Геополитика
Геополитика анализира односе политике, повијести и социјалне знаности с географијом. Термин је сковао шведски политички географ Рудолф Кјеллéн на крају 19. стољећа. Кјеллéна је инспирирао њемачки географ Фриедрицх Ратзел познат по издању својега дјела "Политисцхе Геограпхие" ("Политичка географија") из 1897. године. Термин је популаризирао амерички дипломат Роберт Страусз-Хупé, редовни члан Свеучилишта у Пеннсyлванији.
Дисциплина геополитике је задобила огромну пажњу радом Сир Халфорда Мацкиндера у Енглеској и његовом формулацијом теорије Хеартланда из 1904. године. Ова теорија је уплитала концепте сасвим супротне од идеје Алфреда Тхаyера Махана о значењу морнарица (сковао је термин поморска сила) у свјетском сукобу. Теорија Хеартланда, у другу руку, претпоставља могућност настанка огромног царства које не би требало користити обални или прекооцеански пријевоз ради опскрбе својега војног индустријског комплекса, те такво царство не би ни читав остатак свијета удружен против њега могао поразити.
Основне идеје Мацкиндерове теорије обухваћају, с обзиром на географију Земље, подијељеност у разлици о предоџби Старог (већина источне полутке) и Новог свијета (западна полутка и Оцеанија). Разлика је да су отоци, који су се традиционално могли обранити поморском силом — у повијести Велика Британија и Јапан — били изузети из претходног који је преименован у Свјетски оток. Ти отоци су придодани другом дијелу свијета преименованом у Периферија, заједно с Филипинима, Индонезијом, Шри Ланком и Мадагаскаром. Аустралија и Нови Зеланд већ су били дио Новога свијета.
Периферија није само била значајно мања од Свјетског отока, него је и неопходно захтијевала много поморског пријевоза како би функционирала на технолошкој разини Свјетског отока, који је садржавао довољно природних ресурса за развијену економију. Такођер су индустријска средишта Периферије неопходно била смјештена на широко раздвојеним локацијама. Свјетски оток је стога могао послати своју морнарицу да уништи сваку од њих једну за другом. Свјетски оток је могао смјестити властиту индустрију у регији дубље у унутрашњост него што је то могла Периферија. Стога би се Периферија требала дуље борити да доспије до индустрије Свјетског отока те би се суочавала с добро опремљеним индустријским бастионом. Овакву регију Мацкиндер је назвао Хеартланд (срчана регија) или средишње подручје. Она је обухваћала подручје Украјине, Западне Русије и Миттелеуропе.
Хеартланд је садржавао украјинске причуве жита те многе друге природне ресурсе. Мацкиндерова идеја геополитике може се резимирати у његовој изјави да "тко влада источном Еуропом заповиједа и Хеартландом. Тко влада Хеартландом заповиједа Свјетским отоком. Тко влада Свјетским отоком заповиједа свијетом."
Иако се теорија прво замислила прије Првог свјетског рата, развитак у том рату није је оповргнуо. Огромни сустави ровова нису били предочени као дио антагонизма, већ је њихов изглед, као и демонстрација којом би подморнице могле уништити конвоје, учинио геополитику чак више застрашујућом. Развој механизираног војног пријевоза који захтијева нафту пристаје точно у теорију, пошто се руске главне нафтне резерве налазе на западној обали Каспијског језера. Такођер се теорија замишљала прије индустријског развитка саме Русије. Стога је она била једнако "замишљени експеримент" као и Сцхлиеффенов план за освајањем Француске.
Неки утјецајни Нијемци прије и тијеком Трећег Реицха сматрали су теорију складном са својом жељом за надзирањем Миттелеуропе и заузимањем Украјине. Намјера за заузимањем потоње означена је слоганом Дранг нацх Остен, или "продор на исток".
Иако су фашисти заузели већину Украјине у Другом свјетском рату, на крају су ипак поражени. Друга точка коју је Мацкиндер пропустио била је да су Совјети могли стварно помакнути своје творнице изван Хеартланда. На тренутак се учинило да је теорија изумрла, испрва због конвенционалних зрачних снага које су потцјењене као неспособне да разоре индустрију смјештену тисућама километара од морске обале, те убрзо затим појавом нуклеарног оружја. Доласком Хладног рата Мацкиндерова теорија је повратила одређену вјеродостојност када се умјесто рата сматрао моћнијим утјецај над нацијама. То би била пројекција силе у другим терминима.
Совјетски Савез постигао је доминацију над Украјином и Миттелеуропом. Имао је индустријску, техничку и војну моћ. Неки антикомунисти на Западу који су чули за Мацкиндерову теорију добили су додатни страх. Оно што је драстично смањило вјеродостојност овог облика геополитике био је успон Јапана, земље без природних ресурса, а која је већ могла надмашити Совјетски Савез без ратовања с било којом војском.
Од тада се свјетска геополитика примјењује на друге теорије, а најзначајнија је идеја о сукобу цивилизација. У мирољубивом свијету, нити поморски путови нити површински пријевоз нису угрожени; стога су све земље довољно учинковито физички затворене од неке друге земље. У царству је политичких идеја и дјеловања да постоје разлике, па се термин пребацио у ову арену.
Након Првог свјетског рата Кјелленове мисли и термин су открили и проширили бројни знанственици: у Њемачкој Карл Хаусхофер, Ерицх Обст, Херманн Лаутенсацх и Отто Маулл; у Енглеској, Мацкиндер и Фаиргриеве; у Француској Видал де ла Блацхе и Валлауx. 1923. године Карл Хаусхофер основао је "Зеитсцхрифт фüр Геополитик" ("Часопис за геополитику"), који се развио као пропагандни орган нацистичке Њемачке.
Наравно да се геополитика не састоји само од једне теорије.
У апстрактном смислу геополитика традиционално означава везе и узрочне односе између политичких сила и географског простора; у конкретним терминима често се проматра као тијело мисли које тестира специфичне стратешке прописе темељене на релативној важности копнене и поморске силе у свјетској повијести. . . . Геополитичка традиција имала је нека досљедна занимања попут геополитичких корелантних сила у свјетској политици, идентификацији међународних језгрених подручја и односа између поморских и терестричких способности. —Оyвинд Остеруд, Употребе и злоупотребе геополитике, Јоурнал оф Пеаце Ресеарцх, бр. 2, 1988, стр. 191.