„О фајди и аманету, XVI -XVIII век (и понешто о кредиту на османском Балкану) [On Fajda and Amanet, 16–18th C. (Contribution to the History of Credit in the Ottoman Balkans)]“, Νομοφύλαξ. Зборник радова у част Срђана Шаркића, ур. Т. Илић и М. Божић, Београд, 2020, 423-446.

„О фајди и аманету, XVI -XVIII век (и понешто о кредиту на османском Балкану)“, Νομοφύλαξ. Зборник радова у част Срђана Шаркића, уредници Тамара Илић иФотић* Марко Божић, Београд: Правни факултет Универзитета Унион Александар Службени гласник, 2020, 423-446. О ФАЈДИ И АМАНЕТУ, XVI–XVIII ВЕК (И ПОНЕШТО О КРЕДИТУ НА ОСМАНСКОМ БАЛКАНУ) У раду је обрађено функционисање установе кредита на османском Балкану од XVI па до почетка XIX века. Указано је на законске основе давања позајмице с каматом, опште друштвене и економске ставове, легалност и висину камата, као и на институције и категорије појединаца који су се тиме бавили. Нарочита пажња посвећена је ставу православне цркве према камати и учешћу свештених лица, као и лаика у финансијским трансакцијама такве врсте. Османскотурски правно бирократски термини из званичних докумената брзо су продрли у српску лексику. Објашњени су мало или недовољно познати термини и изрази, од којих се до данас многи нису задржали у употреби. Кључне речи: фајда, камата, аманет, кредит, Балкан, Османско царство, XVI–XVIII век „И тије вишеписати агиари [црквене утвари] дати у монастир Лавру на аманет за две хиладе гроша сребрени аспри, без хваиде. И ми Хиландарци каде дамо у Лавру две хиладе гроша, паки да узмемо своје вишеписате агиаре у свои монастир Хиландар.“1 Вишевековни живот у Османском царству подразумевао је вољна и невољна прилагођавања, размену и прожимања различитих култура. Преузимања су била тим слободнија уколико су одређене установе и терминологија имале својa законска упоришта. Турцизми „аманет“ и „хвајда“ у попису хиландарских црквених утвари предатих манастиру Св. Лаври 19. октобра 1717. године употребљени су као технички термини „залог“ и „камата“, с јасним правно-економским садржајем који је несумњиво последица њихове употребе у различитим врстама османских докумената. Конкретна техничка терминологија произашла је из општих значења оба појма. Поменутим појмовима није дата одговарајућа пажња у српској лексикологији и због ∗ 1 Филозофски факултет, Универзитет у Београду, sasafotic@gmail.com. Хилендарската кондика от XVIII век, представена от Б. РАЙКОВ, София 1998, 33. 424 Александар Фотић тога је неопходно разјаснити историјски контекст и правно-економске услове који су олакшали њихово преузимање и повремену употребу. Два су могућа разлога за мањак одговарајуће пажње: изузетно мали број извора из времена пре средине XIX века и потоњи престанак њихове употребе у правном речнику нових законских аката Србије Милоша Обреновића и његових наследника.2 Разматрање појмова „фајда“ и „аманет“ послужиће као увод у недовољно истражену тему о функционисању установе кредита на османском Балкану. Указаћу на законске основе давања позајмица с каматом, опште друштвене и економске околности, висину камата, те институције и категорије појединаца у улози зајмодавца. Показаћу да догматски став православне цркве према камати није много утицао на изазове свакодневног живота и борбу за очување имовине. Свештена лица су и те како била упозната са свим облицима позајмица са интересом. „Фајда“ и „аманет“ Појам „фајда“, једнако познат и у другом облику „вајда“, ређе „хвајда“, јесте османски термин арапског порекла (fa’ide, fayda) са основним значењем „корист“, „добит“.3 У османским документима користио се као један од неколико синонима или еуфемизама за камату (ribh, murabaha, mu‘amele, mu‘amele-i şer‘iye, istirbah, devr-i şer‘iye).4 Са основним значењем израз „фајда“ ушао је у све значајне српске и остале речнике. Његова употреба у прецизном значењу камате забележена је тек у аналитичким или специфичним речницима.5 Притом, сви дати примери су из постосманског периода. У познате изворе на српскословенском језику из претходних векова нико није гледао. 