Koluvijalni proces

Koluvijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje pod neposrednim dejstvom gravitacije. Gravitacija je univerzalno razvijen i svuda prisutan faktor i predstavlja posredan agens svih geomorfoloških procesa. U koluvijalnom procesu sila gravitacije predstavlja, međutim, neposredan agens.

Padine i kosine nalaze se u stanju prirodne ravnoteže. Kada se ravnoteža iz bilo kog razloga naruši, dolazi do gravitacionog pokreta stenskih masa i nastaje koluvijalni proces. Uzroci narušavanja prirodne ravnoteže padina i kosina mogu biti endogenog ili egzogenog porekla. Najčešći endogeni uzroci su zemljotresi i vulkanske erupcije. Egzogene uzroke čini razvoj praktično svih geomorfoloških procesa.

Pri narušavanju stabilnosti padina i kosina poseban značaj ima ljudska delatnost. Opterećenje padine izgradnjom objekata, ili uvođenjem otpadnih voda, zasecanja i podsecanja padina i slične aktivnosti veoma su čest uzrok narušavanja prirodne ravnoteže i pokreta stenske mase pod neposrednim dejstvom gravitacije, tj. nastanka koluvijalnog procesa.

Koluvijalni proces ima, kao i deluvijalni i proluvijalni, bitne karakteristike padinskih procesa: vremenski i prostorno je ograničen i obnovljiv u kratkim vremenskim intervalima. Specifičnost čini razvoj na veoma malim prostorima, koji se najčešće mere dekametrima i hektometrima. Erozioni oblici tu se, po pravilu, ne mogu jasno izdvojiti od akumulacionih. Kinetička energija, u zavisnosti od načina kretanja i količine pokrenutog materijala, varira u veoma velikom opsegu.

Narušavanjem prirodne ravnoteže padina ili kosina dolazi, pod dejstvom gravitacije, do pokreta stenske mase. Njenim pokretanjem obavlja se erozija, tj. razaraju se postojeći oblici padine i stvaraju novi, erozioni oblici. Materijal se transportuje na vrlo kratkom rastojanju i odlaže se, prekrivajući postojeće i obrazujući nove, akumulacione oblike. Mali prostor na kojem se ceo proces odvija, obično od metarskih do hektometarskih dimenzija, uslovljava formiranje složenih oblika, koji sadrže najčešće međusobno neodvojive, erozione i akumulacione oblike.

Gravitaciona kretanja stenske mase mogu biti spora, ili delapsiona i brza, ili kolapsiona.

Spora, ili delapsiona gravitaciona kretanja stenske mase imaju brzine koje, okvirno, variraju u rasponu od 0.001 mm/dan do 10 m/dan. Po mehanizmu pokreta, izdvajaju se četiri vida kretanja: kliženje, puzanje, tečenje i osipanje.

Kliženje predstavlja sporo, smičuće (translatorno) kretanje pojedinačnih čestica ili krupnih blokova po jasno definisanim površima kretanja. Postoji, dakle, oštra granična površ između pokrenutog i nepokrenutog materijala.

Kliženjem može biti zahvaćen samo površinski raspadnut sloj i tada je dubina kliženja mala, metarskog reda veličina. Prilikom padavina voda se proceđuje kroz rastresiti sloj materijala. Najfinije čestice, krupnoće gline, kreću se naniže, do čvrste podloge, stvarajući sekundarni sloj zaglinjavanja. Taj sloj predstavlja površ kliženja. Po njemu, kao vodonepropusnom sloju, kreću se vode proceđene sa površine, potpomažući kliženje. Kliženjem je, međutim, često zahvaćena i matična stena, naročito kada je izgrađena od povoljnih materijala, kao što su gline i lapori.

Za pojavu kliženja nisu potrebni veliki nagibi padina, odnosno kosina. U zavisnosti od litološkog sastava tla, kliženja se mogu zapaziti i na padinama sa padnim uglom i manjim od 10°. Površ kliženja ima konkavan oblik. Kliženje se najčešće razvija regresivno, uz padinu. Materijal se kreće dok se ne uspostavi nova, najčešće labilna, ravnoteža. Njenim narušavanjem kliženje se reaktivira.

Put koji materijal zahvaćen kliženjem pređe redovno je veoma kratak. Pri tome nema ni obrade, ni zaobljavanja materijala, niti se obavlja njegova granulometrijska klasifikacija. Erozioni oblici se direktno nastavljaju i povezuju sa akumulacionim. Zato se oblici nastali kliženjem tretiraju kao složeni oblici.

Puzanje se definiše kao sporo smičuće kretanje pojedinačnih čestica, bez jasno definisane površi na kojoj se kretanje obavlja. Puzanjem je zahvaćen samo nevezan, rastresiti materijal, eluvijum ili deluvijum, izgrađen od čestica i komada različite krupnoće. Pod dejstvom gravitacije čestice i krupniji komadi materijala se pojedinačno translatorno kreću niz padinu. Kretanje je najbrže na površini, gde je trenje najmanje. Puzanje se, zbog karakterističnog načina kretanja čestica, vrlo često naziva i „suvo tečenje“.

Dužina puta koji materijal pređe pri puzanju, po pravilu, je veoma mala. Na tako kratkom rastojanju, pri maloj brzini kretanja, ne može doći do obrade materijala, niti njegove klasifikacije po krupnoći. Erozija, transport i akumulacija odvijaju se praktično na istom mestu.

