Sedam smrtnih grehova

Sedam smrtnih grehova predstavlja jednu od najvažnijih okosnica hrišćanskog učenja i hrišćanske teologije. Međutim, najinteresantnija stvar u vezi sa svim tim, jeste da se ta lista od sedam grehova koji rezultuju smrću, ne nalaze u Bibliji. Prvi ih je kodifikovao monah Evagrije Pontijski, i to u vremenskom preiodu udaljenom tri stotine godina posle Hristove smrti. Preciznije, on je napravio listu od osam „strašnih iskušenja ljudske duše“, koju je kasnije 590. godine papa Grigorije Veliki suzio na sedam i proglasio „smrtnim“. Prema hrišćanskom shvatanju: razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i gordost su grehovi koji se mogu počiniti pa makar se o njima i ne razmišljalo. U narednih 1400 godina, ova lista od „sedam smrtnih grehova“ biće veoma bitna determinanta hrišćanske teologije, istorije, razvoja društva, pa i naše sadašnjice.^[1] Prema učenju katoličke crkve, sedam smrtnih grehova nisu izolovani od bilo kojeg drugog greha koji nije „smrtni“. Međutim, sedam smrtnih grehova jesu izvorište, mesto iz kojeg polaze svi drugi grehovi i poroci.^[2] Početkom 14. veka ideja o „sedam smrtnih grehova“ bila je veoma inspirativna ideja među umtenicima koji su doprineli da se to shvatanje ukoreni u svesti među katolicima širom sveta. Iz tog perioda datira i mnemotehnički akronim: „SALIGIA“ reč koja je nastala tako što je uzeto početno slovo svake od sedam imenica na latinskom kojima se označava jedan od grehova: superbia (ponos), avaritia (pohlepa), luxuria (bludnost, požuda), invidia (zavist), gula (proždrljivost), ira (ljutnja, bes), acedia (lenjost).^[3]

O požudi, bludu ili razvratu se ne može govoriti kao jedinstvenoj kategoriji, jer postojala su različita shvatanja tokom razvoja društva. Nekada se preljub tretirao kao bludničenje i krivično delo, dok danas vlada drugačije shvatanje. Blud se obično upotrebljava onda kada se želi opisati neka kriminalna radnja u kojoj se dešavaju seksualne aktivnosti, često povezano sa pornografijom. Nekada je teško odrediti granicu između bluda i fetišizma. ^[4][5] Prema hrišćanskom učenju klasične radnje bluda bile su preljub, konzumiranje seksualnih odnosa prije stupanja u brak i sl. Ipak kao hrišćansku definiciju bludnosti možemo uzeti sledeći obrazac: "Bludnost je iskrivljen, izopačen odnos prema seksualnosti kao nečemu čistom i svetom što je Bog stvorio."

Ohol čovek je onaj čovek koji se odnosi podcenjivački prema ljudima, a prema hrišćanskom učenju i prema samom bogu. Ohol čovek je prepotentan čovek, pun sebe, smatra da sve najbolje zna, i da sve najbolje ume da uradi.^[6] Oholost predstavlja precenjivanje svojih mogućnosti i stvaranje osjećaja nadmoćnosti u odnosu na druge osobe.^[7]

Pohlepa je osobina karakterisična za ljude koji žele sve zadržati za sebe. To nije samo škrtost prema materijalnim dobrima, nego se podrazumeva i duhovna škrtost. Filozof Senka je govorio da siromasi žele nešto, bogataši mnogo, a škrtice sve.^[8]

Zavist je snažno osećanje zavidnosti na uspeh koji je ostvario neko drugi, odnosno krivo nam je zbog nečijeg uspeha. Zavist potiskuje samopoštovanje.^[9]

Proždrljivost je jako negativna osobina koja se manifestuje u prekomernom i bespotrebnom unošenju hrane u organizam. Kod proždrljivosti osoba iako nema potrebe za dodatnim konzumiranjem hrane to čini preko volje, čak onda i kada joj to šteti.^[10] Proždrljivost je naročito smatrana negativnom osobinom u istoriji čovečanstva kada su velike gladi bile česte. Dok su neki umirali zbog nedostatka hrane, bogataši su se razbacivali namirnicama. Pored hrane, pod proždrljivost može da se podvede i neograničeno uzimanje pića, pijanstvo i sl. ^[11]

Gnev (bes ili ljutnja) je emocionalna reakcija, koja može biti izazvana objektivnim događajima, ali i iracionalna, nerazumna izazvana autosugestijom. Gnev se manifestuje snažnim emocionalnim reakcijama kroz govor povišenog tona - vikanje, nameru da se nekom nanese bol, patnja i sl.

Lenjost je osobina koja karakteriše ljude koji su izgubili cilj u životu i entuzijazam, želju za stvaralaštvom. Lenjost nije nedeljno dremanje na krevetu, gledanje utakmice, filma, ili pak odmaranje na plaži. Da bi neka od ovih aktivnosti postala lenjost, neopohdno je da ona postane u našem životu pravilo, a ne izuzetak koji se dešava s vremena na vreme. Recimo, posle popdneva u subotu ili tokom nedelje nakon iscrpnog, teškog i napornog rada. Vilijam Hovard Arnold je rekao da je najveći bankrot na svetu osoba koja je izgubila entuzijazam.^[12]