2 3 4 5 Уп. Б. МИЈАТОВИЋ, Камате: хришћански и економски поглед, Зборник Матице српске за друштвене науке, 4, 2012, 497–498. Redhouse Yeni Türkçe-İngilizce Sözlük (New Redhouse Turkish-English Dictionary), Istanbul 19847. R. C. JENNINGS, Loans and Credit in Early 17th Century Ottoman Judicial Records: The Sharia Court of Anatolian Kayseri, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 16, 2/3, 1973, 187. У значењу камате, фајда/вајда забележена је у следећим речницима: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 3, Đavo-Isprekrajati, Zagreb 1887–1891; Г. ЕЛЕЗОВИЋ, Речник косовско-метохиског дијалекта, II, Београд 1935; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 2, БогољубВражогрнци, Београд 1962; P. SKOK, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I, Zagreb 1971. У том значењу фајде/вајде нема у: В. КАРАЏИЋ, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Беч 1852; Речник српскохрватскога књижевног језика, I, VI, Нови Сад 19902; М. ВУЈАКЛИЈА, Лексикон страних речи и израза, Београд 19914; A. ŠKALJIĆ, Turcizmi u srpskohrvatskom-hrvatskosrpskom jeziku, Sarajevo 19855; И. КЛАЈН, М. ШИПКА, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад 20083; Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 20, Ustarańevisokorođe, Zagreb 1971. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 425 Термин „аманет“ такође је османски термин арапског порекла (emanet), са основним значењем, „нешто што се оставља на сигурно чување“, „депозит“.6 Поред тих значења, као већ прихваћен турцизам на Балкану, добио је и важна изведена значења: „завет“ и „завештање“. У савременим речницима гдегде се наводи и значење „остава“, данас већини неразумљиво без додатних објашњења. Старог средњовековног израза у истом значењу „поклад“, вековима ван свакодневне употребе, нема међу објашњењима појма „аманет“.7 У османским документима термин emanet користио се и у врло прецизном значењу „залога“, као синоним изразу rehn/rehin.8 То значење појма аманет није наведено нити у једном поменутом српском или неком другом релевантном речнику са западног Балкана. Међутим, као што показује попис заложених црквених утвари из хиландарског тефтера, у том је значењу тај турцизам усвојен и пре 1717. године. И то не само код нас него и код Грка. У грчком документу манастира Дионисијата (Света Гора) недвосмислено стоји да је цео метох у Орфанију 1641. године дат у залог (amanati) извесном хаџи Мустафи за дуг од 1.500 грошева.9 Законски оквири Кредитирање, позајмљивање новца уз камату, у Османском царству било је легално. Главни извори шеријата недвосмислено осуђују давање новца под камату. Међутим, неминовност кредитирања, често неизбежног предуслова за привредни развој, натерала је муслиманску елиту да смисли начине како да се камата легализује. Градећи свој правни систем, османска држава се определила да следи ханефитску школу исламског права, која је суштински мање крута него друге. Ова школа дозвољава „[законито] заобилажење шеријата“ (hile-i şer‘iye), метода смишљеног да се на законити, шеријатски начин заобиђу неки тврди ставови о одређеним питањима како би се исламски закон приближио стварности коју је наметао свакодневан живот. Друге школе су ханефитима веома замерале примену тог метода јер он, као 6 7 8 9 Redhouse Yeni Türkçe-İngilizce Sözlük; H. AKTAY, Emanet (fıkıh), Türkiye Diyanet Vakfı İslâm Ansiklopedisi, 11, İstanbul 1995, 83–84. КАРАЏИЋ, Српски рјечник; Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 1; ЕЛЕЗОВИЋ, Речник, I; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1; ВУЈАКЛИЈА, Лексикон; ŠKALJIĆ, Turcizmi; Речник српскохрватскога књижевног језика, 1; SKOK, Etimologijski rječnik, 1; КЛАЈН, ШИПКА, Велики речник; Етимолошки речник српског језика, 1: А, Београд, 2003; М. МАЛОВИЋ-ЂУКИЋ, Поклад, Лексикон српског средњег века, прир. С. ЋИРКОВИЋ, Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 537–238. JENNINGS, Loans and Credit, 187, 201. Ph. KOTZAGEORGIS, Crisis and Survival of the Athonite Monasteries during the 17th and 18th Centuries. Preliminary Findings and Thoughts, предато у штампу; P. NIKOLOPOULOS, N. OIKONOMIDES, Iera Mone Dionysiou. Katalogos tou arheiou, Simmeikta, 1, 1966, 302, бр. 125. 426 Александар Фотић намерно спекулативно решење, води ка суштинском негирању самих препорука шеријата. Међутим, примена тог метода, као и толерантнији однос према слободном мишљењу кадије (у односу на шеријатске препоруке) и муфтије који даје правно тумачење, уз још неке особености, вероватно су највише допринели брзом ширењу ове школе на готово свим исламским географским просторима. У европским и анадолским деловима Османског царства постојала је искључиво ханефитска школа. Однос Османлија према камати изведен је управо на основу метода hile-i şer‘iye.10 У Османском царству давање позајмице с каматом могло се скривати иза неколико врста уговора о продаји. Тиме се обезбеђивало морално покриће. Један од начина је путем тзв. „фиктивне продаје“. На суду се склапао уговор да се одређена роба некоме продаје на пример за 6.600 акчи. Да нису издати и коментарисани