao pisac nije samo istoričar, nego i filozof, političar i didaktičar.^[133] Učestvovao je u Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlađi pokrenuo protiv svoga brata Artakserksa 401. pne., o čemu piše u svom delu Anabaza (Κύρου ἀνάβασις = tj. uspinjanje), u kojem opisuje Kirovu smrt i povratak grčkih plaćenika kroz Persiju.^[134] U Helenskoj istoriji (Ἑλληνικά) nastavlja prikaz grčke istorije na mestu gde je Tukidid završio, tj. od 411. do 362. pne., slaveći Spartu i kralja Agesilaja II.^[135] Sliku idealnog vladara prikazao je u delu Kirupedija (Κύρου παιδεία = Kirovo vaspitanje), gde prikazuje život Kira Starijeg (558―529. pne.), osnivača velike persijske države, kao uzora vladara i vojskovođe.^[136] Ksenofont piše atičkim dijalektom, jednostavnim i jasnim jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i čistoće, pa su ga zato nazvali atičkom muzom ili pčelom.^[137] Samo oskudni fragmenti sačuvani su od dela manjih istoričara 4. veka pne., među kojima su se najviše isticali Efor (Ἔφορος, oko 400―330. pne.), koji je prvi napisao veliku opštu istoriju cele Grčke,^[138] i Teopomp (Θεόπομπος, oko 375―306. pne.), koji je, između ostaloga, u delu Helenska istorija (Ἑλληνικά) dao nastavak Tukididove istorije od 410. pne. do bitke kod Knida 394. pne.^[139]

Govorništvo

Najstariji atički govornik bio je Antifont (Ἀντιφῶν, 480–411. pne.), koji je bio logograf, odnosno pisao je govore za druge ljude, koji su morali govoriti na sudu.^[140] Iz sačuvanih petnaest govora, od kojih je njih dvanaest napisano za izmišljene slučajeve, vidi se da je po jezgrovitom stilu i antitetičnošću reči i mislio bio Tukididov preteča.^[141] Više istorijski nego književni dokument predstavljaju nekoliko sačuvanih govora Atinjanina Andokida (Ἀνδοκίδης, 440–385. pne.).^[140] Poreklom iz Sirakuze bio je Lisija (Λυσίας, oko 445–oko 380. pne.), koji se rano preselio u Atinu i tu živeo kao metek, tj. stranac bez građanskih prava.^[142] U govoru Protiv Eratostena (Κατ' Ἐρατοσθένους, 403. pne.) optužio je Eratostena, jednog od Tridesetorice tirana, kao ubicu svoga brata. Jednostavnim pričanjem izvranredno jasno izlaže Lisija svu pohlepu, nasilje i okrutnost Tridesetorice.^[140] Kao metek i logograf radio je u Atini i Isej (Ἰσαῖος) iz Halkide na Eubeji, koji je bio Iskoratov učenik i Demostenov prijatelj i čija delatnost pada u period između 390. i 344. pne.. Uzor mu je bio Lisija kojemu je sličan po jasnoći i kratkoći stila, a po snazi izlaganja, sažetosti i izbrušenom izrazu on je bio uzor Demostenu.^[140]^[143] Među najpoznatijim govornicima i najvećim proznim piscima uopšte bio je Isokrat (Ἰσοκράτης, 436–338. pne.), koji je kao učenik sofista stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. u Atini otvorio svoju školu, gde se pored opšteg obrazovanja poučavala i teorija i praktična primena govorništva.^[144] Od sačuvanih dela (21 govor i 9 pisma) najčuveniji je govor Panegirik (Πανηγυρικός, 380. pne.) u kojem se svi Heleni pozivaju na slogu i podstiču da pod vodstvom Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala Atine, a u antici je smatran stilističkim remek-delom.^[145] U Panatenejskom govoru (Παναθηναικός, 399. pne.) ponovo zanosno hvali Atinu, ali i tašto veliča samoga sebe.^[146] Najveća je Isokratova zasluga u tome što je usavršio umetničku prozu i uticao na sve potonje antičke pisce, a posebno na Cicerona.^[147]

Najveći grčki govornik bio je Demosten (Δημοσθένης, 384–322. pne.), koji je među prvima naslutio opasnost koju je za nezavisnost Helade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno upustio u političku borbu i sav život povezao s istorijom svoga grada.^[147] Najpoznatija su mu tri govora Protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου), koja su kod nas poznata kao Filipike, u kojima oštro napada makedonskog kralja i podstiče Atinjane na otpor njegovim osvajačkim ambicijama.^[148] Protiv Filipa i promakedonske stranke u samoj Atini uperena su i tri Olintska govora (Ὀλυνθιακός α' β' γ'). Čuveni govor O vencu (Περὶ στεφάνου) za povod ima odbranu nekog Ktesifonta, koji je bio optužen da je nezakonito predložio da Demosten bude odlikovan zlatnim vencem, ali zapravo ovim svojim najdužim govorom Demosten je ne samo odbranio svoga klijenta, već i sebe samoga i svoju političku delatnost.^[149] Govornička veličina Demostenova leži u snazi njegovog patriotizma, usredsređenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti i blagoj dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi argumenata.^[150]

Iz Atine je bio i Eshin (Αἰσχίνης, rođen oko 390. pne.), govornik i političar konzervativnih ubeđenja, koji je bio pristalica Filipa II i vođa promakedonske stranke u Atini.^[151] Odlikovao se jednostavnom elegancijom svojih govora, od kojih je najvažniji govor O kršenju poslaničke dužnosti (Περὶ παραπρεσβείας), u kojem se branio, i odbranio, od Demostenovih optužbi da je prekršio poslaničku dužnost pri sklapanju tzv. Filokratovog mira time što se dao podmititi i što je podneo netačan izveštaj.^[152] U govoru Protiv Ktesifonta (Κατὰ Κτησιφῶντος) optužio je ovoga da je nezakonito predložio da Demosten bude ovenčan zlatnim vencem, ali se Demosten uspešno odbranio govorom O vencu, pa je Eshin morao otići u progonstvo.^[153] Govornik Likurg (Λυκοῦργος, oko 390–324. pne.) bio je vatreni pristalica Demostenove politike. Od 75 njegovih govora sačuvan je samo onaj Protiv Leokrata (Κατὰ Λεωκράτους), koga optužuje za izdaju. Nedostatak govorničkog dara nastoji da nadoknadi učenošću, pa su mu govori bili puni citata iz pesnika.^[154] Od ostalih manjih govornika ovoga razdoblja značajni su još Hiperid (Ὑπερείδης, 389–322. pne.) čiji je Nadgrobni govor (Ἐπιτάφιος) značajan kao jedini nadgrobni govor koji je zaista i održan, zatim Dinarh (Δείναρχος, rođen oko 360. pne.), koji je bio pripadnik promakedonske stranke u Atini i čiji je govor Protiv Demostena o Harpalovom blagu značajan jer je pun istorijskih podataka, i najzad Demad (Δημάδης) koji je posle atinsko-tebanskog poraza kod Heroneje 338. pne. kao pristalica Makedonaca snažno uticao na političke prilike u Atini, i koji svoje govore nikada nije objavio.^[155]

