Al-Mamun

Abu Džafar al-Mamun ibn Harun (المأمون) je bio abasidski kalif, * 14. septembar 786, Bagdad, † 9. avgust 833, Tarz, današnja Turčija.

Vladao je od 813. do svoje smrti 833. godine. Bio je poznat kao pokrovitelj kulturnog uspona u muslimanskom svijetu.

Al-Mamunov otac Harun al-Rašid, je carstvo, koje se prostiralo od Sjeverne Afrike do Inda, kao i kalifski naslov prepustio sinu al-Aminu; Mamunu, koji je bio stariji, ali imao perzijsku majku, prepustio je upravljanje Horasanom. Amin se već od prvih meseci svog kalifata suočava sa ozbiljnijim problemima koje mu nameće njegov brat Mamun. Mamunova majka je bila iranskog porekla, te su netrpeljivost u odnosima između dva brata produbljivali i njihovi savetnici. Najzad, nakon dužih sukoba, Amin je pogubljen i kalifat je preuzeo njegov brat Mamun.^[1]

Odmah po očevoj smrti je izbio kratki građanski rat iz koga je Mamun izašao kao pobednik. Legitimitet njegove vlasti nije bio jednostavan, te se Mamun stalno morao boriti protiv raznih zavera.

Doba vladavine Mamuna je u kulturnom smislu značajno zbog njegovih napora da se prikupe tekstovi znamenitih grčkih filozofa i naučnika. Mamun je ustanovio svojevrsni univerzitet poznat kao "Kuća modrosti" (Bait al-Hikma) u Bagdadu, a koji je postao jedno od središta arapske učenosti. U njega je pozvao brojne učenjake raznih vjera, a koji su se bavili prijevodima, komentarima antičkih tekstova, medicinom, matematikom, astronomijom, alkemijom i semantikom. I sam Mamun je bio dobro obrazovan i osobno se zanimao za naučna pitanja.

Al-Mamun na Wikimedijinoj ostavi

• Wiet, Gaston, et al.,Velike civilizacije srednjega veka, Zgodovina človeštva, razvoj kulture in znanosti, tretja knjiga, drugi zvezek, DZS, Ljubljana 1976 (COBISS)
• Ali Akbar Velajati (2016). Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović). Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd (стр. 146-157.)

1. ↑ Ali Akbar Velajati (2016). Istorija kulture i civilizacije islama i Irana (Preveo s persijskog dr Muamer Halilović). Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd (стр. 146.)