слични османски документи који осветљавају процесе продаје из више углова, или да износ није толико индикативан, могли бисмо да помислимо да је реч о обичној продаји. Међутим, овде је готово извесно реч о узимању позајмице од 6.000 акчи с каматом од 10%. Навођење јемаца у сличним уговорима побија сваку сумњу у то да је реч о прикривању позајмице, јер су јемци потпуно непотребни у чину класичне купопродаје. Често се у таквим уговорима као фиктивна роба употребљава појам „одећа“ (came), који је практично постао синоним за позајмицу с каматом. Коришћени су и други еуфемизми: „чоја и сукно“, „папуче“, „свила“, па чак и „часни Курани“, итд.11 Друга врста фиктивне продаје јесте тзв. „продаја с правом опозива“ (bey‘ bi-lvefa, bey‘ bi-l-istiglal). На пример, кућа се прода према изричито наглашеном начину „продаје с правом опозива“ за 11.000 акчи на рок од пола године. Сâм износ јасно показује да је реч о узимању дуга с каматом од 20% годишње, а да је кућа наведена као залог. Трећи начин је путем класичног залога некретнина. Притом, залог може да буде и фиктиван и реалан. Рецимо, одређена особа заложи посед задужујући се за извесну суму, а онда у оквиру истог правног чина, узме тај посед под закуп за неку суму која се исплаћује једанпут годишње. Тај годишњи одсек није ништа друго него годишња камата.12 Примери таквих, у суштини хипотекарних, уговора биће наведени доцније у раду. 10 11 12 J. SCHACHT, Ḥiyal, Encyclopaedia of Islam, CD-ROM Edition, v. 1.0. Leiden, 1999; IDEM, Ribā, ibid.; N. ÇAĞATAY, Ribā and Interest Concept and Banking in the Ottoman Empire, Studia Islamica, 32, 1970, 53–68; H. INALCIK, Capital Formation in the Ottoman Empire, The Journal of Economic History, 29, 1, 1969, 97–140; Ş. PAMUK, A Monetary History of the Ottoman Empire, Cambridge 2000, 77–82. А. СУЧЕСКА, Вакуфски кредити у Сарајеву (у свјетлу сиџила сарајевског кадије из године 973, 974 и 975 – 1564/65/66), Годишњак Правног факултета у Сарајеву, II, 1954, 359–360 (Аутор се презива Сућеска. У питању је штампарска грешка); Архив манастира Хиландара, Turcica (даље: АМХТ), 2/126; А. ФОТИЋ, Хиландар и Јевреји (16–17. век), у припреми за штампу. СУЧЕСКА, Вакуфски кредити у Сарајеву, 363–366; H. GERBER, Economy and Society in an Ottoman City: Bursa, 1600–1700, Jerusalem 1988, 128–130. Правни проблеми проистекли из таквих уговора захтевају шира објашњења, међутим, она би непотребно оптеретила овај чланак. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 427 Висина камате Висину дозвољене камате одређивале су световне власти. Султанским заповестима она је заустављена на 15%. То је крајња граница одређена још у кануннами султана Бајазита II (1481–1512). Султани су се и доцније чврсто држали те одредбе претећи тешким казнама за свако прекорачење, укључујући и казну веслањем на галији. Сачувани су акти Сулејмана (1565), Мехмеда III (1601), Ахмеда I (1609), Ибрахима I (1641).13 Може се основано претпоставити да су исте мере важиле све до танзимата (период реформи од 1839. до 1876). Дужницима, и муслиманима и хришћанима, давана је пуна царска заштита у случајевима када је зајмодавац захтевао више новца на име камате. Када су се Хиландарци пожалили на Порти да им солунски Јеврејин Узијел неосновано тражи зеленашке камате од 30–40% на неке раније дугове, султан је 1601. године строго заповедио солунском кадији да провери наводе и врати суму која је узета преко камате од 15%, дозвољене ранијим султанским актима.14 Фетве угледних шејх ул-ислама, од Ебусууда па до краја XVII века, само су потврђивале султанске мере, уз додатак да је камата од 15% дозвољена не само од стране световне власти него да је она и у складу са шеријатом.15 Треба напоменути да се у сиџилима (sicil – кадијина књига протокола) често налазе забележени дугови с јасно назначеном каматом од 20%, иако би то морало бити забрањено на основу султанских фермана. Још је Роналд Џенингс (Ronald C. Јennings), проучавајући кадијске сиџиле Кајсерија (средишња Анадолија), закључио да бројни уговори овог типа могу да значе само то да је целокупна заједница, укључујући и локалне верске ауторитете, прихватала ову камату не сматрајући је морално спорном, нити противном кануну (световном закону) или шеријату.16 Такви случајеви нису били ограничени само на Анадолију. Бројни примери из сиџила битољских кадија потврђују Џенингсова размишљања. У једном таквом случају и сâм кадија је био зајмодавац.17 Занимљиво је да у сиџилима можемо наћи и примере 13 14 15 16 17 C. IMBER, Ebu’s-su‛ud. The Islamic Legal Tradition, Edinburgh 1997, 145–146; U. HEYD, Studies