Aleksandrijsko razdoblje

Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prve trećine 6. veka nove ere, ali u grčkoj književnosti u okviru ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovati dva perioda, od kojih se prvi najčešće naziva aleksandrijskim, zbog toga što Aleksandrija postaje središtem ekonomske i kulturne moći tadašnjeg helenskog sveta, koji traje do osvajanja Egipta od strane Oktavijana Avgusta 30. pne., dok se drugi period naziva rimskim, koje traje sve do 529. nove ere. Porazom kod Heroneje 388. pne. grčka su polisi izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije, koja međutim nije dirala u kulturne tekovine osvojene zemlje jer je i sama stajala pod njenim jakim uticajem. Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku kulturu sve do Indije i Etiopije.^[156] Nakon Aleksandrove smrti 323. pne. raspala se njegova ogromna država na Egipat Ptolemeida, Siriju Seleukida te mnoge manje državice, od kojih su najznačajnije bile Bitinija, Antiohija i Pergam.^[157] Atina gubi sav politički značaj, ali uz Aleksandriju i Pergam, ostaje jednim od kulturnih središta helenizma. Uz izuzetak Atine i demokratske republike Rodosa, sve su helenističke države bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge građanina, pa stoga čovek, s jedne strane, od građanina skučenog polisa postaje "građaninom sveta", a s druge se okreće samome sebe i svom intimnom životu: tako su kosmopolitizam i individualizam osnovne odlike helenističke kulture i provejavaju kroz sve važne filozofske pravce toga vremena – epikureizam, stoicizam, kinizam.^[158] Do velikih promena dolazi i na području religije: tradicionalna mitologija gubi aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prošlosti, a njeno mesto zauzimaju različiti mistični kultovi koji obećavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doživaljavaju veliki procvat, sve više se izdvajajući iz krila filozofije i stupajući u bliži dodir s naučnim dostignućima Vavilona i Egipta. U ovom je razdoblju naučno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj biblioteci. Menja se i sadržaj književnosti: u uslovima helenističkih monarhija govorništvo nestaje ili se u retorskim školama bavi izmišljenim predmetima, ali se zato obogaćuje patetikom. Književnost s političkih i društvenih tema prelazi na porodičnu tematiku, privatni život i individualne osećaje.^[159]

Pesničko stvaralaštvo

Na početku aleksandrijskog razdoblja grčke književnosti stoji poezija koja zbog toga što su njeni najistaknutiji predstavnici živeli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta poezija obrađuje učene i mitološke teme s pretežno ljubavnim sadržajem,^[160] a začetnikom se smatra Fileta sa Kosa (Φιλητᾶς, oko 340–285. pne.), koji je pisao melanholične elegije posvećene voljenoj Bitidi.^[161] Elegije takve sadržine pisao je i njegov učenik Hermesijanakt (Ἑρμησίαναξ, rođen oko 300. pne.), dok je Fanokle (Φανοκλῆς) u elegijama opevao ljubav bogova i heroja prema lepim dečacima.^[162] Najznačajniji je elegičar toga doba bio Kalimah (Καλλίμαχος, oko 310–240. pne.), koji u elegijama pod naslovom Uzroci (Αἰτία, 4 knjige) piše o poreklu običaja i kultova vezanih za mit. Posebno je značajna elegija Berenikina kosa, sačuvana fragmentarno, ali poznata po obradi rimskog pesnika Katula (carm. 66). Smatrajući "veliku knjigu velikim zlom" stvara mali ep, tzv. epilij, Hekala (Ἑκάλη), u kojem praktično ostvaruje svoje teorijske nazore o književnosti: mali obim, neobičnost i novost predmeta i brižljivu i originalnu tehničku obradu. Kalimah je veliki majstor stila, ali zbog težnje ka "učenošću" i erudiciji već je njegovim savremenicima bio potreban komentar.^[163]

Među najveće pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (Θεόκριτος, oko 300–oko 250. pne.), koji je stvorio posebne pesničke kompozicije – idile, kojih nam je sačuvano oko trideset i koje se dele na dve grupe. Prvu čine pastirske ili bukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i bezbrižni pastiri postaju idealni likovi koji vreme provode čuvajući svoja stada i pevajući o svojim draganama. Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokrit pokazuje kao majstor u slikanju ljubavnih zanosa, ali i u dinamičnom opisivanju prirode.^[164] Druga grupa pesama predstavlja male prizore iz gradskog života s običnim ljudima kao glavnim likovima. Teokrit je snažno uticao na Vergilija u njegovim Eklogama, ali i na kasnije pesnike pastoralne lirike.^[165] Neposredno se na Teokritovo pesništvo nastavljaju Bion iz Smirne (Βίων, kraj 2. veka pne.), od koga je sačuvano 17 manjih pesama, i Mosho (Μόσχος, oko 150. pne.), koji je pored idila napisao i omanji epilij Europa (Εὐρώπη).^[166]

Ponovni procvat u ovom razdoblju doživljava i mim, čiji je glavni predstavnik bio Heronda (Ἡρόνδας, 3. vek pne.). Premda je u svoje mime nastojao uneti određenu dozu "učenosti", ipak nije zazirao od vulgarnosti karakteristične za mimsku poeziju. Najčešće su mu teme svodnici, ljubomorne žene, zanatlije, malograđanke itd.^[167]

Kalimahov učenik Apolonije Rođanin (Ἀπολλώνιος, oko 300–230. pne.) krenuo je sasvim suprotnim putem od svoga učitelja te je stvorio najobimnije delo helenističke književnosti – spev Doživljaji Argonauta (Ἀργοναυτικά, 4 knjige sa 5.835 heksametara), koji za osnovu ima priču o putovanju Argonauta u Kolhidu po zlatno runo i o njihovom povratku.^[168] Ep nema unutrašnjeg jedinstva i radnja nije kao kod Homera koncentrisana oko jednog događaja. Osim toga, Apolonije u svoje delo unosi mnoštvo "učenih" digresija, fantastičnih geografskih i etnografskih podataka, tumači manje poznate etimologije. Služeći se istovremeno lakim i jasnim pripovedanjem te živim i slikovitim opisima, ova je poema pobudila znatan interes, posebno kod rimskih epičara.^[169] Najistaknutiji pesnik didaktičke epike ovog doba bio je Arat (Ἄρατος, oko 305–oko 240. pne.), koji je napisao astronomski ep Pojave (Φαινόμενα) – delo suvoparno i bez pesničkog zanosa, ali zbog zanimljivosti teme veoma popularno u antici.^[170] Nikandar (Νίκανδρος, 2. vek pne.) svojim Preobraženjima (Ἑτερεροιούμενα), u kojima piše o pretvaranju ljudi u životinje i bilje, uticao je na Ovidija (Metamorfoze), a svojim Georgikama (Γεωργικά) na Vergilija (Georgike).^[170]^[171]

Karakterističan oblik u kome je svoj izraz našla helenistička poezija bio je epigram, koji obrađuje najraznovrsnije teme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami došli u dve velike zbirke nastale u Vizantiji. Prva je i poznatija Palatinska antologija, nastala početkom 10. veka, sa oko 4.000 epigrama na grčkom jeziku od vremena grčko-persijskih ratova pa sve do vizantijskog srednjeg veka. Druga i manje poznata je Planudska antologija, koju je u 14. veku sastavio monah Maksim Planud.^[172] Među mnogim epigramatičarima aleksandrijskoga razdoblja nalaze se i dve žene: Anita (Ἀνύτη, oko 300. pne.), predstavnica peloponeske škole, i Nosida (Νοσσίς) čije su pesme uglavnom vezane za kult Afrodite.^[173] Uz Asklepijada, Leonidu i mnoge druge, ipak je naveći helenistički epigramatičar bio Meleagar iz Gadare (Μελέαγρος, 1. vek pne.), koji je sastavio zbirku epigrama pod naslovom Venac (Στέφανος). Od oko 130 sačuvanih epigrama većina je ljubavnog karaktera.{{sfn|Sironić|Salopek|1977|loc=str. 168} On je, uz Filodema (Φιλόδημος, oko 110–40. pne.), takođe epigramatičara te epikurejskog filozofa i teoretičara umetnosti, izvršio jak uticaj na rimske elegijske pesnike.^[174]

