III. Djulabije

1.
U zemlji slovinskoj
vidi se grad jedan,
Kano grad od pčelah
krasan i uredan.

U tom gradu stoji
moja duša sada,
Drhtjuć kô na drěvu
list, kim větar vlada.

2.
Oj grade, oj grade,
hrano mojih želja',
Ki po carstvu svome
krstio te Lelja !

Zašto sada mene
s milom ti razstavi,
Te tužim kô golub
samcat u dubravi ?

3.
Oj grade, kolik si
zvězdnom nebu sličan,
Gdě ti blistaš od sto
lěpoticah dičan !

Pa zar nedospěva
taj ures tvôj slavi,
Te ti meni ote
i sunce ljubavi ?

4.
Sladko žutovoljka
žubori u čreti,
Bi rekô, Nje diku
svu će proizrěti.

Dična ti je dična ;
al sve već i veće
Drhtjuć sluti srdce :
»Věk tvoja bit neće !«

5.
Još me nij' sa sankom
zora razstavila,
Pade mi na prozor
ptica bělokrila.

Pade i zapěva
pěsmu tužnu toli,
Te me još i danas
od nje srdce boli.

6.
Urani urani
jadni moj junače !
Sunce se već radja
i na prozor skače.

Urani i zábi
na te svoje vaje,
Jer tvoja se ljuba
za drugog udaje.

7.
Već se crkvi sprema
od svatovah kita,
Gdě pop snahu čeka
i ovako pita:

»Hoćeš li ga ljubit
i danju i noćju ?«
Tvoja ljuba plače,
ali kaže: »Hoću!«

8.
Oj ptice, oj ptice,
crna zlokobnice !
Koja te doněla
běda mi pred lice ?

Ah pocrnula ti
sněžnoběla krila,
Što si mi ti jadno
srdce probit smîla.

9.
Jesen se naklanja,
lištje s granah letje: —
Gdě se dvoje ljubi,
nij' potrebno tretje.

Ah moj listopade,
dalko se odstranio !
Jer si mi najlěpši
cvět lěta stamanio.

10.
Nesretna je ptica,
koju bura shvati,
Sred mora odnese,
te neima gdě stati.

A kamo je ono
srdce nesretnije,
Što na srdce kuca,
u kom věre nije.

11.
Znadeš li, kako si
šaptala bez broja
Usta mi ljubeći :
»Uvěk • • • uvěk tvoja !«

Bog je čuo prisegu,
pa pedepsa sada :
Ti si progrěšila,
a strělj na me pada.

12.
Tvoja usta su mi
obricala radost,
A sad tužno krasna
prolazi mi mladost.

Ti si me turila
iz neba razbluda' —
Na zemlju već stranu,
te sad neznam kuda.

13.
Kad suza dozrie,
padne kô jabuka • • •
A zašto ja plačem
ženo běloruka ?

Po raju sam šetao,
dok sam bio s tobom,
A sada bi měnjao
i s najgorim robom.

14.
Mehke kô jastuci,
běle pavulice —
To Nje lěpe běle
nebiahu ručice :

Već Vila ogrli
svoga prijatelja,
Te ga sad věk nosi
za njom travna želja.

15.
Ti sladki glasovi
kô pěsme angjela —
Nebiahu ne rěči
Njejna grla běla :

Već biahu čarobna
rajske tice pěnja,
Koja mi proleti
vrh staze življenja.

16.
Luči vedre, tople
kô dvě lětne noći,
To nikak nebiahu
Njejne crne oči :

Već to biahu brate,
dvě nebeske svěće,
Koje razsvětliše
praznost moje sreće.

17.
Ona sladost ljubka
kano miris južni,
Nebiaše Nje ustih
cělov dušodružni :

Već biahu do tri
kapi rajskog meda,
Da sad bolje ćutim
gorkost zemskih běda'.

18.
Zvězda, koja plane
s neba visokoga,
Věk nemože naći
natrag puta svoga.

Lěpo je u nebu,
i ja jednom tu bih,
Al nemrem pogodit
na put, koj izgubih.

19.
Někoč mi trpaše
ljubav na put sreće
Ruže i ljubice
i razliko cvětje.

A sad na Golgotu
krst mi veli nesti,
Suzam stazu rosit,
trn u věnac plesti.

