Лукијан

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
За остала значења, види Лукијан (разврставање).
Лукијан (Λουκιανός)
Фиктивни портрет Лукијана из Самосате у 17. вијеку.
Биографске информације
Рођењецца. 125.
Самосата, Римско Царство (данашња Турска)
Смртвјеројатно Атена
Опус
Знаменита дјела
Инспирација
Од
На

Лукијан из Самосате (грчки: Λουκιανὸς ὁ Σαμοσατεύς, латински: Lucianus Samosatensis; цца 125 – иза 180) био је асирски реторичар,[1] и веома цијењен сатирички писац који је писао на грчком језику, познат по изузетно богатом опусу. Дјеловао је под Антонином, Марком Аурелијем и Комодом (г. 165. боравио је у Атени). Познат је по свом карактеристичном стилу израза, којим је често исмијавао празновјерје, вјерске ритуале и вјеровање у паранормално. Иако је његов материњи језик вјеројатно био сиријски, сва његова сачувана дјела написана су у цијелости на старогрчком (углавном на атичком дијалекту популарном у раздобљу друге софистике).

Све што се зна о Лукијановом животу потјече из његових властитих дјела,[2] која је често тешко протумачити због његове опсежне употребе сарказма. Према његовом говору Сан, потјецао је из обитељи ниже средње класе из села Самосате на обали Еуфрата у забаченој римској провинцији Сирији. Као младић био је шегрт код свог ујака и учио за кипара, али, након овог неуспјелог излета у кипарство, побјегао је да би се школовао у Јонији. Можда је постао путујући предавач и посјећивао високе школе диљем Римског Царства. Након што је стекао славу и богатство својим поучавањем, Лукијан се коначно настанио у Атени, гдје је провео једно десетљеће, тијеком којег је написао већину ссачуваних дјела. У педесетим је годинама можда именован за високо плаћеног државног дужносника у Египту, након чега нестаје из повијесних записа.

Лукијанова су дјела била изузетно популарна у антици, а више од осамдесет списа који му се приписују сачувано је до данас, што је знатно већа количина него за већину других класичних писаца. Његово најпознатије дјело јесу Истините приче, сатира уперена против аутора који причају невјеројатне приче, коју неки сматрају најранијим познатим дјелом знанствене фантастике. Лукиан је изумио жанр комичног дијалога, пародију на традиционални сократски дијалог. Његов дијалог Љубитељ лажи исмијава људе који вјерују у наднаравно и садржи најстарију познату верзију "чаробњаковог шегрта". Лукиан је написао бројне сатире исмијавајући традиционалне приче о боговима, међу којима су Разговори богова, Икароменип, Зеус бјесни, Изобличени Зеус и Скупштина богова. Његови Разговори мртвих усредоточују се на киничке филозофе Диогена и Менипа те цртају ништавност љепоте, богатства, славе и власти пред лицем смрти.[3] Филозофије на продају и Гозба или Лапити исмијавају разне филозофске школе, а спис Рибар или Оживљени мртваци брани ово ругање.

Лукијан је често исмијавао јавне особе, попут киничког филозофа Перегрина Протеја у свом писму Перегринова смрт и лажљивог пророка Александра Пафлагонца, коме се руга у расправи Александар или Лажни пророк. Лукијанов спис О сиријској божици сатиризира културне разлике између Грка и Сиријаца и главни је извор информација о култу божице Атаргате. У овим дјелима Лукијан се заправо руга кршћанима. По Лукијану, кршћани пружају изглед чудне и наивне секте; истичу се по своме презиру смрти у прогонима, не маре за земаљска добра и безгранично су спремни на материјалне жртве за заједницу, а посебно за онога члана који је поднио прогон, што онда може свака варалица искористити. Луцијану је кршћанско међусобно братство било неизрециво смијешно. Није имао дубљег увида у кршћанско вјеровање ни у појединости унутарњег уређења њихове заједнице.[4]

Сатира Перегринова смрт говори о шарлатану који је најприје био кинички филозоф, а онда је увидио да се код кршћана може добро сналазити, па је у Палестини ушао међу кршћане и постигао висок положај у заједници: постао је пророк, предводник заједнице, тумачитељ књига, дапаче је кршћанима и састављао свете књиге. Почели су га штовати као Бога. Онда је бачен у тамницу: кршћани га посјећују и овјенчана ауреолом трпљења толико обасипају даровима да се од тога обогатио, спретно искориштавајући кршћанску лаковјерност. Послије изласка из тамнице ипак је изгубио повјерење кад је јео идолотита (месо жртвовано идолима): морао је напустити заједницу и наставити своја путовања као цинички филозоф. Луцијанова сатира против кршћана не даје о њима слику криминалаца које би требало истријебити као непријатеље људског рода, већ су они »чудан феномен на рубу друштва« (Х. Крафт).

Лукијан је извршио огроман утјецај на западну књижевност. Међу дјелима инспириран његовим списима налазе се Утопија Тхомаса Мореа, дјела Франçоиса Рабелаиса, Тимон Атенски Wиллиама Схакеспеареа и Гулливерова путовања Јонатхана Сwифта.