Od drugih posrednika između aleksandrijske i rimske književnosti ističu se Euforion (Εὐφορίων, rođen oko 276. pne.) koji je pisao epilije i elegije opterećene učenošću i nejasnoćom, i Partenije (Παρθένιος, 1. vek pne.) koji je kao zarobljenik došao u Rim, a zatim bio oslobođen i postao Vergilijev prijatelj, i od koga su nam sačuvane samo ljubavne pripovesti u prozi, pod naslovom Ljubavne patnje (Ἐρωτικὰ παθήματα), što ih je sakupio od različitih autora i posvetio Korneliju Galu.^[174]

Prozno stvaralaštvo

Za razliku od pesničke, prozna produkcija ovoga razdoblja sačuvana je u vrlo malom obimu, pa se naše znanje o njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj književnosti. U prozi su pre svega pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatičari, naučnici, dakle uglavnom oni koji su se više zanimali za naučnu stranu nego za umetničku obradu određenog predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralaštvu približavaju svojim pesničkim savremenicima. Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su znanje Helena o novim i nepoznatim zemljama, pa raste zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i slične discipline, ali i u tim delima prevladava "učenost" u vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti ispitivanje istine i ispunjava se novelističkim, retoričkim i dramatskim elementima.^[175]

Među onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov nećak Kalisten (Καλλισθένης), koji u Helenskoj istoriji (Ἑλληνικά) obrađuje period od 387. pne. do 357. pne., i pod čijim se imenom sačuvao i spis O Aleksandrovim delima (Ἀλεξάνδρου πράξεις). Ovo Pseudo-Kalistineovo delo postalo je veoma popularno i tokom mnogih vekova prerađeno je na mnoge druge jezike. Tu se Aleksandrov život pretvara u legendu, a njegovi pohodi u putovanja po bajkovitim i legendarnim krajevima.^[174] Lokalnu istoriju obradio je Timej (Τιμαῖος, oko 345–250. pne.), čija je Istorija Sicilije (Σικελικά) u 38 knjiga obuhvatala razdoblje od najstarijih vremena do 289. pne.^[176] U Atini su tzv. atidografi analistički beležili događaje u Atini i u Atici.^[177] Sličnoga su oblika bile i hronike, među kojima je važan tzv. Parski mermer (Marmor Parium), mramorna ploča nađena 1627. na ostrvu Parosu, na kojoj su ispisani događaji u Atici od mitskog kralja Kekropa do 263. pne.^[177]

Najznačajniji je istoričar ovoga doba bio Polibije (Πολύβιος, oko 201–120. pne.), jedan od retkih koji je tada shvatio ulogu Rima u svetskoj istoriji. Za vreme trećeg makedonskog rata (171–168. pne.) aktivno je delovao u Ahejskom savezu pa je nakon poraza stigao kao zarobljenik u Rim, gde se upoznao sa aristokratskim porodicama i ušao u krug Scipiona Mlađeg.^[178] Uz manje spise glavno mu je delo Istorija (Ἱστορίαι, 40 knjiga), gde je opisao istoriju Rima i Kartagine od 266. pne. do 221. pne., zatim opštu istoriju Grčke, Azije, Italije i severne Afrike, širenje Rima i sukobe s Hanibalom i Antiohom, te najzad osvajanje Grčke i pad Kartagine. U celini je sačuvano prvih pet knjiga, a ostale fragmentarno. Posebno je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske Republike i njegova teorija pragmatičke istoriografije: smatrao je, naime, da je za istoričara osnovno proučavanje dokumenata, ali i lično upoznavanje s poprištem istorijskih zbivanja i lično političko iskustvo.^[179]

Promenom političkih prilika govorništvo gubi svoj raniji značaj i karakter i povlači se u retorske škole, gde postaje vežba u raspravljanju o temama često sasvim udaljenih od stvarnog života. U nedostatku sadržaja retori teže za formalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva osnovna pravca u govorništvu: azijanski i aticistički. Prvi se posebno negovao u Maloj Aziji, pa mu odatle i ime, i bio je kićen, pun patetike i traženih metafora.^[180]

Do velikih promena došlo je i na polju filozofije. Sve filozofske škole toga doba u središte pažnje postavljaju probleme etičkog delovanja čoveka, traženje smisla života i puta do njega. Najsnažnija ličnost helenističke filozofije bio je Epikur (Ἐπίκουρος, 341–270. pne.), koji je prihvatio Demokritov atomizam i zastupao materijalističpko shvatanje sveta, odbacujući mitološka i religijska verovanja, te smatrajući da samo oslobođen zabluda i neznanja čovek može postići nepomućenost (ἀταραξία).^[181] Izvršio je snažan uticaj na rimskog pesnika i filozofa Lukrecija.^[182] Stoicizam, koji je začeo Zenon iz Kitija (Ζένων, 331–264. pne.), u etici je dosta sliča Epikuru, premda polazi od drugačijih osnova. Stoici postavljaju zahtev za povratkom prirodi i spoznajom prirode i njenih zakona kako bi čovek mogao živeti u skladu s njom, jer je i sam deo te stvaralačke i umne prirode.^[183]^[184]

Od brojnih značajnih naučnika, filologa, geografa i drugih učenjaka toga vremena – među kojima su matematiku proslavili Euklid (Εὐκλείδης, oko 300. pne.) i Arhimed (Ἀρχιμήδης, oko 237–212. pne.) – najsvestraniji je bio Eratosten (Ἐατοσθένης, oko 275–195. pne.), čije je glavno delo Geografija (Γεωγραφικά, 3 knjige), gde je raspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao kuglom i pokušao odrediti njen poluprečnik izmerivši luk jednog meridijana od Aleksandrije do Sijene.^[185]

Na istorijskoj, poluistorijskoj i mitološkoj tradiciji (Odiseja) razvila se pripovedna proza. Euhemer (Εὐήμερος, početak 3. veka pne.) piše Sveti zapis (Ἱερὰ ἀναγραφή), neku vrstu utopije koja govori o idealnom uređenju ostrva Panheje, koje je Euhemer navodno posetio.^[186] Aristid iz Mileta (Ἀριστείδης, kraj 2. veka pne.) sastavio je jednu od prvih zbirki ljubavnih pripovedaka lascivno-erotskog sadržaja, pod naslovom Miletske priče (Μιλησιακά).^[187] Poseban književni oblik, koji je po njemu dobio i ime, stvorio je Menip iz Gadare (Μένιππος, 3. vek pne.), koji je pisao spise sa satiričnom notom, i to mešavinom proze i stiha, pa se taj oblik naziva menipskom satirom. U tom je obliku napisan poznati Petronijev Satirikon.^[187]

Rimsko razdoblje

Rimsko razdoblje grčke književnosti započinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje sve do 529. pne., kada su po Justinijanovom naređenju u Atini bile zatvorene i poslednje filozofske škole, premda hrišćanske pisce ovoga razdoblja iz više razloga treba zapravo smatrati delom vizantijske književnosti. Već u 2. veku pne., a naročito od 1. veka pne. (Grčka je pokorena 146. pne.) počinje ekspanzija Rima na helenistički Istok. Helenističke države jedna za drugom postaju rimske provincije, a na čelo im umesto dotadašnjih monarha dolaze rimski prokonzuli. Život u provincijama polako zamire, a grčka inteligencija počinje da se seli u Rim i među Rimljanima širi interes za grčka kulturna dostignuća. S propašću republike i s osnivanjem principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraća određenu ekonomsku snagu istočnim provincijama. To se naročito osetilo u doba Antonina u 2. veku, kada je Italija izgubila ekonomski primat u Rimskom carstvu.^[188]

