Терезија Авилска

Света Тереза од Авиле
Света Тереса од Áвиле; аутор: Петер Паул Рубенс
Дјевица и Црквени научитељ
Рођен/а	(1515-03-28)28. 3. 1515., Готаррендура, Áвила, Круна Кастиље (данашња Шпанија)
Умро/ла	4. 10. 1582. (доб: 67)[1], Алба де Тормес, Саламанца, Шпанија
Штује се у	Римокатоличка црква Лутеранска црква[2] Англиканска заједница[3][4]
Беатифициран/а	24. април 1614, Рим од стране Папа Павао V
Канонизиран/а	12. март 1622, Рим
Главно светиште	Самостан Богојављења, Алба де Тормес, Спаин
Календар светаца	15. октобар
Атрибути	хабит Босоногих кармелићанки, Књига и Перо, срце прободено стријелом
Заштитништво	тјелесне болести; главобоље; шах; чипкари; губитак родитеља; људи којима треба милост; људси у вјерским редовима; људи исмијавани због побожности; Пожега, Хрватска; болесници; болест; Шпанија

Света Терезија Авилска (Авила, Шпањолска, 28. ожујка 1515. - Алба де Тормес, 14. листопада 1582.), била је кључна особа католичке реформације као мистичарка, списатељица и реформаторица редовничке заједнице кармелићанки.

Спомендан јој је 15. листопада.

Папа Павао VI. прогласио ју је научитељицом Католичке цркве, 27. рујна 1970.

Заштитница је Шпањолске, града Пожеге, болесника, израђивача чипке.

Терезија се родила 28. ожујка 1515. у Авили, главном граду истоимене покрајине у Старој Кастилији, који је надалеко познат по 5 км дугачким бедемима из XI. стољећа. Родитељи су јој били Дон Алонсо Сáнцхез де Цепеда и Доñа Беатриз де Ахумада. Осим ње имали су још једанаестеро дјеце. Од трију дјевојчица само се Терезија одлучила за редовнички сталеж. Одлуку није донијела из неке нужде, већ посве слободно и промишљено. У својој дјевојачкој доби између 14. и 18. године и она је много држала до љепоте, љупкости, богатства и љубави па се озбиљно бавила и мислима о удаји. Иако је већ од раног дјетињства била веома темпераментна, у својим жељама и одлукама силовита, ипак ништа није чинила непромишљено, без претходног размишљања. Посједовала је велику и спонтану способност да љуби, но то је никад није довело у неприлику да би нешто од онога што је рекла или обећала морала повући, а што говори да је све прије добро одмјерила. Након што је као адолесцентица постала свјесна могућности да заврши у паклу ако настави и даље живјети лакомисленим животом, почела је озбиљно размишљати о трајним животним вриједностима и остварењу духовног позива. Сама одлука да ступи у самостан кармелићанки од Утјеловљења у Авили, није била лака ни за њу, али ни за њену околину у којој је била обљубљена. Она сама о томе свједочи: »Једва могу вјеровати да ће моја бол и у смрти бити већа од оне што сам је осјећала кад сам напуштала родитељску кућу. Чинило ми се као да се у мени одваја свака поједина кост.«

Како је Терезија била промишљена и одлучна жена, кад је једном одлучила постати редовница, онда је ту ствар узела веома озбиљно. Прву годину редовништва настојала је око савршености тако одлучно да се живчано и тјелесно брзо докрајчила. Упала је у стање свеопће анемије, а затим је кроз четири дана била посве укочена. Свима је изгледало да ће умријети и већ су све припремили за спровод. Но, она се наједанпут пробудила из свога мртвила и укочености те сама отклонила посвећени восак, којим су јој по тадашњем обичају били већ залијевали очне капке.

