Мит о невиности Вермахта

Мит о невиности Вермахта (нем. Mythos der sauberen Wehrmacht) јесте негационистичка идеја да регуларне немачке оружане снаге (Вермахт) нису биле умешане у холокауст или друге ратне злочине током Другог светског рата. Мит, који су немачки аутори и војно особље снажно промовисали после Другог светског рата,^[1] у потпуности пориче кривицу немачке војне команде за планирање и извршење ратних злочина. Чак и тамо где почињење ратних злочина и вођење кампање истребљења, посебно у Совјетском Савезу – где су нацисти посматрали становништво као „подљуде“ којима владају „јеврејски бољшевички“ завереници – су признати, али они се приписују „корпусу партијских војника“, Шуцштафелу (СС), али не и редовној немачкој војсци.

Мит је почео на Нирнбершком суђењу одржаном између 20. новембра 1945. и 1. октобра 1946. године. Франц Халдер и други лидери Вермахта потписали су генералски меморандум под називом „Немачка војска од 1920. до 1945. године“, који је изложио њене кључне елементе. Меморандум је био покушај да се Вермахт ослободи од ратних злочина.

У послератном периоду, снаге западних савезника постале су све више забринуте због растућег Хладног рата и желеле су да Западна Немачка почне да се поново наоружава како би се супротставила уоченој совјетској претњи. Године 1950. западнонемачки канцелар Конрад Аденауер и бивши официри састали су се тајно у опатији Химерод како би разговарали о поновном наоружавању Западне Немачке и договорили Химеродов меморандум . Овај меморандум је изложио услове под којима ће се Западна Немачка поново наоружати: њихови ратни злочинци морају бити ослобођени, „клевета“ немачких војника мора престати и страно јавно мњење Вермахта мора бити трансформисано. Таква је била њихова све већа брига, Двајт Д. Ајзенхауер, који је раније описао Вермахт као нацисте, променио је мишљење да олакша поновно наоружавање. Британци су оклевали да наставе са суђењима и раније су пустили већ осуђене криминалце.

Док се Аденауер додворавао ставовима ветерана и доносио законе о амнестији, Халдер је почео да ради за Историјско одељење америчке војске. Његова улога је била да окупи и надгледа бивше официре Вермахта како би креирали вишетомни оперативни извештај Источног фронта.^[2] Надгледао је писање 700 бивших немачких официра и ширио мит кроз своју мрежу. Официри и генерали Вермахта направили су ослобађајуће мемоаре који су искривили историјски запис. Ови списи су се показали изузетно популарним, посебно мемоари Хајнца Гудеријана и Ериха фон Манштајна, и додатно су ширили мит у широј јавности.

Година 1995. се показала као прекретница у немачкој јавној свести. Изложба Хамбуршког института за друштвена истраживања, која је показала 1.380 графичких слика „обичних“ трупа Вермахта саучесника у ратним злочинима, изазвала је дуготрајну јавну дебату и преиспитивање мита. Ханес Хер је написао да су ратне злочине заташкавали научници и бивши војници. Немачки историчар Волфрам Вете назвао је тезу о невиности Вермахта „колективним кривоклетством”. Ратна генерација је снажно и одлучно одржавала мит. Они су потискивали информације и манипулисали владином политиком. Након њихове смрти, није било довољно мотива да се одржи обмана у којој је Вермахт негирао да је био пуноправни партнер у нацистичком индустријализованом геноциду.

Опис мита

Вермахт је био комбиноване оружане снаге нацистичке Немачке од 1935. до 1945. године. Састојао се од војске (Хер), морнарице (Кригсмарине) и ваздухопловства (Луфтвафе). Настао је 16. марта 1935. доношењем Закона о одбрани Адолфа Хитлера који је увео регрутацију.^[3] Вермахт је укључивао добровољце и регруте, укупно око 18 милиона људи. Отприлике половина свих немачких мушких грађана служила је војну службу.^[4]^[5]^[6]

