Шарл VI Луди

Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Шарл VI Луди
Шарл VI Луди
Лични подаци
Датум рођења	(1368-12-03)3. децембар 1368.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	21. октобар 1422.(1422-10-21) (53 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Породица
Супружник	Изабела од Баварске
Потомство	Изабела од Валоа, Joan of France, Duchess of Brittany, Marie, Prioress of Poissy, Michelle of Valois, Луј, војвода од Гијене, Катарина од Валоа, Шарл VII Победник, Marguerite, bâtarde de France
Родитељи	Шарл V Мудри Joanna of Bourbon
Династија	Валоа
Краљ Француске
Период	1380—1422
Претходник	Шарл V Мудри
Наследник	Шарл VII Победник

Шарл VI Луди (фр. Charles VI de France, Charles le Fol; 1368 — 1422) био је француски краљ из династије Валоа од 1380. до 1422. године. Током његове власти трајао је Стогодишњи рат. Пошто је ментално оболео власт су преузели регенти. Међу регентима је 1404. настао сукоб око тога ко ће владати у име лудог краља. Енглези користе грађански рат па освајају Нормандију 1419, а 1420. присиљавају Французе да краљеви Француске буду из енглеске династије.

Син је краља Шарла V Мудрог. Постао је краљ 1380, када је имао 11 година. Све до његовог пунолетства 1388. Француском влада као регент његов стриц Филип II Смели, са другим стричевима Шарла Лудог, који су се борили за власт. Када је постао пунолетан, Шарл VI је почео сам да влада, али је то био неспособан и слаб краљ, који је изнад свега волео забаве. Од средине двадесетих година живота појављују му се психозе.

Остаје тако луд до краја живота, тако да се власт одједном нашла фактички у рукама принчева краљевске крви, који су стали на чело различитих феудалних група и огорчено се борили за утицај. Верује се да је боловао од шизофреније или неке друге душевне болести.

Ускоро после смрти Карла V избио је 1380. године устанак у Паризу у вези с новим пореским оптерећењима. Принчеви-регенти у почетку су учинили уступке, али су после неколико времена вратили те порезе, а то је 1382 г. изазвало нови устанак у Паризу. Устали су ситни мајстори и калфе.

Тај је покрет добио у историји назив устанак буздованâ (maillotins), јер су устаници отели у арсеналу буздоване и њима се наоружали. Устаници су почели да убијају скупљаче пореза, да растерују краљевске чиновнике а из тамница су ослободили затворенике. Одјеци тог покрета запажени су и у низу провинциских градова. Понегде су устали и сељаци (покрет такозваних tuchins = сиромаха).

Феудалцима је пошло за руком да се обрачунају са свим тим устанцима. Победу феудалаца знатно је олакшала околност што се буржоазија бојала покрета народних доњих слојева, покрета калфи и ситних мајстора, а и могућност новог сељачког устанка.

Почело је ново распадање Француске на феудалне области. Краљеви из куће Капета и раније су цепали свој домен, делећи синовима феудалне области. Али, док је краљевска власт била јака, такве феудалне области нису представљале велику опасност. За време Карла VI знатно је порасла самосталност обласних кнежева коју понекад називају феудализмом принчева. Уједно, у Француској је почела огорчена борба између две феудалне клике. На челу једне од њих биле су бургундске војводе, а на челу друге — орлеанске војводе и њихови рођаци, грофови од Армањака, по чијем је имену клика добила назив Армањаци. Борба међу њима ушла је у историју под именом борбе бургундаца и армањака.

Треба истаћи да је у то доба војводство Бургундије од релативно малог поседа постало моћна кнежевина. Бургундске војводе завладале су бургундском грофовијом (у Светом римском царству), а затим су припојиле својим земљама већи део Низоземске. Бургундско војводство постало је најјачи феудални посед у Француској.

Услед супарништва између бургундаца и армањака, који су мислили само на лично богаћење и пљачкање државне касе, унутрашњи се положај земље све више погоршавао. Ма да је рат са Енглезима вођен у то време тромо и захтевао мање расхода, порези су непрекидно расли богатећи лакоме феудалне грабљивце.

Прва појава лудила је била 1392, када је покушао да убије свог пријатеља и саветника. Затим покреће војску 1392. у поход против наводног убице, који се склонио у Бретању. На том походу један сељак га је преплашио да ће бити издат. Тога дана је стварно помислио од уобичајених догађаја да га издају, па је махао мачем свуда око себе и у лудилу је убио неколико својих витезова. Војници су га некако успели зграбити и положити на земљу, где је пао у кому.

После тога догађаја Филип II Смели (војвода Бургундије) поново постаје регент, не узимајући у обзир мишљење Карлових саветника.

Током целог живота ментална болест му се понављала. Током напада 1393. није се могао сетити свога имена, није знао да је краљ и бежао је од своје жене. Није препознавао децу, али је познавао брата и саветнике и сећао се умрлих особа.

