Damani

Damani
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia;
Koljeno:	Chordata;
Razred:	Mammalia;
Infrarazred:	Eutheria;
Nadred:	Afrotheria;
Red:	Hyracoidea;

Damani ili pećinari (Hyracoidea) su mali red placentalnih sisara, koji nastanjuje Afriku i jugozapadnu Aziju. Izgledom podsećaju na manje glodare ili zečeve, a nastanjuju različita staništa.

Građa

Damani su malih dimenzija i približno dostižu veličinu zeca. Dužina tijela se kreće između 30 i 60 cm. Imaju kratke ekstremitete, na prednjim nogama 4 prsta sa spljoštenim noktima nalik na kopito, a na zadnjim 3 prsta od kojih je jedan s kandžom. Od zuba, nedostaju im očnjaci umesto kojih postoji kratka dijastema. Zubna formula damana je:

1.0.4.3

2.0.4.3

Stanište

Od najranijeg perioda rasprostranjeni su samo u Africi, duž Crvenog mora na Afričkom i Azijskom kontinentu – Arabijsko poluostrvo. Hyracoidea neseljavaju različita staništa. Neki žive na stijenama, drugi u krošnji drveća, a postoje oni koji naseljavaju stepe. Na stijenama se uglavnom zavlače u šupljine, dok u stepama često naseljavaju prazne termitnjake. Hrane se biljnom hranom, lišćem, zeljastim biljem i sl., ali jedu i insekte i njihove larve.

Damani su na različite načine prilagođeni staništima koje neseljavaju. Zubima (kutnjacima) melju i sitne hranu. Imaju složen želudac i simbiotske bakterije koje im pomažu pri varenju. Bubrezi imaju sposobnost da zadržavaju vodu, što im omogućava da prežive sušne uslove. Na nogama imaju gumene jastučiće sa mnogobrojnim žlijezdama, a to im pomaže pri kretanju preko stijena.

Razmnožavanje

Žive u grupama ili porodicama od nekoliko jedinki, koje predvodi mužjak. Mužjak aktivno brani teritoriju koju zajednica naseljava. Ženka nosi mlade 7 do 8 mjeseci, a koti oko 4 mladunca, koji su polno zreli nakon 16 – 17 mjeseci. Mlađi mužjaci većinom žive solitarno, van područja koje kontroliše stariji mužjak, a pare se samo sa mlađim ženkama.

Filogenija i sistematika reda

Damani su se izdvojili kao grupa pre više od 40 miliona godina (tokom ranog Eocena), i tokom dugog vremenskog perioda su bili najbrojniji sisari herbivori u Africi. Najveće vrste su bile veličine konja, a najmanje veličine miša. Tokom Miocena dešava se radijacija šupljorogih goveda (Bovidae) i damani kompetitivno bivaju isključeni, oterani u prethodno marginalne ekološke niše. I pored toga, red ostaje bogat vrstama i široko rasprostranjen u Africi, Aziji i Evropi sve do kraja Pliocena.

Analize filogenetskog srodstva damana sa ostalim rodovima sisara daju dvojake rezultate. Prema jednom evolucionom scenariju, damani su najsrodniji surlašima (mamutima i slonovima), sa kojima dele pojedine karakteristike: postojanje noktiju, dobro razvijeno čulo sluha, kao i male kljove. Prema drugom scenariju, damani su sestrinska grupa kladi koja obuhvata redove surlaša, sirena i izumrlih Embrithopoda i Desmostylia^[1]. Celokupna ova grupa anzvana je Subungulata.

Red damana obuhvata 2 familije, od kojih je samo jedna (Procaviidae) savremena, sa 3 roda i 4 vrste:

Popis izumrlih vrsta

Filogenija ranih hyracoids

Hyracoidea

Saghatheriinae

	Selenohyrax

	Saghatherium

	Titanohyrax

	Antilohyrax

Megalohyrax

Geniohyiinae

Geniohyus

Proboscidea

Perissodactyla^{[α 1]}

Phenacodontidae

Filogenija hirakoida poznatih od ranog Eocena do sredine Oligocenske epohe. Moguće je da su današnji hiraksi (Procaviidae) evoluirali iz malih članova koji se ovde smatranju Saghatheriinae.^[2]

↑ Odnos hyracoids i Perissodactlya je kontrovezan, i nije podržan molekularnim podacima.

