Mobing

Mobing, uznemiravanje, šikaniranje na poslu (engl. „mobbing“ - kovanica od glagola „to mob“, što znači prostački napasti, nasrnuti) je specifični oblik ponašanja i patološka (neprijateljska i netička) komunikacija na radnom mestu, kada jedna osoba ili grupa osoba psihički (moralno) zlostavlja i ponižava drugu osobu, sa ciljem ugrožavanja njenog ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta, sve do eliminacije sa radnog mesta. Žrtva mobinga može postati svaka zaposlena osoba, bez obzira na pol, godine života, socijalni status, rasu, spoljašnji izgled, stepen obrazovanja ili profesionalnu poziciju. Zlostavljana osoba (u mobingu) je bespomoćna, najčešće u nemogućnosti da se odbrani. O mobingu govorimo kao dinamičkom procesu, koji se sastoji od različitih tipova ponašanja koji se razvijaju tokom vremena, najmanje jednom nedeljno, tokom najmanje šest meseci. Mobing je široko rasprostranjena pojava u svetu, čije se posledice reflektuju na pojedinca, socijalno okruženje, radnu sredinu, i zato zahteva multidisciplinarni pristup sa psihološkog, medicinskog, socijološkog i pravnog aspekta, u cilju njegovog blagovremenog prepoznavanja, prevencije, informisanja i edukacije.^[1]

Tokom višegodišnjeg istraživanja mobinga, postojalo je ne slaganje u naučnoj zajednici kako da se ovaj fenomen nazove. Pored termina "horizontalno nasilje", "psihičko maltretiranje" ili "psihičko terorisanje", uglavnom su se upotrebljavali i izrazi „buling“ i „mobing“ i to u zavisnosti od toga koja je institucija stajala iza naučnika koji je tu temu obrađivao.

Naziv mobing je nastao od engleskog glagola to mob, što znači „nasrnuti u masi“, bučno navaliti na nekoga, odnosno od imenice „mob“, koja znači rulja, gomila, bagra, masa, ološ, a skovan je prema istraživanjima Konrada Lorenca, koji je opisao ponašanje nekih životinja koje se udruže protiv jednog člana, napadaju ga i isteruju iz zajednice, a ponekad ga dovode i do smrti.

U engleskom govornom području često se koristi i izraz „buling“ (bullying) koji se odnosi uglavnom na slično nasilje u školi.

Na kraju, zbog činjenice da i „mobing“ i „buling“ predstavljaju dva vrlo različita oblika destruktivnog ponašanja, treba ih i upotrebljavati u različitim kontekstima. „Buling“ označava destruktivno ponašanje dece u školi strogo okarakterisano fizičkim nasiljem, a „mobing“ je oblik suptilnijeg psihičkog nasilja kod odraslih na radnom mestu. Ovakav stav je u zadnje vreme prihvaćen u naučnoj zajednici koja se bavi ovim fenomenima.

Mobing kao oblik šikaniranje i psihoteror najverovatnije je postojao više vekova kroz istoriju ljudskog privređivanja, ali ovu pojavu je prvi uočio, formulisao i dijagnostikovao osamdesetih godina 20. veka švedski psihoterapeut nemačkog porekla prof. dr Hajnc Lojman (Heinz Leymann 1932-1999). Reč mobing Lojman je preuzeo iz etiologije Konrada Lorenca (Konrad Lorenz 1903–1989) koji je ovim nazivom opisao ponašanje nekih vrsta životinja. U kome grupa manjih jedinki organizovano napada i isteruje iz zajednice, a ponekad dovodi i do smrti, veću jedinku.^[2][3]

Lojman je na početku svog istraživanja, permanentnog neprijateljskog ponašanje kod dece u školama (tokom šezdesetih godina), u kojoj je utvrdio šta sve deca mogu da urade jedno drugom u školi između časova, pozajmljujući Lorencovu terminologiju nazvao ovo veoma destruktivno ponašanje male grupe dece protiv najčešće jednog deteta mobingom.

