Prostor

Prostor je ono u čemu se tvar fizički prostire.^[1] Prostor se obično smatra trodimenzionalnim, dok savremena fizika smatra vreme za četvrtu dimenziju prostor-vremena.

U matematici, prostor može imati značenje ograničene površine ili zapremine. U filozofiji, prostor se često određuje kao „ono u čemu se sve nalazi“ ili, potpuno suprotno, kao „ono u čemu se ništa ne nalazi“.^[2] Pojam prostora i pojam vremena su u filozofiji nerazlučivi.^[3]

U filozofiji, postavlja se pitanje načina postojanja euklidskog prostora. Je li on konstrukt mislećeg uma ili stvarno postoji? Filozofi se vekovima spore je li prostor entitet, odnos između predmeta ili unapred data predstava. Prema Njutnu, prostor je apsolutan, u smislu da postoji trajno i nezavisno od toga ima li materije u njemu.^[4] Drugi filozofi, a naročito Lajbnic, su smatrali da je prostor odnos između predmeta, određen njihovim relativnim rastojanjem. U 18. veku, Džordž Berkli pokušao je da pobije „vidljivost prostorne dubine”.^[5] Kasnije, Imanuel Kant je izjavio da pojmovi prostora i vremena ne potiču iz iskustava, već unapred postoje u ljudskom duhu.

Pokušaj da se prostor pozitivno odredi, potiče od Parmenida za koga punoća znači ujedno i telesnost, biće i um. Nasuprot punom može se pretpostaviti prazno koje je ništa, nebiće kojem pripada samo prividni (čulni, empirijski) realitet. Aristotelovo shvatanje prostora umnogome je blisko elejskom.^[2]

Prema zajedničkim shvatanjima ljudi, praznina jeste prostor u kojem ne postoji nikakvo telo; i pošto oni smatraju da bitak ima samo ono što je telesno, to nazivaju praznim prostorom ono u čemu se ne nalazi apsolutno ništa. Pretpostavka praznog prostora ima svoj osnov naročito u ovome: (1) smatrala se nužnom da bi kretanje bilo moguće i (2) u tiskanju tela, pri čemu delovi ulaze u prazne pore.

– Aristotel, Fizika, IV, 6

Za Platona je prostor neograničeno nebiće iz kojeg se putem matematičkog (geometrijskog) umnog oblikovanja stvara svet pojava (čulni svet), koji je mešavina između „neograničenog“ (prostora) i „ograničenog“ (matematičkih oblika). U novoplatonizmu, prostor je takođe nebiće ali i nužan uslov pojavnog mnoštva, raznolikosti i čulnih stvari.^[2]

Za neke škole indijske filozofije (vaišešika i njaja), vreme i prostor su šesta, odnosno sedma supstanca. Prostor je pretpostavka koordinacije i međusobnog odnosa stvari, njihovog položaja i rasporeda — levo, desno, gore, dole, ispod, iznad itd. Prostor lokalizuje tela, uslovljava njihov prelazak s jednog mesta na drugo, dok vreme jedino određuje njihovo menjanje u njemu samom. Stoga se ove dve supstance značajno razlikuju; dok su vremenske relacije apsolutne, u smislu da je prošlost ono što je prošlo i više se ne vraća, prostorne relacije su relativne.^[3]

Poput vremena, jedinstveni, večni, sveprožimni i metempirijski prostor se ne opaža, već izvodi iz prostornih odredbi — blizine i udaljenosti; prostorni odnosi su perceptibilni budući predmet vizuelnog, a ponekad i taktilnog opažanja.^[3]

Prostor je teravada smatrala materijalnim fluidom, izuzetno tananim, u kome se stvari kreću. Neke druge škole izjednačavaju prostor s neuslovljenošću (asamskrta), a najznačajnija neuslovljenost je nirvana. U školama sarvastivade prostor se uključuje u tri neuslovljenosti i zamišlja kao prazna supstanca u kojoj se stvari kreću, ne nailazeći na otpor. Stoga ove škole razlikuju prostor po sebi (akaša) i prostor kao element (akašadhatu). Potonji je materijalan i stoga ne može da se uključi u neuslovljenost. Nematerijalnost prostora ne implicira njegovu nesaznatljivost; njegovu egzistenciju dokazuje zaključivanje. Samo kretanje stvari, njihov različiti raspored i premeštanje bez nailaženja na prepreke i otpor, predstavlja dokaz za postojanje prostora.^[3]

