Лењинизам
Лењинизам је име за одређено схватање друштвено-политичних проблема света и његовог развоја тј. Лењинова интерпретација и практична апликација марксизма. Установио га је Лењин у периоду од краја 19. века до тридесетих година 20. века. Лењин се бавио односима револуционарног пролетаријата до државе и скупштине. Занимао се за облик и владавину радничке класе, питања стратегије и тактике револуционарне борбе, организацију партије, однос пролетаријата рата и националним питањем. Његови најбитнији закључци о историјском значају империјализам као и о почетку и успеху о социјалистичкој револуцији у неразвијеним државама. Функција лењинистичке авангардне партије је да обезбеди радничкој класи политичку свест (образовање и организација) и револуционарно вођство неопходно за свргавање капитализма у Руском царству (1721–1917).[1] Лењинистичко револуционарно вођство заснива се на Комунистичком манифесту (1848) који идентификује комунистичку партију као „најнапреднији и најодлучнији део партија радничке класе сваке земље; онај део који гура напред све остале“. Као авангардна партија, бољшевици су посматрали историју кроз теоријски оквир дијалектичког материјализма, који је санкционисао политичку посвећеност успешном рушењу капитализма, а затим и успостављању социјализма; и да, као револуционарна национална влада, свим средствима оствари друштвено-економску транзицију.[2]
После Октобарске револуције (1917), лењинизам је био доминантна верзија марксизма у Русији и основа совјетске демократије, владавине директно изабраних совјета. У успостављању социјалистичког начина производње у бољшевичкој Русији — декретом о земљи (1917), ратним комунизмом (1918–1921) и новом економском политиком (1921–1928) — револуционарни режим је потиснуо већину политичке опозиције, укључујући марксисте који су супротстављали Лењиновом деловању, анархисте и мењшевике, фракције Социјалистичке револуционарне партије и левих социјалиста-револуционара.[3] Руски грађански рат (1917–1922), који је укључивао савезничку интервенцију седамнаест армија у Руском грађанском рату (1917–1925), и левичарски устанак против бољшевика (1918–1924) били су спољни и унутрашњи ратови који су трансформисали Бољшевичку Русију у Руску Социјалистичку Федеративну Совјетску Републику (РСФСР), језгро републике Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).[4]
Као револуционарна пракса, лењинизам првобитно није био ни права филозофија, ни дискретна политичка теорија. Лењинизам обухвата политичко-економски развој ортодоксног марксизма и Лењинове интерпретације марксизма, који функционишу као прагматична синтеза за практичну примену на стварне услове (политичке, друштвене, економске) постеманципационог аграрног друштва Царске Русије почетком 20. века.[1] Као политичко-научни термин, Лењинова теорија пролетерске револуције ушла је у уобичајену употребу на петом конгресу Комунистичке интернационале (1924), када је Григориј Зиновјев применио термин лењинизам да означи „авангардну партијску револуцију“.[1] Термин лењинизам је био прихваћен као део речника и доктрине КПСС око 1922. године, а јануара 1923. године, упркос Лењиновим примедбама, ушао је у јавни речник.[5]
Историјска позадина
[уреди | уреди извор]У 19. веку Карл Маркс и Фридрих Енгелс су написали Манифест Комунистичке партије (1848) у коме су позвали на политичко уједињење европских радничких класа како би се постигла комунистичка револуција; и предложио је да, пошто је друштвено-економска организација комунизма била вишег облика од капитализма, радничка револуција би се најпре одвила у индустријализованим земљама. У Немачкој, марксистичка социјалдемократија је била политичка перспектива Социјалдемократске партије Немачке, инспиришући руске марксисте, као што је Лењин.[6]
Почетком 20. века, друштвено-економска заосталост Царске Русије (1721–1917) — комбиновани и неравномерни економски развој — омогућила је брзу и интензивну индустријализацију, која је произвела уједињен раднички пролетаријат у претежно аграрном друштву. Штавише, пошто је индустријализација углавном финансирана страним капиталом, Царска Русија није поседовала револуционарну буржоазију са политичким и економским утицајем на раднике и сељаке, као што је то био случај у Француској револуцији (1789–1799), у 18. века. Иако је руска политичка економија била аграрна и полуфеудална, задатак демократске револуције пао је на урбану, индустријску радничку класу као једину друштвену класу способну да изврши земљишну реформу и демократизацију, с обзиром да би руска буржоазија угушила сваку револуцију.