Veliki deo proznoga stvaralaštva u ovom razdoblju pripada istoriografiji. Diodor Sicilijski (Διόδωρος, 1. vek pne.), koji je živeo u Rimu, napisao je opsežno delo u 40 knjiga pod naslovom Biblioteka (Βιβλιοθήκη), od kojeg nam je u potpunosti sačuvano samo 15 knjiga, i koje je nazvano tako jer je prenosila odlomke iz različitih drugih dela, a analistički je obrađivala razdoblje od mitskih vremena do polovine 1. veka pne.^[189] Među grčkim piscima koji su obrađivali rimsku istoriju bio je i Dionisije Halikarnašanin (Διονύσιος ὁ Ἀλικαρνασσεύς, 1. vek), koji je napisao Staru rimsku istoriju (Ῥωμαϊκὴ ἀρχαιολογία) koja je obrađivala period do prvog punskog rata, dakle do početka Polibijeve Istorije. Od 20 knjiga sačuvano je prvih deset i prvi deo jedanaeste, iz kojih vidimo da je voleo kićeni stil i da je na istoriju gledao kao na vrelo primera za ljudsko delovanje. Pisao je i spise o istoriji i teoriji govorništva, te rasprave o Demostenu i Tukididu.^[190] Teorijom govorništva bavi se i anonimni spis O uzvišenom (Περὶ ὕψους), verovatno s polovine 1. veka, u kome se osuđuje i suvoparnost aticističkog stila i bujnost azijanizma, pa i "učenost" helenističkih pisaca, te se promoviše povratak na obrasce klasične epohe helenske književnosti.^[191] Više geografijom nego istoriografijom bavio se Strabon (Στράβων, oko 64. pne.–19. n.e.), koji je napisao Istorijske napomene o vremenu pre i posle Polibijeve Istorije, ali koji je mnogo poznatiji po svojoj Geografija (Γεωγραφικά, 17 knjiga) gde je opisao tada poznate krajeve Evrope, Azije i Afrike.^[192]

Jevrejsku istoriju obradio je Josip Flavije (Ιώσηπος, oko 37–97), koji je napisao delo O judejskom ratu (Περὶ τοῦ Ἰουδαικοῦ πολέμου), gde opisuje Vespazijanove i Titove pobede u tzv. judejskom ratu (64–70), te spis Stara judejska istorija (Ἰουδαικὴ ἀρχαιολογία), gde nastoji pokazati kako je Biblija starija od grčke istorije.^[193]

Plutarh, Johann Rudolf Holzhalb (1723–1806)

Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenističke, nego čitave antičke književnosti bio je Plutarh (Πλούταρχος, 46–posle 120), iz Heroneje u Beotiji, čija se velika književna baština od preko 120 naslova deli na dve velike grupe.^[193] Prvu čine Etički spisi (Ἐθικά, lat. Moralia), u kojima sa stanovišta etičke problematike obrađuje najraznovrsnije teme – filozofiju, religiju, književnost, politiku, muziku, vaspitanje – ali bez vlastite misaone orginalnosti, već na osnovi goleme načitanosti. Drugu grupu naslova čine Paralelni životopisi (Βίοι παράλληλοι), paralelne biografije po jedne rimske i jedne grčke istotrijski značajne ličnosti, od kojih je sačuvano ukupno 46 biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poređenja nametala sama od sebe (npr. Ciceron i Demosten), ali većinom su veštačka (npr. Tezej i Romul), premda to nema značaja jer svaka biografija čini zasebnu celinu.^[194] Prema izvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritički. Međutim, Plutarh i nije istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka ličnost čiji život opisuje treba zapravo da poslužio kao jedan moralni primer, bilo loš bilo dobar. Zbog toga su ličnosti koje opisuje previše statične s već izgrađenim karakternim osobinama, ali nadareno pripovedanje, interes za zanimljive anegdotske detalje i isticanje etičkih vrednosti doneli su Plutarhovim Životopisima veliku slavu u potonjim vremenima.^[195]

Dugotrajni mir i procvat istočnih provincija u 2. veku nove ere doveli su do kulturnog oživljavanja koje se naziva "drugom sofistikom" ili "grčkim preporodom", tokom kojega se budi interes za starinu, za oživljavanje starih kultova i običaja, a otvaraju se i službene filozofske i retorske škole koje potpomaže država.^[196] Ponovo se razvija javno govorništvo, a putujući učitelji, koji sebe nazivaju sofistima, poučavaju deklamatorskoj veštini raspravljanja. I premda je druga sofistika podstakla interes za stare atičke govornika, bila je previše sadržajno isprazna i izveštačena da bi značajnije doprinela književnosti.^[195] Najpoznatiji sofista toga doba bio je Dion Hrizostom (Δίων Χρυσόστομος, umro oko 112), od koga je sačuvano oko 80 govora o raznim moralnim i književnim temama.^[197] Filozofska misao ovog razdoblja, pretežno eklektička, životari bez originalnosti u filozofskim školama: novih sistema nema, već se obnavljaju stari pravci.^[198] Filon (Φίλων, rođen oko 20. pne., umro između 41. i 54) pokušao je povezati Mojsijevo učenje s grčkom filozofijom, pre svega Platonom.^[199]

Filozof i istoričar Flavije Arijan (Ἀρριανός, 95–175), Epiktetov učenik, objavio je svoje beleške s predavanja, na kojima se uglavnom i zasniva naše znanje o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo delo Aleksandrova anabaza (Ἀλεξάνδρου ἀνάβασις, 7 knjiga), koja je na trezven način i s osloncem na pouzdane istorijske izvore obrađivala čitav život Aleksandra Velikog. Indijska istorija (Ἰνδική) više je geografija nego istorija Indije, Taktika (Τέχνη τακτική) obrađuje vojnu veštinu, dok je spis O lovu (Κυνηγετικός) dopuna istoimenog Ksenofontovog dela.^[200] Stoička je filozofija imala mnogo pristalica u Rimu, pa je tako na tragovima stoicizma i car Marko Aurelije (121–180) napisao u obliku aforizama u 12 knjiga delo Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν).^[199] Popularna je bila i filozofija skeptika, čiji je glavni predstavnik Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200) koji je prikazao filozofiju Pirona, osnivača skepticizma, u delu Pironove postavke (Πυρρώνειοι ὑποτυπώσεις).^[199] Za istoriju filozofije od velikog je značaja zbornik Diogena Laertija (Διογένης ὁ Λαέρτιος, 2. vek) Životi i mišljenja znamenitih filozofa (Βίοι καὶ γνῶμαι τῶν ἐν φιλοσοφία εὐδοκιμησάντων, 10 knjiga).^[201]

Jedan od najjačih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim uticajem raznih religioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam.^[202] Začetnik neoplatonizma je Plotin (Πλωτῖνος, 204–270), čije je spise sredio i izdao Porfirije (Πορφύριος, 233–304) pod naslovom Eneade (Ἐννεάδες = devetice, po 9 knjiga).^[201] Poslednji značajni neoplatoničari bili su Jamblih (Ἰάμβλιχος, oko 330), Porfirijev učenik i osnivač neoplatoničke škole u Siriji, zatim Proklo (Πρόκλος, 410–485), koji je uglavnom pisao komentare na Platonova dela, te Simplikije (Σιμπλίκιος, 6. vek), poznati komentator Aristotelovih spisa.^[203]

Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, još nekoliko imena, ali ona nemaju veliku vrednost za istoriju književnosti, premda su za istoriju veoma značajne.^[199] Apijan (Ἀππιανός, 2. vek) napisao je Rimsku istoriju (Ῥωμαικά) obradivši događaje od Enejina dolaska u Italiju pa sve do svoga vremena.^[204] Najistaknutiji grčki istoričar carskog razdoblja bio je Dion Kasije (Δίων, oko 150–235), čija je Rimska istorija (Ῥωμαικὴ ἱστορία) u 80 knjiga najopsežnija rimska istorija. Ovo je delo važan izvor za poznu republiku i rano carstvo i pisano je plastičnim stilom, s očiglednim uticajima Tukidida.^[205] Veliki je značaj Pausanijinog (Παυσανίας, 2. vek) putopisnog dela Opis Helade (Περιήγησις τῆς Ἑλλάδος, 10 knjiga), koje donosi opis spomenika, građevina, skulptura, slika itd. iz različitih delova Grčke, koje je većinom sam video.^[199] Glavni izvor za istoriju 4. veka je Zosim (Ζόσιμος, 6. vek) koji je obradio rimsku istoriju od Oktavijana Avgusta do Teodosija II.^[206]

Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grčki satiričar Lukijan (Λουκιανός, oko 120–180) iz Samosate u Siriji, koji je kao učitelj retorike proputovao veliki deo carstva. Sačuvano nam je više od 80 njegovih spisa, većinom u dijaloškom obliku, koji obrađuje različite strane života: filozofiju, umetnost, književnost, religiju, moral itd. U početku šaljov i duhovit, Lukijan u starosti postaje oštar kritičar i sarkastičar. Glavni predmeti njegove kritike su glupost, sujeta, licemerje, filozofska pretencioznost, praznoverice, verski fanatici, uključujući i hrišćane.^[207] Na primer, Razgovori bogova (Θεῶν διάλογοι) prikazuju bogove kao nemoralne i ništavne ličnosti koji sve vreme samo spletkare jedni protiv drugih; Tragični Zevs (Ζεὺς τραγῳδός) je najsnažnija satira protiv praznoverja gde se prepiru po jedan epikurejac i stoičar; Istinite pripovesti (Ἀληθεῖς ἱστορίαι) satira su na račun neverovatnih priča raznih romanopisaca o čudesima bogova i heroja.^[208]

Među naučnim piscima ovoga razdoblja važni su geograf Klaudije Ptolemej (Πτολεμαῖος, 2. vek), autor Velikog sistema astronomije u kojem zastupa geocentrični sistem i lekar Klaudije Galen (Γαληνός, 2. vek), uz Hipokrata najpoznatiji antički lekar, čiji spisi sadržinski predstavljaju vrhunac antičke medicine.^[207]

U 4. veku sofistika je zastupljena još nizom istaknutih imena od kojih su najznačajniji Libanije (Λιβάνιος, 314–393), Temistije (Θεμίστιος), Himerije (Ἱμέριος, oko 315–386) i car Julijan Apostata (Ἰουλιανός, 331–363).^[209]

Tematika privatnog života i intimnih osećaja obrađuje novi oblik, koji su antički teoretičari nazvali "pripovešću o osobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman.^[210] Od grčkih romana sačuvani su uglavnom oni koji obrađuju ljubavnu tematiku: tu se većinom opisuju izmišljena lica, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sraćan život.^[211] Najvažniji od sačuvanih antičkih grčkih romana jesu Haritonova (Χαρίτων, 2 vek) Povest o Hereji i Kaliroji (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) te Efeske priče (Ἐφεσιακά) Ksenofonta iz Efesa (Ξενοφῶν, 2 vek).^[210] Sredinom 2. veka na roman počinje uticati druga sofistika, pa on postaje jedan od oblika sofističke proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa (Λόγγος, 2–3. vek), autora pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja (Δάφνις καὶ Χλόη). Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji se tu u tome što je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i što se umesto uobičajenih lutanja i pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih osećaja.^[210] Među sofističke romane pripadaju još Heliodorove (Ἡλιόδορος, 3. vek) Etiopske priče o Teagenu i Harikleji i Priče o Leukipi i Klitofontu Ahileja Tatija (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. vek).^[212]

Dominacija proze na gotovo svim književnim poljima potisnula je u drugi plan poeziju. Na kratko je u 4. veku zablistala epska poezija. Kvint Smirnjanin (Κόιντος ὁ Σμυρναῖος) sastavio je podužu poemu Posle Homera (Τὰ μεθ' Ὅμηρον) o događajima u trojanskom ratu nakon Ilijade, Nono (Νόννος) je napisao veliki ep o Dionisu (Διονυσιακά, 48 knjiga), a Muzej sastavio je Priču o Heroji i Leandru (Τὰ καθ' Ἡρὼ καὶ Λέανδρον) – dražesnu priču o mladiću Leandru koji je s azijske obale Helesponta svake noći plivao na evropsku obalu svojoj voljenoj Leandri, ali se jednom prilikom utopio, pa je u smrt za njim krenula i njegova dragana.^[213] Od lirskih vrsta najduže se zadržao epigram, a polovinom 6. veka sastavio je Agatija (Ἀγαθίας) zbirku njemu savremenih epigrama, od kojih 100 iz njegovog pera, koja je poslužila kao jedan od izvora za Palatinsku antologiju.^[213]

Škola neoplatonizma bila je uperena protiv hrišćanstva, koje je sve više prodiralo u sve slojeve helenističkog društva, pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih škola u Atini. Time se završava antička grčka književnost, hrišćanstvo postaje društveni i kulturni pokret novog doba koje je upravo nastupilo, a Evropa ubrzano zaboravlja gotovo svu kulturnu baštinu stare Helade. Proći će skoro hiljadu godinu pre no što će učeni ljudi na Zapadu ponovo otkriti grčku književnost i, oduševljavajući se njome, njene vrednosti odlučno uperiti protiv hrišćanskih dogmi u nastojanju da od religije emancipuju društvo, kulturu, nauku i filozofiju, započinjući tako period humanizma i renesanse.^[214]

