Robert Walpole

Robert Volpol
Biografija
Datum rođenja	26. avgust 1676.
Mesto rođenja	Hoton, Norfok (Engleska)
Datum smrti	18. mart 1745.
Mesto smrti	London (Velika Britanija)
Politička partija	Vigovci
Mandat(i)
Premijer Ujedinjenog Kraljevstva/Prvi lord Trezora
4. april 1721 — 11. februar 1742.
Naslednik	grof od Vilmingtona
uredi

Robert Volpol, prvi grof od Orforda (engl. Robert Walpole, 1st Earl of Orford; 26. avgust 1676 – 18. mart 1745), poznat pre 1742. kao ser Robert Volpol (engl. Sir Robert Walpole), bio je britanski državnik koji se obično smatra prvim premijerom Velike Britanije. Iako pozicija premijera Velike Britanije u to vreme nije bila zakonski definisana, niti se termin zvanično koristio, Volpol je priznat kao predsednik vlade jer je de facto imao najveći uticaj u okviru vlade.

Volpol je bio vigovac i izabran je za poslanika u britanskom parlamentu 1701. godine. Obavljao je državne funkcije u vreme vladavine Džordža I i Džordža II. Pojedini istoričari broje Volpolov mandat „premijera“ od 1730. godine, kada je, sa povlačenjem sa vlasti Lorda Taunsenda, Volpol postao jedini i neosporni vođa kabineta. Međutim, uglavnom se Volpolov mandat „prvog ministra“ računa od 1721. kada je postao prvi lord Trezora. Tadašnja štampa, posebno opoziciona, daleko više se bavila Volpolom nego Taunsendom. Volpol je bio premijer sve do 1742, što ga čini ne samo prvim već i najdugovečnijim predsednikom vlade u britanskoj istoriji.

Volpol je rođen u Hoton Holu u Norfoku 1676. godine. Njegovi roditelji Robert i Meri imali su ukupno devetnaestero dece. Volpol je bio treći sin i ukupno peto dete u svojoj porodici. Njegov otac bio je aktivan u stranci vigovaca i bio je poslanik okruga Kasl Rajzing u donjem domu parlamenta. Majka Meri bila je naslednica ser Džefrija Burvela iz Safoka. Horejšio Volpol, prvi baron Volpol bio je Robertov mlađi brat.^[1]

U detinjstvu Volpol je pohađao privatnu školu u Masinghemu u Norfoku^[2], a zatim je školovanje nastavio 1690. na Koledžu Iton ^[3] gde je smatran za odličnog učenika. Iton je napustio 2. aprila 1698. godine^[2] da bi istog dana bio upisan na Kraljev koledž u Kembridžu^[3]. Školovanje je napustio već u maju iste godine pošto je primio vest o smrti preostalog starijeg brata Edvarda. Robert je prvobitno planirao da se posveti crkvenoj karijeri, ali sada, kada je postao najstariji sin u porodici, rešio je da se vrati kući i pomogne ocu u rukovođenju imanjima. Robertov otac je umro u novembru 1700. i Volpol je nasledio devet imanja u Norfoku i još jedno u Safoku ^[4].

Volopolova politička karijera počela je u januaru 1701. kada je izabran za poslanika u Kasl Rajsingu koji je napustio već 1702. kako bi mogao da zastupa susedni okrug Kings Lin, „džepni“ okrug koji će iznova birati sve do kraja njegove političke karijere ^[4].

Poput svog oca, Robert Volpol je bio član vigovaca ^[5]. Kraljica Ana je 1705. imenovala Volpola za člana saveta njenog supruga danskog princa Georga, lorda vrhovnog admirala ^[6][7]. U vreme kada su vigovci bili u sukobu sa vladom Volpol je posredovao da se svađa izgladi. Lord Godolfin, tadašnji prvi lord trezora i šef kabineta, je prepoznao Volpolove sposobnosti i 1708. ga je imenovao u Ratni sekretarijat ^[6]. Volpol je zakratko 1710. godine obavljao i dužnost blagajnika mornarice (Treasurer of the Navy) ^[8].