У Априлским тезама (1917), политичкој стратегији Октобарске револуције (7–8 новембра 1917), Лењин је предложио да руска револуција није изоловани национални догађај, већ суштински међународни догађај – прва социјалистичка револуција у свету. Лењинова практична примена марксизма и пролетерске револуције на друштвене, политичке и економске услове аграрне Русије мотивисала је и подстакла „револуционарни национализам сиромашних“ да свргну апсолутну монархију три стотине година старе династије Романових ( 1613–1917), као руских царева.[7]
Империјализам
[уреди | уреди извор]У Империјализму, највишем степену капитализма (1916) Лењинове економске анализе су показале да ће се капитализам трансформисати у глобални финансијски систем, којим су индустријализоване земље извозиле финансијски капитал у своје колоније и тако остваривале експлоатацију рада домородаца, експлоатацију становништва и природних ресурса њихових земаља. Таква суперексплоатација омогућава богатим земљама да одрже домаћу радничку аристократију са нешто вишим животним стандардом од већине радника и тако обезбеде мирне односе између рада и капитала у капиталистичкој домовини. Дакле, пролетерска револуција радника и сељака није могла да се догоди у капиталистичким земљама док је империјалистички систем глобалног финансирања остао на месту. Прва пролетерска револуција би се морала десити у неразвијеној земљи, као што је империјална Русија, која је била политички најслабија земља у капиталистичком глобалном финансијском систему почетком 20. века.[8] У слогану Сједињених Европских Држава (1915), Лењин је написао:
Радници света, уједините се! — Неуједначен економски и политички развој је апсолутни закон капитализма. Отуда је победа социјализма могућа, прво у неколико, или чак у једној капиталистичкој земљи одвојено. Победнички пролетаријат те земље, након што је експроприсао капиталисте и организовао сопствену социјалистичку производњу, устао би против остатка света, капиталистичког света.
— Collected Works, vol. 18, p. 232[9]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). 1999. стр. 476—477.
- ^ „Leninism”. The Encycopædia Brittanica. 7 (15th изд.). стр. 265.
- ^ The Columbia Encyclopedia (Fifth изд.). 1994. стр. 1,558.
- ^ Kohn, George Childs, ур. (2007). Dictionary of Wars (Third изд.). стр. 459.
- ^ Yurchak, Alexei (септембар 2017). „The canon and the mushroom Lenin, sacredness, and Soviet collapse”. HAU: Journal of Ethnographic Theory. 7 (2): 165—198. S2CID 149135486. doi:10.14318/hau7.2.021. Приступљено 7. 2. 2021.
- ^ Lih, Lars (2005). Lenin Rediscovered: What is to be Done? in Context. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-13120-0.
- ^ Gregor, A. James (2000). The Faces of Janus: Marxism and Fascism in the Twentieth Century. New Haven, CT: Yale University Press. стр. 133. ISBN 0-300-07827-7.
- ^ Tomasic, D. (децембар 1953). „The Impact of Russian Culture on Soviet Communism”. The Western Political Quarterly. Western Political Science Association. 6 (4): 808—809.
- ^ Lenin, V. I., United States of Europe Slogan, Collected Works, vol. 18, p. 232.
Литература
[уреди | уреди извор]- The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). 1999. стр. 476—477.
- Мала просветина енциклопедије, треће издање, 1978. год. Београд
- Priruční slovník nauční ČS Akademia vied, Праг 1966.
- The Development of Capitalism in Russia, 1899.