20.
Opoji mi trudno
srdce san ugodan,
Te viděh sred mora
otok divnorodan ;

Oko njega stati
stěne od korala',
Gdě se sunce igra
kano sred zrcala.

21.
Taj je otok labud,
kî po moru pliva ;
Taj je otok měsec,
kî iz mora sîva ;

Taj je otok kruna,
kâ nikog netišti,
S koje sto kamenah
i sto zvězdah blišti.

22.
Kano svilen šator
crna harapina
Nad otokom tim se
razstire vedrina.

Kao da ovo čuva
mlězimče prirode
Njišuć u kolěvci
mora bez pogode.

23.
Najlěpšimi dari
izkiti ga mati :
Tu žuta naranča,
lěr i ruža cvati ;

Tu jug u kolěvci
od cvětja se ljulja —
Pěsmom od goluba',
pěsmom od slavulja'.

24.
Taj otok pučini
morskoj tol omili,
Te věk zatravljena
oko njega cvili.

I brižno od njega
na stran drži bure,
Noseć mu ponude —
šarene ljušture.

25.
Tu stoji med cvětjem
stanak od mramora,
Kog mâ duša voli
od najsjajnjeg dvora.

Tu dolazi često
kô k studencu roblje :
Tu j' moje ljubavi
kolěvka i groblje.

26.
Kad oko pónoći
svět se već utrudi,
Svak se dragi mrtvac
makne i probudi.

Uzkrsne tvâ prva
rečca od ljubavi,
I šaptjuć po groblju
sa snom se razstavi.

27.
San metju s očiuh
razgovori tisi ;
Probudjeni prše
med lištje uzdisi ;

A ljubkih cělovah
družbica vesela
Sěda na cvět ruže
u prilici pčela'.

28.
I ljubezni sanci
dižu se iz groba,
Stvarajuć si těla
u lěpih podoba'.

Stiču modra krila,
na njih zlatne pruge,
Pršeć po cvětnjaku,
tražeć svoje druge.

29.
Tim i suze prenu —
radosti děčica —
Iz zraka se liju
ružicam na lica.

Najmučniji j' uzkrs
.věri tvojoj jadnoj,
Kâ stenjajuć puze
po zemljici hladnoj.

30.
Pošto svako prene,
mio žamor nastane,
Kô kad za dvě duše
dan ljubavi svane.

Da ti j' slušat, kako
to razbludno traje,
Mnio bi, da si došo
u vilinske raje.

31.
Koliko krat Njeno
ime bude zvano !
A na divan njemu
moje odazvano.

Tako tajni šapat
sve slědi rěč po rěč,
Stravljeno si služeć,
ljubezno se dvoreć.

32.
I ti razgovori
tolik čas se čuju,
Dok nestane noćnih
pěsamah slavuju.

Kako svanu jutrom
pěsme golubove,
Sve umukne, i opet
padne u grobove.

33.
Razpěvao si se
stravljen slavulj veće,
Tihom noćcom těran
od boli ljubeće.

Sad se ti razplači,
ostavljen golube,
Ustama raztuži,
što se već neljube.

34.
Kad si se razplakao,
raztužio u jadu,
Tada nebom krila
prostri pram zapadu,

Gdě na tudjem spava
golubica krilu !
Srni, kloni, pani,
razmini u cvilu.

35.
Tamo gdě jug diže
krila, bezkonačne
S neba motre zvězdah
oči modrozračne.

Tamo stoji polje,
na polju brežuljak,
Na brežuljku lipa,
na lipi slavuljak.

36.
Tu vi, kad pěsnik
sa světom oprosti,
Položite u grob
njegve trudne kosti.

Nek sluša slavulja,
lištja sbor šaptjući,
I glas žeteljicah,
kad prolaze kući.

37.
Kad ste sahranili
kosti izpod trave,
Nemetjte mu na grob
zlatan věnac slave.

Jer tko je iz čaše
od ljubavi pio,
Taj j' već za života
pod věncem hodio.

38.
Već vi na gomilu
ploču zavalite,
A na ploču rěči
ove postavite :

Pěsnik rajske tice
ču pěvanje milo,
Pa nij' sětio tvrdo
od godinah krilo.

