Beloglavi sup – ljubav i odanost u kanjonu Uvca

Na visokoj litici iznad reke, koja je usekla sebi korito u ovom kršu, pojavi se mladi orao. Prvo pažljivo osmotri dubinu ispod sebe, zelene meandre reke između sivog stenja, visoke litice na suprotnoj strani, zatim nebo na kome ne beše nijednog oblačka. „Idealan dan za letenje“, pomisli orlić pa zalepeta širokim krilima.

Ispod njega, na polici Šuplje stene, iz pećine se pojaviše mama i tata orlovi. Njihove glave pokrivene belim perjem ocrtavale su se na sivoj pozadini.

„Naša kći će leteti“, reče ponosna mama orlica.

Na litici iznad useka začu se lepet širokih krila i odmah potom mlada orlica se otisnu sa litice i zaplovi iznad kanjona.

„Kako je lepa!“, uskliknu tata orao.

„Nema ni pola godine kako se izlegla, a već leti“, reče mama orlica.

„Porasla je naša kći“, reče tata orao.

„Sad se ponosiš, a bilo ti krivo kad si shvatio da je žensko“, reče mama.

„Nije mi bilo krivo, ali – očekivao sam sina koji će se sa svojom orlicom nastaniti tu blizu nas“, reče tata.

„I kći se može nastaniti blizu nas“, reče mama. „Osim toga, ona će sneti jaje, sin to ne može. On može samo ležati na jajetu zajedno sa njom dok se mladunče ne izlegne.“

„Može i donositi hranu“, reče tata i raširi krila da pođe.

„Kuda ćeš?“, zaklikće orlica.

„Da donesem nešto hrane“, reče orao.

„Pazi da bude od ubijene, a ne od uginule životinje“, reče orlica. „Uginula životinja može biti i otrovana, a to…“

„Znam, nisam mali“, ljutnu se tata orao.

„Nemoj se ljutiti“, reče orlica. „Stalno strepim od otrovanih životinja. Nikad neću zaboraviti kako je moj tata uginuo kada je pojeo džigericu uginule lisice.“

„Pa šta ćemo, ljudi štite svoje životinje“, reče orao. „Bore se protiv grabljivica.“

„Ali, ne moraju otrovom“, uskliknu mama ljutito. „I kako baš da je najukusniji zalogaj uvek i najotrovniji!?“

„Misliš na džigericu?“, reče orao i poteče mu voda iz kljuna. Požele taj slasni zalogaj i polete da ga potraži.

Nije se vratio dva dana.

„Što nema tate“, zaklikće kći orlica, „treba već da se vrati.“

Orlica tužno obori glavu. „Bojim se ćeri“, reče.

„Idemo da ga nađemo!“, reče mlada orlica odlučno i već je letela iznad kanjona. Mama orlica pođe za njom, strepeći.

Letele su iznad obrađenih polja i seoskih vrtova sa krompirom i kupusom. Nadomak sela, između stoga sa senom, lisnika i niskog plota koji je delio dvorište na dva dela, ljudski i stočni, ugledaše nešto na zemlji. Bio je to leš šakala koji je očito došao u selo u potrazi za plenom. Sada je ležao tu mrtav, razderane utrobe, a preko njega, sa glavom duboko u njegovoj utrobi, ležao je tata orao. Kći orlica slete na stog sena, a mama slete pored orla i još malo kandžama razdrlji šakalovu utrobu. Džigerica je bila pojedena.

„Pojeo je džigericu“, uzviknu ona kliktajem koji je više ličio na jecaj.

Kći orlica slete do majke.

„Majko, hajdemo kući; ne možeš mu pomoći“, reče.

„Ne mogu, ćeri, ali, mogu ostati uz njega da ne bude sam. Idi ti.“

„Majko, pa ne možeš večito ostati uz njega. Hajde kući!“

„Ostaću još malo. Barem danas, a sutra…“

Orlici se zatresoše ramena, a iz grudi joj se ote tužan vapaj. „Idi ti, obavesti susede.“

Kći orlica odlete kući. Obavestila je druge supove koji su živeli pored njih u šupljoj steni.

Prošlo je dva dana, a majka orlica nije dolazila kući.

Trećeg dana podiže se jato svih beloglavih supova iz šuplje stene i polete put sela kuda ih je vodila mlada orlica. Kružili su iznad sela i dozivali ucveljenu orlicu:

„Orlice, hajde sa nama“, kliktali su joj.

„Ne mogu ga ostaviti samog“, odgovarala je ona.

Dolazili su svakog dana i dozivali je, ali ona je ostajala uz svoga uginulog orla. Kad su poslednji put poleteli put Šuplje stene orlici se učini da čuje glasić svoje kćeri ‘Mama, gladna sam.’

To je uznemiri. „Naša kći je još mala“, šapnu usnulom orlu.

Posle dva dana, u nedelju, kad se iz sela pojaviše ljudi sa kerovima i puškama, ona dolete do Šuplje stene. Nije izgledala utučena. Život se morao nastaviti dalje.

„Hajdemo u lov!“, zapovedi ona orlici.

„U lov?!“, iznenadi se kći.

„Videćeš, leti za mnom!“

Malo dalje od sela, gde su polja prelazila u šumu, ugledaše ljude sa puškama i psima. Iz grmlja istrča uplašeni zec. Jedan lovac ga nanišani i opali. Zec se zatetura i teturajući se sakri u grmlje. Lovci to ne opaziše već odoše dalje.

„Dođi sad“, reče mama orlica. Slete u grmlje i kandžama dohvati ranjenog zeca i prenese ga do hlada koji je činio usamljeni hrast i spusti ga na zemlju.

Mlada orlica slete pored nje. „Mama, žao mi ga“, reče.

„Nismo ga mi ubili“, reče majka, „Ljudi su. Ubili i ostavili, A mi čistimo za njima. Tako je priroda uredila.

„Ali, još je živ“, pobuni se mlada orlica.

„Nije više“, odreza majka, „pogledaj mu oko.“

Zaista, oko zeca nije bilo sjajno kao što treba, već mutno, kao ugašeno.

„Možeš slobodno jesti“, reče stara orlica i kljunom probi trbuh zeca.

„A džigerica?“, upita kći.

„I džigerica“, reče majka, „sve je čisto.“

Kandžama razdera utrobu zeca i kljunom otkide komadić džigerice. „Vidiš?“

Tako je mlada orlica naučila da lovi, a majka je ostala s njom još dugo, čak i kada je u pećinu dovela mladog beloglavog supa iz druge šuplje stene i snela jaje nakon četiri zime.