Живот

Извори

Лукијана не спомиње ниједан сувремени текст или натпис других аутора,[5] а није укључен ни у Филостратове Животе софиста.[5] Као резултат тога, све што се зна о Лукијану долази искључиво из његових властитих списа.[6][7][5] Читав ноз особа с именима врло сличним Лукијановом, укључујући "Лукинос", "Лукианос", "Луциус" и "Сиријац" појављују се у цијелом Луцијановом опусу.[5] Знанственици и биографи су их често тумачили као Лукијанове "маске" или његов "алтер-его".[5] Даниел С. Рицхтер критизира честу тенденцију да такве "фигуре налик на Лукијана" испитивачи интерпретирају као да се односе на самог аутора[5] и тврди да су то заправо само измишљени ликови с којима Лукиан "размишља" када сатиризира конвенционалне разлике између Грка и Сиријаца.[5] Он сугерира да су то првенствено књижевне тропе којим се Лукиан користи како би се обранио од оптужби да је он као сиријски аутор својим изумом комичног дијалога "некако упрљао чистоћу грчког идиома или жанра".[8] Британски класичар Доналд Русселл изјављује: "Добром дијелу онога што Лукиан говори о себи не може се вјеровати више него путовању на Мјесец које он тако увјерљиво препричава у првом лицу у Истинитим причама"[9] те упозорава да "је глупо односити се према [подацима које о себи даје у својим списима] као према аутобиографији".

Поријекло и одгој

Мапа Мале Азије с мјестима повезаним с Лукијаном

Лукијан је рођен у граду Самосати на обали Еуфрата на крајњој источној периферији Римског Царства.[10][7][11][12] Самосата је била главни град Краљевине Комагене до 72. године нове ере, када га је Веспазијан припојио римској провинцији Сирије.[13][12] Становништво града било је углавном сиријско,[10] а Лукијанов матерњи језик вјеројатно је био сиријски, облик средњоарамејског.[10][14][15][12]

У Лукијано вријеме традиционална грчко-римска религија била је у опадању и њезина улога у друштву постала је углавном церемонијална.[16] Као замјена за традиционалну религију, многи су се људи у хеленистичком свијету придружили мистеријским култовима као што су Изидине мистерије, митраизам, култ Кибеле и Елеузинске мистерије.[17] Празновјерје је увијек било уобичајено у античком друштву,[17] али посебно је превладавало тијеком 2. стољећа нове ере.[17][18] Већина образованих људи у Лукијаново доба држали су се једног од хеленистичких филозофских праваца,[17] од којих су главни били стоицизам, платонизам, перипатетика, пиронизам и епикурејство.[17] Сваки већи град имао је своје свеучилиште[17] и та су свеучилишта често запошљавала професионалне путујуће предаваче,[17] којима су често плаћали високе своте новца за предавања о разним филозофским учењима.[19] Најпрестижније средиште учења био је град Атена у Грчкој, који је имао дугу интелектуалну повијест.[19]

Према Лукијановом говору Сан, за који класични филолог Лионел Цассон сматра да га је вјеројатно одржао као обраћање по повратку у Самосату у доби од тридесет пет или четрдесет година након што се прославио као велики говорник,[6] Лукијанови родитељи припадали су нижем средњем друштвеном слоју, а његови ујаци посједовали су локалну трговину за израду кипова.[10] Луцијанови родитељи нису свом сину могли приуштити високо образовање[6], па га је, након што је завршио основно школовање, Лукијанов ујак узео за шегрта и почео га учити кипарству.[6] Лукијан се, међутим, убрзо показао лошим у кипарству и уништио је један кип на којем је радио.[6] Његов га је ујак претукао, због чега је Лукијан побјегао.[6] Лукијан је заспао и доживио сан у којем су се над њим бориле персонификације Кипарства и Културе.[6][20] Одлучио је послушати Културу те стога потражио образовање у том правцу.[6][21]

Премда су знанственици Сан дуго сматрали истинитом Лукијановом аутобиографијом,[6][22] повијесна точност навода у том спису у најбољем је случају упитна.[23][22][9] Класичар Симон Сwаин назива га "фином, али прилично апокрифном верзијом Лукијанова образовања",[23] а Карин Сцхлапбацх "ироничним".[20] Рицхтер тврди да то уопће није аутобиографија, већ прије пролалиа [προλᾰλιά], тј. разиграно књижевно дјело и "комплицирано размишљање о томе како један младић стјече образовање".[22] Русселл одбацује Сан као потпуно измишљен, напомињући: "Подсјећамо да је и Сократ почео као кипар, а Овидијева визија Елегије и Трагедије (Аморес, III, 1) превише наликује Лукијановој".[9]

Образовање и каријера

Спекулативни портрет Лукијана са гравуре Wиллиама Фаитхорнеа из 17. стољећа.

У Лукијановој Двострукој оптужници, персонификација Реторике држи говор у којем описује неименованог оптуженика, који је описан као "сиријски" аутор оштрих дијалога и као младић у вријеме кад га је пронашла, који лута Јонијом у Малој Азији "без идеје што би требао учинити са собом".[24][10][14] Она описује како "Сиријац" у овој фази његове каријере "још увијек говори барбарски и само што оне носи кафтан [кандyс] на асирски начин".[14][24] Реторика наводи да га је "узела под своје и ... дала му образовање" (паидеиа).[14][24]

Знанственици су дуго у овом дјелу тумачили "Сиријца" као самог Лукијана[14][10] те су сматрали да овај говор показује како је Лукијан побјегао у Јонију, гдје је наставио своје образовање.[10] Међутим, Рицхтер тврди да "Сиријац" није сам Лукијан, већ прије књижевни лик који Лукијан користи за подривање књижевних и етничких норми.[25]

