Centromera

Centromera je primarno suženje na hromozomu koje spaja sestrinske hromatide. Na centromeri se nalazi proteinska struktura, kinetohor, koja se formira na početku mitoze i ima ulogu da veže hromozom za deobno vreteno. Ona usmerava kretanje hromozoma za vreme deobe pošto se za nju vezuju konci deobnog vretena.^[1]

U anafazi mitoze (mejoze II) se uzdužno deli, čime se sestrinske hromatide razdvajaju (sada su to novi hromozomi) i odlaze na suprotne polove ćelije. Zahvaljujući tome novonastale, kćerke ćelije dobijaju međusobno iste gene i istovremeno i iste gene kao majka ćelija od koje su deobom nastale. Nepravilna, poprečna podela centromera dovodi do duplikacija i delecija (to su vrste strukturnih aberacija hromozoma).

Centromera deli hromozom na dva kraka:

kratki krak (obeležava se prema međunarodnom dogovoru sa r) je deo hromozoma iznad centromere;
dugi krak (obeležen sa q) se nalazi ispod centromere.

Tipovi hromozoma

Prema položaju centromere razlikuju se tipovi hromozoma:

metacentričan, ako se centromera nalazi na sredini hromozoma pa su njegovi kraci jednake dužine r=q);
submetacentričan, kod koga je centromera bliža jednom kraju hromozoma (r < q).
akrocentričan, kod koga je centromera sasvim blizu jednog kraja hromozoma,
telocentričan, kod koga je centromera na samom kraju hromozoma tako da on ima samo jedan krak; ne postoji u humanom kariotipu.

Reference

↑ Pollard, T.D. (2007). Cell Biology. Philadelphia: Saunders. str. 200–203. ISBN 978-1-4160-2255-8.

Literatura

Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.
Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
Tatić, S, Kostić, G, Tatić, B: Humani genom, ZUNS, Beograd, 2002.
Matić, Gordana: osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997.
Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
Prentis S: Biotehnologija, Školska knjiga, Zagreb, 1991.
Dumanović, J, marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
Lazarević, M: ogledi iz medicinske genetike, beograd, 1986.
Švob, T. i sradnici: Osnovi opće i humane genetike, Školska knjiga, Zagreb, 1990.
Mehta, G. D.; Agarwal, M.; Ghosh, S. K. (2010). „Centromere Identity: a challenge to be faced”. Mol. Genet. Genomics 284 (2): 75–94. DOI:10.1007/s00438-010-0553-4. PMID 20585957.
Lodish, Harvey; Berk, Arnold; Kaiser, Chris A.; Krieger, Monty; Scott, Matthew P.; Bretscher, Anthony; Ploegh, Hiddle; Matsudaira, Paul (2008). Molecular Cell Biology (6th izd.). New York: W.H. Freeman. ISBN 978-0-7167-7601-7.
Nagaki, Kiyotaka; Cheng, Zhukuan; Ouyang, Shu; Talbert, Paul B; Kim, Mary; Jones, Kristine M; Henikoff, Steven; Buell, C Robin i dr.. (2004). „Sequencing of a rice centromere uncovers active genes”. Nature Genetics 36 (2): 138–45. DOI:10.1038/ng1289. PMID 14716315. Lay summary – Science Daily (January 13, 2004).

[Pollard-1] Pollard, T.D. (2007). Cell Biology. Philadelphia: Saunders. str. 200–203. ISBN 978-1-4160-2255-8.

[1]