Sautrantike prostor definišu kao nedostatak opipljivosti, što znači da mu egzistencija nije realna, već pojmovna. Kasniji učitelji, kao Nagarđuna, insistiraće na negativnoj definiciji prostora: njegovoj neograničenosti, nematerijalnosti, praznini. On razvija pobijanje pojma vremena tako da istovremeno bude i pobijanje prostora, pošto su ova dva pojma nerazlučiva, a za osnovu uzima logičku nedokazivost pojma kretanja.^[3]

Prema Berkliju, prostor ne postoji. Iluzija je da mi vidimo stvari izvan ili udaljene od nas, jer one postoje samo u svesti. On podseća da u snu deluje kao su stvari udaljene, ali su ipak samo u svesti.^[6] Rastojanje ni spoljašnjost nisu ni neposredno opaženi vidom, već su ih samo izazvale u našim mislima "neke vidljive ideje i senzacije koje prate vid".^[7]

U novovekovnoj filozofiji, Dekart izjednačuje prostor i telo (slično Elejcima), ali odvaja prostiranje od mišljenja, materijalnu od duhovne supstancije. Spinoza prostiranje i mišljenje ne smatra supstancijama već atributima, pa se apsolutna supstancija pojavljuje s jedne strane kao prostorna (telesna), a s druge kao misaona (umna).

Filozof prirode Isak Njutn je uveo pojam apsolutnog prostora koji „bez relacija prema spoljašnjim stvarima ostaje uvek isti i nepokretan“.^[8] Njutn je smatrao da prostor i vreme postoje po sebi, nezavisno od sveta koji u njima postoji, i postojali bi i da fizički svet uopšte ne postoji.^[9]

Lajbnicu je smetalo Njutnovo shvatanje, jer po Bibliji Bog je stvorio svet i, zajedno s njim i prostor i vreme. Lajbnic je proglasio ser Isaka Njutna jeretikom, i pisao princezi od Velsa da bi takva shvatanja, poput Njutnovog, mogla oslabiti hrišćansku veru.^[9] Po Leibnizu, prostor nije ništa nego odnos između stvari, pa bez stvari ne bi bilo ni prostora.

Kant definiše prostor pomirujući pretpostavke njutnovske fizike i pokušavajući da izbegne metafizičke kontroverze o njegovom ontološkom statusu. Prema Kantu, prostor nikako nije neki empirijski pojam izveden iz iskustva, no je samo spoljašnje iskustvo moguće jedino pomoću te predstave.^[10]

Prostor je nužna predstava apriori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja. Nikada se ne može stvoriti predstava o tome da ne postoji prostor, premda se sasvim lepo može zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti. Prostor se, dakle, smatra kao uslov mogućnosti spoljašnjih pojava, a ne kao odredba koja od njih zavisi, te je, dakle, jedna predstava apriori koja nužnim načinom čini osnov spoljašnjih pojava.^[10]

– Kant, Kritika čistog uma

Kant zaključuje da je prostor samo forma svih pojava spoljašnjih čula, subjektivni uslov čulnosti pod kojim nam je spoljašnje opažanje jedino moguće.^[11] On napominje da o prostoru možemo govoriti samo s gledišta čoveka, jer ne možemo suditi jesu li opažaji drugih mislećih bića vezani za iste uslove koji ograničavaju naše opažanje.^[12] Nama zapravo nisu poznati predmeti po sebi, i sve što nazivamo spoljašnjim predmetima jesu samo predstave naših čula, čija je forma prostor.^[13]

Hegel tvrdi da je prostor „prvo ili neposredno određenje prirode“ - „prosta forma, tj. apstrakcija, i to apstrakcija neposredne spoljašnjosti“ (Encikl, par. 254.). Priroda se ne može odrediti drukčije osim kao ono što se samo po sebi prostire, a ta odredba je apstraktna, tj. prva i nedovoljna za spoznaju same prirode.^[2]

Martin Heidegger prilikom određenja pojmova prostora i vremena uzima u obzir njemu savremena fizička istraživanja, pre svega Ajnšajnovu teoriju relativiteta:

Sadašnje stanje tog istraživanja fiksirano je u Einsteinovoj teoriji relativnosti. Nekoliko stavova iz nje: Prostor po sebi nije ništa; nema apsolutnog prostora. On egzistira samo na način u njemu sadržanih tijela i energija. (Jedan stari Aristotelov stavak): Ni vrijeme nije ništa. Ono postoji samo zbog događaja koji se u njemu stječu. Nema apsolutnog vremena ni apsolutne istovremenosti.^[14]