Након тога искуства не значи да је Терезија одмах постала светица. Још је 18 година провела у осредњости. Али од часа кад је јасно видјела да је Бог више не жели гледати »у разговору с људима, већ с анђелима« и кад је своје срце с његовим великим могућностима »настојала ускладити« са Срцем Кристовим, до тада просјечна кармелићанка постаде јака жена, велика редовница, која је настојала свој живот проживљавати у духу Еванђеља. I у томе је била сва обнова Кармела, обнова која је ишла полако, уз многе потешкоће, али која је посве преобразила редовнички живот. Родио се нови, идеални Кармел, нама добро познате босоноге кармелићанке, достојне кћери велике мајке Терезије од Исуса.

Ради обнове Кармела Терезија је крстарила цијелом Шпањолском. Није више било потешкоће и запрјеке која би је зауставила. I то је био живот њезине посљедње 22 године. Из тог су живота као најзрелији плодови онога раздобља настала њезина писана дјела: Књига милосрђа Божјег "Мој живот", у којој је мајсторски и дубоко психолошки описала повијест свога живота, "Пут савршености", "Замак душе", "Оснуци", као и небројена писма, те свједочанства узвишене мистичне лирике.

Наслућујући све кушње које чекају Цркву и кршћанство, вапила је: »О кршћани, вријеме је да браните свога Краља те да се у тако великој запуштености око њега сврстате! Јер мален је број вјерних који га још окружује; велико је напротив мноштво оних који слиједе Луцифера. Но, најгоре је што они који се на вани очитују као Господинови пријатељи, потајно га изнутра издају, тако да он не налази готово никога на кога би се могао ослонити.«

Но Терезија је знала и вјеровала да је одлучујуће оружје једино молитва јер из ње и друга средства добивају своју јакост. Зато је у борби за Криста и Цркву оснивала самостане у којима ће њезине сестре молити и на тај начин за краљевство се Божје борити. Повијест јој је дала право јер она постаде једном од врхунских ликова католичке обнове XVI. стољећа, с утјецајем који траје још и данас. Њезин су се живот и духовно искуство савршено уткали у обновитељски покрет Цркве што га је започео Тридентски сабор.

Терезија је напустила ово вријеме издахнувши у ноћи с 14. на 15. листопада 1582., управо када је ступила на снагу грегоријанска реформа календара. Има и у томе много знаковитости, јер је Терезија Авилска својом обновом Кармела учинила велики помак напријед и за редовништво, али и за кршћанску духовност у свјетским размјерима. У својој изворности и генијалности она већ 4 стољећа утјечу на оно што се назива духовни живот Еуропе. Боссует се није устручавао изрећи о њој овај суд: »Сама Терезија има у мистици исто значење као Тома Аквински у догматици.« Папа Павао VI. прогласио ју је стога 27. рујна 1970. првом од жена научитељицом Цркве. Енглески повјесничар Мацаулаy у једном свом есеју назвао је св. Терезију Авилску »срцем католичке реформе«, а Гисберт Кранз мисли да она припада човјечанству, што значи да је заједничка својина цијелог човјечанства.

• Фран Бинички – Дјела свете Терезије од Исуса (Свезак први), Загреб, 1933. Архивирано 2021-03-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Фран Бинички – Дјела свете Терезије од Исуса (Свезак други), Загреб, 1933. Архивирано 2021-03-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Света Терезија Авилска на страницама Хрватског кармела Архивирано 2014-04-04 на Wаyбацк Мацхине-у Приступљено 22. травња 2012.
• Антонио Сагардоy: Замак душе, Ђаково, 2004.^{[мртав линк]}
• Алфонс Марија Лигуори: Разматрања и деветница у част св. Терезији Авилској, Загреб, 2006.^{[мртав линк]}
• Антонио Сагардоy: Разговор с Богом - пише вам Терезија Авилска, Загреб, 2011.^{[мртав линк]}
• Замак душе, коментари, Загреб, 2015. Архивирано 2016-03-13 на Wаyбацк Мацхине-у

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Тереса оф Áвилаа
	У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Саинт Тереса оф Áвила