Израз невини/чисти Вермахт " ( нем. saubere Wehrmacht ) значи да су немачки војници, морнари и авијатичари имали „ чисте руке “; другим речима, тврди се да нису имали крв на рукама убијених ратних заробљеника, Јевреја или цивила. ^[7] Мит тврди да су Хитлер и Нацистичка партија сами осмислили рат уништења и да су ратне злочине починили само СС . У стварности, вође Вермахта су били вољни учесници у Хитлеровом рату за уништење који је водио против наводних непријатеља државе. Трупе Вермахта биле су саучесници или починили бројне ратне злочине, рутински помажући СС јединицама уз прећутно одобрење официра.^[8] Након рата, влада Западне Немачке је намерно настојала да прикрије информације о таквим злочинима како би ослободила бивше ратне злочинце одговорности, убрзавајући реинтеграцију ових појединаца у немачко друштво.^[9]

Map showing Eastern European territories the Nazis intended to conquer — Нацистичко руководство је имало за циљ да освоји источноевропске територије, истреби словенско становништво и колонизује територију етничким немачким насељеницима као део „Великог германског Рајха“

Злочини у Грчкој, Пољској, СССР и Југославији

Тројица мушкараца који се спремају да буду обешена пред великом гомилом војника *Вермахта*

Вермахт је извршио ратне злочине широм континента, укључујући Пољску, Грчку, Југославију и Совјетски Савез.^[10] Прва значајна битка за Вермахт била је инвазија на Пољску 1. септембра 1939. године. У априлу 1939. Рајнхард Хајдрих, архитекта коначног решења, већ је договорио сарадњу између обавештајних делова Вермахта и Ајнзац група.^[11] Понашање војске у Пољској било је увод у рат за уништење, Вермахт је почео да учествује у масовним убиствима цивила и партизана.^[12]

Совјетска Белорусија је описана као „најсмртоносније место на свету између 1941. и 1944. године“.^[13] Сваки трећи Белорус погинуо је током Другог светског рата. Холокауст је изведен у близини насељених градова. Врло мали број жртава је умрло у центрима за истребљење попут Аушвица.^[14] Већина совјетских Јевреја живела је у области западне Русије.^[15] Вермахт је у почетку имао задатак да помаже Ајнзацгрупе. У случају масакра у Крупком, то је укључивало војску која је марширала на јеврејску популацију од око 1.000 људи. Нејаке и болесне одвозили су у камион, а оне који су залутали стрељали су и убијали. Немачке трупе су чувале то место и заједно са СС-овцима пуцале на Јевреје који су потом пали у јаму. Крупки је био једно од многих зверстава ове врсте; Вермахт је био пуноправни партнер у индустријализованим масовним убиствима.^[16]

A synagogue used as a brothel. Three German soldiers can been seen entering — Синагога у Француској која је коришћена као бордел. *Вермахт* је отео девојчице од 15 година да би их користио као сексуалне робиње.

Немачке војне јавне куће биле су постављене широм већег дела окупиране Европе.^[17] У многим случајевима у источној Европи, жене и тинејџерке су киднаповале са улице током немачких војних и полицијских хајки да би се користиле као сексуалне робиње.^[18]^[19]^[20] Жене су силовали и до 32 мушкарца дневно по цени од три рајхсмарке.^[20]

Ауторка Урсула Шеле процењује да је до десет милиона жена у Совјетском Савезу могло бити силовано од стране Вермахта, а свака десета је због тога могла да остане трудна.^[21] Према студији Алекса Џеј Кеја и Дејвида Стахела, већина војника Вермахта распоређених у Совјетски Савез учествовала је у чињењу ратних злочина.^[22]

Југославију и Грчку заједно су окупирали Италијани и Немци. Немци су одмах почели да прогоне Јевреје, али су Италијани одбили да сарађују. Официри Вермахта покушали су да изврше притисак на своје италијанске колеге да зауставе егзодус Јевреја из подручја под немачком окупацијом; међутим, Италијани су то одбили. Генерал Алекандер Лохр је реаговао са гнушањем описујући Италијане као слабе.^[23] Написао је љутито саопштење Хитлеру у којем је рекао да „спровођење закона хрватске владе који се тичу Јевреја толико поткопавају италијански званичници да у обалском појасу – посебно у Мостару, Дубровнику и Цриквеници – бројни Јевреји су заштићени од стране италијанске војске, а остали Јевреји су пребачени преко границе у италијанску Далмацију и саму Италију“.^[24]