39.
Glasi pěsnih mojih,
u tužnoj prilici
Od ljubavne sreće
věrni nadgrobnici !

Ruka mâ tim rečma
na grob vas prostěra :
Ostavi nas sreća,
al nam osta věra.

40.
O ti crni prami,
kî mi někoč milo
Vruć obraz hladiše
kô větrića krilo :

Sad ih tek poznavam,
da su guje ljute,
Sve u razcviljeno
srdce zagriznute.

41.
Ustiuh rěči, ke ih
duša poslušaše,
Bi reć da ju isti
angjeo u raj zvaše.

Ah koliko sada
strašne mi se čine,
Kô trublja od suda,
il trěsak s visine.

42.
I očiuh Njenih
pogledi — te strîle !
Kê su mi srdašce
dušo zarobile.

Ah da sad slobodno
puste ta dva roba,
Te ja nebi vukô
verig tja do groba.

43.
Usta su Joj puna
božanskoga směha,
Oči vedre, jasne,
čiste i bez grěha.

Usti moje něme,
oči roneć suze ;
Jer što mi da nebo,
to mi zemlja uze.

44.
Čuješ moj prstene !
rajska tico moja !
Tebe žude, ištu
želje mê bez broja.

Ah vrati se vrati,
raj nam je odprti,
A u raju město
za naju — do smrti.

45.
Meni j' kô u staklu
zatvorenoj ribi,
Il metulju, děčak
što ga iglom pribi.

Riba i metulj krilma
kretju bez umora,
Al nemogu preći
uzkoga prostora.

46.
O od srdca moga
tice, mâ ljubavi !
Zašto se ti opet
kod mene ujavi ?

Istina, još ima
u prsiuh města,
Al si zahman došla,
jer hrane već nesta.

47.
Ajd na one kraje,
gdě ti je stajala
Zibka, a uz zibku
Sestrica pěvala ;

Gdě su ti »tri žene«
prorekle někada
Baš malo radosti,
ali puno jada'.

48.
Ovdě, znadem, se je
rodila mâ sreća,
I streptala krilma
kô lepir prolětja.

Da, ovo je město
gdě ju ja ostavi',
Gdě u kolo smělo
uhvatih se Slavi.

49.
Evo zrak, kî mi je
kolěvku nadkrivô ;
Vetrić, kî se š njime
natěcavô živo ;

Lipa, gdě sam čitao
ja Oměra za dne,
Ili Vile slušao
do hore zapadne.

50.
Ovdě je gaj, gdě te
Lada prigrlila ;
Gdě si se u kolo
uhvatio Vila'.

Ovdě je dolina,
ovdě i studenac,
Gdě na glavu sestra
metnula ti věnac.

51.
Evo gaj, u kolo
gdě se hvatah Vilah,
I studenac, Lada
gdě me zagrlila,

A dušu mi rajskim
željam nadahnula,
U ruke podala
tamburu Tibula.

52.
Slušaj po dolini
pěsme milovanja,
I slavuljah žuber,
što srdašce tranja.

Ah netranja ga već
glas Vilah slovinskih,
Niti sladki žuber
ticah žeravinskih.

53.
Želja te je vukla
amo neprestance,
Gdě mladost spletala
od cvětja ti lance.

Al ih ti raztrže,
te sad tražiš radost,
Odkle ti ju progna
nepokojna mladost.

54.
U dalekoj stranoj
zemlji stoje sade
Sreća, pokoj, radost
I sve tvoje nade :

Tu ti zarobljeno
srdce je ubogo,
Kukavice jedna !
Višnji ti pomogô !

55.
Bolji j' jedan danak
radosti prolětne,
Nego sto godinah
od dobe bezcvětne.

I meni dadoše
taj dan dvě ustnice,
Al me sada stoji
težke godinice.

56.
Kad me něgda mati
u zibku děvala,
Prekrstiv me svagda
suze je takala.

O sada razumim
skrb i suzna lica :
Ništa sretna neču
od mîh Rojenica'.

57.
Dok me sprovadjaše
svud molitve tvoje,
Slobodne i mirne
biahu prsi moje ;

A sada, zelena
čim te trava krije,
Hiljada strelicah
moje srdce bije.