- What Is To Be Done? Burning Questions of Our Movement, 1902.
- The Three Sources and Three Component Parts of Marxism, 1913.
- The Right of Nations to Self-Determination, 1914.
- Imperialism, the Highest Stage of Capitalism, 1917.
- The State and Revolution, 1917.
- The Tasks of the Proletariat in the Present Revolution (The "April Theses"), 1917.
- "Left-Wing" Childishness and the Petty Bourgois Mentality, 1918.
- Left-Wing Communism: an Infantile Disorder, 1920.
- "Last Testament" Letters to the Congress, 1923–1924.
- Isaac Deutscher. The Prophet Armed: Trotsky 1879–1921, 1954.
- Isaac Deutscher. The Prophet Unarmed: Trotsky 1921–1929, 1959.
- Moshe Lewin. Lenin's Last Struggle, 1969.
- Edward Hallett Carr. The Russian Revolution From Lenin to Stalin: 1917–1929, 1979.
- Blackledge, Paul (3. 7. 2006). „What was Done an extended review of Lars Lih's Lenin Rediscovered”. International Socialism. бр. 11.
- Budgen, Sebastian; Kouvelakis, Stathis; Žižek, Slavoj, ур. (2007). Lenin Reloaded: Toward a Politics of Truth. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0822339410.
- Liebman, Marcel (1980). Leninism Under Lenin. The Merlin Press. ISBN 0-85036-261-X. Спољашња веза у
|publisher=
(помоћ) - Medvedev, Roy (1981). Leninism and Western Socialism. Verso Books. ISBN 0-86091-739-8.
- Harding, Neil (1996). Leninism. Duke University Press. ISBN 0-8223-1867-9.
- Stalin, Joseph (2001). Foundations of Leninism. University Press of the Pacific. ISBN 0-89875-212-4.
- James, CLR (2005). Notes on Dialectics: Hegel, Marx, Lenin. Pluto Press. ISBN 0-7453-2491-6.
- Wilson, Edmund (2004). To the Finland Station: A Study in the Writing and Acting of History. Phoenix Press. ISBN 0-7538-1800-0.
- Gorter, Herman; Pannekoek, Antonie; Pankhurst, Sylvia; Rühle, Otto (2007). Non-Leninist Marxism: Writings on the Workers Councils. St Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-6-8.
- Le Blanc, Paul (1990). Lenin and the Revolutionary Party. Humanities Press International, Inc. ISBN 0-391-03604-1.
- Gregor, A. James (2000). The Faces of Janus: Marxism and Fascism in the Twentieth Century. New Haven, CT: Yale University Press. стр. 133. ISBN 0-300-07827-7.
- Lenin, V.I.; Žižek, Slavoj (2017). Lenin 2017: Remembering, Repeating, and Working Through. Verso. ISBN 978-1786631886.
- Kolakowski, Leszek (1978). Main Currents of Marxism. 2. Clarendom Press.
- Marcuse, Herbert (1958). Soviet Marxism: An Analysis. Columbia University Press.
- Lukacs, Georg (1972). History and Class Consciousness. MIT Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Део серије о |
комунизму |
---|
Дела Владимира Лењина:
- Библиотека Марксистичке литературе на Порталу Комунистичке Партије Србије
- What is to be Done?
- Imperialism: The Highest Stage of Capitalism
- The State and Revolution
- The Lenin Archive at Marxists.org
- First Conference of the Communist International
Остале везе:
- Marcel Liebman on Lenin and democracy Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2011)
- An excerpt on Leninism and State Capitalism from the work of Noam Chomsky
- Organizational Questions of the Russian Social Democracy by Rosa Luxemburg
- LENIN'S PHILOSOPHY by Karl Korsch
- Cyber Leninism
- Leninist Ebooks
- Lenin as a Philosopher by Anton Pannekoek
- The Lenin Legend by Paul Mattick
- Dead Labor: Marx and Lenin Reconsidered Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2011) by Paul Craig Roberts