in Old Ottoman Criminal Law, ed. V. L. MÉNAGE, Oxford 1973, 122 (у једном од неколико рукописа наведено је 10%); АМХТ, 8/59; H. İNALCIK, Adâletnâmeler, Belgeler, 2/3–4, 1965, 130; ÇAĞATAY, Ribā and Interest Concept, 65; Турски документи за историјата на македонскиот народ, серија прва: 1640–1642, IV, помеѓу 25 јануари и 3 февруари 1640 до по март 1642, превод и редакција на В. БОШКОВ, Скопје 1972, бр. 88. АМХТ, 8/59. IMBER, Ebu’s-su‛ud, 145–146; ÇAGATAY, Ribā and Interest Concept, 61–64. JENNINGS, Loans and Credit, 184, 214. Турски документи за историјата на македонскиот народ, серија прва: 1607–1699, II, помеѓу 9 и 17 јануари – 25 ноември 1635, под редакција на В. БОШКОВ, Скопје, 1966, бр. 16, 41, 87; Турски документи за историјата на македонскиот народ, IV, бр. 138. Б. ХРАБАК, Лихварство у западној Македонији у XVII веку, Историјски часопис, XXIX–XXX, 1982–1983, 203. 428 Александар Фотић позајмица с много вишом каматом, нарочито за краће рокове.18 Изгледа да кадија није видео правни проблем у томе да региструје неко задужење са очигледно незаконитом каматом и да странкама изда хуџет19 са све својом овером и печатом. Као да му је функција јавног бележника ту била важнија од легалности самог чина који се оверава. Ипак, треба имати у виду да је и инфлација могла имати удела у таквом понашању. Ко позајмљује новац уз камату? У Османском царству банкарство се није развијало на исти начин и истом брзином као на европском западу. Институција банке није постојала све до средине XIX века. Крупне послове везане за кредитирање и мењање новца водили су сарафи (sarraf – мењач новца) и богати трговци међународног значаја без обзира на верску припадност (tacir, bazırgan, matrabaz). Пословима сарафа највећим делом бавили су се Јевреји, потом Јермени и Грци, посебно Фанариоти, док су у међународној трговини учествовали и муслимани и немуслимани, без разлике.20 Како сведоче сиџили у којима су регистровани зајмови с каматом, али и многи други извори, кредитирање је било широко развијено на свим нивоима, тако да су се узимањем камате бавили сви појединци и институције који су имали спремну готовину.21 У историографији је дуго времена превладавало мишљење да су Јевреји и Грци, или Јермени, били готово једини зајмодавци. Објављивањем и проучавањем оригиналне грађе дошло се до далеко уравнотеженијих ставова. Припадност одређеној верској деноминацији нимало није била битна. Проучавајући сиџиле Кајсерија 18 19 20 21 ХРАБАК, Лихварство у западној Македонији, 203. Хуџет (hüccet) је кадијски документ који се издаје странци, а чији је садржај уписан и у кадијски сиџил. То може бити пресуда, потврда или судска овера неке изјаве или чина, регистрација било каквог уговора. INALCIK, Capital Formation in the Ottoman Empire, 97–131; G. GILBAR, The Qadi, the Big Merchant and Forbidden Interest (ribā), British Journal of Middle Eastern Studies, 39, 1, 2012, 115–136. H. GERBER, Jews in the Trade Network of the Ottoman Empire, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 181–202. У већ култном чланку Т. Стојановића део послова који се односи на давање зајмова уз камату помиње се само узгред (T. STOIANOVICH, The Conquering Balkan Orthodox Merchant, The Journal of Economic History, 20, 2, 1960, 302–304). Први озбиљнији рад посвећен кредитирању на османском Балкану, написала је Бистра Цветкова (B. A. CVETKOVA, Le crédit dans les Balkans, XVIe–XVIIe siècles, Contributions à l’histoire économique et sociale de l’Empire ottoman, éds. J-L. BACQUÉ-GRAMMONT, P. DUMONT, Paris 1983, 299–308). Исте године појавио се и Храбаков рад (ХРАБАК, Лихварство у западној Македонији, 193–205). О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 429 из XVII века, Џенингс је израчунао да су муслимани били зајмодавци у 82% свих случајева, а Грци и Јермени у свега 18%. Такав однос у процентима готово да се подудара са процентуалним односом укупног муслиманског становништва према становништву других вероисповести у истом граду.22 А то не значи ништа друго него да су се сви подједнако бавили кредитирањем. Наравно да је у европском делу Османског царства однос био другачији, што је и логично, узимајући у обзир доминантно хришћанско становништво и најбројније урбане јеврејске заједнице. Од муслиманских институција кључну улогу у кредитирању имали су вакуфи. У Османском царству развила се посебна врста вакуфа, тзв. новчани вакуфи – вакуфи без друге имовине осим завештаног капитала у готовом новцу. Непрофитни делови вакуфа (џамије, медресе и сл.) издржавали су се давањем зајмова с каматом. Код других врста вакуфа