Uprkos ličnom uticaju, Volopol nije mogao da spreči lorda Godolfina i vigovce da zahtevaju sudsko gonjenje Henrija Saheverela, sveštenika koji je držao antivigovske propovedi. Suđenje je bilo vrlo nepopularno širom zemlje, izazvalo je brojne nemire i gubitak izbora za vigovce 1710. godine. Novi kabinet, pod vođstvom torijevca Roberta Harlija , otpustio je Volpola sa mesta u Sekretarijatu rata, ali je sve do 2. januara 1711. ostao na mestu blagajnika mornarice ^[9]. Volpol je odbio Harlijeve pozive i pretnje da se priključi torijevcima i umesto toga je postao jedan od najglasnijih predstavnika vigovske opozicije ^[10]. Efikasno je branio lorda Godolfina u parlamentarnim debatama sa torijevcima, kao i u štampi .

Volpol je 1712. optužen za korupciju u slučaju dva ugovora o krmnom bilju namenjenih Škotskoj. Iako je dokazano da nije zadržao bilo kakav novac, Volopol je proglašen krivim za „veliko kršenje poverenja i zloglasnu korupciju“ ^[11]. Tako je izgubio poslaničko mesto u Donjem domu, dok ga je Gornji dom proglasio krivim. Izbačen je iz parlamenta i na šest meseci pritvoren u Londonskom taueru. Dok je boravio u Taueru, Volpol je praktično proglašen za političkog mučenika i posećivali su ga vođe vigovaca. Nakon izlaska iz zatvora pisao je i objavljivao anonimne pamflete u kojima je napadao Harlijevu vladu, a pomagao je i ser Ričardu Stilu u sastavljanju političkih pamfleta. Za narodnog poslanika reizabran je 1713. godine, ponovo u Kings Linu^[11].

Posle smrti kraljice Ane 1714. godine, u skladu sa Aktom o nasleđivanju iz 1701, novi vladar Velike Britanije postao je kraljičin najbliži protestantski srodnik Georg Ludvig, vojvoda od Hanovera, poznatiji kao Džordž I. Novi kralj je gajio nepoverenje prema torijevcima pošto je verovao da osporavaju njegova prava na presto. Dolazak Džordža Prvog na presto 1714. označio je istovremeno i dolazak vigovaca na vlast za narednih pedeset godina . Volpol je postao član vladarevog Tajnog saveta i blagajnik oružanih snaga (engl. Paymaster of the Forces)^[12] u vladi koju je nominalno predvodio Lord Halifaks. Prave vođe vlade bili su Lord Taunsend, inače Volopolov zet, i Džejms Stanhoup. Takođe, Volpol je bio imenovan za presedavajućeg tajne komisije ovlašćene da istraži rad prethodnog torijevskog ministarstva iz 1715. godine. Lord Oksford je izgubio mesto u parlamentu, a Lord Bolingbruk je kažnjen bez suđenja ^[12].

Lord Halifaks, titularni vođa kabineta, umro je 1715. godine i Volpol je imenovan za prvog lorda trezora i kancelara blagajne. Uveo je poseban fond u koji su se slivali viškovi (engl. sinking fund) koji je služio za saniranje nacionalnog duga.^[13] Ipak, vlada u kojoj je ministrovao bila je podeljena po važnim pitanjima. Obično su Volpol i lord Taunsend bili na jednoj, a Stenhoup i lord Sanderlend na drugoj strani. U spoljnoj politici, kralj Džordž I je prvensteno imao na umu interese svojih nemačkih poseda, ali je kabinet Stanhoup-Sanderland ipak uživao vladarevu podršku. Taunsand je 1716. smenjen sa funkcije državnog sekretara za severnu oblast (engl. Secretary of State for the Northern Department) i postavljen je na mesto lorda zastupnika za Irsku (engl. Lord Lieutenant of Ireland).^[14] Međutim, ni ova promena nije zadovoljila Stanhoupa i Sanderlanda, pa je u aprilu 1717. Taunsand smenjen.^[14] Već sutradan i Volpol je dao ostavku i izašao iz vlade. Volpol je zvanično objavio da ne može da učestvuje u nekim preduzetim delima i da, prelaskom u opoziciju, nema namere da čini vladaru neprijatnosti ili osujećuje kraljeve poslove.^[15] U novom kabinetu Sanderland i Stanhoup, koji je u međuvremenu proizveden u erla, bili su neosporne vođe.