Dvadeset godina kasnije početkom osamdesetih godina 20. veka on je istu vrstu ponašanja uočio kod zaposlenih na njihovom radnom mestu. Leojman je tokom istraživanja ovog oblika ponašanja na radnom mestu utvrdio njegove karakteristike, posledice po zdravlje i osnovao kliniku za pružanje pomoći žrtvama mobinga. On je otkrio da se čak svaki četvrti radnik tokom svog radnog veka bar jednom nađe u ulozi objekta ovog vida šikaniranja.

Od toga vremena Lojman je postao vodeći svetski ekspert za mobinga, jer je razvio efikasne metode za sprečavanje mobinga i rehabilitaciju njegovih žrtava. On je napisao i enciklopediju mobinga u kojoj je između ostalog upozorio svetsku javnost na mobing, kao vid ugrožavanja osnovnih ljudskih prava, koji može biti višestruko štetan ne samo po žrtvu već i po zaposlene u kolektivu. Prema rečima doktora Lejmana;
...bilo da se radi o pakosnim primedbama, špijuniranju, klevetanju ili čak i pretnjama i mučenju, cilj svakog mobinga je da ugrozi integritet neke osobe, odnosno njen profesionalni, socijalni, ali i privatni život...

Na osnovu najopsežnijeg istraživanja mobinga sprovedenog u jednoj velikoj studiji u Švedskoj, na oko 2.400 zaposlenih, koji su predstavljali uzorak čitave švedske zaposlene populacije, dobijeni su sledeći epidemiološki podaci;

Učestalost: Epidemiološka statistika je otkrila da iskustva 3,5 % ispitanika odgovaraju definiciji mobinga, što je značilo da su 154.000 muškaraca i žena od 4,4 miliona zaposlenih u Švedskoj žrtve mobinga. Epidemiološka statistika zasnovana na ovom istraživanju otkrila je učestalost rasta mobinga od 120.000 zaposlenih godišnje kod novih potencijalnih žrtava. Prosečno vreme mobiranjaje je bilo šest meseci, a najduže otkriveno vreme je bilo 15 meseci.
Pri pretpostavci da je prosečno vreme provedeno na tržištu rada 30 godina, individualni rizik od mobiranja je 25%, tj. svaki četvrti zaposleni rizikuje da bude mobiran barem šest meseci tokom svoje karijere.

Pol: Muškarci (u 45%) i žene (u 55%) slučajeva su mobirani, što govori o relativno maloj razlici između polova. Takođe je istraživanje pokazalo da je 76% mobiranih muškaraca bilo mobirano od strane muškaraca, a samo 3% je bilo napadnuto od strane žena, 21% je bilo predmet mobiranja od strane oba pola. Sa druge strane, 40% mobiranih žena je mobirano od strane žena, 30% od muškaraca i 30% od oba pola.

Starosna dob: Mobing je bio najzatupljeniji u starosnim grupama 21-30 i 31-40 godina, poredeći ih sa starosnim grupama od 41-50, 51-60 i preko 61 godine. Ove razlike nisu bile značajne. Ne postoji ni značaj u polovima.

Broj mobera: Otprilike jedna trećina mobiranih je napadnuto od samo jedne osobe. Nešto više od 40% je bilo žrtva napada dvojice do četvorice mobera. A retko je čitav tim maltretirao jednu osobu.

Profesije: Rezultati nisu toliko značajni zbog činjenice da uzorak od 2.400 osoba nije bio dovoljno velik za proučavanje podgrupa profesija. Ipak, postoje indicije, koje pokazuju da su neke struke zastupljenije; npr 14,1 % (6,5 % -proporcionalno za čitavu radnu populaciju) mobiranih je zaposleno u školama, univerzitetima i drugim prosvetnim ustanovama.