готовина је била само једна од многих ставки међу набројаном завештаном имовином, непокретном или покретном. Сума коју је већина вакуфа могла да инвестира на западном Балкану најчешће није прелазила десетак хиљада акчи.23 Ипак, било је и оних који су располагали огромним свотама. Вреди навести да је највећи капитал у Босни имао Гази Хусрев-бегов вакуф у Сарајеву – преко 15.000 златника, и то само према првој вакуфнами из 1531, не рачунајући још две из 1537. године. Скопски вакуф Качаникли Мехмед-паше имао је на располагању 10.000 дуката, тј. 1.200.000 акчи готовине, не рачунајући годишње приходе од профитабилних делова вакуфа. Вакиф (оснивач вакуфа) одредио је 1608. године да на позајмљену суму не сме да се узима изнад 10% камате, да се обавезно тражи залог или упишу јемци, да се зајам региструје и да се новац никако не даје кадијама и припадницима војног сталежа него искључиво трговцима.24 Занимљиво је да су и Јевреји користили могућности које је пружао османски правни оквир, па су неретко оснивали тзв. „породичне вакуфе“ (vakf-i evladiye, vakf-i ehli, vakf-i adi). Суштина таквих шеријатом дозвољених вакуфа састојала се у томе да се одређене некретнине и готовина завештају у корист чланова породице, с тим да се приход од издавања некретнина и готовина дају у зајам под одређеном каматом. Тиме би се омогућило редовно издржавање корисника.25 22 23 24 25 JENNINGS, Loans and Credit, 182–183. S. FAROQHI, Crisis and Change, 1590–1699, An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 2, 1600–1914, eds. H. İNALCIK, D. QUATAERT, Cambridge 19993, 491–492; J. E. MANDAVILLE, Usurious Piety: The Cash Waqf Controversy in the Ottoman Empire, International Journal of Middle East Studies, 10, 3, 1979, 289–308; M. ÇIZAKÇA, Cash Waqfs of Bursa, 1555–1823, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 38, 3, 1995, 313–354; СУЧЕСКА, Вакуфски кредити у Сарајеву; A. HUSIĆ, Novčani vakufi u Bosni u drugoj polovini 16. stoljeća, Anali Gazi Husrevbegove biblioteke, XXXII, 2011, 35–59 (с прегледом новије литературе). Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek), Sarajevo 1985, 52; Х. КАЛЕШИ, М. МЕХМЕДОВСКИ, Три вакуфнами на Качаникли Мехмед-паша, Скопје 1958, 25, 33, 47. H. GERBER, Jews and the Vakıf, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 159–180. 430 Александар Фотић Старатељи, тутори малолетне деце којима су умрли родитељи, имали су задатак да воде бригу о њиховој имовини. Имали су обавезу да готовину и приходе од некретнина позајмљују уз прописану камату како би се обезбедило редовно издржавање сирочића. О томе се бринула држава преко кадије који је одређивао старатеље, и муслиманске и немуслиманске зависно од вероисповести детета, и потом контролисао њихов рад до пунолетства.26 Сваки еснаф, муслимански, мешовити или хришћански, имао је свој „сандук“ (sandık, sanduk), заједничку касу из које су се плаћали општи трошкови али и помагали појединци или њихови чланови породица који би запали у неку тренутну тешку и безизлазну ситуацију. Када је новца било довољно, неретко се и он давао под камату.27 Што се појединаца тиче, трговцима је, пре свега због значаја, посвећено више пажње у литератури. Поред њих, зајмове с каматама давала су и друга лица код којих се затекла готовина веома различитих износа: паше, бегови, државни и остали службеници, локални поседници, спахије, па и обичне занатлије, али и припадници улеме, и то у знатном броју, и виши и нижи, па чак и жене с имовином.28 Одавно је већ познато у историографији да се муслиманка појављивала у јавности и ван уобичајених очекиваних места (џамија, хамам, места за прање веша, сахране), иако не тако често. Појављивала се и на кадијском суду где су, између осталог, регистроване и њене привредне активности: купопродаја некретнина и кредитне трансакције свих врста.29 Улога Јевреја у кредитним трансакцијама у Османском царству понајбоље је обрађена у историографији.30 Јеврејима је вера забрањивала да узимају камату на позајмице другим Јеврејима. Иако је то избегавано, у ситуацијама када није било другог капитала и они су то чинили између себе. Проналазили су начина да избегну осуду заједнице оправдавајући се разним спекулативним методама.31 26 27 28 29 30 31 СУЧЕСКА, Вакуфски кредити у Сарајеву, 353–354; С. ИВАНОВА, Християнска и мюсюлманска благотворителност по българските земи, XVI–XVIII в. (документи, участници и институции), Дарителство и взаимопомощ в българското общество (XVI – началото на XX в.), София 2003, 37. Овакви случајеви, а било их је у великом броју, нису наилазили на моралну