Мозак

Мозак (лат. encephalon) је најзначајнији део нервног система. Смештен је у лобањској чаури и обавијен можданим опнама: тврдом, паучинастом и меком. Просечна маса мозга одраслог човека износи 1.350 g, али интелектуалне способности нису сразмерне маси и величини мозга.

Основни делови мозга су:

• Продужена мождина
• Варолијев мост
• Хипофиза
• Мождана греда
• Мали мозак
• Средњи мозак
• Међумозак
• Велики мозак.

Продужена мождина, варолијев мост и средњи мозак заједнички се називају мождано стабло. Централни канал кичмене мождине се наставља у мозгу, али се проширује и образује четири шупљине-мождане коморе, које су испуњене ликвором.

Мозак је најсложенији орган људског тела. Део је централног нервног система и налази се у лобањи. Управља свим виталним активностима које су неопходне да би организам преживео. Све људске емоције су контролисане мозгом. Он такође шаље и прима безбројне сигнале од свих осталих делова тела и спољашње средине. Мозак нас чини свесним, емотивним и интелигентним бићима.

У мозгу се налазе два типа ћелија: нервне и глијалне ћелије.

Нервне ћелије (неурони) се од осталих ћелија разликују по томе што имају способност проводљивости нервних импулса. Људски мозак је изграђен од око 10 милијарди нервних ћелија. Свака нервна ћелија се састоји од тела неурона и два типа наставака: дендрита и аксона. Тело неурона (сома) садржи једро (у коме је смештена ДНК), ендоплазматични ретикулум и рибозоме (за синтезу протеина) и митохондрије (за добијање енергије) – оно обавља све оне функције које су ћелији неопходне да би преживела. Аксони и дендрити служе за комуникацију између ћелија. Дендрити су кратки, разгранати наставци који спроводе надражај ка телу нервне ћелије. Аксон (неурит, нервно влакно) преноси надражај од тела неурона ка следећем неурону, он може бити прекривен посебном опном која је изграђена од глијалних ћелија (олигодендроцита) и која убрзава проток импулса кроз аксон. Свака нервна ћелија је преко синапси (веза између аксона једне и дендрита друге ћелије) повезана са око 10.000 других нервних ћелија.

Глијалне ћелије (глије) имају низ функција које омогућавају опстанак и правилно функционисање нервних ћелија: потпорна (својим продужецима граде потпорну мрежу можданог ткива), изолаторна (у пределу синапсе врше електричну изолацију), одбрамбена (могу да се трансформишу у макрофаге), транспортна (транспортују хранљиве материје од крвних судова до нервних ћелија мозга), имају улогу у локалној хомеостази, врше фагоцитозу непотребних материја, граде мијелински омотач аксона. У мозгу их има око 10 пута више него нервних ћелија.

У мозгу можемо разликовати светлије и тамније делове. Тамни део је сива маса коју граде тела нервних ћелија, дендрити, почетни делови аксона и глијалне ћелије. Светли делови су бела маса коју чине аксонски продужеци нервних ћелија са олигодендроцитима и дендрити. Сива маса се углавном налази на површини, а бела у унутрашњости мозга.

Мозак је окружен и заштићен лобањом и помоћу три мембране (менинге). Спољашња мембрана је тврда, належе на коштани зид лобање и назива се dura mater. Залази међу поједине делове мозга: у расцеп између хемисфера, између малог мозга и можданог стабла. Испод ове опне налази се паучинаста мембрана (арханоидеа), а између њих је капиларни простор. Арханоидеа је танка и прозрачна и прелази преко жлебова и удубљења у мозгу. Трећа мембрана је мека и назива се pia mater. Она належе на површину мозга и увлачи се у сва удубљења, жлебове и пукотине. Између арханоидее и pia mater налази се субарханоидални простор испуњен цереброспиналном течношћу - ликвором. Ова течност штити мозак од потреса, а има и улогу у транспорту материја. Мозак садржи и четири мождане коморе које су испуњене ликвором (лева, десна, трећа и четврта мождана комора).

