Nothing Special   »   [go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Уљешура

С Википедије, слободне енциклопедије

Уљешура
Physeter macrocephalus
Величина уљешуре у односу на човека
Научна класификација
Царство:
Животиње
Тип:
Хордати
Класа:
Сисари
Ред:
Папкари
Подред:
Whippomorpha
Инфраред:
Китови
Парвред:
Китови зубани
Породица:
Уљешуре
Род:
Physeter

Linnaeus, 1758
Врста:
P. macrocephalus
Биномно име
Physeter macrocephalus
Распрострањеност уљешуре
Синоними
  • Physeter catodon Linnaeus, 1758
  • Physeter microps Linnaeus, 1758
  • Physeter tursio Linnaeus, 1758
  • Physeter australasianus Desmoulins, 1822

Уљешура (лат. Physeter catadon) је највећи од китова зубана и највећи од зубаних предатора. Једини је живи члан из рода Physeter и један од три постојеће врсте у породици китова уљешура, заједно са пигмејском уљешуром и патуљастом уљешуром из рода Kogia.

Уљешура је пелагијски сисар, са распрострањеношћу широм свијета. Мигрира сезонски због храњења и дојења.[2] Женке и млади мужјаци живе заједно у групама, док остали мужјаци живе самостално осим у сезони парења. Женке сарађују како би заштитиле и дојиле младунчад. Женке рађају од сваке четврте до сваке 20 године и брину о младима више од деценије. Одрасла уљешура има мало природних предатора, мада младунци и слабије одрасле јединке бивају понекад убијене од стране групе орки.

Одрасли мужјак је просјечне величине од 16 метара, али неке јединке могу да достигну 20,7 m, док глава представља до једне трећине укупне дужине. Са просјечном дубином роњења од 2.250 m, трећа су врста сисара који највише зарањају, иза јужног морског слона и Кивјеовог кита.[3][4] Уљешура користи ехолоцирање и вокализацију до 230 децибела испод воде.[5] Има најтежи мозак на Земљи, више од пет пута тежи од мозга људи. Просјечно живи 70 година или више.[6][7][8]

Спермацети (уље сперме), по којем је кит и добио име, било је примарна мета индустрије китолова, тражено је због коришћења у лубрикантима, свијећама и лампама на уље. Амбра, воштани производ, некада присутан у његовом дигестивном систему, високо је тражен као средство за парфеме, између осталог. Сакупљачи на плажама траже амбру у олупинама.[9] Уљешура је била главна индустрија у 19. вијеку, а нашла се и ј роману Моби Дик. Врста је проглашена рањивом од стране Међународне уније за заштиту природе

Таксономија и назив

[уреди | уреди извор]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Енглески назив за уљешуру, Sperm whale, потиче од ранијег погрешног веровања да је полутечна воштана супстанца, која се налази у глави кита, његова семена течност.[10] Она се назива спермацети (лат. „китова сперма“) или врвањ[11]. Још један назив за уљешуру, у руском, енглеском и другим језицима је кашалот. Куруминасов Етимолошки рјечник каже да поријекло није познато, али сугерише да долази од вулгарног латинског cappula, „дршке мача“.[12] Постоји и мишљење да име потиче од назива за велике зубе из архаичног француског, или од речи cachola из галицијског и португалског језика, која значи „глава“.[13]

Научно име Physeter долази из античког грчког од ријечи грч. φυσητήρ, што значи „душник“ или „отвор за ваздух“. Специфично име macrocephalus је преведено на латински од грчке ријечи грч. μακροκέφαλος, што значи „велика глава“.

Синоним за њихово специфично име, катодон, значи „доњи зуби“, од грчких ријечи грч. κατά, што значи доњи и грч. ὀδών, што значи „зуби“; тако да је добио име по видљивим зубима на доњој вилици.[14] Још један синоним — australasianus ("Аустралазијски") је примијењен на уљешуру на Јужној Хемисфери.[15]

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Уљешура припада реду парнопрстих копитара.[16][17][18][19][20] Реду припадају сви китови, укључујући и кита зубана. Такође припадају некласификованом кладусу китова, који садржи све врсте китова, делфина и плискавице, док је једини представник рода Physeter, у породици Physeteridae. Двије врсте из рода Kogia, пигмејска уљешура и патуљаста уљешура смјештени су у ову породицу или у породицу Kogiidae.[21] У неким таксономским шемама, породице Kogiidae и Physeteridae се налазе у натпородици Physeteroidea.[22]

Шведски ихтиолог, Петер Артеди, описао је уљешуру као Physeter catodon, у свом раду 1738, Genera piscium, у којем је изнио запажања о обалским врстама на основу извјештаја у Оркнијским острвима 1693. и Холандији 1598. и 1601.[23] The 1598 specimen was near Berkhey.

