Кордун

Кордун је микрорегија у Средишњој Хрватској.

Кордун је првенствено етнокултурална регија с јасно одређеним границама : на југу ријеком Кораном, на западу Мрежницом, на сјеверу Купом, те на истоку Глином и тзв. "сухом" границом према БиХ. Рељефно, Кордун је пријелазна зона између динарског планинског подручја (Лика) и равничарског простора Средишње Хрватске. Терен је углавном брежуљкаст с мањим узвисинама (200-300 м) које се поступно повећавају према Петровој гори, највишем врху Кордуна смјештеном у његовом средишту. Читаво подручје гравитира Карловцу и представља дио шире Покупско-кордунске регије. Највеће градско насеље (по неким показатељима и једино) на Кордуну је Слуњ.

Назив Кордун настао је у раздобљу Војне крајине и уско је повезан са стратешким значењем краја. Долази од француске ријечи цордон милитаире која значи војни појас. У овом случају то се односи на низ повезаних стражарница и утврда према избаченом турском подручју западне Босне.

Поједностављено, подручје Кордуна је одређено околним ријекама Кораном, Мрежницом, Купом и Глином. Међутим, постоје разлике између рељефних и етнографских граница. Тако се простор Ласиње на сјеверу чешће сматра дијелом Покупља, а Топуског на истоку дијелом Бановине.
Границе Кордуна су једном повећане дипломатским путем : 1791. године Свиштовским миром је из састава Османлијског царства издвојена погранична зона око Цетинграда и Дрежник Града ( тзв. "суха међа"), која се од тада сматра дијелом Кордуна.

Данас се у оквиру Кордуна налази један град (Слуњ) и 5 опћина (Цетинград, Гвозд, Крњак, Раковица и Војнић). Понекад се у састав Кордуна уврштавају и опћине Ласиња, Топуско и подручје Скакавца. Све опћине, осим Гвозда и Топуског који су у Сисачко-мославачкој жупанији, припадају Карловачкој жупанији.

По националној структури ријеч је о изразито мјешовитом подручју (око 52 % Хрвата, око 40 % Срба те око 6 % Бошњака). I овдје се, као и у Лици, могу издвојити двије зоне: у јужном дијелу (Цетинград, Раковица и Слуњ) већинско становништво су Хрвати, а у сјеверном дијелу (Вргинмост (сада Гвозд), Крњак и Војнић) Срби.

Главни чланак: Кордун у Народноослободилачкој борби

У средњем вијеку подручје данашњег Кордуна имало је велику стратешку важност као пријелазни простор између приморског и панонског дијела Хрватске. Управо ту, на планини Гвозд (данашња Петрова гора) покушао је 1097. године Петар Свачић безуспјешно зауставити продор Мађара према мору. Касније у оквиру Угарско-хрватске државе ово подручје је подијељено између средњовјековних жупанија Дрежника, Горе и Горице. Као феудални господари наметнули су се кнезови Нелипићи, након њих Бабонићи, да би у 14. стољећу већина Кордуна прешла под власт кнезова Франкопана. То је раздобље густе насељености овог краја, када се развија читав низ утврда, насеља и самостана. Најзначајнији франкапански центри су били Дрежник и Слуњ. У сјеверном дијелу Кордуна налазила се Перна (данашње село код Топуског) која је већ 1225. добила градска права, затим самостан Злат (данашње село Славско Поље) и цистерцитска опатија Топуско.

О важности овог простора у предтурском раздољу свједочи и то да се 1527. године, након Мохачке битке, у Цетину код Слуња састао хрватски сабор и изабрао Фердинанда Хабсбурга за хрватског краља. Међутим, турска освајања су убрзо захватила и ово подручје. Након пада тврђаве Дрежник 1578. године, Кордун постаје ничија земља између Хабсбуршког и Турског царства, изложена сталним пустошењима. Иако Турци нису успјели заузети Слуњ, а 1579. је основана и нова тврђава Карловац, незаштићено становништво околних насеља се готово у потпуности исељава. Кордун је тада посве опустио, а до новог насељавања ће доћи тек у 18. стољећу након протјеривања Турака.

По ослобађању од Турака, ово подручје, као ни сусједна Лика и Бановина, није враћено под власт хрватског бана, већ је ушло у састав Војне крајине. Тада се врши и организирана колонизација становништва, при чему на подручје око Слуња долазе углавном Хрвати, а око Петрове горе Срби. Њихова примарна улога била је војна заштита новог сустава пограничних утврда према Турском царству. За разлику од средњег вијека, кад је овај простор био подијељен између више жупанија, сада се због стратешког положаја и менталитета нових становника-граничара издваја као посебна покрајина. Из тог раздобља потјече и данашњи назив Кордун (од ријечи цордон).

Кордун је остао у саставу Војне крајине (као слуњска и дјеломично огулинска пуковнија) све до њеног укидања 1881. године, када је прикључен Ријечко-модрушкој жупанији. Становништво које је имало војну улогу или се бавило дјелатностима повезанима с војском није могло преживјети искључиво од пољопривреде. Већ крајем 19. стољећа почиње исељавање, које се наставило тијеком читавог 20. стољећа.

Кордун је изразито рурално подручје са земљиштем релативно неповољним за обраду. То је посебно изражено у јужном дијелу (околица Слуња) гдје продиру дијелови динарског крша. У повијести је становништво било везано за војну службу у Војној крајини, тако да никада није зависило искључиво о пољопривреди. Након Другог свјетског рата, отварани су мањи индустријски погони у локалним центрима (Крњак, Слуњ, Војнић), али без већег учинка на развој краја. Данас се могућност развитка види у туризму, посебно на слуњском подручју због близине Плитвичких језера.

• Остаци средњовјековних градова и утврда (Цетин, Клокоч, Стари град Дрежник, Перна, Слуњ)
• Растоке
• Бараћеве шпиље
• Спомен - подручје Петрова гора (партизанска болница и споменик)

• Драгољуб Јеличић, најмлађи војник учесник у Првом свјетском рату.
• Милош Хрстић, југославенски ногометни репрезентативац и најбољи лијеви бек у повијести НК Ријеке