осуду. G. BAER, The Аdministrative, Economic and Social Functions of Turkish Guilds, International Journal of Middle East Studies, I, 1, 1970, 44–45. CVETKOVA, Le crédit dans les Balkans; INALCIK, Capital Formation in the Ottoman Empire; GILBAR, The Qadi, the Big Merchant and Forbidden Interest; JENNINGS, Loans and Credit, 177–180, 195–202. R. C. JENNINGS, Women in Early 17th Century Ottoman Judicial Records: The Sharia Court of Anatolian Kayseri, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 18, 1, 1975, 102–105; JENNINGS, Loans and Credit, 195–196. H. GERBER, Jews and Money Lending, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 143–158. Уп. такође и друге чланке истог аутора (наведене у литератури). Ibid., 143–145; Еврейски извори за обществено-икономическото развитие на балканските земи през XVI век, 1, подбрали, превели и коментирали А. ХАНАНЕЛ, Е. ЕШКЕНАЗИ, София 1958, 369–370. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 431 Иако све хришћанске цркве строго осуђују како зеленашење тако и разумну камату, са освитом новог доба у западној Европи почиње да се мења став према камати. Одлуке донесене на Петом латеранском концилу (1512–1517) отвориле су пут узимању ниских камата под одређеним условима. Црквене забране све су мање могле ограничавати брзи развој капитализма. Световне власти, банкари, трговци, и инвеститори различитог профила, налазили су начине да омогуће развој привреде узимајући кредите с различитом, па и високом каматом. Подразумева се да је зеленашење само по себи увек било осуђивано и забрањивано.32 У сваком случају, однос католика и протестаната према камати суштински није битан за разумевање економије османске државе. Међутим, ставови православних цркава према камати и те како нас интересују, а још и више свакодневна пракса световних православних поданика Османског царства.33 Камата у православном свету Какав је био став православне цркве према узимању камате? Општи званични став према узимању добити на основу позајмице, како цркве тако и јавности, био је изразито одбојан. Треба напоменути да је термин лихварство у средњем веку имао шире значење. Лихва је била синоним за камату. Односила се како на ону законом забрањену, тако и на ону законом дозвољену лихву. Сужавање појма лихварство на незаконито зеленашење почело је од XVIII века. Узимање било какве лихве сматрало се морално неприхватљивим. Међутим, из јасних економских разлога (као и у шеријату), узимање камате световним лицима дозвољено је уз законска ограничења. У Византији је иначе узимање камате било дозвољено световним лицима, на основу Јустинијановог законодавства, али у прописаним процентима, највише до 12%.34 Црквена правила недвосмислено су забрањивала клирицима такав чин, почев од Првог васељенског сабора у Никеји 325. године. И у српским земљама средњег века важиле су исте норме. Такав начин стицања користи у Номоканону (зборник црквених и световних правила) назива се „скарадним прибитком“. У свим ставовима закључак је увек следио основну мисао: „свештено лице које узима лихву – или да престане или да се извргне“. Потом: 32 33 34 S. HOMER, R.E. SYLLA, A History of Interest Rates, Hoboken 20054, 102–145. О хришћанима као кредиторима, њиховој банкарској улози, поготово оној која није била стриктно везана за кредитирање трговине, него искључиво за позајмљивање новца уз камату, нема конкретне студије за раније периоде. Тек у новије време појавио се значајан чланак који се ипак односи на XIX век: H. YOUNIS, Veletrgovac kao kreditor, Prilozi, 42, 2013, 69–101. D. GOFAS, The Byzantine Law of Interest, The Economic History of Byzantium. From the Seventh through the Fifteenth Century, eds. A. E. LAIOU et al., Washington 2000, 1095–1104, с наведеном ранијом литературом. 432 Александар Фотић „Не доликује свештеним лицима да за себе смишљају нити примају срамни добитак; ни велику или малу лихву да узимају од онога ко је узео на зајам“. У Синтагми Матије Властара лихварству је посвећено чак читаво поглавље.35 Доцнија тешка времена, губљење заштите хришћанске елите, нарочито хришћанске власти и њеног покровитељског односа, несумњиво су довели до одређених промена у свакодневној пракси. Средњовековни законски ставови о лихварству нису се мењали, о чему сведоче бројни преписи Законоправила (Номоканона) из познијих столећа, које је црквена хијерархија несумњиво користила све до XIX века. Томе треба додати и бројне примерке штампаног Номоканона, што се под именом Крмчија све чешће срећу на Балкану од средине XVII века. Па ипак, историјски извори првог реда несумњиво