U drugoj studiji sprovedenoj 1999. u Engleskoj, na 1.100 zaposlenih dobijeni su sledeći podaci;^[5]

• 421 (38%) zaposlenih navelo je jednu ili više vrsta šikaniranja (mobinga) u prethodnoj godini.
• 460 (42%) bili su svedoci maltretiranja drugih.
• Najveći broj mobinga, najverovatnije je došao od strane menadžera.
• Osoblje koje su doživelo mobing (šikaniranje) ispoljilo je; značajno niži nivo zadovoljstva poslom (10,5%), viši nivo nezadovoljstva poslom nakon izazvanog stresa (22,5%), depresiju (8%), anksioznost (30%), a nameru da napusti posao (8,5%).
• Podrška na poslu može biti u stanju da zaštiti ljude od nekih štetnih efekata maltretiranja, pokazalo je ovo istraživanje.

Prema istraživanjima, 55% mobinga je vertikalni, a 45% horizontalni mobing'.

Nastaje kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika, ili jednog po jednog dok ne uništi celu grupu (zato se još naziva i bosing (engl. "bossing") ili kada jedna grupa radnika (podređenih) zlostavlja pretpostavljenog (što se događa u oko 5% slučajeva).

Najčešće je prisutan kao pojava šikaniranja između radnika na jednakom položaju u hijerarhijskoj organizaciji. Osećaj ugroženosti jednog ili grupe radnika, ljubomora i zavist mogu da podstaknu želju da se eliminiše neki saradnik iz kolektiva (doskorašnji prijatelj) pogotovu ako postoji uslov da njegova eliminacija vodi napretku u karijeri. Često žrtva ove vrste mobinga može biti radnik koji se ističe po kvalitetu i privrženosti poslu i radnim zadacima, većoj plati i brojnim nagradama i pohvalama. Horizontalni mobing je i kad čitava grupa radnika zbog unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore, izabere jednog radnika, žrtvu, na kojoj žele dokažu da su snažniji i sposobniji.

Mobing je široko rasprostranjena pojava, najčešće proučavana na radnim mestima, a posledice se odražavaju na socijalno okruženje, radnu sredinu i pojedinca, pa se problem razmatra sa medicinskog, sociološkog, pravnog i psihijatrijsko-forenzičkog aspekta, s ciljem da se upozori na značajnost problema, da se nauči prepoznavati, jer se mobing može sprečiti grupnom primarnom prevencijom, informisanjem, edukacijom i konkretnim aktivnostima, npr. treningom komunikacijskih veština, zaštitnim zakonodavstvom i organizacijskom politikom i praksom koja primenjuje pravilnike o radu koji ne tolerišu zlostavljanje.

Stalna i dugotrajna izloženost mobingu značajno ugrožava zdravstveno stanje žrtve. Zdravstvene smetnje i simptomi koji mogu nastati u mobingu dele se u tri grupe: promene na psihičkoj i emocionalnoj sferi, promene na telesno-zdravstvenom planu i promene u ponašanju

Zdravstvene smetnje i simptomi kao posledica mobinga

Zdravstvene smetnje	Simptomi
Promene u psihičkoj i emocionalnoj sferi	• Depresija • Anksioznost • Krize plača • Osećaj depersonalizacije • Napad panike • Socijalna izolacija • Emocionalna otupljenost
Promene na telesno-zdravstvenom nivou	• Glavobolja • Poremećaj spavanja • Vrtoglavica • Problem sa varenjem • Hipertenzija • Hiperglikemija • Srčani problemi • Kožne promene
Promene u ponašanju	• Agresivnost (hetero ili autoagresija) • Pasivizacija • Povećano konzumiranje alkohola • Povećano konzumiranje cigareta • Povećano konzumiranje lekova • Seksualni poremećaji

Posttraumatski stresni poremećaj; je naziv dijagnoze koja se u medicinskoj praksi koristi za označavanje psihosomatskih bolesti kod osoba izloženih mobingu. Ovaj termin je priznat od strane svetske zdravstvene organizacije.

• The Mobbing Encyclopaedia Information about Mobbing at the Workplace Professor Heinz Leymann, PhD, MD sci
• Le harcèlement criminel (au Québec)
• Étude sur le harcèlement psychologique en Suisse, Secrétariat à l'économie Suisse (PDF)