Јонија је у то вријеме била средиште реторичког учења.[10] Најпрестижнија свеучилишта реторике била су у Ефезу и Смирни,[10] али мало је вјеројатно да је Лукијан могао себи приуштити да плаћа школарину у било којој од ових школа.[10] Није познато како је Лукијан стекао своје образовање,[10] али некако је успио стећи опсежно знање из реторике, као и из класичне књижевности и филозофије.[10][14]

У дијалогу Рибар Лукијан спомиње да је у почетку покушао примијенити своје знање реторике и постати одвјетник,[26] али да се разочарао због лажљивости те професије и одлучио умјесто тога постати филозоф.[27] Лукијан је путовао широм Царства, држећи предавања по Грчкој, Италији и Галији.[28] У Галији је Лукијан можда био на мјесту професора кога је добро плаћала царска управа.[29]

ОКо 160. године Лукијан се вратио у Јонију као богат и славан.[29] Посјетио је Самосату[29] и неколико година боравио на истоку.[29] Забиљежено је да је био у Антиохији 162. или 163. године.[29][7] Око 165. године купио је кућу у Атени и позвао родитеље да дођу живјети с њим у том граду.[29] Лукијан се морао вјенчати у неком тренутку тијеком својих путовања, јер у једном од својих списа спомиње да има сина.[29]

Лукијан је живио у Атени око десет година, а за то је вријеме одустао од предавања и умјесто тога своју пажњу посветио писању.[29] Тијеком овог десетљећа Лукијан је саставио готово сва своја најпознатија дјела.[29] Писао је искључиво на грчком,[11][30][15] углавном на атичком дијалекту, који је био популаран тијеком друге софистике, али спис О сиријској божици, који се приписује Лукијану, написан је у врло успјешној имитацији Херодотовог јонског дијалекта, што је неке знанственике навело да вјерују да Лукијан можда није прави аутор тог трактата.[30]

Из непознатих разлога, Лукијан је око 175. године престао писати и поновно почео путовати и држати предавања.[29] Тијеком владавине цара Комода (180–192) остарјели Лукијан можда је био именован на једну добро плаћену управну функцију у Египту.[29][7][15] Након тога, он у потпуности нестаје из повијесних записа,[29] а ни о његовој смрти ништа се не зна.[29]

Филозофски и вјерски ставови

Кип Епикура, атенског филозофа коме се Лукијан дивио адмиред[31][32]

Лукијанове филозофске ставове тешко је категоризирати због његове устрајне упорабе ироније и сарказма.[33] У Рибару Лукијан себе описује као првака филозофије,[33] и у свим својим другим списима филозофију карактеризира као морално конструктивну дисциплину,[33] али критичан је према псеудо-филозофима, које приказује као похлепне људе лоше воље и као сексуално искварене лицемјере.[34][35] Није било познато да је Лукијан био поклоник нити једне од главних филозофских школа.[36][34] У спису Филозофије на продају исмијава припаднике свих филозофских школа.[33][37] Лукијан је био критичан према стоицизму и платонизму, јер је сматрао да потичу празновјерје.[32] На први се поглед чини се да је његов спис Нигрин "хвалоспјев о платонизму",[32] али у ствари он може представљати и сатиру или тек пуки изговор за исмијавање римског друштва.[32]

Унаточ томе, у другим приликама Лукијан с одобравањем пише о појединим филозофским правцима.[33] Према Турнеру, премда се Лукијан руга филозофима скептицима,[32] показује темпераментну склоност тој филозофији.{сфн|Турнер|1967|паге=99}} Едwyн Беван сматра Лукијана скептиком,[38] а у свом дијалогу Хермотим или О сектама Лукијан одбацује све филозофске суставе као контрадикторне и закључује да је живот прекратак да би се утврдило који је од њих најближи истини, па је најбоље рјешење ослонити се на здрав разум,[33] за што су се залагали пиронски скептици. Максима да су "очи бољи свједоци од ушију" понавља се у неколико Лукијанових дијалога.[39]

Лукијан је био скептичан према пророчиштима,[40] премда нипошто није био једини који је у то вријеме изражавао такав скептицизам.[40] Лукијан је одбацивао вјеровање у паранормално, сматрајући га празновјерјем.[39][12] У свом дијалогу Љубитељ лажи, вјеројатно износи нека своја властита мишљења кроз лик Тихијада,[39][н 1] укључујући можда и Тихијадову изјаву да не вјерује у демоне, фантоме или духове јер никада није видио такве ствари.[39] Међутим, Тихијад још увијек вјерује у постојање богова:

Диномах: "Другим ријечима, ти не вјерујеш у постојање богова, јер сматрате да света имена не могу донијети изљечење?"
Тихијад: "Не, немој то рећи, драги мој Диномаше", одговорио сам; "богови можда постоје, а то су све можда ипак. Поштујем богове: видим изљечења која су они извршили, видим њихово доброчинство на дјелу у избављењу болесних путем медицинског умијећа и лијекова. Асклепије и његови синови након њега састављали су умирујуће лијекове и лијечили болеснике – без употребе лавље коже и мишева".[43]

