Најгвирц

Најгвирц, пимент Pimenta dioica
Лист, цвет и плод, ботаничка илустрација
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Myrtales
Породица:	Myrtaceae
Род:	Pimenta
Врста:	P. dioica
Биномно име
Pimenta dioica L.
Синоними[1]
Caryophyllus pimenta (L.) Mill. Eugenia micrantha Bertol. Eugenia pimenta (L.) DC. Evanesca micrantha Bertol. Myrtus dioica L. Myrtus pimenta L. Myrtus piperita Sessé & Moc. Pimenta communis Benth. & Hook.f. Pimenta officinalis Lindl. Pimenta vulgaris Bello Pimenta vulgaris Lindl. Pimentus geminata Raf.

Најгвирц, односно пимент (Pimenta dioica) је ниско дрво из Средње и Јужне Америке. Гаји се због миришљавог плода који се користи као веома укусан и здрав зачин. Овај зачин код нас је познат и под именима пимент, најквирц, као и клинчићев папар, каранфил−бибер,^[2], јамајчански бибер, јамајка−папар.^[3] У старијој литератури често се може наћи и под научним именом Pimenta officinalis.

Најгвирц је пореклом из Централне и Јужне Америке. Ареал му се простире од Мексика до Јамајке.^[3] Открили су га шпански истраживачи када су се, у 16. веку, искрцали на обале данашњег Мексика. Данас се гаји комерцијално широм тропских подручја Америке − у Мексику, Хондурасу, Тринидаду, на Куби, а посебно на Јамајци, која практично има монопол у производњи овог цењеног зачина. Најгвирц је једини зачин чија је комерцијална производња потпуно ограничена на Нови Свет.^[4]

Најгвирц, односно пимент је ниско дрво. Може порасти 10−12 м. висок. Стабло је еластично, сребрнасто сиве коре која се љуспа у танким тракама. Крошња је разграната, са мноштвом танких грана. Листови су наспрамни, зимзелени и крупни. Дуги су 4−8 цм, зашиљеног врха и мирисни попут плодова. Цветови су ситни, беличасти, са 4−5 латица. Скупљени су у пирамидалним метличастим цвастима. Углавном су терминалне, али некада расту и из пазуха листа.^[3] Плодови су бобичасте коштунице смеђе боје, пречника 0,6 цм. Управо ове бобице користе се као зачин.^[4]

• 
  Кора дебла
• 
  Густа крошња танких грана, са великим, кожастим листовима
• 
  Терминалне, метличасте цвасти
• 
  Незрели плодови

У природи може расти само у тропским условима, у шипражју на ободу шума. У тропским областима може се гајити и у посуди на балкону.^[4] Може се гајити и у стакленицима, али само у природним условима може достићи пуну величину. Цвет и плод доноси само у природи.^[3]

Гаји се ради ароматичних плодова који се, као додатак јелима, употребљавају цели или у праху. Зелени плодови су ароматичнији од зрелих. За арому најгвирца заслужно је етарско уље, којег има 3−4% и у којем је, као и код каранфилића, главни састојак фенол еугенол. Еугенол има велику антисептичку моћ и употребљава се као стомахик.^[2] Такође се користи и као анестетик код зубобоље.^[4]

Укус најгвирца можда најбоље дефинише енглески назив за овај зачин − Allspice („све−зачин”^[3]). Наиме, сматрало се да укус пимента личи на мешавину цимета, каранфилића, и мушкатног орашчића.^[5] Користи се као зачин како у сланим, тако и у слатким јелима. Такође се додаје и ликерима, а етарско уље употребљава се у козметичким препаратима и парфемима.^[4]

У земљама порекла (гајења) такође се много користи и свеже или сушено лишће, за кување или сушење меса. Етарско уље из лишћа је од значаја у индустријској производњи кобасица.^[6]

• Зачин

• Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. COBISS.SR 38154759
• Lanzara, Paola; Pizzetti, Mariella (1982). Drveće. Ljubljana: Mladinska knjiga. COBISS.SR 14675983

Медији везани за чланак Најгвирц на Викимедијиној остави
Подаци везани за чланак Pimenta dioica на Викиврстама

• „Allspice”. encyclopedia of spices. the Epicentre Spices. Приступљено 10. 12. 2016. 
• Gaifyllia, Nancy. „All About Greek Allspice AKA Bahari”. About Food. About.com. Архивирано из оригинала 07. 07. 2011. г. Приступљено 10. 12. 2016. 
• „Piment je zdraviji od bibera”. Вечерње Новости. 24. 12. 2015. Приступљено 10. 12. 2016. 
• „Piment”. CentarZdravlja. Приступљено 10. 12. 2016. 
• „Piment (Pimenta dioica)”. Gastronomika. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 10. 12. 2016.