Oblik ušne resice

Ušna resica ili ušni režanj ili ušni lobus (lat. lobulus auriculae) čovjeka se astoji od gustog vezivnog i masnog vezivnog tkiva, kojima nedostaje čvrstina i elastičnost kao u ostatku ušne školjke (strukture vanjskog uha).

Prosječna visina (dužina) ušne resice je do 2 cm, a starenjem se blago izdužuje.^[1][2]

U nekim slučajevima donji režanj je spojen sa osnovicom lica. S obzirom da ne sadrži hrskavicu ima veliki krvne depoe, što može pomoći zagrijavanju ušiju i održavanju ravnoteže. Zoolog Desmond Morris u svojoj knjizi The Naked Ape ("Goli majmun"; 1967.), nagađao je da su se resice razvile kao dodatne erogene zone, kako bi se ostvarila produžena seksualnost, neophodna u evoluciji ljudskih monogamnih parova.^[3] Međutim, za ušne školjke se generalno ne smatra da imaju bilo kakvu veliku biološku funkciju, osim pomogne prikupljanja zvučnih talasa. Pošto ušne školjke sadržie mnoge završetke živaca, kod nekih ljudi one jesu erogene zone.^[4][5][5]

 

Kada je riječ o modelu nasljeđivanje ovih varijanti, udžbenička akademska literatura je suglasna samo u dva stava: on se ne može objasniti jednostavnim mendelovskim postulatima (jedan gen – dva alela) i da od toga, do danas, nije nađeno bolje rješenje za masovna populacijska istraživanja. Možda je molel oligogenskog nasljeđivanja najbliži objašnjenju mogućih fenotipova u potomstvu mogiućim kombinacija roditeljskih parova. Zato se u primjeni najčešće polazi od pretpostavke da je (glavni) alel za slobodan ušni lobus dominantan nad onim za prirastao (priljubljen).^[6][7][8] Sugerirano je da je diferencijaciju tipova ušne resice možda prikladnije klasificirati kao odsustvo nego priraslost, pa bi svi "prisutni" bili svrstani u fenotip "slobodna" ušušna resica.^{[9][10][11][12][13][14]}

Ušne resice su obično glatke, ali povremeno pokazuju i nabore. Izgužvae su ponekad povezane s genetičkim poremećajima kod djece, uključujući i Beckwith-Wiedemann sindrom. U nekim ranim studijama, za nabore ušnih školjk se mislilo da su povezani s povećanim rizikom od srčanog udara i koronarne bolesti srca. Međutim, novije studije su zaključile da se ušne školjke izgužvaju već krajem zrelih godina života, a stariji ljudi češće doživljavaju bolesti srca nego mlađi. To bi moglo objasniti vezu između pojave naboranih lobusa i pomenutih bolesti.i, života može objasniti nalaz povezivanje srčanog udara u ušnu školjku nabora.

• Medline Plus, servis američkog National Library of Medicine, National Institutes of Health: "Neke studije su otkrile da ljudi s naborima lobusa imaju veći rizik za srčani udar od drugih. Više nedavnih istraživanja ukazuju na to da su nabori ušnih resica češći kod starijih ljudi, i da ta dob, a ne prisustvo nabora, uračunava povećani rizik od srčanog udara." Zgužvane ušne resice se označavaju kao Frankov znak.

${\displaystyle q}$  = relativna učestalost recesivnog alela;
${\displaystyle p}$  = ${\displaystyle 1,00}$  – ${\displaystyle q}$ ;
${\displaystyle p}$  = relativna učestalost dominantnog alela;
${\displaystyle l}$  = Učestalost recesivnog fenotipa (prirasla ušna resica).

Populacija	${\displaystyle N}$	${\displaystyle q}$	Izvor
Afrikanci	?	0,60	Messeri (1976)[15]
Afroamerikanci	242	0,56	Glass et al. (1952)[16]
Ainu	?	0,49	Messeri (1967)[15]
Babinga	?	0,87	Messeri (1967)[15]
Bavarska	?	0,84	Messeri (1967)[15]
Bosna i Hercegovina	7,325	0,55	Hadžiselimović (1981)[17]
Brazil	?	0,34	Saldanha (1960)[18]
Kamerun	?	0,83	Messeri (1967)[15]
Hong Kong	70	0,80	Lai, Walsh (1966)[19]
Indija: Bengal	100	0,49	Dutta (1963)[20]
Indijanci (Kanada)	532	0,68	Chaison (1963)[21]
Japan	70	0,82	Lai, Walsh (1966)[19]
Kina	?	0,62	Messeri (1967)[15]
Laponija	?	0,71	Messeri (1967)[15]
Mikronezija	?	0,52	Messeri (1967)[15]
Nepal	169	0,66	Bhasin (1969)[22]
Nova Gvineja	399	0,80	Lai, Walsh (1966)[19]
Nikobar	813	0,81	Gabel (1958)[23]
Papua	?	0,54	Messeri (1967)[15]
Polinezija	?	0,39	Messeri (1967)[15]
Rusija	?	0,59	Messeri (1967)[15]
SAD: Baltimore	380	0,63	Glass et al. (1952)[16]
SAD: Brooklin	248	0,92	Wiener (1937)[24]
SAD: Buffalo	381	0,43	Dronamraju (1966) [25]
SAD: Pensilvanija	241	0,50	Glas et al. (1952)[16]
Sardinija	403	0,53	Messeri (1967)[15]
Somalija	?	0,42	Messeri (1967)[15]
Škotska	500	0,48	Chattopadhyay (1968)[26]
Švedska	247	0,59	Wiener (1937)[24]
Tibet	?	0,68	Tiwari, Bhasin (1969)[27]

^[17]

Lokalna populacija	${\displaystyle N}$	${\displaystyle l}$	${\displaystyle l}$ %	${\displaystyle q}$ ${\displaystyle l}$
Bijela	731	298	40,77	0,64
Gojevići	337	73	21,36	0,46
Hutovo	358	88	24,56	0,64
Memići	472	144	30,12	0,55
Miljevina	827	215	26,00	0,51
Modran	539	126	23.38	0,48
Odžak	458	99	21.62	0,46
Orahova	453	137	20,24	0,45
Prekaja	366	86	23.50	0,48
Rakitno	370	70	18,92	0,43
Stari Majdan	321	112	34,89	0,59
Strgačina	279	124	41,75	0,65
Šiprage	731	219	29,96	0,55
Velika Kladuša	613	234	38,17	0,62
Vozuća	446	153	34,30	0,59
Ukupno	7.325	2.178	29,73	0,55

• Uho
• Genetika čovjeka
• Mendelovska genetika egzofenotipa čovjeka