Уљешура је једна од врста о којима је првобитно писао Карл фон Лине, у свом раду Systema Naturae 1758. Гдје је истакао да постоје четири врсте из рода Physeter.[24] Експерти су касније утврдили да постоји само једна врста, мада је вођена дебата да ли да се именује P. catodon or P. macrocephalus, што су два имена која је користио Лине. Оба имена се и даље користе, мада модерни аутори користе име macrocephalus, дајући му предност над именом catodon, што је постао мањи синоним. До 1974. врста је била углавном позната као P. catodon. Ипак, те године, холандски зоолози, Антонијус Хусон и Липке Холтис, предложили су да би P. macrocephalus требало да буде исправно име, јер га је Лине објавио првог и имена би требало да имају предност по реду којим су објављени. Након тога, Међународни кодекс зоолошке номенклатуре (ICZN) прихватио је њихов приједлог и 1987 је изабрано име P. macrocephalus као примарни синоним.[25] То је прихваћено од стране многих значајних аутора, иако је Шевил (1986[26] и 1987[27]) истакао да је назив macrocephalus објављен са нетачним описом, додајући да је само име catodon валидно и да је прва извршена ревизија непримјењива. Најновија ревизија извршена од стране [Интегрисани таксономски информациони систем|Интегрисаног таксономског информационог система]] (ITIS), потврдила је употребу имена P. macrocephalus испред имена P. catodon,[28] након расправе између релевантних експерата 2008.[29][30] Таксономски комитет науке о морским сисарима, највећа међународна асоцијација на свијету за науку о морским сисарима, користи име Physeter macrocephalus када објављује спискове врста морских сисара.[31]

Анатомија и физиологија

[уреди | уреди извор]

Спољашњи изглед

[уреди | уреди извор]
Просјечне величине[6]
Дужина Тежина
Мужјаци 16 m 41 t
Женке 11 m 14 t
Новорођенчад 4 m 1 t

Уљешура је највећи кит из породице китова зубана, одрасли мужјаци достижу величину од 20,7 m и тежину до 80 t.[32][33][34] Поређења ради, други највећи кит од китова зубана достиже величину до 12,8 m и тежину до 14 t.[35]

Уљешура спада међу китове код којих је полни диморфизам најизраженији. Новорођенчад оба пола су приближно исте величине,[6] али одрасли мужјаци су у просјеку од 30 до 50% дужи и три пута тежи од женки.[36] Новорођенчад су обично величине од 3.7 до 4,3 m.[37] Женке сазријевају када нарасту од 10.6 до 11 m, и генерално не расту преко 12 m, док мужјаци сазријевају са отприлике 16 m и углавном расту до 18—19 m.[6][34][32][38][39][40]

Отвор за ваздух код уљешуре смјештен је близу врха главе и нагнут је на лијеву страну.

Постоје стари извјештаји о уљешурама које су имале око или изнад 80 тона, али постоје неслагања у вези тога да ли су мјере тачне, јер су тада китови углавном мјерени заједно са кривинама њиховог тијела.[32][34][40] Процијењено је да је кит који је потопио Есекс 1799. године (што је један од инцидената који стоје иза Моби Дика), био дугачак 25 метара.[40] Музеј за китове у Нантакету има 5.5 метара дуг скелет чељусти уљешуре, на основу чега музеј тврди да је кит био дуг 24 метра. Природњачки историјски музеј у Лондону има скелет чељусти дуг 5 метара, док се у Универзитетском музеју природне историје у Оксфорду налази скелет чељусти дуг 4.7 метара.[32] Године 1853, измјерена је уљешура дуга 19 метара, док је дужина чељусти била 6,1 m.[41]