Вермахт је убијао Јевреје у Србији од средине 1941. Ово истребљење је започето самостално, без учешћа СС-а.^[25] У априлу 1941. године, у првим данима окупације Србије, начелник војне управе Харалд Тарнер је донео декрет о неопходности регистрације Јевреја, укључујући принудни рад и полицијски час. Ово је кулминирало у Геиселмордполитик, убиствима из одмазде од стране Вермахта због побуне и саботаже . ^[26] Септембра 1942. Вермахт је такође учествовао у масакру цивила у Самарици, где је наводно убио 480 „непријатељских“ бораца уз губитак једног немачког војника. Истовремено, Вермахт је био ангажован у овим злочинима а истоврено су осудили сличне акције фашистичке усташке НДХ.^[27]

Види још

Референце

^ Beorn 2014, стр. 12–17.
^ Smelser & Davies 2008, стр. 64.
^ Wette 2007, стр. 157.
^ Wette 2007, стр. 158.
^ Müller 2016, стр. 16.
^ „Chapter I – The German Military System”. Handbook on German Military Forces. War Department. 15. 3. 1945. стр. [I-57]. Technical Manual TM-E 30-451. Приступљено 14. 8. 2019 — преко Hyperwar Foundation.
^ Wette 2007, стр. 195.
^ Wette 2007, стр. 292–297.
^ Wette 2007, стр. 222.
^ Beorn 2014, стр. 16.
^ Beorn 2014, стр. 46.
^ Beorn 2014, стр. 48.
^ Beorn 2014, стр. 27.
^ Beorn 2014, стр. 27–29.
^ Beorn 2014, стр. 30.
^ Beorn 2014, стр. 65, 76.
^ Herbermann, Nanda (2000). The Blessed Abyss: Inmate #6582 in Ravensbrück Concentration Camp for Women (на језику: енглески). Wayne State University Press. стр. 34. ISBN 978-0-8143-2920-7.
^ Yudkin, Leon (1993). Hebrew literature in the wake of the Holocaust. International Centre for University Teaching of Jewish Civilisation. Rutherford: Fairleigh Dickinson University Press. стр. 13–22. ISBN 0-838-63499-0. OCLC 27265678.
^ Lenṭin, Ronit. (2000). Israel and the daughters of the Shoah : reoccupying the territories of silence. New York: Berghahn Books. стр. 33—34. ISBN 1-57181-774-3. OCLC 44720589.
^ ^а ^б Gmyz, Cezary (22. 4. 2007). „Seksualne niewolnice III Rzeszy” [Sex slaves of the Third Reich]. WPROST.pl (на језику: пољски). Приступљено 13. 8. 2019.
^ „Zur Debatte um die Ausstellung Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941–1944 im Kieler Landeshaus 1999” [On the debate about the Exhibition of the "War of Extermination: Crimes of the Wehrmacht 1941-1944", in the Kiel State House in 1999] (PDF). gegenwind.info (на језику: немачки). 1999. стр. 9. Приступљено 1. 9. 2019.
^ Kay, Alex J.; Stahel, David (2018). „Part IV. Wehrmacht”. Mass Violence in Nazi-Occupied Europe. Chapter 8Шаблон:DashReconceiving Criminality in the German Army on the Eastern Front, 1941–1942. Indiana University Press. стр. 173—194. JSTOR j.ctv3znw3v.11. doi:10.2307/j.ctv3znw3v.11.
^ Wette 2007, стр. 134–135.
^ Wette 2007, стр. 136.
^ Wette 2007, стр. 137.
^ Herbert, Ulrich; Aly, Götz (2000). National Socialist Extermination Policies: Contemporary German Perspectives and Controversies (на језику: енглески). Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-751-8.
^ Gumz, Jonathan E. (2001). „Wehrmacht Perceptions of Mass Violence in Croatia, 1941-1942”. The Historical Journal. 44 (4): 1015—1038. ISSN 0018-246X. JSTOR 3133549. S2CID 159947669. doi:10.1017/S0018246X01001996.