показују да су се припадници клира понашали попут мирјана – поштовали су и примењивали законе које је доносила османска држава. Богата грађа сачувана у архивима атонских манастира сведочи о безбројним задуживањима али и давању зајмова уз камату. Сви атонски манастири понашали су се на истоветан начин. Процват кредитних трансакција свих врста уследио је у XVII а нарочито у XVIII веку, на шта је вероватно утицала све већа потреба за готовим новцем.36 Манастири су примали завештања и у готовом новцу, а у пратећим документима одређивано је на који начин треба да се искористи камата, тј. „фаида“ како се тада чешће говорило. Господар Павле из „цесарске вароши“ Сомбора, приступио је хиландарском братству да ту оконча живот закључивши са манастирском управом један изузетно занимљив уговор (омологију) 1762. године. Међу многим богоугодним одредбама, за нашу тему је важна одредница да је један део завештане готовине (1.000 грошева) наменио да се даје под „фаиду“ од 70 грошева годишње (7%), што би њему служило за издржавање док је у животу, а по смрти би се делило сиромасима. Посебан део завештане своте, од 500 грошева, манастир је требало да даје под годишњу „фаиду“ од 40 грошева (8%), с тим да се та сума даје у виду помоћи сиромашној хиландарској сабраћи.37 На Светој Гори, између самих монаха и манастира, уобичајена камата у XVIII веку износила је између 6% и 8%, судећи на основу неколико стотина уговора познатих из архива манастира Зографа. Било је, ређе, и уговора са интересoм од 10%.38 35 36 37 38 С. ЋИРКОВИЋ, Камата, Лексикон српског средњег века, прир. С. ЋИРКОВИЋ, Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 273–274; Б. МАРКОВИЋ, Зајам и залога у Јустинијановом закону као делу кодекса цара Стефана Душана, Историјски часопис, LII, 2005, 83–108; Законоправило Светога Саве, 1, приредили и превели М. М. ПЕТРОВИЋ, Љ. ШТАВЉАНИН-ЂОРЂЕВИЋ, Београд 2005, 136, 183, 245, 510, 547, 573; Матија Властар. Синтагма, са српскословенског језика превела Т. СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ, Београд 2013, 362–365. KOTZAGEORGIS, Crisis and Survival. Хилeндарската кондика, 46–47. Н. ДАНОВА, К. МИРЧЕВА, О. ТОДОРОВА, С. ИВАНОВА, Четири зографски кондики от XVIII – началото на XIX век, Зографски съборник. Зографският архив и библиотека. Изследвания и перспективи, съставители Д. ПЕЕВ, М. ДИМИТРОВА, Е. ДИКОВА, Г. БАНЕВ, Л. НЕНОВА, О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 433 Хиландарски тефтер из XVIII века помаже нам, такође, да разумемо и употребу појма аманет у значењу залога. Поред већ поменутог примера с почетка текста, вреди навести и друге примере. Средином 1724. године, Хиландарци су позајмили новац од манастира Ивирона: „И дасмо Иверцем на аманет за 1.100 грошева јеванђеље грчаскога цара Андроника златом исписато и оковато сребром, и два руска, с обе стране оковата сребром и позлаћена, и потир са две ручице велик ...“ и још неку манастирску сребрнину и вредности. На наредном листу је попис дугова из исте године, међу којима се налазе и следеће ставке: „Иверцем – 200 гроша, имају аманет арсаницу малу... јеро Аћиму, чолаку, 310 гроша, аманет има келију“. Упоредо је коришћен и српски термин „залог“, и то опет 1724: „Паки узесмо ми Хиландарци своје адијаре који јесу били дати у монастир Лавру за 2.000 гроша, и дасмо им за њих 7 келија у залог ...“.39 Кредитирање није било карактеристично само за светогорске манастире. Тефтери Нишке митрополије вођени између 1727. и 1737. године, несумњиво сведоче о томе да су и српске црквене власти узимале новац у зајам, управо у истим оквирима и користећи исте османске термине. Тефтери су заиста редак и драгоцен извор. Враћајући део једног дуга, под 4. јануаром 1728. године, неко је записао: „И тако смо учинили аспре они он бире фаида за 7 ћеса аспри“.40 Употребљен је османски израз у значењу „на десет једанаест фајда“, тј. 10%. Ту је и други пример из маја месеца исте године: „дадосмо темесућ хаџи Дефтову сину кир Јанакију 1 за 368 грошева они он бир бучуге“, што ће рећи на десет једанаест и по, тј. 15%. Следи и појашњење: „главне аспре [главница] 320 гроши, фаида му чини 48 гроша“.41 Трећи пример говори о узимању зајма 1737. године: „месеца марта ва први узе у шиор Елиасафа Јевреина безрћан башије Мехметпашинога аспри числом гроша 5.000, то јест кеса десет. И тако учинисмо за пет година дана да не имадосмо темесућ промењивати, но да му давамо на сваку годину по две кесе ваиду, зашто су аспри они он ићи и тако да му изиђе на пет година фаида кеса десет“.42 У овом случају новац је узет под вишом каматом, од 