Мозак чине: ромбасти мозак (rhombencephalon), средњи мозак (mesencephalon) и предњи мозак (prosencephalon).

Памћење користи више можданих структура, нарочито хипокампус, хипоталамус и главичаста тела, а као неуропреносник искључује ацетилхолин. Оно се школски дели на краткорочно (неколико минута) и дугорочно памћење и обухвата 3 фазе: учење, складиштење података и извлачење сећања. Мада памћење слаби са годинама, мождане вежбе и интензивни духовни рад помажу његовом одржавању.

Сан је веома битан за живот. Унутрашњи сат смештен у супрахијазмаским језгрима хипоталамуса одговоран је за његово јављање у правилним интервалима. Сан обухвата 2 фазе:

• лаки сан, од око 90 минута (који се и сам састоји из 4 стадијума), када је мождана активност слабог интензитета;
• дубоки сан, од око 20 минута, који се карактерише брзим покретима очију, за које време се емитује већина снова.

Обе врсте сна се понављају се 4-5 пута током ноћи и испољавају се карактеристичним електричним променама на електроенцефалограму. Функција снова је још увек недовољно позната, али би стање дубоког сна могло имати важну улогу у процесу учења и памћења.

За емоције и понашање одговорни су хипоталамус и лимбички систем (или лимбични режањ), структура која је смештена с унутрашње стране можданих хемисфера и обухвата средишна сива једра. Понашање у исхрани, друштвено и сексуално понашање зависе од те две мождане структуре, које су тесно везане за чеони режањ мождане коре.

Ромбасти мозак чине: продужена мождина, мождани (Варолијев) мост, мали мозак и четврта мождана комора.

Продужена мождина се налази изнад кичмене мождине, испод Варолијевог моста и испред малог мозга. У њој се укрштају сензорни и моторни нерви који повезују мозак са осталим деловима тела, тако да десна хемисфера великог мозга комуницира са левом половином тела и обрнуто.

Мождани мост се налази изнад продужене мождине. То је сноп нерава који преносе сигнале између великог мозга и кичмене мождине и повезује сваку од хемисфера великог мозга са супротном хемисфером малог мозга.

Продужена мождина и мождани мост заједно са средњим мозгом чине мождано стабло. То је еволуционо најпримитивнији део мозга. Средином можданог стабла (од кичмене мождине до међумозга) пружа се ретикуларна формација. Сачињена је од острваца сиве масе раздвојених сноповима беле масе тако да је мрежастог изгледа. Она одлучује које ће се од сензорних информација проследити великом мозгу и на тај начин нам помаже да се концентришемо услед примања великог броја информација из спољашње средине. У можданом стаблу се налазе највиши центри аутономног нервног система: за дисање, крвоток (контролише рад срца и крвни притисак), кашаљ, кијање, повраћање, гутање, жвакање, сисање, лучење суза…

Мали мозак се налази у задњем доњем делу лобање, иза можданог моста и испод потиљачне зоне великог мозга. Он је, као и велики мозак, подељен на две хемисфере, само што путеви из леве и десне половине тела нису укрштени, тако да свака хемисфера контролише своју страну тела. Са аспекта филогенезе, мали мозак има три дела: archaeocerebellum (учествује у регулацији мишићног тонуса и одржавању равнотеже), paleocerebellum (контролише мишићни тонус и активност мишића) и neocerebellum (омогућава и спроводи аутоматску регулацију редоследа и обима вољних покрета). Ови делови су поређани од предњег ка задњем делу малог мозга. Постоји још једна подела, слева надесно: у средини је vermis (ту се налазе центри који нам омогућавају да имамо свест о положају одређених делова тела у простору), а бочно су лева и десна хемисфера. Мали мозак има три пара кракова који му служе за комуникацију са осталим деловима мозга: горњи (који га повезује са средњим мозгом), средњи (који иде према Варолијевом мосту) и доњи (који иде према кичменој и продуженој мождини).

