Природни сателити Урана
Уран, седма планета Сунчевог система, има 27 откривених природних сателита, од којих је већина названа по ликовима из дела Вилијама Шекспира и Александра Поупа.[1] Уранови сателити подељени су у три групе — тринаест унутрашњих, пет главних и девет неправилних. Унутрашњи сателити су мала тамна тела која имају слична својства и порекло као Уранови прстенови. Пет главних сателита су елипсоидног облика, што указује да су достигли хидростатичку равнотежу у неком тренутку своје прошлости, а четири од њих показују знакове унутрашњих процеса као што су формирање кањона и вулканизам на својим површинама.[2] Највећа од њих је Титанија, са пречником од 1.578 километара, што га чини осмим сателитом по површини у Сунчевом систему, са двадесет пута мањом масом од Месеца. Орбите правилних сателита Урана (унутрашњих и главних) су копланарне са Урановим екватором, који је нагнут за 97,77° до своје орбите. Уранови неправилни сателити имају елиптичне и веома нагнуте (углавном ретроградне) орбите на великим удаљеностима од планете.[3]
Вилхелм Хершел је открио прва два месеца, Титанију и Оберон, 1787. године. Следећа три елипсоидна месеца открили су Вилијам Ласел 1851. (Аријел и Умбријел) и Џерард Кајпер 1948. (Миранда).[1] Ових пет првооткривених имају планетарну масу те би се сматрале патуљастим планетама када би биле директно у Сунчевој орбити. Остали Уранови сателити откривени су након 1985. године, неки током летења Војаџера 2, неки помоћу напредних телескопа на Земљи.[2][3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Planet and Satellite Names and Discoverers”. Gazetteer of Planetary Nomenclature. USGS Astrogeology. 21. 7. 2006. Приступљено 25. 7. 2020.
- ^ а б Smith, B. A.; Soderblom, L. A.; Beebe, A.; Bliss, D.; Boyce, J. M.; Brahic, A.; Briggs, G. A.; Brown, R. H.; Collins, S. A. (4. 7. 1986). „Voyager 2 in the Uranian System: Imaging Science Results”. Science. 233 (4759): 43—64. Bibcode:1986Sci...233...43S. PMID 17812889. doi:10.1126/science.233.4759.43.
- ^ а б Sheppard, S. S.; Jewitt, D.; Kleyna, J. (2005). „An Ultradeep Survey for Irregular Satellites of Uranus: Limits to Completeness”. The Astronomical Journal. 129 (1): 518—525. Bibcode:2005AJ....129..518S. arXiv:astro-ph/0410059
. doi:10.1086/426329.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Симулативни приказ Уранових сателита
- „Уран: Сателити”. NASA's Solar System Exploration. Архивирано из оригинала 21. 10. 2015. г. Приступљено 25. 7. 2020.
- „Откриће нових прстенова и сателита око Урана”. Space Telescope Science Institute. 22. 12. 2005. Приступљено 25. 7. 2020.
- Sheppard, Scott. „Познати Уранови сателити”. Архивирано из оригинала 7. 7. 2018. г. Приступљено 25. 7. 2020.
- Речник планетарне номенклатуре — Уран
| Природни сателити | |
|---|---|
| Планетарни прстенови | |
| Остали објекти | |
| Небеска тела | |
| Спискови | |
| Наткатегорије | |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