Reference

↑ Sironić & Salopek 1977: str. 7
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 7-8
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 8-12
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 19
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 15
↑ Đurić 1990: str. 25
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 18
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 22-27
↑ Đurić 1990: str. 41-44
↑ ^10,0 ^10,1 Sironić & Salopek 1977: str. 27
↑ Đurić 1990: str. 90-110
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 34
↑ Đurić 1990: str. 111-112
↑ ^14,0 ^14,1 Sironić & Salopek 1977: str. 35-36
↑ Đurić 1990, str. 114–116
↑ Đurić 1990, str. 116-120
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 37
↑ Đurić 1990, str. 127-131
↑ Đurić 1990, str. 131-140
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 39-41
↑ Đurić 1990, str. 152-153
↑ ^22,0 ^22,1 Sironić & Salopek 1977, str. 42-44
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 44-45
↑ Đurić 1990, str. 156
↑ Đurić 1990, str. 156-159
↑ Đurić 1990, str. 159
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 51
↑ Đurić 1990, str. 163-166
↑ Đurić 1990, str. 166-170
↑ Đurić 1990, str. 171-172
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 57
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 59-60
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 60
↑ Đurić 1990, str. 174-181
↑ Đurić 1990, str. 182-183
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 63-64
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 64-65
↑ Đurić 1990, str. 188-192
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 65-67
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 64-70
↑ Đurić 1990, str. 200-201
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 69
↑ Đurić 1990, str. 201-202
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 71-72
↑ Đurić 1990, str. 210-211
↑ Đurić 1990, str. 213-214
↑ Đurić 1990, str. 215-217
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 74
↑ Đurić 1990, str. 217-222
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 75
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 76
↑ Đurić 1990, str. 227
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 78
↑ ^54,0 ^54,1 Sironić & Salopek 1977, str. 79
↑ Đurić 1990, str. 473
↑ Đurić 1990, str. 475
↑ Đurić 1990, str. 474
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 80
↑ Đurić 1990, str. 477-480
↑ ^60,0 ^60,1 Sironić & Salopek 1977, str. 81
↑ Đurić 1990, str. 367
↑ Đurić 1990, str. 367-368
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 83
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 85
↑ Herodot, Historije, I, 23.
↑ Suda, s.v. Ἀρίων
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 87
↑ Đurić 1990, str. 243
↑ Đurić 1990, str. 265
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 88
↑ Đurić 1981, str. 265
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 91
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 92
↑ Đurić 1977, str. 266
↑ ^75,0 ^75,1 Đurić 1977, str. 267
↑ Đurić 1977, str. 267-268
↑ Đurić 1990, str. 268, 282
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 92-99
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 99
↑ Đurić 1990, str. 290-304
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 104-105
↑ Đurić 1977, str. 316-317
↑ Đurić 1990, str. 305-329
↑ Aristotel, Poetika, 3 (1448a).
↑ Easterling & Kenney 2002: str. 362
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 117
↑ Suda, s.v. Γέλως Μεγαρικός, tj. "magarski smeh" Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u ("jer je megarska komedija procvetala grdno i Atinjani su joj se rugali i smejali").
↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Epicharmus.
↑ Sironić & Salopek 1977: str. 119
↑ Đurić 1990, str. 338-339
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 120
↑ ^92,0 ^92,1 Đurić 1990, str. 340
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 121
↑ Đurić 1990, str. 341
↑ ^95,0 ^95,1 Sironić & Salopek 1977, str. 123
↑ Đurić 1990, str. 341-342
↑ Đurić 1990, str. 346
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 124
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 124-127
↑ Đurić 1990, str. 346-352
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 127
↑ Đurić 1990, str. 359-360
↑ Đurić 1990, str. 673
↑ Đurić 1990, str. 675
↑ Easterling & Kenney 2002, str. 415
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 128-132
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 132-133
↑ ^108,0 ^108,1 Sironić & Salopek 1977, str. 133
↑ ^109,0 ^109,1 ^109,2 Sironić & Salopek 1977, str. 134
↑ Đurić 1991, str. 496
↑ Đurić 1991, str. 497
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 137
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 138
↑ Đurić 1991, str. 500
↑ Đurić 1991, str. 506, 509
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 141
↑ Đurić 1991, str. 537-538
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 152-153
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 152-154
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 154
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 155
↑ ^122,0 ^122,1 Sironić & Salopek 1977, str. 156
↑ Đurić 1991, str. 564
↑ Đurić 1991, str. 567
↑ Đurić 1991, str. 569
↑ Đurić 1991, str. 570
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 157
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 142
↑ Đurić 1991, str. 403
↑ Đurić 1991, str. 403-404
↑ Đurić 1991, str. 409
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 143-145
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 145
↑ Đurić 1991, str. 441, 442
↑ Đurić 1991, str. 443
↑ Đurić 1991, str. 447-448
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 146
↑ Đurić 1991, str. 454-455
↑ Đurić 1991, str. 456-458
↑ ^140,0 ^140,1 ^140,2 ^140,3 Sironić & Salopek 1977, str. 147
↑ Đurić 1991, str. 599-603
↑ Đurić 1991, str. 606-608
↑ Đurić 1991, str. 612-613
↑ Đurić 1991, str. 613-614
↑ Đurić 1991, str. 618
↑ Đurić 1991, str. 619
↑ ^147,0 ^147,1 Sironić & Salopek 1977, str. 148
↑ Đurić 1991, str. 632
↑ Đurić 1991, str. 638
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 150
↑ Đurić 1991, str. 658-660
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 150-151
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 151
↑ Đurić 1991, str. 653-655
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 151-152
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 158
↑ Đurić 1991, str. 666
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 159-161
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 160-161
↑ Đurić 1991, str. 667-668
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 161-162
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 162
↑ Đurić 1991, str. 669-670
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 163
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 164
↑ Đurić 1991, str. 165
↑ Đurić 1991, str. 679
↑ Đurić 1991, str. 670-671
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 165-167
↑ ^170,0 ^170,1 Sironić & Salopek 1977, str. 167
↑ Đurić 1991, str. 672
↑ Đurić 1991, str. 676
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 168
↑ ^174,0 ^174,1 ^174,2 Sironić & Salopek 1977, str. 169
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 169-170
↑ Đurić 1991, str. 691
↑ ^177,0 ^177,1 Sironić & Salopek 1977, str. 171
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 170
↑ Đurić 1991, str. 693-696
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 172
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 172-173
↑ Đurić 1991, str. 681
↑ Đurić 1991, str. 682
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 173-174
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 174-175
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 175-176
↑ ^187,0 ^187,1 Sironić & Salopek 1977, str. 176
↑ Đurić 1991, str. 697-698
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 177
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 178
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 178-179
↑ Đurić 1991, str. 735
↑ ^193,0 ^193,1 Sironić & Salopek 1977, str. 179
↑ Đurić 1991, str. 727-730
↑ ^195,0 ^195,1 Sironić & Salopek 1977, str. 180
↑ Đurić 1991, str. 740
↑ Đurić 1991, str. 741
↑ Đurić 1991, str. 702
↑ ^199,0 ^199,1 ^199,2 ^199,3 ^199,4 Sironić & Salopek 1977, str. 181
↑ Đurić 1991, str. 711-712
↑ ^201,0 ^201,1 Sironić & Salopek 1977, str. 184
↑ Đurić 1991, str. 706
↑ Đurić 1991, str. 707
↑ Đurić 1991, str. 711
↑ Đurić 1991, str. 712-713
↑ Đurić 1991, str. 713
↑ ^207,0 ^207,1 Sironić & Salopek 1977, str. 182
↑ Đurić 1991, str. 743-753
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 185-186
↑ ^210,0 ^210,1 ^210,2 Sironić & Salopek 1977, str. 183
↑ Đurić 1991, str. 748-749
↑ Đurić 1991, str. 754
↑ ^213,0 ^213,1 Sironić & Salopek 1977, str. 185
↑ Sironić & Salopek 1977, str. 186

Literatura

Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti (6. izd.). Beograd.
Easterling, P.E.; Kenney, E.J. (2003). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. I: Greek Literature. Cambridge.
Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). Povijest svjetske književnosti, knj. 2. "Grčka književnost". Zagreb.

Eksterni linkovi

[FOOTNOTESironićSalopek19777-1] Sironić & Salopek 1977: str. 7

[FOOTNOTESironićSalopek19777-8-2] Sironić & Salopek 1977: str. 7-8

[FOOTNOTESironićSalopek19778-12-3] Sironić & Salopek 1977: str. 8-12

[FOOTNOTESironićSalopek197719-4] Sironić & Salopek 1977: str. 19

[FOOTNOTESironićSalopek197715-5] Sironić & Salopek 1977: str. 15

[FOOTNOTEĐurić199025-6] Đurić 1990: str. 25

[FOOTNOTESironićSalopek197718-7] Sironić & Salopek 1977: str. 18

[FOOTNOTESironićSalopek197722-27-8] Sironić & Salopek 1977: str. 22-27

[FOOTNOTEĐurić199041-44-9] Đurić 1990: str. 41-44

[FOOTNOTESironićSalopek197727-10] 10,0 ^10,1 Sironić & Salopek 1977: str. 27

[FOOTNOTEĐurić199090-110-11] Đurić 1990: str. 90-110

[FOOTNOTESironićSalopek197734-12] Sironić & Salopek 1977: str. 34

[FOOTNOTEĐurić1990111-112-13] Đurić 1990: str. 111-112

[FOOTNOTESironićSalopek197735-36-14] 14,0 ^14,1 Sironić & Salopek 1977: str. 35-36

[FOOTNOTEĐurić1990str._114–116-15] Đurić 1990, str. 114–116

[FOOTNOTEĐurić1990str._116-120-16] Đurić 1990, str. 116-120

[FOOTNOTESironićSalopek197737-17] Sironić & Salopek 1977: str. 37

[FOOTNOTEĐurić1990str._127-131-18] Đurić 1990, str. 127-131

[FOOTNOTEĐurić1990str._131-140-19] Đurić 1990, str. 131-140

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._39-41-20] Sironić & Salopek 1977, str. 39-41

[FOOTNOTEĐurić1990str._152-153-21] Đurić 1990, str. 152-153

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._42-44-22] 22,0 ^22,1 Sironić & Salopek 1977, str. 42-44