Према Еверетту Фергусону, Лукијан је био под снажним утјецајем киничара.[44] Сан или Пијетао, Тимон човјекомрзац, Хариб или Инспектори и Путовање према доље или Тиранин списи су који приказују киничарске теме.[44] Лукијан је особито много дуговао Менипу, киничком филозофу и сатиричару из 3. стољећа пне.[44][45] Лукијан је с дивљењем написао животопис филозофа Демонакса, који је био филозофски еклектик, али чија су стајалишта највише наликовала киничкој филозофији.[44] Демонаксово главно одступање од киничке школе било је то што није одобравао просјечан живот.[44] Паул Турнер примјећује да Лукијанов Киничар изгледа као изравна обрана киничке филозофије,[32] али и примјећује да Лукијан оштро исмијава киничког филозофа Перегрина у Перегриновој смрти.[32]

Лукијан се дивио и Епикуру,[31][33] којег у Александру или лажном пророку описује као "уистину светог и пророчког".[31] Касније, у истом дијалогу, хвали књигу коју је написао Епикур:

Какве благослове та књига доноси својим читатељима и какав мир, спокој и слободу у њима рађа, ослобађајући их како од страхота и указања и предзнака, од узалудних нада и екстравагантних жудњи, развијајући у њима интелигенцију и истину те прочишћујући њихово разумијевање на истински начин, а не с помоћу бакље и лука и сличних глупости, него с помоћу исправног размишљања, истинољубивости и искрености.[46]

Лукијан је опћенито имао негативно мишљење о Херодоту и његовој хисториографији, коју је сматрао погрешном.[47][48]

Дјела

Сачувано је преко осамдесет дјела која се приписују Лукијану.[49][50][7][9] Ова дјела припадају различитим стиловима и жанровима[49][51][52] и укључују комичне дијалоге, реторичке есеје и прозну фикцију.[49][51] Лукијанови су списи били намијењени високообразованом грчком читатељству из виших слојева[53] и готово непрестано алудирају на грчку културну повијест,[53] што је бавело класичног филолога Р. Брацхта Бранхама да Лукијанов високо софистицирани стил назове "комедијом традиције" (тхе цомедy оф традитион).[53] Кад су Лукијанови списи поновно откривени тијеком ренесансе, већина књижевних дјела на која се у њима алудира била је већ изгубљена или заборављена,[53] што је читатељима каснијих раздобља отежало разумијевање његових дјела.[53]

Истините приче

Илустрација Wиллиама Странга из 1894. која приказује сцену борбе из 1. књиге Лукијанових Истинитих прича.
Главни чланак: Истините приче (Лукијан)

Лукијан је био један од најранијих романописаца западне цивилизације. У Истинитим причама (Ἀληθῶν Διηγημάτων), фиктивном наративном дјелу написаном у прози, он пародира неке фантастичне приче које је Хомер испричао у Одисеји, као и не баш фантастичне приче повјесничара Тукидида.[54][55] Лукијан је ту антиципирао модерне теме знанствене фантастике, укључујући путовања на Мјесец и Венеру, изванземаљски живот, међупланетарни рат и умјетни живот, готово два миленија прије Јулеса Вернеа и Х. Г. Wеллса. Роман се често сматра најранијим познатим дјелом знанствене фантастике.[56][57][58][59][60][61]

Роман започиње објашњењем да прича уопће није "истинита" и да је све у њој заправо потпуна и потпуна лаж.[62][63] Приповијест започиње с Лукијаном и његовим супутницима који су путовали иза Хераклових ступова.[64][65] Олуја их скреен с пута те они долазе на оток с ријеком вина испуњеном рибом и медвједима, што показује да су Херакло и Диониз путовали до ове точке, те с дрвећем које изгледа као жене.[66][65] Убрзо након напуштања отока, вихор их ухвати и одведе на Мјесец,[67][65] гдје се нађу уплетени у велики рат између краља Мјесеца и краља Сунца који се води око колонизације Јутарње звијезде.[68][65] У обје се војске налазе бизарни хибридни облици живота.[69][65] Војска Сунца побјеђује у рату тако што се као облак наднесе изнад Мјесеца и блокира сунчеву свјетлост.[70][65] Обје стране тада постижу мировни споразум.[71] Лукијан затим описује живот на Мјесецу и како се он разликује од живота на Земљи.[72][65]

Након повратка на Земљу, авантуристе прогута кит дуг 200 миља,[73][74] у чијем трбуху откривају разне рибље људе, против којих ратују и потом их побијеђују.[75][74] Убијају кита тако што у његовој утроби запале ватру и бјеже тако што му отварају уста.[76][74] Потом сусрећу море млијека, оток сира и оток блаженика.[77][78] Ту Лукијан упознаје јунаке Тројанског рата, друге митске људе и животиње, као и Хомера и Питагору.[79][80] Виде грешнике који трпе казну, а најгори су они који су написали књиге пуне лажи и фантазија, укључујући Херодота и Ктезију.[81][80] Након напуштања Отока блажених, предају Калипси писмо које им је дао Одисеј у коме јој он говори како би желио да је остао с њом како би могао живјети вјечно.[82][80] Затим откривају провалију у оцеану, али на крају заплове око ње, открију далеки континент и одлуче га истражити.[83][80] Књига се нагло завршава с Лукијаном који каже да ће њихове будуће пустоловине бити описане у идућим наставцима,[84][85] што је обећање које је један разочарани схолијаст описао као "највећу лаж свих".[86]