Средњи мозак се састоји из кровне плочице и pedunuculus cerebri, а између њих се налази Силвијев канал испуњен цереброспиналном течношћу који повезује трећу и четврту мождану комору. На кровној плочици се налазе два пара квржица: горње и доње. Горње квржице су задужене за рефлексне покрете очију, као и координацију покрета очију и главе. Иако се визуелне информације које средњи мозак прима од очију преносе преко таламуса до коре великог мозга, горње квржице на одређене визуелне надражаје могу да реагују без учешћа коре великог мозга. У доњим квржицама се први пут састају све акустичке информације, а затим се прослеђују кори великог мозга на обраду. И оне у неким ситуацијама могу самостално да реагују на неке звучне надражаје. Pedunuculus cerebri је део тзв. система награђивања. Он је укључен у веома важан начин учења који нам помаже да преживимо. Тај систем се активира када испуњавамо одређене функције које су од виталног значаја (ако једемо када смо гладни или пијемо када смо жедни и сл.), а заузврат мозак нас награђује пријатним осећањима која нас уче да те активности треба да поновимо. Неке дроге, као што је кокаин, директно активирају овај систем и на тај начин пружају задовољство и сматра се да је то разлог због којег се ствара зависност.

Предњи мозак се састоји из међумозга и великог мозга. Међумозак чине: таламус, метаталамус, епиталамус, субталамус, хипоталамус и трећа мождана комора.

Таламус је највећи део међумозга. То је парна структура јајастог облика. Има следеће функције: преноси моторне сигнале између малог мозга, коре великог мозга и базалне ганглије, преноси сензорне информације (од свих чула осим чула мириса) до одређених делова коре великог мозга и одлучује којих од тих информација ћемо бити свесни, чини сваки део мозга свесним онога што други делови мозга у том тренутку раде, има улогу у регулисању нивоа пажљивости и свести.

Метаталамус је парни симетричан део међумозга који се налази испод таламуса. Чине га два коленаста тела: спољашње и унутрашње. Спољашње коленасто тело је повезано са горњим квржицама средњег мозга, а унутрашње са доњим. Њихова улога је даљи транспорт визуелних и акустичких информација ка кори великог мозга, а имају и улогу приликом усмеравања пажње на одређени звук или објекат. На пример, када чујемо неки звук, спољашње коленасто тело је задужено да усмери пажњу очију на део простора одакле тај звук долази.

Епиталамус се налази у задњем делу међумозга. Има улогу у регулацији глади и жеђи. У њему се налази епифиза - мала ендокрина жлезда која спречава прерани пубертет и лучи хормон мелатонин који има улогу у регулацији циркадијалног (24 часовног) ритма.

Субталамус се налази испод таламуса и има улогу у регулацији узимања течности. Његово оштећење се може испољити изненадним невољним брзим покретима на супротној страни тела од места повреде. Хипоталамус се налази испод таламуса. Он учествује у контроли функције кардиоваскуларног система и регулацији телесне температуре, контролише унос хране и течности и апетит (у њему се налази центар за глад), а има и улогу у контроли циркадијалног ритма. Такође учествује у регулацији агресивног понашања, у настајању емоционалног стреса и сексуалног нагона и регулацији офанзивног и дефанзивног понашања. У хипоталамусу се налази ендокрина жлезда хипофиза. Хипофиза контролише следеће процесе: раст, крвни притисак, трудноћу и порођај, лучење млека, функције полних органа, метаболизам и рад осталих ендокриних жлезда.

Велики мозак је најразвијенији део мозга, он покрива све остале делове мозга и заузима највећи део лобањске дупље. Велики мозак чине: мождана кора, лева и десна мождана комора, неки делови лимбичког система, мирисни мозак (rhinencephalon) и базалне ганглије.

Мирисни мозак прима информације од чула мириса и задужен је за разликовање мириса и њихове јачине. Такође на захтев виших делова мозга омогућава да се издвоји одређени мирис из скупа мириса које примамо од спољашње средине.