– Slavoj Žižek

Glavni članak: Euklidov prostor

Najraniji pokušaj stvaranja apsolutnog geometrijskog sistema prostora napravio je grčki matematičar Euklid. Pomoću aksioma, definicija i postulata odredio je osnovne geometrijske oblike: tačku, pravu, ravan, itd. On izlaže temeljne principe geometrije, od kojih je, zbog svoje složenosti i eksperimentalne neproverljivosti, najviše rasprava izazvao peti postulat, koji glasi:

Ako prava, koja seče dve prave, sa njima na istoj strani zaklapa uglove koji su manji od dva prava ugla, ove dve prave se imaju, produžene u beskonačnost, seći na onoj strani na kojoj se nalaze uglovi koji su manji od dva prava ugla.

– Euklidovi Elementi, Peti postulat

Savremeni fizičari su u euklidovskoj geometriji otkrili brojne nedostatke. Naime, euklidovska geometrija dovoljno dobro opisuje osobine prostora unutar granica neposrednog iskustva, ali u širim okvirima Euklidovi elementi ne odgovaraju zahtevima moderne nauke. Ruski matematičar Lobačevski je dokazao da se može zamisliti prostor u kome više paralelnih linija prolazi kroz istu tačku, čime su stvoreni teorijski osnovi za neeuklidsku geometriju. Na osnovu podataka da brzina svetlosti ne zavisi od brzine kretanja izvora svetlosti, nastale su takozvane Lorencove transformacije, koje su postale jedan od stubova specijalne teorije relativnosti.

Prema teoriji relativnosti, prostor i vreme nisu međusobno izolovani niti nezavisni, a fizička zbivanja mogućna su samo u četvorodimenzionalnom kontinuumu prostor-vreme. Ajnštajn je pokazao da je i sama sila teže, naročiti vid prostora. U blizini velikih kosmičkih masa prostor je zakrivljen, te bitno utiče na kretanje tela u njegovoj neposrednoj okolini. Van radijusa tih masa prostor je ravan, a pravci kretanja pravolinijski. Geometrija prostora je u tesnoj zavisnosti od gravitacionog polja. Pokazalo se da prava linija nije najkraće rastojanje između dve tačke. Umesto Njutnovog apsolutnog prostora i vremena koji su odvojeni od sveta i materije, stvoren je model zakrivljenog relativnog kontinuuma prostor-vreme. Po teoriji relativiteta, prostor se sastoji od četiri dimenzije, od kojih je jedna vreme. Vreme se posmatra kao osobina prostora ili njegova četvrta dimenzija.

U matematici, prostor može biti:

• Vektorski prostor
• Topološki prostor
• Metrički prostor
• Projektivni prostor, ili
• Prostor funkcija (funkcionalni prostor).

Prostor kao likovni element se osniva na filozofskoj definiciji prostora kao objektivnoj stvarnosti u kojoj se sadrži materijalni svet. Trodimenzionalni prostor, kao volumen, ima tri dimenzije: visinu, širinu i dužinu. Prostor je pored volumena najvažnija sastavnica likovnih dela skulpture i arhitekture.

Prostor je posebno važan u arhitekturi i on je tu osnovna kategorija ("arhitektonski prostor“, enterijer, eksterijer) kao i skulpturi i naziva se „negativnom formom“.

Međuprostor je deo prostora između pojedinih oblika.

Prikazivanje prostora na površini je moguće crtačkim ili slikarskim tehnikama i nastaje na više načina:

• Konglomerat (latinski zbrka, nagomilavanje) je način prikazivanja kod kojeg je prostor negiran, a oblici su nabacani na površinu bez ikakvoga reda (npr. Paleolitski pećinski crteži).
• Podelom površine na planove dobiva se najjednostavnija iluzija dubine prostora. Ono što je najbliže je u prvom planu, a ono što je dalje je u drugom planu itd.
• Složenije prikazivanje prostora na plohi (zasnovano na razlikama u veličini oblika) nazivamo perspektivom.

• Kant, Kritika čistog uma, Beograd, 1970.
• Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT. 
• Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.

• Geometrija
• Euklidski prostor
• Apsolutni prostor i vreme
• Prostor-vreme
• Vreme

• Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Prostor