Alkmena

Za ostala značenja, vidi Alkmena (razvrstavanje).

U grčkoj mitologiji, Alkmena (grčki: Ἀλκμήνη) bila je supruga tebanskog vojskovođe Amfitriona. Sa Zevsom je rodila Herakla, a sa Amfitrionom Ifikla i Laonomu.

Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci, Alkmena je ćerka Elekriona, sina Persejevog i Andromedinog, kralja Tirinta i Mikene u Argolidi.^[1] Majka joj je bila Anaksa, kći Alkeja i Astidamije.^[2] Prema drugim vestima, majka joj je bila Lisidika, kći Pelopova i Hipodamijina,^[3] ili pak Euridika, kći Pelopova.^[4] Prema Pausaniji, pesnik Asije sa Samosa smatrao je Alkmenu ćerkom Amfijarajevom i Erifilinom.^[5]

Hesiod kaže za Alkmenu da je najviša i najlepša žena, kojoj niko od smrtnika nije ravan po mudrosti. Njeno lice i crne oči bili su navodno privlačni kao i Afroditini, a supruga je poštovala kao nijedna žena do tada.^[6]

Prema Biblioteci, Alkmena je s Amfitrionom morala bežati iz Tirinta u progonstvo, jer je ovaj nesrećnim slučajem ubio Elektriona. Otišli su u Tebu, gde je Kreont svečano očistio Amfitriona od greha. No Alkmena je odbijala da se uda za Amfitriona sve dok se ovaj ne osveti Telebojcima i Tafljanima, koji su ubili osmoro Alkmenine braće od ukupno njih devetoro.^[7] Međutim, tokom Amfitrionovog pohoda protiv Tafljana i Telebojaca^[8] Zevs je uzeo na sebe lik Amfitriona i tsko došao kod Alkmene (svoje praunuke). S njom je onda proveo noć punu uživanja, tokom koje je začet Herakle, a ispričao joj je i o svojim (tj. Amfitrionovim) pobedama nad Telebojcima. Kad se Amfitrion vratio u Tebu, Alkmena mu je rekla da ga je prethodne noći već videla i s njim spavala, a zabunu je razrešio vrač Tiresija, koji im je objasnio šta je Zevs uradio.^[9]

U Homerovoj Ilijadi, kad je Alkmena trebalo da se porodi i rodi Herakla, Zevs je obznanio svim bogovima da će se toga dana roditi jedan dečak, njegov vlastiti potomak, koji će vladati svima oko sebe. Ta ase Hera spustila s Olimpa te je zbog ljubomore otežavala Alkmenin porod, kako bi osigurala da se prvi rodi Euristej i da on tako jednog dana postane kralj Argosa.^[10]

Prema Ovidijevim Metamorfozama, dok se porađala Alkmena se mučila jer je beba bila dosta velika. Nakon sedam dana agonije Alkmena je ispružila ruke i zazvala Lucinu, boginju porođaja (kojoj je u grčkom panteonu odgovarala Ilitija). Međutim, premda je Lucina otišla do Alkmene, od Junone je dobila naređenje da spreči rođenje deteta. Držeći ruke spojene i noge zgrčene, Lucina je izgovarala čarobne reči i tako sprečavala Alkmenu da se porodi. Alkmena je trpela bol, proklinjala nebesa i došla na ivicu smrti. Galantida, sluškinja Alkmenina koja je bila u blizini, opazila je šta Lucina radi i odmah shvatila šta Junona smera. Objavila je da se Alkmena uspešno porodila, što je Lucinu iznenadilo i poremetilo, pa je poskočila i rastavila svoje ruke. U istom trenutku čarolija se podigla s Alkmene i ova je rodila Herakla. Za kaznu što je prevarila Lucinu Galantida je pretvorena u lasicu, i u tom je obličju nastavila živeti s Alkmenom.^[11]

U Pasanijevoj priči Hera je poslala čarobnice (kako su iz zvali Tebanci) kako bi ometale Heraklovo rođenje. Čarobnice su u tom ometanju bile uspešne sve dok se Historida, Tiresijina kći, nije dosetila kako da ih prevari. Kao i Galantida, Historida je usklinula tako da su i čarobnice mogle čuti da se Alkmena porodila; prevarene, one su otišle, što je omogućilo Alkmeni da se zapravo i porodi.^[12]

Za razliku od opisa porođajnih muka, u komediji Amfitrion rimskog komediografa Plauta priča je data iz drugačije perspektive. Ovde Alkmena poziva Jupitera, koji izvodi čudo da joj omogući brz i bezbolan porođaj. Nakon mubnja i gromova, beba stiže na svet bez ičije pomoći.^[13]

Nakon Heraklove apoteoze Alkmenu i druge Heraklove rođake progonio je Euristej. U Euripidovim Hiketidama Alkmena se s njima sklonila u Atinu i tamo insistira na Euristejevoj smrti kad je ovaj potučen u bici.^[14]

Nakon Amfitrionove smrti Alkmena se oženila Radamantom, sinom Zevsovim, i s njim živela u gradu Okaleji u Beotiji.^[15] Navodno je Hil, nakon što je ubio Euristeja, odrubio njegovu glavu i poslao je Alkmeni, koja je iz nje vretenima iskopala oči.^[16] U Metamorfozama već ostarela Alkmena priča Joli o Heraklovom rođenju.^[11]

O Alkmeninoj smrti postoje dve verzije. Prema prvoj, koju pričaju Megarani, Alkmena je putovala od Argosa do Tebe kad ju je smrt snašla kod Megare. Herakleidi su se sukobili oko toga kamo treba odneti njeno telo, jer su neki želeli da ga odnesu natrag u Argos, dok su drugi predlagali da se odnese u Tebu i tamo se pokopa s Amfitrionom i Heraklovom i Meraginom decom. Međutim, proročište u Delfima saopštilo je da je bolje pokopati Alkmenu u Megari.^[17] U drugoj verziji, koju pričaju Tebanci, Alkmena se nakon smrti pretvorila u kamen.^[18]

Pausanija kaže da se u Kinosargu, tj. u Heraklovom svetilištu u Atini, nalazio žrtvenik Alkmene, pored žrtvenika podignutih Heraklu, Hebi i Jolaju.^[19] Pausanija takođe navodi da se Alkmenina grobnica nalazila blizu Olimpijeja u Megari^[17]

Alkmena na Wikimedijinoj ostavi

• Apolodor. Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921.
• Diodor Sicilijski, The Library of History, Oldfather, C. H. (Translator) (1935). Library of History: Loeb Classical Library. Cambridge, MA.: Harvard University Press.
• Hesiod. The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White. "Shield of Heracles". Cambridge, MA.,Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914.
• Homer. Ilijada. Preveo i protumačio Tomo Maretić. Matica hrvatska, Zagreb, 1961.
• Ovidije. Metamorfoze. Preveo Tomo Maretić. Matica hrvatska, Zagreb, 1907.
• Pausanija. Opis Helade. Predgovor, prevod sa starogrčkog Ljiljana Vulićević (knjige I-V) i Zora Đorđević (knjige VI-X), arheološki komentar: Aleksandrina Cermanović Kuzmanović. Matica srpska, Beograd, 1994.
• Plutarh. Atinski državnici: izbor iz Uporednih životopisa. Prevod s originala, uvod i komentar Miloš N. Đurić. Prosveta, Beograd, 1950.
• Plaut. The Comedies of Plautus. Henry Thomas Riley. London. G. Bell and Sons. 1912.
• William Smith; Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, London (1873). s.v. "Alcmene"

Alkmena na Wikimedijinoj ostavi