Скадарлија

СКАДАРСКА улица
Општина	Општина Стари град (Београд)
Почетак	Дечанска ул.
Крај	Ул. Ђорђа Јовановића
Дужина	590 m
Ширина	10 до 14 m
Створена	пре 1720.
Названа	непознато

Скадарлија је туристичка дестинација, боемска четврт и један од симбола Београда.^[1]

Налази се у Скадарској улици, која се налази у центру Београда, дужине око 500 m. Са̑ма Скадарлија је краћа и протеже се од Булевара деспота Стефана до Улице Страхињића Бана. Улица носи садашње име од 1872. године, пре чега се звала Циганска мала.^[2][3]

Скадарлија је била слабо осветљена, поплочана калдрмом, како је то био обичај у турско доба. Тај старински изглед задржан је и данас, само је простор између камења заливен бетоном.

Тако је и настао стих:^[4]

„Ноћу,
кад је ситни сат,
идеш Скадарлијом,
да поломиш врат!“

Ту песму је често певао Тома Здравковић.

До друге половине двадесетог столећа Скадарлија је била изразито периферни део града.^[5]

У изворима први спомени о грађанима који живе у Скадарлији сежу 1825.^[5] Скадарлија је први пут приказана на плану града Београда 1854. године.^[6]

Претпоставља се да су прве куће у Скадарлији биле приземне и сиротињске.^[5]

Разлог постајања Скадарлије боемском четврти је близини Народног позоришта и Трга републике.^[7]

Развој Скадарлије и изградњу вишеспратница прекинуо је почетак Првог светског рата.^[5]

Најстарија кућа у Скадарлији је Штихина кућа (Скадарска 31).^[5]

Надежда Петровић је поводом стогодишњице Првог српског устанка 1904. године организована Прва југословенска изложба, водила је госте свако вече у Три шешира. Гости су том приликом били словеначки импресионисти Јама, Јакопич, Грохар, Весели као и вајар Иван Мештровић. Домаћини у скадарлијским кафанама били су им Јован Цвијић, Бранислав Нушић, Симо Матавуљ и Миле Павловић Крпа. Тада су се у кафани водили разговори о могућности уједињења Јужних Словена.^[8]

Током 1929. Скадарлија је била подељена на палилулски и дорћолски кварт (или од 1910).^[9] Сваки део Скадарлије је имао различита правила о извођењу музике ноћу, за шта су везане анегдоте.^[6]

Уредба донета 1935. предвиђала је да се сачува изглед Скадарлије а куће Ђуре Јакшића, Милорада Гавриловића, Чича Илије Станојевића и Димитрија Гинића обележе натписима. ^[10]

Две страћаре на углу са Југовићевом срушене су априла 1937,^[11] а ниске кућице на јужном углу са Симином најесен 1940.^[12]

На иницијативу француске стране, Скадарлија и Монмартр су побратимљени 1978. године.^[13]

Дивна Костић и Олга Јанчевецки су певале у кафани „Велика Скадарлија”.^[14]

Архитекта Угљеша Богуновић и његови сарадници су ревитализовали Скадарлију и својим пројектом јој вратили интимне боемске оквире, током касних педесетих и раних шездесетих.^[15]

Током своје историје Скадарлију су посетили бројни светски значајни ствараоци као што су: Алфред Јенсен, Петер Еге, Јарослав Квартил, Херман Вендел, Алојз Шмаус, Александар Иванович Куприн, Херман Вендел, Александар Иванович Сумбатов-Јужин, Иван Буњин, Дмитриј Сергејевич, Борис Констатинович Зајцев и други.^[16]

Скадарлија је за потребе туризма реконструисана да поново личи на Скадарлију са почетка 20. века. Скадарлија је данас једно од обавезних места које посећују страни туристи. Ту су познате кафане Три шешира, Два јелена, Има дана..., Путујући глумац и хотел Le Petit Piaf у чијем се склопу налази ресторан Скадарлијски Чардак, у којем се осим ресторана са националном и италијанском кухињом пружа и услуга смештаја. У оквиру ресторана Путујући глумац налази се комплекс Travelling Actor.

Скадарлија је и место где се после свадбе долази на јело и провод.

На Скадарлију се наслања и некадашња Београдска индустрија пива, ту се налазе пекаре, посластичарница, галерије и кафићи и једна школа. Постоји и пивница и тржни центар. На дну Скадарлије (улица је благо стрма) је и друга по величини, београдска пијаца Бајлони.

У простору Скадарлије је 2. октобра 2023. подигнут споменик Томи Здравковићу.^[17]