У каснијим нападима завијао би палатама као вук и одбијао би да се купа месецима, а сматрао је да је направљен од стакла.

Јануара 1393. краљица је организовала забаву. Краљ и 4 друга племића обукли су се као дивљаци и плесали су везани ланцима један за другог. Краљев брат Луј Орлеански приближио се са упаљеном бакљом, која је упалила једног од везаних плесача. Једна од војвоткиња је пребацила своју одећу преко краља и тако га спасила. Остала 4 плесача су се запалила.

Стогодишњи рат се наставља и током владавине Карла VI Лудог. Било је покушаја мира 1396, када се Шарлова ћерка Изабела Валоа удала за енглеског краља Ричарда II. Тај мир је трајао 19 година.

Јован II од Бургундије, звани Јован Неустрашиви постаје 1404. војвода од Бургундије и долази у отворен сукоб са Лујом Орлеанским, Шарловим братом. Сукоб је око тога ко ће владати у име лудог краља. Луј Орлеански постаје краљичин љубавник, па тиме постаје чувар престолонаследника и краљеве деце.

Луј Орлеански је убијен 1407. по налогу Јована Неустрашивог. После бега из Париза и неколико мањих окршаја, Јован II од Бургундије задобија краљево поверење. Споразумом из Шартра потписаном 9. маја 1409. краљ Шарл Луди опрашта Јовану II Бургундијском злочин. Јован Неустрашиви поново постаје чувар престолонаследника.

Почетком 1413 г. сазвани су државни сталежи. Они су изнели низ жалби на неподношљиве злоупотребе краљевске управе, која је била у рукама феудалних клика. Истакли су читав програм борбе против тих злоупотреба. Париска буржоазија подржавала је захтеве државних сталежа. Њима је пришао и бургундски војвода који је тежио да нађе ослонца код грађана.

Али, државни сталежи били су немоћни да оживотворе своје одлуке. Тада су занатлије и ситни трговци Париза, огорчени због тежине пореза и немоћи државних сталежа, дигли устанак под воћством стрводера Кабоша, по чијем је имену покрет назван покретом кабошинаца. Устаници су заузели тврђаву Бастиљу, која је мало пре тога била саграђена. На њихов позив издата је ордонанса (такозвана кабошинска) у којој је изложен детаљан план административних, финансијских и судских реформи, израђен уз учешће Париског универзитета. Устаници су погубили низ лицâ које су сматрали кривцима за народне невоље. Покрет је почео да прераста у устанак експлоатисане сиротиње Париза против буржоазије. Уплашена буржоазија пожурила је да у град пусти војску армањакâ. Бургундски војвода препустио је устанике њиховој судбини. Армањаци су се страховито обрачунали са устаницима. Кабошинска ордонанса била је укинута.

Породица Армањак стаје на страну Орлеана, а против Јована Бургундијског. У грађанском рату, који је уследио обе стране траже помоћ Енглеза, што користи енглески краљ Хенри V, који је хтео да искористи раздор, па врши инвазију 1415. Породица Армањак је Хенрију V понудила границе из 1369, а овај је то одбио, тражећи границе из 13. века. Бургундски војвода ступио је са Енглезима у савез. Тако су за Енглезе створени необично повољни услови за обнову рата.

У бици код Азенкура 1415. Енглези побеђују далеко бројнију француску војску. Јован II од Бургундије није суделовао у тој бици, чиме је фактички стао на страну Енглеза. После тога Хенри V заузима велики део Француске, а највише северни. Јован II од Бургундије заузима Париз 1418. године и заробљава Шарла.

Посебно је за Енглезе био симболичан повратак Нормандије 1419. након 200 година француске власти. Иако није био отворено енглески савезник, Јован II од Бургундије није ништа учинио да спречи пад Руана у Нормандији 1419. у енглеске руке. Престолонаследник Шарл VII Победник на превару хвата и убија Јована II Бургундијског 10. септембра 1419. године. Енглези су били толико надмоћни да су Французи морали прихватити мировни споразум у Троју 1420.

Хенри V постаје регент, а његова деца наследници француског трона. То је потврђено женидбом Хенрија V са Катарином Валоа, ћерком краља Шарла VI Лудог. Француска скупштина је потврдила тај споразум. Хенри V умире само два месеца пре Шарла VI Лудог.

После смрти Шарла VI Лудог, малолетни Хенри VI постаје краљ и Француске и Енглеске. Међутим, многи Французи, укључујући и Јованку Орлеанку сматрали су да је краљ тако поступио због менталне болести и да зато споразум из Троја не важи.

Шарла VI Лудог ће наследити Шарл VII Победник. Катарина Валоа, која се удала за Хенрија V пренела је менталну болест на свог сина Хенрија VI, а његова неспособност да влада произвешће касније Рат ружа.

Шарл VI Луди на Викимедијиној остави.

Шарл V Мудри

Француски краљеви (1380 — 1422)

Шарл VII Победник