Георгије Бибеску

Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Георгије Бибеску
Георгије Бибеску
Лични подаци
Пуно име	Георгије Бибеску
Датум рођења	(1804-04-26)26. април 1804.
Место рођења	Крајова, Влашка
Датум смрти	1. јун 1873.(1873-06-01) (69 год.)
Место смрти	Париз, Трећа француска република
Гроб	Пер Лашез
Породица
Родитељи	Димитрије Бибеску
Династија	Бибеску
Влашки кнез
Период	1843-1848
Претходник	Александар II Гика
Наследник	Барбу Штрибеј

Георгије Бибеску (26. април 1804. - 1. јун 1873) је био влашки кнез од 1843. до 1848. године.

Рођен је 1806. године у Крајови као старији син Димитрија Бибескуа, припадника влашке бољарске породице Бибеску. Студирао је права у Паризу. Након повратка у Влашку, Бибеску је изабран у Скупштину која је основана након доношења Органских статута (1831). Статути су донети под притиском Руске империје након победе над Османлијама у Руско-турском рату (Једренски мир). Румунија је добила право избора кнеза. На престо је дошао Александар II Гика.

Русија је тражила усвајање додатног члана Органског статута да би спречила сваку њихову измену без пристанка руског и османског двора. Гика је морао да изврши притисак у Влашкој. Супротставио се националистима и либералима и изгубио потпору гарантујуће и сизерене силе које су га на крају 7. октобар 1842. године смениле. На његово место је изабран Георгије Бибеску који се споразумео са Молдавијом о укидању царинских баријера, прихватању закона о заједничком држављанству и употреби званичног назива Уједињене кнежевине. Раздор са законодавним телом је бивао све већи, те је кнез још више био упућен на Русију, а његова власт је била све угроженија. Захваљујући уклањању османских ограничења омогућено је потпуно коришћење богатих подунавских поља и слободна трговина. Крај ратовања и немира, мере против зараза, већа стабилност пореза и повећан ред у управи, не само да су смањили исељавање већ су и привукли досељенике у кнежевине. Становништво је са неких 3 нарасло на 4 милиона у периоду 1830-1850. године. Створени су нови градови, а стари су се ширили. Луке на ушћу Дунава, Галац у Молдавији и Браила у Влашкој, досегли су до 1840. године 40 000 становника. Знатан део средње класе, нарочито у Молдавији, били су странци. Либералније одредбе Једренског мира привукле су Јевреје из Русије и Хабзбуршке монархије. Пошто им је као странцима било забрањено да поседују земљу, чак и да станују на селу као трговци и занатлије, они су се населили у градовима или рецимо држали крчме. Бојари су желели да стекну што више земље да би произвели жито и за извоз, а статути су им ограничили право власничке трећине. Зависни сељаци су имали право обраде 2/3 земље у замену за десетак. Међутим, бојари су у пракси успевали да смање оно што је било намењено сељацима, тако да је већина морала да узме у закуп више земље. Пољопривреда је расла, али није могла да задовољи растуће унутрашње и потребе међународног тржишта. Најважнија привредна грана била је производња хране. Међу богатим бојарима усталио се обичај да своје потомке шаљу на школовање у Француску где су им била отворена врата свих политичких и уметничких кружока, што није био случај са српским и грчким ученицима. Скоро сви Румуни у Паризу узели су учешће у тамошњим догађајима фебруара 1848. године, а револуција је преко њих пристигла и у кнежевине. Након догађаја у Јашију и Букурешту оне су остале без кнежева. У Влашкој је на престо дошао Бибескуов брат Барбу Штирбеј. Бибеску бежи у Париз где је умро 1873. године.

• Андреј Оцетеа, Историја румунског народа, Матица српска, Нови Сад (1979)
• Јозеф фон Хамер, Хисторија Турског (Османског) царства 3, Загреб (1979)
• Стеван Павловић, Историја Балкана (1804—1945), Клио, Београд (2004)