Литература

Anderson, Truman (јул 2000). „Germans, Ukrainians and Jews: Ethnic Politics in Heeresgebiet Sud, June—December 1941”. War in History. 7 (3): 325—351. S2CID 153940092. doi:10.1177/096834450000700304.
Bartov, Omer (1986). The Eastern Front, 1941–1945, German Troops and the Barbarisation of Warfare. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-22486-9.
Bartov, Omer (јесен 1997). „German Soldiers and the Holocaust: Historiography, Research and Implications”. History & Memory. 9 (1/2): 162—188. doi:10.2979/HIS.1997.9.1-2.162.
Bartov, Omer (1999). „Soldiers, Nazis and War in the Third Reich”. Ур.: Christian Leitz. The Third Reich The Essential Readings. London, UK: Blackwell. ISBN 978-0-63120-700-9.
Beorn, Waitman (2014). Marching into Darkness. London, UK: Harvard University Press. ISBN 978-0-67472-550-8.
Corum, James S. (2011). Rearming Germany. Boston, Ma.: Brill. ISBN 978-9-00420-317-4.
Epstein, Catherine (2015). Nazi Germany Confronting the Myths. London, UK: John Wiley & Sons. ISBN 978-1-11829-479-6.
Evans, Richard J. (1989). In Hitler's Shadow West German Historians and the Attempt to Escape the Nazi Past. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-39457-686-2.
Foray, Jennifer (октобар 2010). „The 'Clean Wehrmacht' in the German-occupied Netherlands, 1940—5”. Journal of Contemporary History. 45 (4): 768—787. JSTOR 25764581. S2CID 154697957. doi:10.1177/0022009410375178.
Förster, Jürgen (зима 1988). „Barbarossa Revisited: Strategy and Ideology in the East”. Jewish Social Studies. 50 (1/2): 21—36. JSTOR 4467404.
Förster, Jürgen (2005). Mark Erickson; Ljubica Erickson, ур. Russia War, Peace and Diplomacy. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-29784-913-1.
Heer, Hannes; Manoschek, Walter; Pollak, Alexander; Wodak, Ruth (2008). The Discursive Construction of History: Remembering the Wehrmacht's War of Annihilation. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-23001-323-0.
Hébert, Valerie (2010). Hitler's Generals on Trial: The Last War Crimes Tribunal at Nuremberg. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 978-0-70061-698-5.
Hilberg, Raul (1985). The Destruction of the European Jews. New York: Holmes & Meier. ISBN 978-0-84190-832-1.
Ingrao, Christian (2013). Believe and Destroy: Intellectuals in the SS War Machine. Malden, Ma.: Polity. ISBN 978-0-74566-026-4.
Large, David C. (1987). „Reckoning without the Past: The HIAG of the Waffen-SS and the Politics of Rehabilitation in the Bonn Republic, 1950–1961”. The Journal of Modern History. 59 (1): 79—113. JSTOR 1880378. S2CID 144592069. doi:10.1086/243161.
Lawson, Thomas (2006). The Church of England and the Holocaust: Christianity, Memory and Nazism. Woodbridge, UK: Boydell and Brewer. ISBN 978-1-84383-219-5.
Müller, Rolf-Dieter (2016). Hitler's Wehrmacht, 1935–1945. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-81316-811-1. OCLC 971043078.
Neitzel, Sönke (2005). Tapping Hitler's Generals: Transcripts of Secret Conversations 1942–45. London, UK: Frontline Books. ISBN 978-1-84832-715-3.
Shepherd, Ben H. (јун 2009). „The Clean Wehrmacht, the War of Extermination, and Beyond”. War in History. 52 (2): 455—473. S2CID 159662860. doi:10.1017/S0018246X09007547.
Smelser, Ronald; Davies, Edward J. (2008). The Myth of the Eastern Front: The Nazi-Soviet War in American Popular Culture. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52183-365-3.
Stahel, David (2009). Operation Barbarossa and Germany's Defeat in the East. Cambridge, Ma.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52176-847-4.
Tymkiw, Michael (2007). „Debunking the myth of the saubere Wehrmacht”. Word & Image: A Journal of Verbal/Visual Enquiry. 23 (4): 485—492. S2CID 193512224. doi:10.1080/02666286.2007.10435801.
von Lingen, Kerstin (2009). Kesselring's Last Battle: War Crimes Trials and Cold War Politics, 1945–1960. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 978-0-70061-641-1.
Wette, Wolfram (2007). The Wehrmacht: History, Myth, Reality. Cambridge, Ma.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02577-6.
Raptis, Alekos; Tzallas, Thanos (2005). „Deportation of Jews of Ioannina” (PDF). Kehila Kedosha Janina Synagogue and Museum. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 2. 2009. г.
Wette, Wolfram (2009). „Mehr als dreitausend Exekutionen. Sachbuch: Die lange umstrittene Geschichte des "Kommissarbefehls" von 1941 in der deutschen Wehrmacht” [More than three thousand executions. Non-fiction book: The long controversial history of the "Commissar Order" of 1941 in the German Wehrmacht]. Badische Zeitung (на језику: немачки). Приступљено 22. 12. 2016.