Највећа животиња икада која је мјерена у цјелини био је кит уљешура дуг 18 метара и тежак 53 тоне.[32] Најтежа измјерена уљешура у дјеловима била је дуга 18,1 m и тешка 20.7 t.[33] Године 1950, Совјети су ухватили Уљешуру близу Курилских острва, која је била дуга 20,7 m. Процијењено је да је била тешка 80 тона, за шта су неки аутори рекли да је највећа измјерена уљешура.[32][33][34] У ревизији варијације мјера морске мегафауне, Меклејн и његове колеге су објавили да је највећа измјерена уљешура, која је забиљежена у подацима међународне комисије за китове, измјерена 1943. и била је дуга 24 метра. Ипак, напоменули су да је уљешура те величине ријетка и да је 95% њих који су измјерени, мање.[34]

Реп уљешуре

Повећан лов је можда имао утицаја на смањење њихове величине, јер су мужјаци били веома тражени након Другог свјетског рата.[42] Данас, мужјаци обично не прелазе преко 18,3 m и 51 t.[6] Закључак другог истраживања је да претјерана експлоатација и лов на уљешуре, нису утицали на смањење раста, као и да су они у модерно вријеме већи него што су били, на шта је такође могла да утиче претјерана експлоатација.[43] Испитивањима која су вршена на старим мужјацима ухваћеним на Острвима Соландер, закључено је да су изузетно велики и необично много богати машћу.[44]

Јединствено тијело уљешуре је тешко помијешати са неком другом врстом китова. Препознатљив облик креће се од изузетно велике главе, која може да носи четвртину или трећину укупне дужине уљешуре. Отвор за ваздух, у облику слова S латинице, смјештен је близу врха главе и нагнут је на лијеву страну.[36]

Режањ репа уљешуре је троугласт и изузетно дебео. Пропорционално су већи од свих других врста китова и веома флексибилни.[45] Уљешуре свој реп подижу високо изнад воде и почињу да роне у потрази за храном.[36] Умјесто леђног пераја, имају неколико гребена дуж репа. Највећи гребен се зове „грба“ и може да буде помијешан са задњим перајима због свог облика и величине.[6]

У супротности са глатком кожом код многих великих китова, кожа на леђима код уљешура је наборана, а многи посматрачи китова упоредили су је са сувим шљивама.[46] Код неких јединки примијећен је албинизам.[7][47][48]

Скелет

[уреди | уреди извор]
Скелет уљешуре

Ребра су код уљешуре спојена са кичмом флексибилном хрскавицом, што омогућава грудном кошу да се сруши умјесто да пукне под великим притиском.[49] Иако су китови прилагођени роњењу, роњење у великим дубинама оставља дугорочне посљедице. Кости се понашају исто као у кости код људи усљед декомпресионе болести. У скелетима старијих уљешура пронађене су много шире рупе у костима, док скелети младунчади нису били оштећени. Повреде могу да укажу да су уљешуре осјетљивије на декомпресиону болест и изненадно израњање на површину може да буде смртоносно за њих.[50]

Као и код других китова, кичма код уљешуре је ограничена зглобом, а остатак је модификован и позициониран више на кичменом стубу, пригљен бочно, како би спријечило обимно бочно савијање. Те еволуционе модификације учиниле су кичму флексибилнијом, али слабијом од кичме копнених предатора.[51]

Као и код осталих китова зубана, лобања код уљешуре је асиметрична, како могле да поднесу ехолоцирање. Тако да звучни таласи који погађају китове из различитих праваца неће бити каналисани на исти начин.[52] Унутар полазне тачке лобање, отварање коштане носне цијеви је искривљено на лијеву страну лобање.

Зуби и лобања

[уреди | уреди извор]
Зуб уљешуре.

Доња вилица код уљешура је веома уска;[53] имају од 18 до 26 зуба на обје стране у доњој вилици, које се уклапају са горњом. вилицом.[53] Зуби су у облику купе и тешки су до 1 kg по један.[54] Зуби су функционални, али дјелује да нису неопходни да би се уловио плијен или у току храњења, јер су проналажене јединке без зуба или са деформисаним вилицама. Хипотеза је да се зуби користе углавном само у борби мужјака.[55] Одрасли мужјаци често показују страх, што је вјероватно узроковано зубима. Основни зуби се такође налазе у горњој вилици, али нису велики.[56] Анализирање зуба је приоритетан метод утврђивања година кита. Као што дрвеће има узрочнике помоћу којих се утврђује старост, тако и зуби код кита стварају изразити слој цимента и дентина како расту.[57]

Мозак

[уреди | уреди извор]
Мозак уљешуре је највећи на свету, пет пута тежи од људског.