Сатирични дијалози

У спису Двапут оптужени Лукијан изјављује да изум "сатиричног дијалога представља његово књижевно остварење на које је највише поносан.[87] Та врста дијалога састављена је по узору на ранији платонски дијалог, али је био писан комичнијим тоном, а не филозофским.[87] Пролалије (пролалиаи) његових Разговора хетера сугерирају да је Лукијан сам глумио своје дијалоге као дио комичне рутине.[88] Лукијанови Дијалози мртвих (Νεκρικοὶ Διάλογοι) сатирично је дјело усредоточено на киничке филозофе Диогена из Синопе и његовог ученика Менипа, који су живјели скромно и сада угодно живе у амбису подземног свијета, док они који су живјели у раскоши трпе муке на истом мјесту.[89] Дијалог се ослања на раније књижевне претече, укључујући некyиа у XI пјевању Хомерове Одисеје,[90] али додаје и нове елементе којих у тим претечама нема.[91] Хомерова некyиа описује пријеступнике против богова који се кажњавају за своје гријехе, али Лукијан је уљепшао ову идеју тако што је такођер казнио окрутне и похлепне особе.[91]

Хермес, гласник богова, често се појављује као књижевни лик у Лукијановим дијалозима.[92]

У свом дијалогу Љубитељ лажи (Φιλοψευδὴς), Лукијан сатиризира вјеру у наднаравно и паранормално[93] кроз једну причу која тој теми даје оквир и у којој главни приповједач, скептик по имену Тихијад, одлази у посјет старијем пријатељу Еукрату.[94] У Еукратовој кући сусреће велику скупину гостију који су се недавно окупили услијед изненадне Еукратове болести.[94] Остали гости нуде Еукрату разне народне лијекове који ће му помоћи да се опорави.[94] Кад Тихијад приговори да такви лијекови не дјелују, сви му се други смију[94] и покушавају га наговорити да вјерује у наднаравно говорећи му приче, које постају све смијешније како разговор одмиче.[94] Једна од посљедњих прича коју причају јест "Чаробњаков шегрт", коју је њемачки драматичар Јоханн Wолфганг вон Гоетхе касније адаптирао у познату баладу.[95][96]

Лукијан се често ругао филозофима[44] и ниједна школа није поштеђена његовог исмијавања.[44] У дијалогу Филозофије на продају, Лукијан ствара замишљено тржиште робова на којем Зеус ставља на продају познате филозофе, укључујући Питагору, Диогена, Хераклита, Сократа, Хризипа и Пирона,[97] од којих сваки покушава наговорити купце да купе његову филозофију.[97] У Гозби или Лапитима, Лукијан указује на лицемјерје представника свих главних филозофских школа.[44] У Рибару или мртви оживљавају, Лукијан брани своје друге дијалоге успоређујући часне филозофе из давнина с њиховим недостојним сувременим сљедбеницима.[44] Лукијан је често био посебно критичан према људима који су се претварали да су филозофи кад то заправо нису,[44] а његов дијалог Бјегунци представља самозваног киничара као антитезу истинској филозофији.[44] Његова Гозба представља пародију на Платонову Гозбу у којој се, умјесто да расправљају о природи љубави, филозофи опијају, причају порнографске приче, неуморно се препиру око тога чија је школа најбоља и на крају крећу да се макљају.[98] У Икароменипу, кинички филозоф Менип обликује за себе пар крила имитирајући митског Икара и лети на небо,[99]] гдје га сам Зеус води у обилизак.[100] Дијалог завршава тако што Зеус објављује своју одлуку да уништи све филозофе, јер су све што чине препирке, иако се он слаже да им одобри привремену одгоду до прољећа.[101] Менип или силазак међу мртве дијалог је написан успоредо с Икароменипом, у којем се, умјесто да лети на небо, Менип спушта у подземни свијет да се посавјетује с пророком Тиресијом.[102]

Лукијан је написао бројне дијалоге који исмијавају традиционалне грчке приче о боговима.[44][103] Његови Разговори богова (Θεῶν Διάλογοι) састоје се од бројних кратких вињета које пародирају разне сцене из грчке митологије.[104] Ови разговори приказују богове као комично слабе и склоне свим манама људских осјећаја.[103][44] Зеус је приказан као посебно "немаран владар" и серијски прељубник.[105] Лукијан је такођер написао неколико других дјела на сличан начин, укључујући дијалоге Побијени Зеус, Зеус бјесни и Скупштина богова.[44] Кроз све своје дијалоге, Лукијан показује посебну фасцинацију Хермесом, гласником богова,[92] који се често појављује као главни лик у улози посредника који путује између свјетова.[92] Разговори хетера збирка је кратких дијалога у којима судјелују разне хетере.[106][107] Ова је збирка јединствена јер је једно одмалобројних сачуваних дјела грчке књижевности која спомињу женску хомосексуалност.[108] Необично је и мијешање Лукијанових ликова из других дијалога с типским ликовима из нове атичке комедије;[109] преко половице мушкараца споменутих у Разговорима хетера јавља се и у осталим Лукијановим дијалозима,[109] али саме хетере готово у потпуности представљају ликове посуђене из драма Менандера и других грчких комедиографа.[109]

Трактати и писма

Кип змијоликог бога Гликона, кога је измислио пророк Александар из Абонотеиха, коме се Лукијан исмијава у трактату Александар лажни пророк.[18]
Набатејска резбарија из око 100. г. нове ере приказује божицу Атаргатис, која је тема Лукијанове расправе О сиријској божици.[47]

