Жан Пол Блед

Жан Пол Блед (фр. Jean-Paul Bled; Париз, 1942) француски је историчар^[1] и специјалиста историје Немачке и средње Европе. Дуго година био је професор на Универзитету Париз—Сорбона, на којем је био на катедри за историју савремене Немачке и германских светова.^[2]

Инострани члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 2015. године.^[1]

Жан Пол Блед је предавао у Мецу (1966—1969), затим на Универзитету у Нанту (1969—1972) и на Институту за политичке студије у Стразбуру (1972—1995) пре него што је изабран за професора на Универзитету Париз—Сорбона.^[3] У Стразбуру је био директор германских студија од 1988. до 1999. године током које је потписао петицију против рата у Србији 1999. године.^[4][1]

Члан је бројних комитета и фондација, члан је Научног савета Фондације Шарл де Гол.^[5]

• François-Joseph, Fayard, 1987
• Les Fondements du Conservatisme autrichien, Publications de la Sorbonne, 1988
• Rodolphe et Mayerling, Fayard, 1989
• Les Lys en exil ou la seconde mort de l’Ancien régime, Fayard, 1992
• Histoire de Vienne, Fayard, 1998
• Une étrange défaite : le piège de Maastricht, F-X de Gibert, 1998
• Marie-Thérèse d’Autriche, Fayard, 2001
• Esilio Dei Gigli, LEG, 2003
• Frédéric le Grand, Fayard 2004
• Bismarck : de la Prusse à l'Allemagne, Alvik Editions, 2005
• Histoire de la Prusse, Fayard, 2007 ISBN 978-2-213-62678-9
• La reine Louise de Prusse : une femme contre Napoléon, Fayard, 2008 ISBN 978-2-213-63815-7
• Histoire de Munich, Fayard, 2009 ISBN 978-2-213-62677-2
• Sous sa direction, Le Général de Gaulle et le monde arabe (préf. Jacques Chirac), Dar An-Nahar, 2009
• Bismarck, Perrin, 2011
• François-Ferdinand d'Autriche, Tallandier, 2012 (368 p.) ISBN 978-2847349702^[6]
• L'agonie d'une monarchie : Autriche-Hongrie, 1914-1920, Tallandier 2014, (463 p.), ISBN 979-1021004405
• Les hommes d'Hitler, Perrin, 2015, 506 p.
• Marlène Dietrich, la scandaleuse de Berlin, Perrin, 2019, 380 p.
• Hindenburg. L'homme qui a conduit Hitler au pouvoir, Tallandier, 2020.

• Награда „Édouard-Bonnefous“ (2009);^[1]
• Награда Фондације Pierre-Lafue (2006);^[1]
• „Grand Prix Gobert“ (1988);^[1]
• Награда „Edmond-Michelet“ (1978).^[1]