58.
Da ti opet mogu
na krilu počivat,
Piti od ust sapu,
i o raju snivat!

Ah da je to meni,
znala bi dušica,
Gdě izvire žednim
voda zabitnica.

59.
Prstene prodati,
věnče moj zeleni !
Tko će opet vratit
tvoju ruku meni ?

Svět, što mi ju ote
prot volji od zgora,
Opet jednom vratit
morat će te mora.

60.
Brodar ide na sve
četir strane světa,
Al ga větar kući
odnese opeta.

Gdě si ti, moj větre,
čekan od dne do dne ?
Te bi me vratio
na obale rodne.

61.
Koliko na tebi,
Savo, brodah ima !
Kolko te prepliva
košut s jelenima !

I ticah i ribah,
i ljudih prebrodi !
Sam jedan na tebi
broda nenahodi.

62.
Vidjam vas opeta
zdravo mi svedj bili,
Vi krajevi meni
i ljubavi mili !

O zdravo mi bio
ti rajski světe moj !
Gdě mi sunce izišlo
i zašlo u pokoj.

63.
Evo soba, gdě mi
kano zvězda tajna
Razsvětlila dušu
Nje lěpota sjajna.

Evo vrata i prag,
gdě mâ kob uzroči,
Da se sastadoše
dviuh blaženih oči.

64.
Evo ti je potok,
gdě još viděh lani,
Rajskom svom lěpotom
gdě sve kolo zani.

Evo je i prozor,
gdě zoru čekaše,
I na »dobro jutro«
»Bog daj« mi vratjaše.

65.
Eno zelen travnik,
gdě u bujnoj travi
Braše cvětje, pletuć
věnac mojoj glavi.

Eno prodol, za nju
gdě kupih jagode,
Vrelo, gdě rukama
zacrpi mi vode.

66.
Zelene gorice,
gdě su vama Vile,
Śto su něgda ovdě
pojuć žito plîle ?

Ah otšle su otšle
za tragovi sestre,
Jer sad drač i kukolj
polja, livade stre.

67.
Jeko starog grada,
gospodarko draga !
Zašto neprelaziš
već visoka praga ?

Minuše vremena,
neima krasne mome :
Zato ostavljena
mučiš mramorkome.

68.
O gdě si mi, mila,
mila kô mio sanak ?
Sunce se već smirja,
ostavlja me danak.

Tebe nejma, ja sam
kô metulj sred travnja,
Što još cvětje traži
ocvalo odavnja.

69.
Krasan si moj kraju,
to su města ista ;
Al od cvěta sreće
nij' već njednog lista.

Samcat po njih šetjem
s tugami bez broja,
Kô po groblju děce
Slava mati moja.

70.
Kô tica pitoma,
od děve prognana,
K njoj se opet vratja,
gdě ju čeka hrana : —

Tako i Tvoj obraz,
iz prsih iztěran,
Vratja se na staro
město, opet věran.

71.
Gle sa Velebita,
Vitoša, Triglava
Gromoglasnom trubljom
pozivlje te Slava.

Što su odkupili
dědi krvcom težkom,
Sad ti brani s dušom
hrabrom i vitežkom.

72.
Kô riba na městu
ja se istom kretjem ;
Ona me uhvati
i sad veže cvětjem.

Istina, ja vidim
još slobodu onu ;
Al da ju prigrlim,
već mi ruke klonu.

73.
Ti si, o junače,
světu i svom rodu
Težkom krvcom kupio
slavu i slobodu.

Al te svět prevari
za slobodu, slavu,
Metnuvši ti věnac
od trnja na glavu.

74.
Pram iztoči rěkom
težka krv se lije,
Suprot tri svieta
naš se junak bije, —

Bije, tuče, davi
aždaju triglavu,
Da spasi slobodu
i věru i slavu.

75.
Dok si moja bila,
donosih ti na god
K dobru jutru cělov
i niz sladkih jagod.

Danas, kad te meni
već hudi svět uze,
Donosim ti kitu,
na kiti tri suze.

76.
Prva suza kaže :
»ljubih te někada !«
Druga suza vapi :
»ljubim te i sada !«

Tretja suza u ta
prisiže ti slova :
»Ljubit ću te dušo
u věke věkova'«

77.
Tužan ti je oblak,
kog večer pozlati,
Nu opet domala
u crno obrati.

A kam su tužnie
one oči jadne,
Kojima na věke
sunašce zapadne.