Nedugo nakon Volpolovog povlačenja u kraljevskoj porodici izbila je ogorčena svađa između Džordža I i princa od Velsa, budućeg Džordža II. Volpol i druge opozicione vođe okupljljali su se u Lesterovoj kući, domu princa od Velsa, gde su kovani novi politički planovi. Volpol je takođe postao i savetnik i blizak prijatelj sa prinčevom ženom Karolinom od Anzbaha.^[16] Njegov položaj je ojačan kada je 1720. godine doprineo pomirenju kralja i prestolonaslednika.

Tokom ovog perioda Volpol je bio uticajna ličnost u Donjem domu. Posebno je bio aktivan u opoziciji jednom od vladinih značajnijih zakona, Zakona o plemstvu (engl. Peerage Bill), koji je trebalo da ograniči monarhovo pravo da proglašava novo plemstvo. Donji dom je direktno odbacio predlog zakona^[16][17]. Ovaj neuspeh je doveo da se vođe vlade izmire sa političkim protivnicima i Volpol je ponovo ušao u vladu kao blagajnik oružanih snaga, dok je Taunsend postavljen za lorda predsednika saveta.^[16] Ipak, ulaskom u vladu Volpol je izgubio naklonost princa od Velsa koji je još uvek bio nezadovoljan tadašnjom vladom zbog očeve politike.

Ubrzo nakon Volopolovog povratka u kabinet, Britanija je bila zahvaćena veoma optimističnim spekulacijama vezanim za Kompaniju Južnih mora.^[16] Vlada je, naime, razvila plan prema kome je Kompanija Južnih mora trebalo da preuzme nacionalni dug Velike Britanije u zamenu za lukrativne obveznice. Naširoko se verovalo da će Kompanija ostvariti ogromnu zaradu kroz međunarodnu trgovinu tkaninama, poljoprivrednim proizvodima i robljem. Mnogi su, uključujući i samog Volopola, grozničavo ulagal u Kompaniju. Međutim, u drugoj polovini 1720. godine Kompanija je počela da propada usled naglog pada vrednosti obveznica. ^[16] Volpol, koji je prvobitno trgujući na berzi ostvario ogromnu zaradu, uspeo je da proda svoj deo obveznica.^[16]

Tokom 1721. godine povedena je istraga vezana za skandal oko Kompanije Južnih mora ( South Sea Bubble) preko parlamentarne komisije . Pokazalo se da su u korupciju bili umešani i pojedini ministri, posebno kancelar blagajne Džon Ajslabi,^[16], Džejms Kregs Stariji, upravnik poštanske službe (Postmaster General), državni sekretar za južnu oblast () Džejms Kregs Mlađi, pa čak i lordovi Stenhoup i Sanderland. Kregs Mlađi i Kregs Stariji su pomrli jedan za drugim u nemilosti, ostali članovi vlade su opozvani zbog korupcije. Ajslabi je osuđen i pritvoren, ali je Volpol svojim ličnim uticajem spasao Stanhoupa i Sanderlenda. Volpol je time stekao nadimak Zaštitnik (engl. The Screen)^[18]