Tečenje predstavlja sporo kretanje niz padinu jako raskvašenog, kašastog i veoma viskoznog materijala. To je redovno sitniji materijal, krupnoće prašine i/ili peska, jako natopljen vodom.

Tečenje se zadržava u rastresitom materijalu koji pokriva matičnu stenu. Brzina pokreta se smanjuje sa dubinom, tako da se kretanje, idući u dubinu, prigušava. Oštre granice između pokrenutog i nepokrenutog materijala nema. Brzina tečenja zavisi od viskoznosti natopljene stenske mase i nagiba padina.

Pojam tečenja materijala se često nepravilno zamenjuje terminom soliflukcija. Taj termin se originalno odnosi na pojave tečenja tla u periglacijalnim oblastima, po obodima lednika.

Osipanje je rotaciono kretanje pojedinačnih čestica i krupnijih komada niz strmije padine. Pojava osipanja se redovno zapaža na strmim krečnjačkim odsecima. Gravitaciono se pokreće rastresiti materijal nastao u procesu eluvijalcije. Kotrljajući se niz padinu, materijal, izgrađen od čestica i komada ponekad i decimetarskih dimenzija, biva grubo obrađen, ali ne i zaobljen. Cementacijom tih odlomaka nastaju padinske breče.

Pri osipanju dominira rotaciono kretanje. Mestimično se i povremeno materijal kreće i translatorno. Striktna definicija načina kretanja nije moguća. Brzina kretanja pri osipanju zavisi od nagiba padine i debljine pokrenutog materijala. U principu, brzina osipanja je veća od brzine kretanja materijala pri kliženju i puzanju, i može iznositi i desetine metara na dan.

Brza ili kolapsiona kretanja podrazumevaju nagle pokrete stenske mase niz strme padine. Brzine tih pokreta mere se metrima po sekundi. Kao primer kolapsionih kretanja izdvaja se odronjavanje stenske mase.

Odronjavanje predstavlja otkidanje i naglo stropoštavanje stenske mase niz strme padine. Pojava odronjavanja manifestuje se i stropoštavanjem pojedinačnih krupnih blokova.

Uzrok odronjavanja može biti endogeni ili egzogeni. Odroni se vrlo često javljaju prilikom snažnih zemljotresa ili vulkanskih erupcija. Potkopavanje prirodnim procesima (fluvijalni, proluvijalni, glacijalni, marinski) takođe često dovodi do odronjavanja.

Prilikom kretanja niz padinu materijal prelazi put (u zavisnosti od reljefa) obično od dekametarskih do hektometarskih dužina. Tokom kotrljanja niz padinu krupni blokovi se razbijaju i usitnjavaju. Materijal se akumulira u podnožju padine. Zaobljavanja i klasifikacije po krupnoći pri odronjavanju nema.

Svaki vid kretanja materijala, delapsioniog ili kolapsionog, stvara određene oblike. Tako, prilikom kliženja nastaju klizišta, pri puzanju puzišta, tečenje stvara tecišta, osipanjem nastaju sipari, a odronjavanjem odroni.

Klizišta se u morfologiji padina manifestuju izrazito valovitim reljefom, s pojavom manjih odseka i naglim promenama nagiba, i to posmatrano i niz padinu i paralelno padini. Kao morfološki elementi jednog klizišta izdvajaju se: ožiljak, uvala, telo klizišta, trbuh, nožica, klizna površina i krila klizišta. Pojava klizišta na terenu identifikuje se po valovitom reljefu, ožiljcima i promenama nagiba idući niz padinu i paralelno njoj, tj. po smeni uvala i trbuha klizišta.

Sipari najčešće nastaju na strmim padinama i odsecima. Na našim terenima takve odseke grade krečnjaci. Kada su u pitanju sipari, kao morfološki elementi razlikuju se točilo, telo sipara i plaz.

Točilo je udubljenje, žleb niz koji se materijal osipa niz padinu. Taj žleb je redovno predisponiran razlomnom strukturom, pukotinom ili rasedom. Niz takvo, tektonski formirano, udubljenje kotrljaju se i osipaju uglasti odlomci. Materijal se „toči“ pa otuda i naziv točilo. Točilo predstavlja erozioni oblik, iako je tektonski predisponirano i njegov nastanak se ne može striktno vezati za koluvijalnu eroziju. Materijal transportovan niz točilo akumulira se u podnožju padine u vidu konusa, koji se naziva telo sipara.

Kada je osipanje intenzivno i točila su raspoređena blizu jedna drugima, tela sipara se spajaju u podnožju padine. Spojena tela sipara nazivaju se plaz. Materijal u telima sipara i plazevima je rastresit, nevezan, oštrih ivica i uglast, neklasifikovan po krupnoći. Vezivanjem tog materijala nastaju padinske breče.

• Geomorfologija
• Geomorfološki proces
• Eluvijalni proces
• Deluvijalni proces
• Proluvijalni proces
• Fluvijalni proces
• Kraški proces
• Glacijalni proces
• Marinski proces
• Eolski proces

• Anđelić M. 1990. Geomorfologija. Beograd: Vojnogeografski institut
• Marković M., Pavlović R., Čupković T. 2003. Geomorfologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredtsva
• Pešić L. 2001. Opšta geologija - Egzodinamika. Beograd: Rudarsko - geološki fakultet Univerziteta u Beogradu