Лукијанов трактат Александар лажни пророк описује успон Александра из Абонотеиха, шарлатана који је тврдио да је пророк змијоликог бога Гликона.[18] Иако је трактат написан у сатиричном тону,[110] чини се да је то углавном извјештај о култу Гликона,[110] а многе Лукијанове изјаве о том култу потврђене су археолошким доказима, укључујући новчиће, статуе и натписе.[110] Лукијан описује властити сусрет с Александром, у којем се представљао као љубазни филозоф,[110] али, кад га је Александар позвао да му пољуби руку, Лукијан ју је умјесто тога угризао.[110] Лукијан извјештава да су се, осим њега самога, једини који су се усудили оспорити Александрову репутацију истинског пророка били епикурејци (које он хвали као хероје) и кршћани.[110]

Лукијанов трактат О сиријској божици детаљан је опис култа сиријске божице Атаргатис у Хијераполису (данас Манбиј).[47] Написан је на умјетном јонском дијалекту и опонаша етнографску методологију грчког повјесничара Херодота,[47] коју Лукијан на другим мјестима сматра погрешном.[47] Генерацијама су многи знанственици сумњали у аутентичност списа О сиријској божици јер се чинило да је писан с превише поштовања да би се могао сматрати Лукијановим.[111] У новије вријеме знанственици су препознали трактат као сатиричан и вратили му Лукијаново ауторство.[111]

У том спису Лукијан сатиризира произвољне културне разлике између "Грка" и "Асираца" наглашавајући начин на који су Сиријци усвојили грчке обичаје и тиме заправо сами постали "Грци".[112] Чини се да је анонимни приповједач расправе у почетку грчки софист,[113] али, како трактат напредује, открива се да је он заправо изворни Сиријац.[114] Знанственици нису сигурни у то даје ли се у спису точан опис сиријске културне праксе, јер се о Хијераполису зна врло мало осим онога што је забиљежено у трактату О сиријској божици.[47] Новчићи ковани крајем 4. стољећа пне., опћински декрети селеукидских владара и каснохеленистички рељефи потврдили су Лукијанову изјаву да је изворно име града било Манбог и да је град уско повезан с култовима Атаргатис и Хадад.[47] Један жидовски рабин касније је храм у Хијераполису навео као један од пет најважнијих поганских храмова на Блиском Истоку.[115]

Дуговјечни (Мацробии) есеј је о познатим филозофима који су доживјели дубоку старост.[116] Описује колико је сваки од њих живио и даје приказ смрти свакога од њих.[116] У својим расправама Учитељ реторике и О онима који су најмљени за плаћу, Лукијан критизира учења главних реторичара.[20] Његов трактат О плесу главни је извор информација о грчко-римском плесу.[117] У њему се описује плес као чин "опонашања" (мимесис)[118] и рационализира се мит о Протеју као о причи која говори о једном вјештом египатском плесачу.[117] Такођер је писао о визуалним умјетностима у списима Портрети и У име портрета.[20] Лукијанов животопис филозофа Демонакса хвали га као великог филозофа[44] и приказује га као хероја "смјелог говора" (паррхесиа).[44] У трактату Како писати повијест, Лукијан критизира хисториографску методологију коју су користили писци попут Херодота и Ктезије,[119] који су писали живописне и самозатајне описе догађаја којима заправо никада нису свједочили.[119] Умјесто тога, Лукијан тврди да истински повјесничар никада не уљепшава своје приче и да би своју посвећеност точности требао ставити изнад своје жеље да забави своју публику.[120] Такођер тврди да би повјесничар требао остати апсолутно непристран и испричати догађаје онако како су се стварно догодили, чак и ако би вјеројатно могли изазвати неодобравање.[120] Лукијан спомиње Тукидида као специфичан примјер повјесничара који показује ове врлине.[120]

У сатиричном писму Перегринова смрт (Περὶ τῆς Περεγρίνου Τελευτῆς), Лукијан описује смрт контроверзног киничког филозофа Перегрина Протеја,[50] који се јавно спалио на ломачи на Олимпијским играма 165. г. нове ере.[50] Писмо је повијесно значајно јер чува једну од најранијих поганских оцјена кршћанства.[121] У писму један од Лукијанових ликова држи говор у коме исмијава кршћане због њихове лаковјерности и незнања,[122] али им исказује и одређену разину поштовања због њиховог морала.[122] Говорник у писму спомиње и неког појединца којег назива "Кристом", којег карактеризира као утемељитеља кршћанства. Говорник тврди да је тај "Крист" живио у Палестини тек нешто више од једног стољећа раније, да је учио да ће његови сљедбеници постићи бесмртност и да је разапет на криж.[122]

У писму Против неуког сакупљача књига, Лукијан исмијава уобичајену праксу да људи на Блиском Истоку прикупљају огромне књижнице грчких текстова ради тога да изгледају "културно", али да ништа од тога не прочитају.[123][124]

Биљешке

  1. ↑ За Тихијада се обично сматра да представља самог аутора,[39][41] премда Даниел Огден примијећује да то може бити точно само донекле.[42]