Volpol je ubrzo postao najdominantnija ličnost u vladi pošto se Sanderlend povukao iz politike, a Stanhoup je umro 1721. godine. U aprilu 1721. imenovan je za prvog lorda Trezora, kancelara blagajne i vođu Donjeg doma. Smatra se da je de facto preuzeo položaj premijera ili prvog ministra u vreme kada je postavljen za prvog lorda trezora 1721. godine.^[16] Njegov zet Lord Taunsand obavljao je dužnost državnog sekretara za severnu oblast i preuzeo je na sebe i spoljnu politiku. Taunsend i Volpol su se tako vratili na vlast i „uništili protivničku političku struju."^[16]

Pod Volpolovim vođstvom, parlament je pokušao da ublaži finansijsku krizu koju je doneo skandal oko Kompanije Južnih mora. Imovina vodećih ljudi Kompanije upotrebljena je za isplatu odštete žrtvama krize, dok su deonice kompanije podeljene između Banke Engleske i Britanske istočnoindijske kompanije.^[16] Sama kriza je pričično pogodila poverenje javnosti u vladara i partiju vigovaca, ali je Volopol u svojim govorima spretno branio i Džordža I i svoju stranku u Donjem domu.

Volpolova prva godina na mestu predsednika vlade bila je obeležena razotkrivanjem zavere koju je organizovao Fransis Aterbjuri, biskup Ročestera.^[19] Osujećenje zavere sprečilo je novi pokušaj jakobita čije su raniji ustanci (npr. 1715. i 1719), takođe završeni neuspehom. Torijevci su takođe bili loše sreće iako je njihovom vođi, lordu Bolingbrouku, bilo dozvoljeno da se 1723. vrati iz progonstva u Francuskoj. Bolingrouk je, naime, ranije morao u izgnanstvo kao simpatizer jakobita.

Tokom vladavine Džordža Prvog, politička moć monarha je postepeno slabila, dok je vlast njegovih ministara jačala. Glavni politički rival Volopola i Taunsenda, lord Karteret, je 1724. smenjen sa funkcije državnog sekretara za južnu oblast i postavljen, ponovo, na formalno niži položaj lorda zastupnika za Irsku. U Irskoj Karteret je iskoristio svoju moć da produbi krizu do koje je došlo kada je država poverila kovanje bakarnog novca za Irsku privatnoj kovnici Vilijama Vuda. Karteret je tajno podržavao Džonatana Svifta koji je tim povodom objavio sedam pamfleta poznatih pod nazivom Drejperova pisma.^[20][21] Volpol je uspeo da prebrodi ovu krizu tako što je povukao patent kojim je Vudu prvobitno bila data dozvola da kuje novac. Ipak, javno mnenje u Irskoj je i dalje bilo antiengleski nastrojeno.^[22]

U međuvremenu, Taunsand je, sarađujući sa kraljem, uspeo da obezbedi mir u spoljnoj politici, pre svega zahvaljujući sporazumima sa Francuskom i Pruskom 1725. godine. Volpol nije bio konsultovan po ovim pitanjima, smatrao je da je Taunsand u svojoj spoljnoj politici bio „preslobodan“.^[23] Volpol je 1725. ubedio kralja da obnovi red Red vitezova od kupatila^[23] i 1726. Red vitezova od podvezice zahvaljujući čemu je dobio nadimak „Ser plava traka“ (Sir Bluestring).^[23]. Takođe, njegov najstariji sin dobio je titulu barona .

Volpolova pozicija delovala je ugroženo 1727. nakon smrti kralja Džordža Prvog. Nekoliko dna je delovalo kao da će ga novi vladar, Džordž II, smeniti sa mesta prvog ministra. Međutim, pod uticajem kraljice Karoline, Džordž II je zadržao Volopla kao premijera. Iako je kralj bio podozriv prema Taunsandu, zadržao je i njega. Tokom narednih godina, Volpol i Taunsand su bili u vladi, ali su se sukobljavali po pitanjima spoljne politike, naročito u pogledu odnosa sa Habzburškom monarhijom. Postepeno je Volpol postao dominantni partner u vladi. Taunsand se povukao iz kabineta 15. maja 1730. i ponekad se taj datum uzima za početak Volpolovog nezvaničnog mandata premijera. Taunsendov odlazak omogućio je Volopolu da zaključi Bečki sporazum (1731) i tako sklopi Anglo-austrijski savez.