Pliohyracidae
- Geniohyinae
  - Seggeurius
  - Geniohyus
- Saghatheriinae
  - Microhyrax
  - Meroehyrax
  - Selenohyrax
  - Bunohyrax
  - Pachyhyrax
  - Megalohyrax
  - Saghatherium
  - Thyrohyrax
- Titanohyracinae
  - Antilohyrax
  - Titanohyrax
- Pliohyracinae
  - Sogdohyrax
  - Kvabebihyrax
  - Prohyrax
  - Parapliohyrax
  - Pliohyrax
  - Postschizotherium
Procaviidae
- Procaviinae
  - Gigantohyrax
  - Procavia (Rock hyrax)
    - Procavia antigua
    - Procavia transvaalensis

Reference

↑ Asher, R.J., Novacek, M.J., Geisher, J.H. (2003). „Relationships of endemic African mammals and their fossil relatives based on morphological and molecular evidence”. J. Mamm. Evol. 10: 131–194. DOI:10.1023/A:1025504124129.
↑ Gheerbrant, E; D. Donming; P. Tassy (2005). „Paenungulata (Sirenia, Proboscidea, Hyracoidea, and Relatives)”. u: Kenneth D. Rose, J. David Archibald (eds.). The Rise of Placental Mammals: Origins and Relationships of the Major Extant Clades. Baltimore: Johns Hopkins University Press. str. 84–105. ISBN 080188022X.

Literatura

Martin S. Fischer: Hyracoidea. Handbuch der Zoologie, Band VIII, Teilband 58. Walter de Gruyter 1991. ISBN 3-11-012934-5
Ronald M. Nowak: Walker's Mammals of the World. Johns Hopkins University Press 1999 ISBN 0-8018-5789-9
Martin S. Fischer: Die Stellung der Schliefer im phylogenetischen System der Eutheria. 1996 ISBN 3-510-61178-0
Herbert Hahn: Von Baum-, Busch- und Klippschliefern, den kleinen Verwandten der Seekühe und Elefanten. 1959 ISBN 3-7403-0193-7
Edward R. Ricciuti: What on Earth is a Hyrax?. Blackbirch Press 1996 ISBN 1-56711-100-9
Donald R. Prothero, Robert M. Schoch: The Evolution of Perissodactyls. Oxford University Press 1990 ISBN 0-19-506039-3
A. Lavergne, E. Douery & al.: Interordinal Mammalian Relationships: Evidence for Paenungulate Monophyly Is Provided by Complete Mitochondrial 12S rRNA Sequences In: Molecular Phylogenetics and Evolution Okt 1996, Band 6, Nr. 2, S. 245-258.

Vanjske veze

Hyraxes - Biological synopsis Arhivirano 2007-03-22 na Wayback Machine-u

[2] Odnos hyracoids i Perissodactlya je kontrovezan, i nije podržan molekularnim podacima.

[Asher-1] Asher, R.J., Novacek, M.J., Geisher, J.H. (2003). „Relationships of endemic African mammals and their fossil relatives based on morphological and molecular evidence”. J. Mamm. Evol. 10: 131–194. DOI:10.1023/A:1025504124129.

[3] Gheerbrant, E; D. Donming; P. Tassy (2005). „Paenungulata (Sirenia, Proboscidea, Hyracoidea, and Relatives)”. u: Kenneth D. Rose, J. David Archibald (eds.). The Rise of Placental Mammals: Origins and Relationships of the Major Extant Clades. Baltimore: Johns Hopkins University Press. str. 84–105. ISBN 080188022X.

[1]

[α 1]

[2]