Nothing Special   »   [go: up one dir, main page]

Пређи на садржај

ВТЦ Делфин

С Википедије, слободне енциклопедије
ВТЦ Делфин 3

Једрилица ВТЦ Делфин 3
Једрилица ВТЦ Делфин 3

Општи подаци
Намена такмичарска једрилица
Посада 1
Порекло  СФР Југославија
Произвођач Ваздухопловни технички центар Вршац
Пробни лет 29. јул 1968.
Први оператер Ваздухопловни савез Југославије
Димензије
Маса
Погон
Физичке особине
Перформансе
Портал Ваздухопловство

Делфин 3 је једноседа такмичарска једрилица категорије Стандард, дрвене конструкције са неувлачећим точком за слетање испод трупа. Производила се у ВТЦ (Ваздухопловно техничком центру) из Вршца.

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]
Цртеж једрилице ВТЦ Делфин 3

Једрилицу Делфин 1 су пројектовалa два млада инжењера са Машинског факултета Универзитета у Београду Здравко Габријел и Томислав Драговић[1] а прототип је направљен у ВТЦ из Вршца. Први пут је полетео 7. децембра 1963. године. Паралелно са опитовањем прототипа приступило се побољшању једрилице која је сада добила ознаку Делфин 2.

Делфин 2 се разликовао од прототипа (Делфин 1) што му је комплетан труп укљјучујући кљун прекривен дрвеном лепенком (шперплочом), смањен му је поклопац кабине који се отвара на страну а метални елерони су замењени дрвеним. Први пут је полетела 26. априла 1965. Укупно је произведено 27 једрилица ове верзије, од којих су четири касније преправљене у Делфин 3.

Делфин 3 је први пут полетео 29. јула 1968., има конвенционално изведен реп авиона и повећану површину кормила у односу на своје претходнике а на вертикалном стабилизатору је уграђен фиксни хоризонтални стабилизатор са кормилом висине. На крајевима крила били су постављени усмеривачи који су елиминисали вртложно струјање и штитиле крило када је једрилица приземљена јер се ослањала на те усмериваче а не на површину крила. Нападна ивица крила и крајеви су обложени шперплочом а остатак импрегнираним платном. На крилима су уграђене металне ваздушне кочнице типа Шемп-Хиртх изнад и испод крила. Труп летилице је монокок структура са малим пресеком. Положај пилота у кабини је полулежећи а кабина је покривена плексиглас поклопцем који се отвара у страну што омогућава улазак и излазак из једрилице. Стајни трап се састоји од једног неувлачећег точка са механичком кочницом уграђеног у труп једрилице и једног репног клавирског точка малих димензија.

Варијанте једрилица

[уреди | уреди извор]
  • Делфин 1 - Прототипска верзија из 1963. године
  • Делфин 2 - Побољшана верзија из 1965. године
  • Делфин 3 - Верзије из 1968. године

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Карактеристике наведене овде се односе на једрилицу ВТЦ Делфин 3 а према изворима[2]

Финеса 1 : 31 при брзини 87 km/h
Перформансе
  • минимална брзина 60 km/h
  • максимална брзина 230 km/h
  • минимално пропадање 0,65 m/s при брзини 75 km/h
Димензије
  • размах крила 15,00 m
  • дужина 6,85 m
  • површина крила 12,82 m2
  • аеропрофил крила NACA 632 618
  • макс. оптеречење крила; 25,3 kg/m2
Маса
  • сопствена 223 kg
  • полетна 325 kg
  • водени баланс; нема

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Делфин 1 је први пут јавно наступио на Светском првенству у 1965. године, које је одржано у Великој Британији. Њиме је летео В. Степановићем, заузео је тек 37. место од 45 у категорији Стандард. Модификована једрилица Делфин 1 која је добила назив Делфин 2 била је много успешнија од своје претходница, јер је већ следеће 1966. године у веома конкурентном пољском државном првенству, заузела прва два места.

Укупно је направљено 29 једрилице овог типа а користиле су се у Аероклубовима широм Југославије.[3]

Сачувани примерци

[уреди | уреди извор]

Један примерак једрилице ВТЦ Делфин 2 (регистрације YU-4138) се чува у депоу Музеја ваздухопловства на аеродрому "Никола Тесла" у Београду али нажалост није доступан јавности. Две једрилице Делфин су још у летном стању једна је Делфин 2 са хрватском регистрацијом 9A-GHS на аеродрому Загреб-Лучко[4] а друга је Делфин 3 са словеначком регистрацијом S5-1035 са аеродрома Лесце Блед.[5]

Земље које су користиле ову једрилицу

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Јовичић, Миленко-уредник (2017). Зборник биографија наставног особља (1948. до 1973) (на језику: (језик: српски)). Београд: Универзитет у Београду Машински факултет. ISBN 978-86-7083-958-8. 
  2. ^ Coates, Andrew (1980). Jane’s World Sailplanes and Motor Gliders (на језику: (језик: енглески)). London: Jane’s Publishin Company. ISBN 978-0-7106-0017-2. 
  3. ^ Letilice sa oznakom YU
  4. ^ VTC Delfin 2
  5. ^ VTC Delfin 3

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Coates, Andrew (1980). Jane’s World Sailplanes and Motor Gliders (на језику: (језик: енглески)). London: Jane’s Publishin Company. ISBN 978-0-7106-0017-2. 
  • Hardy, Michel (1982). Gliders & Sailplanes of The World (на језику: (језик: енглески)). London: IAN ALLAN Ltd. ISBN 978-07110-11526. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (на језику: (језик: енглески)). Београд: Aerokomunikacije. 
  • Јовичић, Миленко-уредник (2017). Зборник биографија наставног особља (1948. до 1973) (на језику: (језик: српски)). Београд: Универзитет у Београду Машински факултет. ISBN 978-86-7083-958-8. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]