Лаокоон и његови синови

Лаокоон и његови синови
Лаоконова група
Уметник	Агесандар, Атенодоро и Полидор (По Плинију)
Година	Између 27. године прије н. е. и 68. године н. е.
Медијум	мермер
Правац	Хеленистичка умјетност
Техника	скулптура пуне пластике (групна статуа)
Димензије	208 × 163 × 112 cm
Место	Ватикански музеји, Ватикан

Лаокоон и његови синови, и Лаокоонова група (итал. Gruppo del Laocoonte), једна је од најпознатијих античких скулптура откад је откривена у Риму 1506. године и јавно изложена у Ватикану, гдје се налази и данас. Врло је вјероватно да је ријеч о истој скулптури коју је хвалио римски писац о умјетности, Плиније Старији. Фигуре које чине скулптуру су приближно природне величине, група је висине нешто више од 2 м, а приказана је митолошка легенда гдје су тројански свештеник Лаокоон и његови синови Антифант и Тимбреј нападнути морским змијама.

Група је описана „прототипном иконом људске агоније” у западној умјетности, а за разлику од агонија у хришћанској умјетности гдје се приказују Христове муке и мучеништва, ова патња нема откупитељску моћ нити награду, исказана кроз искривљене изразе лица које се слажу са тијелима у борби, посебно са самим Лаокооном, и са детаљима напрезања видљивим на његовом тијелу.

Плиније приписује ово дјело, тада у палати цара Тита, тројици грчких вајара са острва Родоса: Агесандру, Атенодору и Полидору, али не даје датум ни наручиоца дјела. По стилу се сматра „једним од најљепших примјера (такозваног) хеленистичког барока” и свакако у грчкој традицији, али није познато да ли је ријеч о оригиналном дјелу или копији раније скулптуре, вјероватно у бронзи, нити да ли је настала као грчка или римска наруџба. Становиште да је ријеч о оригиналном дјелу из 2. вијека прије н. е. сада има мало или нимало присталица, мада Лаокоонову групу многи још увијек сматрају копијом таквог дјела насталог у раном царском периоду, вјероватно на основу бронзаног оригинала. Други тврде да је вјероватно оригинално дјело каснијег периода, у пергамском стилу из неких два стољећа раније. У оба случаја, вјероватно је наручена за дом богатог Римљанина, највјероватније из царске породице. Предложени су различити датуми за настанак групе, који се крећу од око 200. године прије н. е. до 70-тих година нове ере, мада се данас предност даје датуму у вријеме Јулије-Клаудијеве династије [између 27. г. прије н. е. и 68. г. н. е.].

Мада је углавном у одличном стању за ископану скулптуру, појединачним фигурама недостаје неколико дијелова, а анализа сугерише да је преуређена у античко доба и да је прошла кроз бројне рестаурације откако је ископана. Изложена је у Музеју Пио-Клементино, дијелу Ватиканских музеја.

Полемика око недостајућих дијелова Лаокоонове групе

Када је статуа откривена, недостајала је Лаоконова десна рука, заједно са дијелом длана једног и десне руке другог његовог сина. Репрезентација ових изгубљених дијелова је била предмет расправе између умјетника и критичара умјетности. Микеланђело је сматрао да су изгубљене десне руке пружале изнад рамена у правцу леђа, а други су, међутим, тврдили да је исправније претпоставити да су руке биле испружене према споља, у херојском гесту. Тадашњи папа је објавио неформално такмичење између вајара за обнову руку у ком је судио Рафаело.

Године 1906, археолог, трговац умјетнинама и директор Музеја античког вајарства Барацо, Лудвиг Полак, открио је мермерни шалф руке у градитељском врту у Риму. Увидјевши типолошку сличност са Лаокооновом групом, доставио га је Ватиканским музејима гдје је остао у складиштима пола стољећа. Педесетих година прошлог вијека, Музеј је рекао да је ова рука, која је била савијена на начин на који је Микеланђело претпоставио, припадала Лаокоону. Тако је статуа обновљена укључивањем нове руке. Раније обновљени дијелови руку синова су уклоњени. Током фазе њихове демонтаже, испитивање рупа клинова, жљебова и металних спојева показало је да је првобитно била ухваћена или реализована пирамидална композиција три тијела, што је јасно показало да су извођене различите интервенције у античком, ренесансном и модерном добу.