Додатна литература

Adam, Thomas (2005). Germany and the Americas: Culture, Politics, and History: A Multidisciplinary Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 1-851-09628-0.
Balfour, Michael Leonard Graham (1988). Withstanding Hitler in Germany, 1933–45. Routledge. ISBN 0-415-00617-1.
Biddiscombe, Perry (2006). The Denazification of Germany 1945–48. The History Press. ISBN 978-0-75242-346-3.
Goldhagen, Daniel J. (1997). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. Vintage Books. ISBN 0-679-77268-5.
Harrisville, David A. (2021). The Virtuous Wehrmacht. Cornell University Press. ISBN 9781501760044. JSTOR 10.7591/j.ctv1ffpcrj.
Hébert, Valerie (2012). „From Clean Hands to Vernichtungskrieg. How the High Command Case Shaped the Image of the Wehrmacht”. Ур.: Priemel, Kim C.; Stiller, Alexa. Reassessing the Nuremberg Military Tribunals: Transitional Justice, Trial Narratives and Historiography (на језику: енглески). Berghahn Books. стр. 194—220. ISBN 978-0-85745-532-1.
Hentschel, Klaus (2007). The Mental Aftermath: The Mentality of German Physicists 1945–1949. Превод: Ann M. Hentschel. Oxford University Press. ISBN 978-0-19920-566-0.
Janowitz, Morris (септембар 1946). „German Reactions to Nazi Atrocities”. American Journal of Sociology. University of Chicago Press. 52 (2): 141—146. JSTOR 2770938. PMID 20994277. S2CID 44356394. doi:10.1086/219961.
Junker, Detlef (2004). The United States and Germany in the Era of the Cold War: A Handbook. Cambridge University Press. ISBN 978-0-52179-112-0.
Lewkowicz, N. (2008). The German Question and the Origins of the Cold War. Milan: IPOC. ISBN 9788895145273.
Marcuse, Harold (2001). Legacies of Dachau: The Uses and Abuses of a Concentration Camp, 1933–2001. Cambridge University Press. ISBN 0-521-55204-4.
Merritt, Anna J.; Merritt, Richard L., ур. (1980). Public opinion in semi-sovereign Germany : the HICOG surveys, 1949–1955. U.S. Office of High Commissioner for Germany. Reactions Analysis Staff. University of Illinois Press. ISBN 0-252-00731-X.
Taylor, Frederick (2011). Exorcising Hitler: The Occupation and Denazification of Germany. Bloomsbury Press. ISBN 978-1-60819-503-9.

Спољашње везе

Video interview with Jeff Rutherford, the author of Combat and Genocide on the Eastern Front: The German Infantry's War, 1941–1944, via C-SPAN
Uncovered files shed light on Hitler's Wehrmacht, article via Deutsche Welle
"A Blind Eye and Dirty Hands The Wehrmacht's Crimes" – lecture by the historian Geoffrey P. Megargee, via the Wiener Library for the Study of the Holocaust and Genocide
The Role of the German Army during the Holocaust: A Brief Summary: – lecture by Geoffrey P. Megargee, via the United States Holocaust Memorial Museum
Killing the 'Clean' Wehrmacht: The Reality of the German Army and the Holocaust by Dr Waitman Beorn - lecture at the Holocaust Exhibition and Learning Centre based at the University of Huddersfield

[FOOTNOTEBeorn201412–17-1] Beorn 2014, стр. 12–17.