78.
Kad sědim pokraj
svilena divana,
Gdě ona sědjaše
za vedriih dana' ;

I kad na to město
pogledam očima,
Moram te uzpredam,
jer tu Nje već nîma.

79.
Kad gledam u kamin
titrajuće plame,
Što ti někad čarno
obsjavahu prame :

Moram te zavapim :
»zašto Nje nij' ôdi ;
Ta tu se prostora
toliko nahodi !«

80.
Za zelen-goricu
lete do dvě vrane,
Moje srdce žežu
do dvě gorke rane.

Prva: što tol krasnu
Ti ju Bože sazda ;
Druga: što ta krasa
pusti me na vazda.

81.
O mâ domovino
puna sjajnih zrakah !
Mati od sokolah
mati od junakah !

Uvěk sokolove
sinke vidla zdrave !
Nad tobom izašle
zvězde pune slave !

82.
Koliko, koliko
sveta mati moja !
Ti od tudjinacah
trpiš zla bez broja ?

Kano ranjen junak,
nad kim letju vrane,
Čekajuć, dok jadan
bolju neizdahne.

83.
Kolko od nevrědnih
sinov, jadna mati !
(Jadi ih ubili)
tuge ti propati !

Što s' u tudje krilo
kleti odmetali,
Vrativši se svetu
grud ti probijali.

84.
Kolko od nevrědnih
sinov, jadna mati !
Ti ranah neprimi,
tuge nepropati !

Što se u tudjinsko
krilo nametnuše,
Gradeć ti nevolje
razcviljene duše.

85.
Nu osta ti věra,
zvězda posred noći :
Ta će tebi světit
kuda god ćeš poći ;

Ta će tebe spremat,
těšit i slobodit,
Opet tebe k slavi
i slobodi vodit.

86.
Al ti osta stalna,
divna, čista žena,
Od věkovah u prah
věk neoborena,

Kano križ gvozdeni
na visokoj gori,
Kojeg sěver bije,
nu věk neobori.

87.
Zdrava bila, ti ćeš
lěpše vidit dane,
Osvětlit će se obraz,
zamladit ti rane ;

Pred tobom se klanjat
kule i mečiti :
Što je tvoje bilo,
tvoe će opet biti.

88.
Prosti, da te zovu
usta ljubogrešna,
O ti mojih danah
zvězdice utěšna!

Prosti, da na tvoga
hrama prag ti metjem
Věnac urešeni
zelenju i cvětjem.

89.
Kolko godin, rěko,
na tvom brěgu stojim,
Prošle věke gledam,
naše jade brojim.

Mnogih krasnih darov
došlo već od Boga,
Al za moju ljubu
sam věnac od gloga.

90.
Put je tvoj još dalek,
glibava je staza,
Krv ti curi s noguh
znoj kaplje s obraza.

Tu se ti počini
i muke odmori,
Da te smrt nestigne
u zelenoj gori.

91.
Gledajte, mâ bratjo,
kako mileno je !
Kako mirno spava
rajsko čedo moje !

Nemojte ga budit,
niti okom krenut :
Doć će Gjurgjev danak,
Pa će samo prenut.

92.
Brzo sakupite,
(doba je već kratka),
Pred putnicu děnte
cvětja, voća sladka.

Te će imat čim se
ukrěpit, zabavit,
I prenuvši svoje
tuge zaboravit.

93.
Zlatom i skrletom
tvoji vrazi sjaju,
Čim ti ostavljena
u ubožtvu, vaju.

Nu nebudi moja
sveta mati tužna !
Medjer si uboga,
pa i nikom dužna.

94.
Vrh glave ti stoji
věnac lipnog cvěta,
A ruke u krilu
čiste kô děteta ;

A tvim vragom sjajna
kruna je vrh glave,
Nu od tvojih ranah
i ruke krvave.

95.
Nu tko može božju
okrenut odluku ?
Sreća će pristupit,
prihvatit ti ruku ;

U visoke hrame
odvest te, nevěsto,
Gdě ti je od Boga
odlučeno město.

96.
Visoke planine
svoje, srebra pune,
Metju ti na glavu
oriaške krune.

Dunaj, Drava, Sava
nosi pas od zlata,
Troje more miraz,
bisera i zlata.