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._44-45-23] Sironić & Salopek 1977, str. 44-45

[FOOTNOTEĐurić1990str._156-24] Đurić 1990, str. 156

[FOOTNOTEĐurić1990str._156-159-25] Đurić 1990, str. 156-159

[FOOTNOTEĐurić1990str._159-26] Đurić 1990, str. 159

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._51-27] Sironić & Salopek 1977, str. 51

[FOOTNOTEĐurić1990str._163-166-28] Đurić 1990, str. 163-166

[FOOTNOTEĐurić1990str._166-170-29] Đurić 1990, str. 166-170

[FOOTNOTEĐurić1990str._171-172-30] Đurić 1990, str. 171-172

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._57-31] Sironić & Salopek 1977, str. 57

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._59-60-32] Sironić & Salopek 1977, str. 59-60

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._60-33] Sironić & Salopek 1977, str. 60

[FOOTNOTEĐurić1990str._174-181-34] Đurić 1990, str. 174-181

[FOOTNOTEĐurić1990str._182-183-35] Đurić 1990, str. 182-183

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._63-64-36] Sironić & Salopek 1977, str. 63-64

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._64-65-37] Sironić & Salopek 1977, str. 64-65

[FOOTNOTEĐurić1990str._188-192-38] Đurić 1990, str. 188-192

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._65-67-39] Sironić & Salopek 1977, str. 65-67

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._64-70-40] Sironić & Salopek 1977, str. 64-70

[FOOTNOTEĐurić1990str._200-201-41] Đurić 1990, str. 200-201

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._69-42] Sironić & Salopek 1977, str. 69

[FOOTNOTEĐurić1990str._201-202-43] Đurić 1990, str. 201-202

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._71-72-44] Sironić & Salopek 1977, str. 71-72

[FOOTNOTEĐurić1990str._210-211-45] Đurić 1990, str. 210-211

[FOOTNOTEĐurić1990str._213-214-46] Đurić 1990, str. 213-214

[FOOTNOTEĐurić1990str._215-217-47] Đurić 1990, str. 215-217

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._74-48] Sironić & Salopek 1977, str. 74

[FOOTNOTEĐurić1990str._217-222-49] Đurić 1990, str. 217-222

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._75-50] Sironić & Salopek 1977, str. 75

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._76-51] Sironić & Salopek 1977, str. 76

[FOOTNOTEĐurić1990str._227-52] Đurić 1990, str. 227

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._78-53] Sironić & Salopek 1977, str. 78

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._79-54] 54,0 ^54,1 Sironić & Salopek 1977, str. 79

[FOOTNOTEĐurić1990str._473-55] Đurić 1990, str. 473

[FOOTNOTEĐurić1990str._475-56] Đurić 1990, str. 475

[FOOTNOTEĐurić1990str._474-57] Đurić 1990, str. 474

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._80-58] Sironić & Salopek 1977, str. 80

[FOOTNOTEĐurić1990str._477-480-59] Đurić 1990, str. 477-480

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._81-60] 60,0 ^60,1 Sironić & Salopek 1977, str. 81

[FOOTNOTEĐurić1990str._367-61] Đurić 1990, str. 367

[FOOTNOTEĐurić1990str._367-368-62] Đurić 1990, str. 367-368

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._83-63] Sironić & Salopek 1977, str. 83

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._85-64] Sironić & Salopek 1977, str. 85

[65] Herodot, Historije, I, 23.

[66] Suda, s.v. Ἀρίων

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._87-67] Sironić & Salopek 1977, str. 87

[FOOTNOTEĐurić1990str._243-68] Đurić 1990, str. 243

[FOOTNOTEĐurić1990str._265-69] Đurić 1990, str. 265

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._88-70] Sironić & Salopek 1977, str. 88

[FOOTNOTEĐurić1981str._265-71] Đurić 1981, str. 265

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._91-72] Sironić & Salopek 1977, str. 91

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._92-73] Sironić & Salopek 1977, str. 92

[FOOTNOTEĐurić1977str._266-74] Đurić 1977, str. 266

[FOOTNOTEĐurić1977str._267-75] 75,0 ^75,1 Đurić 1977, str. 267

[FOOTNOTEĐurić1977str._267-268-76] Đurić 1977, str. 267-268

[FOOTNOTEĐurić1990str._268,_282-77] Đurić 1990, str. 268, 282

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._92-99-78] Sironić & Salopek 1977, str. 92-99

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._99-79] Sironić & Salopek 1977, str. 99

[FOOTNOTEĐurić1990str._290-304-80] Đurić 1990, str. 290-304

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._104-105-81] Sironić & Salopek 1977, str. 104-105

[FOOTNOTEĐurić1977str._316-317-82] Đurić 1977, str. 316-317

[FOOTNOTEĐurić1990str._305-329-83] Đurić 1990, str. 305-329

[84] Aristotel, Poetika, 3 (1448a).

[FOOTNOTEEasterlingKenney2002362-85] Easterling & Kenney 2002: str. 362

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._117-86] Sironić & Salopek 1977, str. 117

[87] Suda, s.v. Γέλως Μεγαρικός, tj. "magarski smeh" Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u ("jer je megarska komedija procvetala grdno i Atinjani su joj se rugali i smejali").

[88] William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Epicharmus.

[FOOTNOTESironićSalopek1977119-89] Sironić & Salopek 1977: str. 119

[FOOTNOTEĐurić1990str._338-339-90] Đurić 1990, str. 338-339

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._120-91] Sironić & Salopek 1977, str. 120

[FOOTNOTEĐurić1990str._340-92] 92,0 ^92,1 Đurić 1990, str. 340

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._121-93] Sironić & Salopek 1977, str. 121

[FOOTNOTEĐurić1990str._341-94] Đurić 1990, str. 341

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._123-95] 95,0 ^95,1 Sironić & Salopek 1977, str. 123

[FOOTNOTEĐurić1990str._341-342-96] Đurić 1990, str. 341-342

[FOOTNOTEĐurić1990str._346-97] Đurić 1990, str. 346

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._124-98] Sironić & Salopek 1977, str. 124

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._124-127-99] Sironić & Salopek 1977, str. 124-127

[FOOTNOTEĐurić1990str._346-352-100] Đurić 1990, str. 346-352

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._127-101] Sironić & Salopek 1977, str. 127

[FOOTNOTEĐurić1990str._359-360-102] Đurić 1990, str. 359-360

[FOOTNOTEĐurić1990str._673-103] Đurić 1990, str. 673

[FOOTNOTEĐurić1990str._675-104] Đurić 1990, str. 675

[FOOTNOTEEasterlingKenney2002str._415-105] Easterling & Kenney 2002, str. 415

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._128-132-106] Sironić & Salopek 1977, str. 128-132

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._132-133-107] Sironić & Salopek 1977, str. 132-133

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._133-108] 108,0 ^108,1 Sironić & Salopek 1977, str. 133

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._134-109] 109,0 ^109,1 ^109,2 Sironić & Salopek 1977, str. 134

[FOOTNOTEĐurić1991str._496-110] Đurić 1991, str. 496

[FOOTNOTEĐurić1991str._497-111] Đurić 1991, str. 497

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._137-112] Sironić & Salopek 1977, str. 137

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._138-113] Sironić & Salopek 1977, str. 138

[FOOTNOTEĐurić1991str._500-114] Đurić 1991, str. 500

[FOOTNOTEĐurić1991str._506,_509-115] Đurić 1991, str. 506, 509

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._141-116] Sironić & Salopek 1977, str. 141

[FOOTNOTEĐurić1991str._537-538-117] Đurić 1991, str. 537-538

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._152-153-118] Sironić & Salopek 1977, str. 152-153

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._152-154-119] Sironić & Salopek 1977, str. 152-154