Референце

  1. ↑ Паул оф Самосата, Зенобиа анд Аурелиан: Тхе Цхурцх, Лоцал Цултуре анд Политицал Аллегианце ин Тхирд-Центурy Сyриа Аутхор(с): Фергус Миллар Соурце: Тхе Јоурнал оф Роман Студиес, Вол. 61 (1971), пп. 1-17.
  2. ↑ Маттхеwс, Јохн (2021-02-23) (ен). Емпире оф тхе Романс: Фром Јулиус Цаесар то Јустиниан: Сиx Хундред Yеарс оф Пеаце анд Wар, Волуме II: Селецт Антхологy. Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-1-4443-3458-6. 
  3. ↑ Ђурић 1990: стр. 745
  4. ↑ Томислав Ј. Шаги-Бунић - Повијест кршћанске литературе (свезак I) (сцрибд).
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Рицхтер 2017: стр. 328
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 Цассон 1962: стр. xиии–3
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Марсх 1998: стр. 1
  8. ↑ Рицхтер 2017: стр. 329
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 Русселл 1986: стр. 671
  10. ↑ 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 10,11 Цассон 1962: стр. xиии
  11. ↑ 11,0 11,1 Воут 2007: стр. 16
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 Русселл 1986: стр. 670
  13. ↑ Воут 2007: стр. 229
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 Калделлис 2007: стр. 31
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 Помероy ет ал. 2018: стр. 532
  16. ↑ Цассон 1962: стр. xи–xии
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 Цассон 1962: стр. xии
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 Гордон 1996: стр. 94–115
  19. ↑ 19,0 19,1 Цассон 1962: стр. xии–xиии
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 20,3 Сцхлапбацх 2018: стр. 81
  21. ↑ Сцхлапбацх 2018: стр. 81–82
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 Рицхтер 2017: стр. 334
  23. ↑ 23,0 23,1 Сwаин 1996: стр. 46
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 Рицхтер 2017: стр. 331
  25. ↑ Рицхтер 2017: стр. 331–332
  26. ↑ Цассон 1962: стр. xиии, 349
  27. ↑ Цассон 1962: стр. 349
  28. ↑ Цассон 1962: стр. xиии–xив
  29. ↑ 29,00 29,01 29,02 29,03 29,04 29,05 29,06 29,07 29,08 29,09 29,10 29,11 29,12 Цассон 1962: стр. xив
  30. ↑ 30,0 30,1 Еердманс цомментарy он тхе Библе, Бy Јамес D. Г. Дунн, Јохн Wиллиам Рогерсон, п. 1105, ИСБН 0-8028-3711-5.
  31. ↑ 31,0 31,1 31,2 Гордон 1996: стр. 107
  32. ↑ 32,0 32,1 32,2 32,3 32,4 32,5 32,6 Турнер 1967: стр. 99
  33. ↑ 33,0 33,1 33,2 33,3 33,4 33,5 33,6 Турнер 1967: стр. 98
  34. ↑ 34,0 34,1 Турнер 1967: стр. 98–99
  35. ↑ Рицхтер 2017: стр. 338–341
  36. ↑ Фергусон 1993: стр. 331
  37. ↑ Рицхтер 2017: стр. 339
  38. ↑ Едwyн Беван, Стоицс Анд Сцептицс, 1913, ИСБН 1162748400, стр. 110 https://archive.org/details/stoicsandsceptic033554mbp/page/n6/mode/2up
  39. ↑ 39,0 39,1 39,2 39,3 39,4 Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 58
  40. ↑ 40,0 40,1 Гордон 1996: стр. 125
  41. ↑ Огден 2007а: стр. 180
  42. ↑ Огден 2007а: стр. 181
  43. ↑ Лукијан, Љубитељ лажи.
  44. ↑ 44,00 44,01 44,02 44,03 44,04 44,05 44,06 44,07 44,08 44,09 44,10 44,11 44,12 44,13 44,14 44,15 Фергусон 1993: стр. 332
  45. ↑ Рицхтер 2017: стр. 333–334
  46. ↑ Хармон, А. M. (1925). Луциан Волуме IV (Лоеб Цлассицал Либрарy). Цамбридге, МА: Харвард Университy Пресс. стр. 235. ИСБН 978-0-674-99179-8. 
  47. ↑ 47,0 47,1 47,2 47,3 47,4 47,5 47,6 Андраде 2013: стр. 288
  48. ↑ Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 51
  49. ↑ 49,0 49,1 49,2 Моесер 2002: стр. 88
  50. ↑ 50,0 50,1 50,2 Ван Воорст 2000: стр. 58
  51. ↑ 51,0 51,1 Марсх 1998: стр. 1–2
  52. ↑ Русселл 1986: стр. 671–672
  53. ↑ 53,0 53,1 53,2 53,3 53,4 Марсх 1998: стр. 2
  54. ↑ C. Робинсон, Луциан анд хис Инфлуенце ин Еуропе (Лондон, 1979), 23–25.
  55. ↑ А. Бартлеy, 2003, "Тхе Имплицатионс оф тхе Рецептион оф Тхуцyдидес wитхин Луциан'с 'Вера Хисториа'", Хермес Хефт, 131, стр. 222–234.