Уљешура има највећи мозак од свих животиња, живих или изумрлих, са просјечном тежином од 7,8 kg.[58][59] Најмањи измјерени мозак био је тежак 6,4 kg, док је највећи био тежак 9,2 kg.[32][33] Мозак уљешуре тежи је више од пет пута од људског мозга, док му је обим око 8.000 cm³.[60] Иако велики мозак генерално значи и већу интелигенцију, то није једини фактор; Слонови и делфини такође имају већи мозак од људи.[61] Уљешуре имају мању интелигенцију од свих других китова и делфина и човеколиких мајмуна и много мању него људи.[59][62]

Велики мозак уљешура је већи него код свих других сисара, и у релативној и у апсолутној величини. Олфакторни систем је смањен, што указује на то да уљешура има слабо чуло укуса и мириса. Насупрот томе, чуло слуха им је повећано. Пирамидални тракт је слабо развијен, што је одражено редукцијом удова.[63]

Биолошки систем

[уреди | уреди извор]

Респираторни систем код уљешура је прилагођен да издржи велики притисак када роне. Хлексибилни грудни кош омогућава плућима да доживе слом,, смањујући ниво азота, а метаболизам може да се смањи како би сачувао кисеоник.[64][65] Између роњења, уљешуре излазе да удахну кисеоник сваких осам минута.[36] Китови зубани удишу ваздух преко рупе у оквиру слова S латинице, која је нагнута. на лијеву страну главе. Ваздух удишу 3—5 пута у минуту, што се повећава на 6—7 пута након роњења. Удисање је бучно, које може да иде до 2 метра или више изнад нивоа мора, а под углом од 45 степени.[66] У просјеку, женке и младунчад удишу сваких 12.5 секунди када не роне, док мужјаци удишу сваких 17.5 секунди.[67] Код мужјака убијеног на 160 km јужно од Дурбана, у Јужноафричкој Републици, након сат и 50 минута роњења, пронађене су двије мале ајкуле, које настањују морско дно, у његовом стомаку.[68]

Уљешура има највећи интестинални систем на свијету,[69] који достиже дужину до 300 метара код великих јединки.[70][71] Слично као код преживара, уљешура има четири стомачне коморе. Прва комора не лучи желудачне сокове и има дебеле мишићне зидове, који дробе храну, јер китови не могу да жваћу. У другој комори се луче желудачни сокови, гдје се такође скупљају комадићи хране који нису сварени. Код неких јединки пронађено је до 18.000 комадића.[70][72][73] Већину тих комада кит поврати, али неки случајно заврше у пробавном систему, што убрзава формирање амбре.[73]

Артеријски систем код фетуса уљешуре.