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._154-120] Sironić & Salopek 1977, str. 154

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._155-121] Sironić & Salopek 1977, str. 155

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._156-122] 122,0 ^122,1 Sironić & Salopek 1977, str. 156

[FOOTNOTEĐurić1991str._564-123] Đurić 1991, str. 564

[FOOTNOTEĐurić1991str._567-124] Đurić 1991, str. 567

[FOOTNOTEĐurić1991str._569-125] Đurić 1991, str. 569

[FOOTNOTEĐurić1991str._570-126] Đurić 1991, str. 570

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._157-127] Sironić & Salopek 1977, str. 157

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._142-128] Sironić & Salopek 1977, str. 142

[FOOTNOTEĐurić1991str._403-129] Đurić 1991, str. 403

[FOOTNOTEĐurić1991str._403-404-130] Đurić 1991, str. 403-404

[FOOTNOTEĐurić1991str._409-131] Đurić 1991, str. 409

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._143-145-132] Sironić & Salopek 1977, str. 143-145

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._145-133] Sironić & Salopek 1977, str. 145

[FOOTNOTEĐurić1991str._441,_442-134] Đurić 1991, str. 441, 442

[FOOTNOTEĐurić1991str._443-135] Đurić 1991, str. 443

[FOOTNOTEĐurić1991str._447-448-136] Đurić 1991, str. 447-448

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._146-137] Sironić & Salopek 1977, str. 146

[FOOTNOTEĐurić1991str._454-455-138] Đurić 1991, str. 454-455

[FOOTNOTEĐurić1991str._456-458-139] Đurić 1991, str. 456-458

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._147-140] 140,0 ^140,1 ^140,2 ^140,3 Sironić & Salopek 1977, str. 147

[FOOTNOTEĐurić1991str._599-603-141] Đurić 1991, str. 599-603

[FOOTNOTEĐurić1991str._606-608-142] Đurić 1991, str. 606-608

[FOOTNOTEĐurić1991str._612-613-143] Đurić 1991, str. 612-613

[FOOTNOTEĐurić1991str._613-614-144] Đurić 1991, str. 613-614

[FOOTNOTEĐurić1991str._618-145] Đurić 1991, str. 618

[FOOTNOTEĐurić1991str._619-146] Đurić 1991, str. 619

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._148-147] 147,0 ^147,1 Sironić & Salopek 1977, str. 148

[FOOTNOTEĐurić1991str._632-148] Đurić 1991, str. 632

[FOOTNOTEĐurić1991str._638-149] Đurić 1991, str. 638

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._150-150] Sironić & Salopek 1977, str. 150

[FOOTNOTEĐurić1991str._658-660-151] Đurić 1991, str. 658-660

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._150-151-152] Sironić & Salopek 1977, str. 150-151

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._151-153] Sironić & Salopek 1977, str. 151

[FOOTNOTEĐurić1991str._653-655-154] Đurić 1991, str. 653-655

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._151-152-155] Sironić & Salopek 1977, str. 151-152

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._158-156] Sironić & Salopek 1977, str. 158

[FOOTNOTEĐurić1991str._666-157] Đurić 1991, str. 666

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._159-161-158] Sironić & Salopek 1977, str. 159-161

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._160-161-159] Sironić & Salopek 1977, str. 160-161

[FOOTNOTEĐurić1991str._667-668-160] Đurić 1991, str. 667-668

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._161-162-161] Sironić & Salopek 1977, str. 161-162

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._162-162] Sironić & Salopek 1977, str. 162

[FOOTNOTEĐurić1991str._669-670-163] Đurić 1991, str. 669-670

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._163-164] Sironić & Salopek 1977, str. 163

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._164-165] Sironić & Salopek 1977, str. 164

[FOOTNOTEĐurić1991str._165-166] Đurić 1991, str. 165

[FOOTNOTEĐurić1991str._679-167] Đurić 1991, str. 679

[FOOTNOTEĐurić1991str._670-671-168] Đurić 1991, str. 670-671

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._165-167-169] Sironić & Salopek 1977, str. 165-167

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._167-170] 170,0 ^170,1 Sironić & Salopek 1977, str. 167

[FOOTNOTEĐurić1991str._672-171] Đurić 1991, str. 672

[FOOTNOTEĐurić1991str._676-172] Đurić 1991, str. 676

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._168-173] Sironić & Salopek 1977, str. 168

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._169-174] 174,0 ^174,1 ^174,2 Sironić & Salopek 1977, str. 169

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._169-170-175] Sironić & Salopek 1977, str. 169-170

[FOOTNOTEĐurić1991str._691-176] Đurić 1991, str. 691

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._171-177] 177,0 ^177,1 Sironić & Salopek 1977, str. 171

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._170-178] Sironić & Salopek 1977, str. 170

[FOOTNOTEĐurić1991str._693-696-179] Đurić 1991, str. 693-696

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._172-180] Sironić & Salopek 1977, str. 172

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._172-173-181] Sironić & Salopek 1977, str. 172-173

[FOOTNOTEĐurić1991str._681-182] Đurić 1991, str. 681

[FOOTNOTEĐurić1991str._682-183] Đurić 1991, str. 682

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._173-174-184] Sironić & Salopek 1977, str. 173-174

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._174-175-185] Sironić & Salopek 1977, str. 174-175

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._175-176-186] Sironić & Salopek 1977, str. 175-176

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._176-187] 187,0 ^187,1 Sironić & Salopek 1977, str. 176

[FOOTNOTEĐurić1991str._697-698-188] Đurić 1991, str. 697-698

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._177-189] Sironić & Salopek 1977, str. 177

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._178-190] Sironić & Salopek 1977, str. 178

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._178-179-191] Sironić & Salopek 1977, str. 178-179

[FOOTNOTEĐurić1991str._735-192] Đurić 1991, str. 735

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._179-193] 193,0 ^193,1 Sironić & Salopek 1977, str. 179

[FOOTNOTEĐurić1991str._727-730-194] Đurić 1991, str. 727-730

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._180-195] 195,0 ^195,1 Sironić & Salopek 1977, str. 180

[FOOTNOTEĐurić1991str._740-196] Đurić 1991, str. 740

[FOOTNOTEĐurić1991str._741-197] Đurić 1991, str. 741

[FOOTNOTEĐurić1991str._702-198] Đurić 1991, str. 702

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._181-199] 199,0 ^199,1 ^199,2 ^199,3 ^199,4 Sironić & Salopek 1977, str. 181

[FOOTNOTEĐurić1991str._711-712-200] Đurić 1991, str. 711-712

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._184-201] 201,0 ^201,1 Sironić & Salopek 1977, str. 184

[FOOTNOTEĐurić1991str._706-202] Đurić 1991, str. 706

[FOOTNOTEĐurić1991str._707-203] Đurić 1991, str. 707

[FOOTNOTEĐurić1991str._711-204] Đurić 1991, str. 711

[FOOTNOTEĐurić1991str._712-713-205] Đurić 1991, str. 712-713

[FOOTNOTEĐurić1991str._713-206] Đurić 1991, str. 713

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._182-207] 207,0 ^207,1 Sironić & Salopek 1977, str. 182

[FOOTNOTEĐurić1991str._743-753-208] Đurić 1991, str. 743-753

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._185-186-209] Sironić & Salopek 1977, str. 185-186

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._183-210] 210,0 ^210,1 ^210,2 Sironić & Salopek 1977, str. 183

[FOOTNOTEĐurić1991str._748-749-211] Đurić 1991, str. 748-749

[FOOTNOTEĐurić1991str._754-212] Đurić 1991, str. 754

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._185-213] 213,0 ^213,1 Sironić & Salopek 1977, str. 185

[FOOTNOTESironićSalopek1977str._186-214] Sironić & Salopek 1977, str. 186

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]