97.
A kakav će poklon
sinak tvoj donesti —
Dostojan najmladjoj
od Slave nevěsti ?

Samo jednu rečcu
malenu i kratku,
Nu kao od spasenja
slovu — rajskosladku.

98.
Već ju j' zabilježio
na prvi list lěta,
Cělovom upisao
sred ružina cvěta ;

S večera njom krila
jugu nadahnuo,
I sred tajne noći
zvězdam prišaptnuo.

99.
Ah nesmi je kazat
sad još sinak tebi,
Ali su ju čuli
angjeli na nebi.

Doć će Gjurgjev danak,
nebo se otvorit,
Zlatnimi trubljami
rěč s neba proorit.

100.
Sto će onda krunah
svět ponudit tebi,
Ti nećeš neg lipov
věnac uzet sebi ;

Poslědnji razkršit
světu mač krvavi,
Vladat čověčanstvo
u miru i slavi.

101.
Odnesi, ma Vilo,
na svom tankom krilu
Moj slovenski pozdrav
na slovensku Zilu ;

Gdě pod cvětnom lipom
plešu momci krasni
I děvojke čiste
kano měsec jasni.

102.
Silena tu bura
od sěvera puše,
Da se Zvon i Dobrač
i tresu i ruše.

Rěke uzpredaju,
al, kô mati prava,
Opet neostavlja
svoju děcu Slava.

'103.
Tu ćeš naći do dvě
šibke kolěvčice,
Uz koe proricaše
dobro Rojenice.

Tu dva sinka Slava
poljubi u čelo, —
Tu i ti dva věnca
ostavi veselo.

104.
Dalje pram zapadu
u mirnom zavětju
Stoji narod veseo
kô děte u cvětju.

Slabo ga kraj hrani,
al kô ptice nebom
Veselo razhode
po světu za hlěbom.

105.
I tu kitu blagoj
čeljadi ostavi,
A mater mi Slavu
tim slovom pozdravi :

U tih hridih neimaš
ni srebra ni zlata,
Al si tu, carice !
na srdcih bogata.

106.
Tam niže k izoku
rečju groma punom, —
Gdě pravěki Triglav
govori s Perunom, —

Ti napiši zlatnim
perom nasred stěne :
»Věčna slava pěvcu
Ilirie oživljene !«

107.
Tu leži raj jedan
pod strěhom Triglava,
Kog drži kô děte
u naručju Sava,

I čim ga kao mati
milo gleda i ljulja,
Zabavlja ga pěnjem
vilah i slavulja'.

108.
Usred toga raja
nać ćeš nje zrcalo
Cvětjem ohvatjeno —
nać jezero malo :

Kod jezera toga
duše golubinje
Dvě Slovenke divne
Vile jezerkinje.

109.
Kad na Gjurgjev danak
na vodu urane,
Te od zapada větrić
na jezero dahne :

Metni na talase
južnih stranah cvětje,
Koje tu nerodi
onda još prolětje.

110.
Talasi će odanj
věnce, kite sviti,
A na brěg skačući
tihi šapat iti :

Evo seke uzdar
od vašega druga,
Što stoji daleko
na krajini juga.

111.
Slavan si, Triglave,
care groma i trěska !
Na glavi tri krune
od divnog ti blěska.

Kruna sunčnog zlata,
kruna srebra sněžnog,
I dar Vilah — kruna
od nevehna něžnog.

112.
Slavan si ti s toga
i s tvoe hćerce Save,
Al si kamo slavnii
s krasnih hćerih Slave, —

Hćerih, što se šetju
po zelen-dolina'
Kan ovce pod okom
starog čobanina.

113.
Krasna je Gorenka ,
kad kućom upravlja ;
Krasna, u kolěvci
kad čedo uspavlja ;

Krasna kraj vatre
i kraj kolovrata,
Krasnija i dražja
od srebra i zlata.

114.
Krasna je Gorenka
na stanu planinskom,
Gorske Vile pěsmom
kad budi slovinskom ;

Krasna kad na polju
lěti srpom vlada,
Il pojuć kad rani
na vodicu mlada.