Постоје многе копије групе, а највише њих показују Лаокоонову руку у старој форми рестаурације. Једна од најпознатијих копија је она у палати Великог витешког мајстора Родоса, која прати исправљену садашњу форму.

Види још

Литература

Loh, Maria H. (2011). „Outscreaming the Laocoön: Sensation, Special Affects, and the Moving Image”. Oxford Art Journal. 34 (3): 393—414. doi:10.1093/oxartj/kcr039. Архивирано из оригинала 2. 5. 2015. г. Приступљено 6. 12. 2015.

Barkan, Leonard (1999). Unearthing the Past: Archaeology and Aesthetics in the Making of Renaissance Culture. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08911-0.
Beard, Mary, Times Literary Supplement, "Arms and the Man: The restoration and reinvention of classical sculpture", 2 February subscription required Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2008), reprinted in. Confronting the Classics: Traditions, Adventures and Innovations. Profile Books. 2001. стр. 2013. ISBN 978-1-84765-888-3. EBL ebooks online. .
Boardman, John ed., . (1993). The Oxford History of Classical Art. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814386-4.
"Chronology": Frischer, Bernard, Digital Sculpture Project: Laocoon, "An Annotated Chronology of the “Laocoon” Statue Group", 2009
Clark, Kenneth, The Nude, A Study in Ideal Form, orig. 1949, various edns, page refs from Pelican edn of 1960
Cook, R.M., (1976). Greek Art. Penguin. стр. 1986. ISBN 978-0-14-021866-4. (reprint of 1972).
Farinella, Vincenzo, Vatican Museums, Classical Art, 1985, Scala
Haskell, Francis, and Penny, Nicholas, (1981). Taste and the Antique: The Lure of Classical Sculpture 1500–1900. Yale University Press. , cat. no. 52, pp. 243–47
Herrmann, Ariel (1974). Reviewed work: Sperlonga und Vergil, Roland Hampe. 56 (2): 275—277. JSTOR 3049235. doi:10.2307/3049235. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), Medieval Issue (Jun., 1974), pp. 275–277,
Howard, Seymour (1989). „Laocoon Rerestored”. American Journal of Archaeology. 93 (3): 417—422. JSTOR 505589. S2CID 245275506. doi:10.2307/505589.
Isager, Jacob (2013). Pliny on Art and Society: The Elder Pliny's Chapters On The History Of Art. Routledge. ISBN 978-1-135-08580-3.
Rice, E. E. (1986). „Prosopographika Rhodiaka”. The Annual of the British School at Athens. 81: 209—250. JSTOR 30102899. S2CID 246244730. doi:10.1017/S0068245400020165.
Spivey, Nigel. Enduring Creation: Art, Pain, and Fortitude. University of California Press. 2001. стр. 25. ISBN 978-0-520-23022-4. .
Smith, R.R.R., . (1991). Hellenistic Sculpture, a handbook. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-20249-4.
Stewart, A. F. (1977). „To Entertain an Emperor: Sperlonga, Laokoon and Tiberius at the Dinner-Table”. The Journal of Roman Studies. 67: 76—90. JSTOR 299920. S2CID 163901852. doi:10.2307/299920.
"Volpe and Parisi": Digital Sculpture Project: Laocoon. "Laocoon: The Last Enigma", translation by Bernard Frischer of Volpe, Rita and Parisi, Antonella, "Laocoonte. L'ultimo engima," in Archeo 299, January 2010, pp. 26–39
Warden, P. Gregory (1981). „The Domus Aurea Reconsidered”. Journal of the Society of Architectural Historians. 40 (4): 271—278. JSTOR 989644. doi:10.2307/989644.