Volpol je, kao protivurečna figura, imao brojne protivnike, najznačajniji su bili iz Državne partije (engl. Country Party), političkog pokreta koji je dosta labavo okupljao torijevce, poput Lorda Bolingbrouka,^[24] i razočarane vigovce, kao što je bio Vilijam Pulteni, ljut što ga Volpol nije pozvao u vladu.^[25] Bolingbrouk i Pulteni su izdavali časopis Zanatlija u kome su neumorno napadali Volpolovu politiku.^[26] Prvi ministar je često bio predmet satire i parodije. Džon Grej ga je u svojoj farsičnoj Prosjačkoj operi uporedio sa kriminalcem Džonatanom Vajldom. Volpolovi protivnici bili su i Džonatan Svift,^[27] Samjuel Džonson, Aleksandar Poup i Henri Filding.

Uprkos takvoj opoziciji, Volpol je obezbedio podršku naroda i Donjeg doma politikom izbegavanja ratova zahvaljujući čemu su porezi bili niski.. Zahvaljujući ličnom uticaju na vladara sprečio je da Džordž II uvede Veliku Britaniju u Rat za poljsko nasleđe 1733. godine.^[28] S druge strane, iste godine Volpol je pokušao da uvede reformu poreza na vino i duvan. Naime, usled krijumčarenja prihodi države su bili sve niži, pa je predsednik vlade hteo da uvede zakon o akcizama. Bilo je planirano da se akcize na vino i duvan ne naplaćuju u lukama, već u stovariptima. Ovaj predlog je podigao buru i izazvao protivljenje britanskih trgovaca. Volpol je na kraju pristao da povuče predlog zakona pre glasanja u parlamentu^[29], ali je otpustio političare koji su mu se suprotstavili po ovom pitanju. Tako je jedan deo vigovaca priešao u opoziciju.

Posle opštih izbora 1734. Volopolovi sledbenici su i dalje bili u većini u Donjem domu, iako su bili malobrojniji nego ranije. Iako je zadržao prevlast u parlamentu, Volplova popularnost je počela da slabi^[30] Uvođenje poreza na džin izazvalo je nemire u Londonu 1736. godine. Ozbiljniji su bili nemiri u Edinburgu koje je izazvala kraljeva odluka da pomiluje kapetana Džona Porteusa koji je gradskoj gardi naredio da puca u demonstrante. Ipak, ovi događaji nisu doveli do toga da Volpol izgubi podršku u parlamentu^[30] Podrška koju je Volpol uživao u Donjem domu omogućila mu je da dosta lako obezbedi odbijanje plana ser Džona Barnarda o smanjivanju kamate na nacionalni dug. Volpol je uspeo da ubedi parlament da 1737. usvoji Akt o licenciranju pozorišta (engl. Theatrical Licensing Act) kojim je bio regulisan rad londonskih teatara.^[31] Usvajanje Akta donelo je i cenzuru pozorišnih komada, što je izazvalo nezadovoljstvo Svifta, Poupa, Fildinga i drugih književnika koji su napadali vladu u svojim delima.

Dok je Državna partija neprestano napadala Volpola, on je pomagao pisce koji su pisali njemu u korist. Vilijem Arnal i drugi su branili Volpola od optužbi za korupciju pišući o korupciji kao o opštoj ljudskoj osobini. Štaviše, politička podeljenost je takođe bila univerzalna i neizbežna zbog sebičnih strasti koje čine deo ljudske prirode. Arnal je tvrdio da vlada mora biti dovoljno snažna da bi kontrolisala konflikt, a u tom pogledu Volpol je bio veoma uspešan. Ovakav stil „dvorske“ političke retorije upotrebljavan je kroz čitav 18. vek.^[32]