115.
Krasna je Gorenka ,
kad se raju kretje,
Krasna u bělini
u crkvu kad šetje ;

Krasna kada šuti ,
il šaptje il sbori
Kô angjeo u nebu
kô Vila u gori.

116.
Čije god, Gorenke ,
oko vas vidilo ,
Njemu se deveto
nebo otvorilo :

I ja kad pomislim
na čas tolkih dika',
Srdce mi uzigra
kano trepetljika.

117.
Idi čedo duše,
pěsmo tankokrila!
Dalje gdě na nebu
sjaje zvězda mila.

Pod tom zvězdom stoji
grob mladog pastira ,
A na grobu truhne
ostavljena lira.

118.
Na grob metni věnac
od cvětja lipova,
Na svaki napiši
list evo ta slova :

»Tko se i jedan danak
čist borio za Slavu ,
Tomu neće nikad
minut věnac glavu.«

119.
A taj věnac nesi
na grob širok lakat,
Gdě ćeš nać u dolu
slavsku Vilu plakat.

Jer tu leže kosti
silnoga orline,
Što j' zakrilio letom
sve slavske krajine.

120.
Žarko dan svaniva,
krvcom trava rosi,
Strašan grom topovah
nebo, zemlju trosi.

Eto, bratjo, ide
kći nebeskog roda,
Vratjajuć se s neba
na zemlju — sloboda.

121.
Zlatnim mačem misli
duh skrši veruge,
Te dopre slobodan
i u naše luge.

Kô što pčele iza sna
probudi glas Vesne,
I u naših luzih
svaki um uzkresne.

122.
Veselo izlete
na dvor kô metulji
I udare glasom
sladkim kô slavulji.

I doli i gore
zamněše od veselja,
I srdca i duše
stravi divna želja.

123.
Nada sve se uzdignu
s krilma velikanskim
Pod nebo naš orô
s klikom proročanskim.

Al do malo opet
studen sěver duhnu,
Te razprši ticah
slutnju slasti punu.

124.
Kano pokoljenje
grešno Izraila
Do dušice pustoš
iztrěbi nemila :

Tako mu izumroše
il dušom il tělom
Druzi , nadajuć se
željno danku bělom.

125.
Samo ti preosta
drugog věka dube !
Ti moj Miovile ,
běli naš golube !

Te kô Aron gledaš
sad tvoj narod směli,
Gdě pustoš ostaviv
u Kanaan se děli.

126.
Kano ptica , gnjezdo
kôj zavio sněg ljuti ,
Pokraj gnjezda sědeć
razcviljena šuti :

Tako i ginu prorok ,
pěsnik uzajmnosti ,
Dok mu u grob nepanu
I nada i kosti.

127.
Al opet ukloni
jug na nebu bure ,
Zaigraše srdca
kô žice tambure.

Na nebu slovinskom
sto zvězdah zablista ,
Sto slavuljah pěvnu
čim gora zalista.

128.
Nu kad jednom planu
osvěštjenja zublja
I zahrže Gjurgjev
zelenko kô trublja :

Tad će se razigrat
svaka duša troma ,
Kan bezkrajno nebo
od silnoga groma.

129.
Ej ustat će Marko ,
kad dodje ta doba,
I Matjaš sa svojim'
vojaci iz groba ;

Sveti mač u ruci
ić od roda k rodu ,
Noseć u krilu staru
věru i slobodu.

130.
Nu pazite dobro ,
bratjo , na taj danak,
Da Vas nezateče
kano smrtni sanak ;

Sakupljajte ulje
za svoe světilnice ,
Jer će ga predhodit
tri dana od tmice.

131.
Mraz metulja, pčelu
Na polju zadavi ,
Prvim blěskom sunca
što svoj ulj ostavi.

Nebudite pamet
od pčele, metulja,
Koe svak blěsk izmami
I u smrt zaljulja.

132.
Nije svaka iskra
sunca žar veseli ,
Nije svaka světlost
već i danak běli.

Neg ka će se suncem
raztopit dno groba ,
Znajte, da j' prolětje ! —
onda da je doba.

133.
Nu nête čekajuć
duhom klonut, bratjo ,
Kad Vam se nebude
dan bez mukah vratjô ;

Jer prvo neg sunce
izteče — jest zima,
Prvo — neg dolazi
Vesna — bure ima.