Године 1959, извађено је срце из мужјака тешког 22 тоне. Срце је било тешко 116 kg, што је 0,5% укупне тежине.[74] Циркулаторни систем има велики број адаптација за водену средину. Пречник лука аорте, расте како напушта срце. Лоптасто проширење дјелује као ваздушна комора, осигуравајући да крв стабилно тече, пошто се откуцаји срца смањују приликом роњења.[75] Артерије које излазе из аорте, позициониране су симетрично. Не постоји директна веза између спољашње каротиде артерије и можданих комора.[76] Циркулаторни систем је прилагођен роњењу на великим дубинама, до 2.250 m,[3][4][77][78][79] до 120 минута.[80] Уобичајено роне на дубини око 400 метара, око 35 минута.[36] Миоглобин, који складишти кисеоник у мишићним ткивима, доста је обилнији него код копнених животиња.[81] Крв уљешура има велику густину црвених крвних зрнаца, који садрже хемоглобин, који чува кисеоник. Оксигенизована крв може се послати само до мозга и других виталних органа, када је ниво кисеоника при крају.[82][83][84] Орган за спермацете такође може да игра улогу у подешавању узгона.[85] Мрежа артерија, retia mirabilia је добро развијена и доста је дужа него код осталих китова.[76]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Taylor, B.L.; Baird, R.; Barlow, J.; Dawson, S.M.; Ford, J.; Mead, J.G.; Notarbartolo di Sciara, G.; Wade, P. & Pitman, R.L. (2019). „Physeter macrocephalus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 5. 1. 2020. 
  2. ^ „SPERM WHALE”. acsonline.org. Архивирано из оригинала 22. 4. 2017. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
  3. ^ а б Gregory S. Schorr; Erin A. Falcone; David J. Moretti; Russel D. Andrews (2014). „First long-term behavioral records from Cuvier's beaked whales (Ziphius cavirostris) reveal record-breaking dives”. PLOS One. 9 (3): e92633. Bibcode:2014PLoSO...992633S. PMC 3966784 Слободан приступ. PMID 24670984. doi:10.1371/journal.pone.0092633. 
  4. ^ а б „Census of Marine Life – From the Edge of Darkness to the Black Abyss” (PDF). Coml.org. Приступљено 15. 12. 2009. 
  5. ^ Trivedi, Bijal P. (3. 11. 2003). „Sperm Whale "Voices" Used to Gauge Whales' Sizes”. news.nationalgeographic.com. 
  6. ^ а б в г д ђ Shirihai, H. & Jarrett, B. (2006). Whales, Dolphins, and Other Marine Mammals of the World. Princeton: Princeton University Press. стр. 21–24. ISBN 978-0-691-12757-6. 
  7. ^ а б Reeves, R.; Stewart, B.; Clapham, P. & Powell, J. (2003). Guide to Marine Mammals of the World. New York: A.A. Knopf. стр. 240—243. ISBN 978-0-375-41141-0. 
  8. ^ Whitehead, H. & Weilgart, L. (2000). „The Sperm Whale”. Ур.: Mann, J.; Connor, R.; Tyack, P. & Whitehead, H. Cetacean Societies. The University of Chicago Press. стр. 169. ISBN 978-0-226-50341-7. 
  9. ^ Spitznagel, Eric (12. 1. 2012). „Ambergris, Treasure of the Deep”. bloomberg.com. Приступљено 15. 5. 2020. 
  10. ^ Wahlberg, Magnus; Frantzis, Alexandros; Alexiadou, Paraskevi; Madsen, Peter T.; Møhl, Bertel (2005). „Click production during breathing in a sperm whale (Physeter macrocephalus)”. The Journal of the Acoustical Society of America. 118 (6): 3404—7. Bibcode:2005ASAJ..118.3404W. PMID 16419786. doi:10.1121/1.2126930. 
  11. ^ Клаић, Братољуб (1972). Велики рјечник страних ријечи. Зора, Загреб. стр. 1234. 
  12. ^ Corominas, Joan (1987). Breve diccionario etimológico de la lengua castellana. Madrid: Gredos. ISBN 978-84-249-1332-8. 
  13. ^ Encarta Dictionary
  14. ^ Crabb, George (1823). Universal Technological Dictionary Or Familiar Explanation of the Terms Used in All Arts and Sciences: Containing Definitions Drawn from the Original Writers : in Two Volumes. Baldwin, Cradock & Joy. стр. 333. 
  15. ^ Ridgway, Sam H. (1989). Handbook of Marine Mammals. Academic Press. стр. 179. ISBN 978-0-12-588504-1. „The earliest available species-group name for a Southern Hemisphere sperm whale is Physeter australasianus Desmoulins, 1822.” 