Kraljica Karolina, jedna od Volpolovih bliskih prijatelja, umrla je 1737. godine. Ipak, njena smrt nije dovela i do gubitka uticaja na Džordža Drugog koji je u prethodnim godinama stekao veliko poverenje u Volpola. Fredrik, princ od Velsa, bio je jedan od Volpolovih protivnika. Otuđen od svog oca, kralja Džordža II, princ je oko sebe okupio mlađe političare poput Vilijema Pita Starijeg i Džordža Grenvila, koji su formirali frakciju poznatu kao Patriotski vigovci.^[33]

Volpol nije uspeo da održi politiku izbegavanja vojnih sukoba što ga je na kraju koštalo položaja.^[34] Mirom u Sevilji iz 1729. Velika Britanija se obavezala da neće trgovati sa španskim kolonijama u Severnoj Americi. Španija je zadržala pravo da zaustavlja i pretresa britanske lađe da bi osigurala sprovođenje sporazuma. Na kraju su sporovi izbili oko trgovine u Zapadnim Indijama. Volpol je i ovoga puta pokušao da izbegne rat, ali je na kraju popustio pošto su opoziciju činili kralj, Donji dom i jedna struja unutar kabineta. Tako je 1739. Volpol digao ruke od mirovnih pregovora i ušao u Rat za Dženkinsovo uvo.

Volpolov uticaj nastavio je da slabi i pošto jet počeo. Na opštim izborima 1741. njegove pristalice dobile su više glasova u većim izbornim okruzima, ali su izgubili u brojnim džepnim okruzima. Uopšteno govoreći, vlada je dobro prošla u Engleskoj i Velsu, ali nije mogla da preokrene gubitke sa prethodnih izbora iz 1734. i dalje gubitke u Kornvolu, gde je snažan bio uticaj princa od Velsa koji je istovremeno bio i vojvoda od Kornvola. Slično je bilo i u nekim delovima Škotske zahvaljujući uticaju Džona Kembela, drugog vojvode od Argajla. Volpolova većina u parlamentu nije bila sigurna pre svega zbog upitne odanosti većine novih poslanika. Savremenici, ali i istoričari, procenili su da je odnos snaga bio četrnaest prema osamnaest.^[35]

U novom sazivu parlamenta, brojni vigovci su smatrali da je stari premijer nesposoban da vodi rat. Volopolova većina nije bila sigurna kao ranije, njegovih protivnika bilo je okvirno koliko i podržavalaca. Kada je Donji dom 1742. godine trebalo da odluči o navodnim izbornim nepravilnostima u Čipenhemu, Volpol i ostali su odlučili da predsednik vlade više nije nadležan za ovo pitanje. Volpol nije mogao da obezbedi većinu u parlamentu i odlučio se za ostavku. Vesti o katastrofi u pomorskoj bici kod grada Kartahena de Indijas gde su Španci potukli Britance ubrzale su kraj Volpolove političke karijere. Kralj se složio da Volpola, kao grofa od Orforda, uvrsti u Dom lordova. Volpol je postao član Gornjeg doma 6. februara 1742. godine, a pet dana kasnije je i zvanično vratio mandat.^[36]

grofa od Orforda na mestu premijera nasledio je Lord Vilmington. Vilnington je pak bio samo formalni vođa vlade. U praksi, prvi čovek kabineta bio je Lord Karteret. Formirana je komisija koja je trebalo da istraži rad Volopolove vlade, ali nisu nađeni dokazi o lošem radu ili korupciji. Iako više nije bio u vladi, grof od Orforda je i dalje imao veliki uticaj na kralja Džordža Drugog. Zbog toga su ga često zvali „Ministar iza zavese“. Uspeo je da 1744. isposluje otpuštanje Kartereta i dovođenje na vlast Henrija Pelama, koga je smatrao za svog političkog štićenika. Pelama je savetovao da zauzme njegovo nekadašnje mesto u Donjem domu i posluži kao posrednik između kralja i parlamenta.^[37][38]

Volpolovo zdravlje, koje nikada nije bilo dobro, počelo je da se naglo pogoršava krajem 1744. godine. Umro je u Londonu 1745. u svojoj šeszdeset i devetoj godini. Sahranjen je u parohijskoj crkvi na svom imanju u Hotonu u Norfoku.