[FOOTNOTESmelserDavies200864-2] Smelser & Davies 2008, стр. 64.

[FOOTNOTEWette2007157-3] Wette 2007, стр. 157.

[FOOTNOTEWette2007158-4] Wette 2007, стр. 158.

[FOOTNOTEMüller201616-5] Müller 2016, стр. 16.

[6] „Chapter I – The German Military System”. Handbook on German Military Forces. War Department. 15. 3. 1945. стр. [I-57]. Technical Manual TM-E 30-451. Приступљено 14. 8. 2019 — преко Hyperwar Foundation.

[FOOTNOTEWette2007195-7] Wette 2007, стр. 195.

[FOOTNOTEWette2007292–297-8] Wette 2007, стр. 292–297.

[FOOTNOTEWette2007222-9] Wette 2007, стр. 222.

[FOOTNOTEBeorn201416-10] Beorn 2014, стр. 16.

[FOOTNOTEBeorn201446-11] Beorn 2014, стр. 46.

[FOOTNOTEBeorn201448-12] Beorn 2014, стр. 48.

[FOOTNOTEBeorn201427-13] Beorn 2014, стр. 27.

[FOOTNOTEBeorn201427–29-14] Beorn 2014, стр. 27–29.

[FOOTNOTEBeorn201430-15] Beorn 2014, стр. 30.

[FOOTNOTEBeorn201465,_76-16] Beorn 2014, стр. 65, 76.

[17] Herbermann, Nanda (2000). The Blessed Abyss: Inmate #6582 in Ravensbrück Concentration Camp for Women (на језику: енглески). Wayne State University Press. стр. 34. ISBN 978-0-8143-2920-7.

[18] Yudkin, Leon (1993). Hebrew literature in the wake of the Holocaust. International Centre for University Teaching of Jewish Civilisation. Rutherford: Fairleigh Dickinson University Press. стр. 13–22. ISBN 0-838-63499-0. OCLC 27265678.

[19] Lenṭin, Ronit. (2000). Israel and the daughters of the Shoah : reoccupying the territories of silence. New York: Berghahn Books. стр. 33—34. ISBN 1-57181-774-3. OCLC 44720589.

[Gmyz-20] а ^б Gmyz, Cezary (22. 4. 2007). „Seksualne niewolnice III Rzeszy” [Sex slaves of the Third Reich]. WPROST.pl (на језику: пољски). Приступљено 13. 8. 2019.

[21] „Zur Debatte um die Ausstellung Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941–1944 im Kieler Landeshaus 1999” [On the debate about the Exhibition of the "War of Extermination: Crimes of the Wehrmacht 1941-1944", in the Kiel State House in 1999] (PDF). gegenwind.info (на језику: немачки). 1999. стр. 9. Приступљено 1. 9. 2019.

[22] Kay, Alex J.; Stahel, David (2018). „Part IV. Wehrmacht”. Mass Violence in Nazi-Occupied Europe. Chapter 8Шаблон:DashReconceiving Criminality in the German Army on the Eastern Front, 1941–1942. Indiana University Press. стр. 173—194. JSTOR j.ctv3znw3v.11. doi:10.2307/j.ctv3znw3v.11.

[FOOTNOTEWette2007134–135-23] Wette 2007, стр. 134–135.

[FOOTNOTEWette2007136-24] Wette 2007, стр. 136.

[FOOTNOTEWette2007137-25] Wette 2007, стр. 137.

[26] Herbert, Ulrich; Aly, Götz (2000). National Socialist Extermination Policies: Contemporary German Perspectives and Controversies (на језику: енглески). Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-751-8.

[27] Gumz, Jonathan E. (2001). „Wehrmacht Perceptions of Mass Violence in Croatia, 1941-1942”. The Historical Journal. 44 (4): 1015—1038. ISSN 0018-246X. JSTOR 3133549. S2CID 159947669. doi:10.1017/S0018246X01001996.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]