  16. ^ Agnarsson, I.; May-Collado, LJ. (2008). „The phylogeny of Cetartiodactyla: the importance of dense taxon sampling, missing data, and the remarkable promise of cytochrome b to provide reliable species-level phylogenies.”. Mol Phylogenet Evol. 48 (3): 964—985. PMID 18590827. doi:10.1016/j.ympev.2008.05.046. 
  17. ^ Price, SA.; Bininda-Emonds, OR.; Gittleman, JL. (2005). „A complete phylogeny of the whales, dolphins and even-toed hoofed mammals (Cetartiodactyla).”. Biol Rev Camb Philos Soc. 80 (3): 445—473. PMID 16094808. doi:10.1017/s1464793105006743. 
  18. ^ Montgelard, C.; Catzeflis, FM.; Douzery, E. (1997). „Phylogenetic relationships of artiodactyls and cetaceans as deduced from the comparison of cytochrome b and 12S RNA mitochondrial sequences.”. Molecular Biology and Evolution. 14 (5): 550—559. PMID 9159933. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a025792. 
  19. ^ Spaulding, M.; O'Leary, M. A.; Gatesy, J. (2009). Farke, Andrew Allen, ур. „Relationships of Cetacea (Artiodactyla) Among Mammals: Increased Taxon Sampling Alters Interpretations of Key Fossils and Character Evolution”. PLoS ONE. 4 (9): e7062. Bibcode:2009PLoSO...4.7062S. PMC 2740860 Слободан приступ. PMID 19774069. doi:10.1371/journal.pone.0007062. 
  20. ^ „Society for Marine Mammalogy”. The Insomniac Society. 
  21. ^ Mead, J.G.; Brownell, R. L. Jr. (2005). "Order Cetacea". In Wilson, D.E.; Reeder, D.M (eds.). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. стр. 723–743.. OCLC 62265494.
  22. ^ Lambert, O.; Bianucci, G.; de Muizon & C. (август 2008). „A new stem-sperm whale (Cetacea, Odontoceti, Physeteroidea) from the Latest Miocene of Peru”. Comptes Rendus Palevol. 7 (6): 361—369. doi:10.1016/j.crpv.2008.06.002. 
  23. ^ Artedi, Peter (1730). Genera piscium : in quibus systema totum ichthyologiae proponitur cum classibus, ordinibus, generum characteribus, specierum differentiis, observationibus plurimis : redactis speciebus 242 ad genera 52 : Ichthyologiae pars III. (на језику: латински). Grypeswaldiae : Impensis Ant. Ferdin. Röse. стр. 553–555. 
  24. ^ Linnaeus, Carolus (1758). Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio decima, reformata. (на језику: латински). Holmiae. (Laurentii Salvii). стр. 824. 
  25. ^ Holthuis L. B. (1987). „The scientific name of the sperm whale”. Marine Mammal Science. 3 (1): 87—89. doi:10.1111/j.1748-7692.1987.tb00154.x. 
  26. ^ Schevill W.E. (1986). „The International Code of Zoological Nomenclature and a paradigm - the name Physeter catodon Linnaeus 1758”. Marine Mammal Science. 2 (2): 153—157. doi:10.1111/j.1748-7692.1986.tb00036.x. 
  27. ^ Schevill W.E. (1987). „Reply to L. B. Holthuis "The scientific name of the sperm whale”. Marine Mammal Science. 3 (1): 89—90. doi:10.1111/j.1748-7692.1987.tb00155.x. 
  28. ^ „ITIS Standard Report Page: Physeter catodon”. Приступљено 15. 5. 2020. 
  29. ^ Husson A.M.; Holthuis L.B. (1974). „Physeter macrocephalus Linnaeus, 1758, the valid name for the sperm whale”. Zoologische Mededelingen. 48: 205—217. 
  30. ^ Whitehead 2003, стр. 3
  31. ^ „List of Marine Mammal Species and Subspecies”. www.marinemammalscience.org. Приступљено 15. 5. 2020. 
  32. ^ а б в г д ђ е Wood, Gerald (1983). The Guinness Book of Animal Facts and FeatsНеопходна слободна регистрација. стр. 256. ISBN 978-0-85112-235-9. 
  33. ^ а б в г Carwardine, Mark (1995). The Guinness book of Animal records. Enfield: Guinness Publishing. ISBN 978-0851126586. OCLC 60244977. 
  34. ^ а б в г д McClain, Craig R.; Balk, Meghan A.; Benfield, Mark C.; Branch, Trevor A.; Chen, Catherine; Cosgrove, James; Dove, Alistair D.M.; Gaskins, Lindsay C.; Helm, Rebecca R. (13. 1. 2015). „Sizing ocean giants: patterns of intraspecific size variation in marine megafauna”. PeerJ (на језику: енглески). 3: e715. ISSN 2167-8359. PMC 4304853 Слободан приступ. PMID 25649000. doi:10.7717/peerj.715. 
  35. ^ Shirihai, H. & Jarrett, B. (2006). Whales, Dolphins, and Other Marine Mammals of the World. Princeton: Princeton University Press. стр. 112–115. ISBN 978-0-691-12757-6. 