Лимбички систем обавија мождано стабло и налази се испод мождане коре. Састоји се из много делова, од којих су најважнији: бадемасто тело - corpus amygdaloideum (задужено је за формирање и чување сећања повезаних са јаким емоцијама, ствара страх, агресивност, бес и љубомору, има улогу у убрзаном раду срца, убрзаном дисању и немогућности покретања у ситуацијама које изазивају снажан страх) и hippocampus (првенствено је задужен за пренос информација из краткорочног у дугорочно памћење, а има и улогу у сналажењу у простору). Остале функције лимбичког система су: део је система награђивања, учествује у стварању зависности, контролише емоције и способност да се науче и контролишу нагони као што су глад, жеђ, агресија, игра важну улогу у доношењу одлука и очекивању, тј. контролише планирање понашања на основу уочавања могућих проблема, конфликата и грешака које би проузроковали неки наши поступци. Базалне ганглије учествују у иницирању и контроли покрета, као и у формирању осећања као што су стид, срамота и кривица.

Мозак је обавијен можданом кором. То је најсложенији и филогенетски најновији део мозга. Дуж средње линије велики мозак је подељен непотпуно на две хемисфере: десну и леву, дубоком уздужном пукотином чије дно гради жуљевито тело (corpus callosum) - танак сноп нервних влакана преко којих се информације преносе из једне у другу хемисферу. Лева хемисфера контролише десну половину тела и обрнуто. Разлика између хемисфера је у начину обраде информација: лева хемисфера податке обрађује секвенцијално, а десна све истовремено. Због тога десна хемисфера не даје одговоре у сваком тренутку и оставља левој хемисфери да сама нађе разлоге неких уверења и одлука које она донесе. Самим тим десна хемисфера је више укључена у осећања и креативност, а лева у логично закључивање, анализирање и сналажење у простору.

Површине хемисфера су вијугаво наборане - мождане вијуге (gyri) раздвајају мождани жлебови (sulci). Дубоки жлебови деле површине сваке хемисфере на по пет делова: чеону зону, потиљачну зону, слепоочну зону, темену зону и острво (insula).

Чеона зона учествује у контроли нагона, планирању, расуђивању, памћењу, решавању проблема, социјализацији, спонтаности, помаже нам да изаберемо између доброг и лошег или бољег и најбољег, има способност да предвиди последице тренутних догађања и на основу тога донесе неку одлуку, помаже да се преброде и потисну социјално неприхватљиве жеље, има способност да увиди сличности и разлике између неких догађаја и ствари, омогућава да се наше мисли претворе у речи, ствара нашу личност. Потиљачна зона прима информације од чула вида и обрађује их: разликује боје и облике, опажа покрете и просторне односе. Слепоочна зона је задужена за обраду информација које прима од чула слуха (укључујући више функције: говор, разумевање језика, говорна меморија), за више визуелне функције (препознавање лица, призора и објеката) и краткорочно памћење.

Темена зона сакупља заједно све сензорне информације (укус, додир, температуру, бол, вид, слух) и повезује их са нашим сећањима како би им дала значење, а задужена је и за оријентацију. Острво има улогу у стварању неких емоција као што су страх, бес, туга, срећа, гађење, и повезивању неких сећања са емоцијама.

Функционалне зоне (поља) мождане коре су примарне, секундарне и асоцијативне. Примарне зоне су одговорне за елементарне моторне функције и за елементарне осете. Секундарна поља се налазе око примарних сензорних области и њихова улога се састоји у томе да на основу искуства омогуће препознавање различитих осета. Асоцијативна поља су области мождане коре у којима се врши сложена обрада више различитих информација које долазе из разних подручја коре. Она омогућавају сложене функције као што су мишљење, расуђивање, памћење, мотивација, емотивно понашање. Сва поља се налазе и у левој и у десној хемисфери, али немају једнак функционални значај. Углавном је поље у једној хемисфери доминантно у односу на исто поље супротне хемисфере - то је латерализација функција коре велико мозга.

Мозак на Викимедијиној остави.