Volpolov uticaj na politički život unjegovo vreme bio je ogroman. Torijevci su postali mala i beznačajna stranka, dok su vigovci bili velika partija, praktično bez opozicije. Volpol se prevashodno oslanjao na podršku vladara, mnogo manje nego na Donji dom. Njegova moć počivala je na ličnom uticaju više nego na uticaju funkcije prvog ministra. Njegovi neposredni naslednici bili su prilično slabi. Bilo je potrebno da prođe nekoliko decenija kako bi mesto premijera postalo najuticajniji i najznačajniji položaj u državi.

Volopolva politika izbegavanja ratnih sukoba značajno je doprinela prosperitetu Velike Britanije. Uspeo je takođe da osigura položaj dinastije Hanover i praktično suzbije pokrete jakobita. Nedugo posle Volpolove vladavine, jakobitska pretnja je definitivno otklonjena neuspehom pobune iz 1745. godine. Edmund Berk, koji je kasnije bio vigovski poslanik, smatrao je da je Volpolu mesto u „vigovskom panteonu“.^[39]

Volpol je, kao prvi britanski premijer, imao zvaničnu rezidenciju u Dauning ulici broj 10. Naime, kralj Džordž Drugi poklonio mu je kuću na toj adresi 1732. kao lični dar, što je Volpol odbio. Poklon je primio ne kao lični dar, već kao poklon prvom lordu Trezora. U Dauning ulicu broj 10 uselio se 22. septembra 1735. godine. Njegovi naslednici su obično boravili u svojim prostranim privatnim rezidencijama, ali je Dauning ulica 10 vremenom postala zvanična rezidencija britanskog premijera.

Iza sebe je ostavio i čuvenu Volpolovu zbirku umetničkih dela koju je sakupljao tokom života. Veći deo zbirke je njegov unuk Džordž Volpol, treći grof od Orforda, prodao 1779. ruskoj carici Katarini Drugoj. Kolekcija, koja je smatrana za jednu od najlepših u Evropi, nalazi se danas u muzeju Ermitaž.

Volpol se ženio dva puta. njegova prva supruga bila je Ketrin Šorter sa kojom se oženio 30. jula 1700. godine. Izvori je opisuju kao lepu ženu izgrađenih manira.^[4] Volpolu je rodila tri sina i dve ćerke^[40]:

• Robert Volopol, drugi grof od Orforda (1701 - 1. april 1751).^[41]; Imao je sina jedinca Džordža koji se nije ženio.^[40]
• Ketrin,^[40] umrla neudata.^[42]
• Horejšio Volpol, četvrti grof od Orforda (titulu erla nasledio je od sinovca Džordža).^[40]
• Meri (umrla 1731), udavala se i ostavila potomstvo.
• Edvard (umro 12. januara 1784), nije se ženio ali je imao čak tri vanbračno rođene ćerke.

Volpolova prva žena Ketrin Šorter umrla je 20. avgusta 1737. i sahranjena je u Kapeli Henrija VII u Vestimsterskoj opatiji.

Volpolova druga supruga bila je Marija Skerit.^[43] Venčali su se 1738, a otvoreno su živeli zajedno u Hoton holu i Ričmondu od pre 1728. godine^[40] Marija mu je rodila istoimenu ćerku.^[40] Volpolova druga supruga umrla je od posledica pobačaja 4. juna 1739. godine. Volpol ju je smatrao nezamenljivom i teško se razboleo posle njene smrti.^[44]

• Sir Robert Walpole on the Downing Street website.
• Houghton Hall
• Cholmondeley Castle
• Robert Walpole, 1st Earl of Orford at the National Portrait Gallery, London