  36. ^ а б в г д Whitehead, H. (2002). „Sperm whale Physeter macrocephalus”. Ур.: Perrin, W.; Würsig B.; Thewissen J. Encyclopedia of Marine Mammals. Academic Press. стр. 1165—1172. ISBN 978-0-12-551340-1. 
  37. ^ Ruelas-Inzunza, J.; Páez-Osuna, F (септембар 2002). „Distribution of Cd, Cu, Fe, Mn, Pb and Zn in selected tissues of juvenile whales stranded in the SE Gulf of California (Mexico)”. Environment International. 28 (4): 325—329. ISSN 0160-4120. PMID 12220119. doi:10.1016/s0160-4120(02)00041-7. 
  38. ^ Whitehead, Hal (2018). „Sperm Whale”. Sperm Whale: Physeter macrocephalus. Encyclopedia of Marine Mammals (на језику: енглески). Elsevier. стр. 919—925. ISBN 978-0-12-804327-1. doi:10.1016/b978-0-12-804327-1.00242-9. Приступљено 27. 2. 2020. 
  39. ^ Perry, Simona L.; DeMaster, Douglas P.; Silber, Gregory K. (1999). The Great Whales: History and Status of Six Species Listed as Endangered Under the U.S. Endangered Species Act of 1973 (PDF). Marine Fisheries Review. NMFS Publications Office. стр. 1—74. ISSN 0090-1830. 
  40. ^ а б в Ellis, Richard (2011). The Great Sperm Whale: A Natural History of the Ocean's Most Magnificent and Mysterious Creature. Zoology. 179. USA: University Press of Kansas. стр. 432. ISBN 978-0-7006-1772-2. Zbl 0945.14001. 
  41. ^ Maury, M. (1853). Explanations and Sailing Directions to Accompany the Wind and Current Charts. C. Alexander. стр. 297. 
  42. ^ „Sperm Whale”. Архивирано из оригинала 20. 2. 2007. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  43. ^ Kasuya, Toshio (јул 1991). „Density dependent growth in North Pacific sperm whales”. Marine Mammal Science. USA: Wiley. 7 (3): 230—257. doi:10.1111/j.1748-7692.1991.tb00100.x. 
  44. ^ „Sperm whalling on the Solanders Grounds and in Floriand” (PDF). niwa.co.nz. Архивирано из оригинала (pdf) 14. 3. 2016. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  45. ^ Gordon, Jonathan (1998). Sperm Whales. Voyageur Press. стр. 14. ISBN 0-89658-398-8. 
  46. ^ Carwardine, Mark (1994). On the Trail of the WhaleНеопходна слободна регистрација. Chapter 1. Thunder Bay Publishing Co. ISBN 978-1-899074-00-6. 
  47. ^ „Sperm Whale (Physeter macrocephalus): Species Accounts”. Приступљено 12. 10. 2008. 
  48. ^ „Offshore Cetacean Species”. CORE. Архивирано из оригинала 16. 5. 2008. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  49. ^ „How does pressure change with ocean depth?”. Oceanservice.noaa.gov. 11. 1. 2013. Приступљено 16. 5. 2020. 
  50. ^ Moore MJ, Early GA (2004). „Cumulative sperm whale bone damage and the bends”. Science. 306 (5705): 2215. PMID 15618509. doi:10.1126/science.1105452. 
  51. ^ Parsons, Edward C. M.; Parsons, ECM; Bauer, A.; Simmonds, M. P.; Wright, A. J.; McCafferty, D. (2013). An Introduction to Marine Mammal Biology and Conservation. ISBN 9780763783440. 
  52. ^ „The science behind whales' asymmetrical skulls”. Io9.com. Архивирано из оригинала 18. 10. 2015. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  53. ^ а б Jefferson, T.A.; Webber, M.A. & Pitman, R.L. (2008). Marine Mammals of the World: a comprehensive guide to their identification. London: Elsevier. стр. 74–78. ISBN 978-0-12-383853-7. 
  54. ^ „Sperm Wale Physeter macrocephalus”. American Cetacean Society Fact Sheet. Архивирано из оригинала 13. 6. 2010. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  55. ^ „Sperm Whale Facts”. whale-images.com. Архивирано из оригинала 15. 01. 2010. г. Приступљено 16. 05. 2020. 
  56. ^ Whitehead 2003, стр. 4.
  57. ^ Perrin, стр. 8.
  58. ^ „Sperm Whales (Physeter macrocephalus)”. U.S. Department of Commerce NOAA Office of Protected Resources. Приступљено 16. 5. 2020. 
  59. ^ а б Marino, L. (2004). „Cetacean Brain Evolution Multiplication Generates Complexity” (PDF). International Journal of Comparative Psychology. 17: 3—4. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 11. 2012. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  60. ^ Douglas, Fields, R. (15. 1. 2008). „Are Whales Smarter Than We Are?”. Scientific American. Приступљено 16. 5. 2020. 