  56. ↑ Греwелл, Грег: "Цолонизинг тхе Универсе: Сциенце Фицтионс Тхен, Ноw, анд ин тхе (Имагинед) Футуре", Роцкy Моунтаин Ревиеw оф Лангуаге анд Литературе, Вол. 55, Но. 2 (2001), стр. 25–47 (30ф.).
  57. ↑ Фредерицкс, С.C.: “Луциан'с Труе Хисторy ас СФ”, Сциенце Фицтион Студиес, Вол. 3, Но. 1 (Марцх 1976), стр. 49–60.
  58. ↑ Сwансон, Роy Артхур: "Тхе Труе, тхе Фалсе, анд тхе Трулy Фалсе: Луциан'с Пхилосопхицал Сциенце Фицтион", Сциенце Фицтион Студиес, Вол. 3, Но. 3 (Новембер 1976), стр. 227–239.
  59. ↑ Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 46
  60. ↑ Георгиадоу, Аристоула & Лармоур, Давид Х. Ј.: "Луциан'с Сциенце Фицтион Новел Труе Хисториес. Интерпретатион анд Цомментарy", Мнемосyне Супплемент 179, Леиден, 1998, ИСБН 90-04-10667-7, Интродуцтион
  61. ↑ Гунн, Јамес Е.: Тхе Неw Енцyцлопедиа оф Сциенце Фицтион, Публисхер: Викинг 1988, ИСБН 978-0-670-81041-3, стр. 249.
  62. ↑ Цассон 1962: стр. 13–15
  63. ↑ Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 51–52
  64. ↑ Цассон 1962: стр. 15
  65. ↑ 65,0 65,1 65,2 65,3 65,4 65,5 65,6 Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 53–155
  66. ↑ Цассон 1962: стр. 15–17
  67. ↑ Цассон 1962: стр. 17–18
  68. ↑ Цассон 1962: стр. 18
  69. ↑ Цассон 1962: стр. 18–21
  70. ↑ Цассон 1962: стр. 22
  71. ↑ Цассон 1962: стр. 22–23
  72. ↑ Цассон 1962: стр. 23–25
  73. ↑ Цассон 1962: стр. 27–28
  74. ↑ 74,0 74,1 74,2 Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 156–177
  75. ↑ Цассон 1962: стр. 27–33
  76. ↑ Цассон 1962: стр. 34
  77. ↑ Цассон 1962: стр. 35–37
  78. ↑ Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 156–178
  79. ↑ Цассон 1962: стр. 35–45
  80. ↑ 80,0 80,1 80,2 80,3 Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 178–232
  81. ↑ Цассон 1962: стр. 46
  82. ↑ Цассон 1962: стр. 45–49
  83. ↑ Цассон 1962: стр. 49–54
  84. ↑ Цассон 1962: стр. 54
  85. ↑ Георгиадоу & Лармоур 1998: стр. 232–233
  86. ↑ Цассон 1962: стр. 57
  87. ↑ 87,0 87,1 Марсх 1998: стр. 42
  88. ↑ Гилхулy 2006: стр. 275
  89. ↑ Мацлеод, M. D. (1961). Диалогуес оф тхе Деад. Диалогуес оф тхе Сеа-Годс. Диалогуес оф тхе Годс. Диалогуес оф тхе Цоуртесанс. Цамбридге, Массацхусеттс: Лоеб Цлассицал Либрарy; Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-674-99475-1. 
  90. ↑ Марсх 1998: стр. 43–44
  91. ↑ 91,0 91,1 Марсх 1998: стр. 44
  92. ↑ 92,0 92,1 92,2 Марсх 1998: стр. 88
  93. ↑ Огден 2007: стр. 1–3
  94. ↑ 94,0 94,1 94,2 94,3 94,4 Огден 2007: стр. 3–13
  95. ↑ Огден 2007: стр. 1
  96. ↑ Луцк 2001: стр. 141
  97. ↑ 97,0 97,1 Цассон 1962: стр. 314–333
  98. ↑ Андерсон 1976: стр. 146–148
  99. ↑ Марсх 1998: стр. 77–79
  100. ↑ Марсх 1998: стр. 79
  101. ↑ Марсх 1998: стр. 79–80
  102. ↑ Андерсон 1976: стр. 139–140
  103. ↑ 103,0 103,1 Марсх 1998: стр. 76–77
  104. ↑ Марсх 1998: стр. 76
  105. ↑ Марсх 1998: стр. 77
  106. ↑ Гилхулy 2006: стр. 274–294
  107. ↑ Цассон 1962: стр. 301–311
  108. ↑ Гилхулy 2006: стр. 274–275
  109. ↑ 109,0 109,1 109,2 Гилхулy 2006: стр. 277
  110. ↑ 110,0 110,1 110,2 110,3 110,4 110,5 Гордон 1996: стр. 114
  111. ↑ 111,0 111,1 Рицхтер 2017: стр. 336
  112. ↑ Андраде 2013: стр. 289–292
  113. ↑ Андраде 2013: стр. 292
  114. ↑ Андраде 2013: стр. 292–293
  115. ↑ Андраде 2013: стр. 289
  116. ↑ 116,0 116,1 Кецхагиа 2016: стр. 183–184
  117. ↑ 117,0 117,1 Сцхлапбацх 2018: стр. 82–84
  118. ↑ Сцхлапбацх 2018: стр. 82
  119. ↑ 119,0 119,1 Кемпсхалл 2011: стр. 489–491
  120. ↑ 120,0 120,1 120,2 Кемпсхалл 2011: стр. 491
  121. ↑ Ван Воорст 2000: стр. 58–59
  122. ↑ 122,0 122,1 122,2 Ван Воорст 2000: стр. 59
  123. ↑ Андраде 2013: стр. 191–192
  124. ↑ Wаллаце-Хадрил 1983: стр. 79

Литература

Екстерни линкови

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Lukijan&oldid=41045884”