  61. ^ Whitehead, стр. 323.
  62. ^ Dicke, U.; Roth, G. (2008). „Intelligence Evolved”. Scientific American Mind. стр. 71—77. doi:10.1038/scientificamericanmind0808-70. 
  63. ^ Oelschläger, Helmut H.A.; Kemp, Birgit (1998). „Ontogenesis of the sperm whale brain”. The Journal of Comparative Neurology. 399 (2): 210—28. PMID 9721904. doi:10.1002/(SICI)1096-9861(19980921)399:2<210::AID-CNE5>3.0.CO;2-3. 
  64. ^ Kooyman, G. L. & Ponganis, P. J. (октобар 1998). „The Physiological Basis of Diving to Depth: Birds and Mammals”. Annual Review of Physiology. 60 (1): 19—32. PMID 9558452. doi:10.1146/annurev.physiol.60.1.19. 
  65. ^ Tyack, P.; Johnson, M.; Aguilar Soto; Sturlese, A. & Madsen, P. (18. 10. 2006). „Extreme diving of beaked whales”. Journal of Experimental Biology. 209 (Pt 21): 4238—4253. PMID 17050839. doi:10.1242/jeb.02505.  Пронађени су сувишни параметри: |author4= и |last4= (помоћ)
  66. ^ Cawardine, Mark (2002). Sharks and Whales. Five Mile Press. стр. 333. ISBN 1-86503-885-7. 
  67. ^ Whitehead pp. 156–161
  68. ^ Ommanney 1971.
  69. ^ Inside Natures Giants: The Sperm Whale. Channel 4
  70. ^ а б „Whale Digestion”. Chip.choate.edu. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  71. ^ Tinker, Spencer Wilkie (1988). Whales of the World. Brill Archive. стр. 62. ISBN 0-935848-47-9. 
  72. ^ „20000 Leagues Under the Sea Part2 Ch12 | Nikolaus6's Weblog”. Nikolaus6.wordpress.com. 18. 7. 2008. Приступљено 16. 5. 2020. 
  73. ^ а б Professor Malcolm Clarke - discusses the anatomy of sperm whales. 25. 4. 2011 — преко YouTube. 
  74. ^ Race, George J.; Edwards, W. L. Jack; Halden, E. R.; Wilson, Hugh E.; Luibel, Francis J. (1959). „A Large Whale Heart”. Circulation. 19 (6): 928—932. PMID 13663185. doi:10.1161/01.cir.19.6.928. 
  75. ^ Shadwick RE, Gosline JM (1995). „Arterial Windkessels in marine mammals”. Symposia of the Society for Experimental Biology. 49: 243—52. PMID 8571227. 
  76. ^ а б Melnikov VV (октобар 1997). „The arterial system of the sperm whale (Physeter macrocephalus)”. Journal of Morphology. 234 (1): 37—50. PMID 9329202. doi:10.1002/(SICI)1097-4687(199710)234:1<37::AID-JMOR4>3.0.CO;2-K. 
  77. ^ Lee, Jane J. (26. 3. 2014). „Elusive Whales Set New Record for Depth and Length of Dives Among Mammals”. National Geographic. Архивирано из оригинала 29. 3. 2014. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  78. ^ „How Long Can we go? This whale is champion of dipe diving”. Reuters. Архивирано из оригинала 07. 04. 2014. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  79. ^ „Whales”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 25. 06. 2014. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  80. ^ New Scientist. [мртва веза]
  81. ^ Noren, S. R. & Williams, T. M. (јун 2000). „Body size and skeletal muscle myoglobin of cetaceans: adaptations for maximizing dive duration”. Comparative Biochemistry and Physiology – Part A: Molecular & Integrative Physiology. 126 (2): 181—191. PMID 10936758. doi:10.1016/S1095-6433(00)00182-3. 
  82. ^ Marshall, C. "Morphology, Functional; Diving Adaptations of the Cardiovascular System", p. 770 in Perrin
  83. ^ „Aquarium of the Pacific – Sperm Whale”. Aquarium of the Pacific. Архивирано из оригинала 14. 03. 2019. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  84. ^ Shwartz, Mark (8. 3. 2007). „Scientists conduct first simultaneous tagging study of deep-diving predator, prey”. Stanford Report. Архивирано из оригинала 22. 09. 2008. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  85. ^ Clarke, M. (1978). „Structure and Proportions of the Spermaceti Organ in the Sperm Whale” (PDF). Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 58 (1): 1—17. doi:10.1017/S0025315400024371. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 12. 2008. г. Приступљено 16. 5. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Уљешура на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Уљешура.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уљешура&oldid=28450523”