20%. Део реченице који гласи „аспри они он ићи“ преводи се као „аспре на десет дванаест“. И од Јеврејина Исака узели су јуна 1734. године 980 грошева „они онићие“.43 Израз тог типа написан је за 39 40 41 42 43 Зографския манастир (Света Гора) – София 2019, 387–389; V. I. ANASTASIADES, Arheio tes I. M. Chilandariou. Epitomes metavyzantinon eggraphon (= Athonika Simmeikta 9), Athina 2002, 81. Хилендарската кондика, 33, 34. „Јеро“ је уобичајена колоквијална скраћеница за γέροντα, у значењу „старац“, а „чолак“ (çolak) је особа без једне руке. Ј. ХАЏИ-ВАСИЉЕВИЋ, Тевтери Нишке митрополије (од 1727–1737 год.), Зборник за историју Јужне Србије и суседних области, I, Скопље 1936, 40–41. Кеса је износила 500 грошева. Ibid., 41. Дефто је несумњиво Јефто, види фн 81. „Темесућ“ (temessük) јесте врста документа, „потврда“, „признаница“. Ibid., 69. Ibid., 56. 434 Александар Фотић један дуг из 1736. и на српском језику: „а ваида на десет један и пол“.44 Упада у очи да су коришћени изрази карактеристични за османскотурски језик и османске документе који се односе на кредитне трансакције. У султанској заповести издатој у корист Хиландара 1601. године, којом се забрањује да им се узима камата виша од 15% (onun on bir buçuk hesabı üzere), висина камате написана је на исти начин као у тефтеру Нишке митрополије.45 Стил писања у овом тефтеру, иако га је исписивало више руку, несумњиво је био под изразитим утицајем османске администрације. У недостатку готовине, у приликама када исплата није мога да се одложи, поготово за исплаћивање дажбина, нишки митрополит је био приморан да се задужује и под знатно вишим, незаконитим каматама. У два наврата, марта и августа 1731. године, Јеврејину Исаку Костуранину дати су темесући, први пут на 440, а потом на 300 грошева „по пару на грош за месец“. Како се у грош рачунало 40 пара, јасно је да је камата на годишњем нивоу износила 30%.46 С тим Јеврејином и његовим сином Мусом, митрополија је годинама одржавала пословне односе. То је готово извесно иста особа која је на другом месту наведена као Исак Јенишехирлија (турски назив за Ларису), сараф-баша румелијског беглер-бега Ахмеда.47 У тефтеру има још неколико записа са задуживањем уз тако високу камату. Једанпут чак и необјашњиво високу: од извесног Аркачи Сулејмана митрополит је узео 300 грошева, с тим да му за месец дана врати 325, а то чини ни мање ни више него читавих 100% годишњег интереса!48 Изгледа да је митрополит био изложен неким неочекиваним притисцима или хитним и неизбежним роковима за исплату великих сума. Није се нишки митрополит понашао другачије од осталих архијереја. Из зографских тефтера с краја XVIII и почетка XIX века, сазнајемо да је неименовани бивши београдски митрополит (може бити једино Јеремија), дао зајам од 500 грошева светогорском манастиру Зографу с каматом од 8%, а то су чинили и бивши васељенски патријарси Григорије V и Неофит VII, тада у прогонству на Светој Гори.49 Проучавајући историју јеврејске заједнице у Истанбулу и њихове послове, Хајим Гербер је дошао до закључка да је Цариградска патријаршија, од свих установа, или богатих појединаца, у неким гранама свог финансијског пословања била 44 45 46 47 48 49 Ibid., 68. АМХТ, 8/59. ХАЏИ-ВАСИЉЕВИЋ, Тевтери Нишке митрополије, 50. Ibid., 54–55, 56 и даље. Запис о „понављању“ цркве Св. Прокопија у Прокупљу из 1734. године, објављен је посебно, ван тефтера (Љ. СТОЈАНОВИЋ, Стари српски записи и натписи, II, Београд – Ср. Карловци 1903, бр. 2625). ХАЏИ-ВАСИЉЕВИЋ, Тевтери Нишке митрополије, 66. ДАНОВА, МИРЧЕВА, ТОДОРОВА, ИВАНОВА, Четири зографски кондики от XVIII – началото на XIX век, 387, 389. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 435 најближа установи западноевропске банке. Бројни извори из XVII и XVIII века сведоче о веома развијеним финансијским пословима Васељенске патријаршије, било да је реч о лихварству, или о новчаним трансферима, како унутар Османског царства тако и међународним.50 И у Сарајеву је била слична ситуација. Проучавајући грађу српске црквене општине, Владислав Скарић је закључио да „хришћани нијесу много марили што вјера брани давање новца на камате. Такав посао је сарајевска општина тјерала у велико. Новац су узајимали патријарси, митрополити, манастири, свештеници и грађани“.51 Владике су узимале кредите како од муслимана, тако и од Јевреја. Према Скарићевим сазнањима, каматна стопа се у Сарајеву током XVII и XVIII века кретала између 8% и 18%, у зависности од економских прилика.52 Завештавање некретнина, али и готовог новца такође није било ретко код православних хришћана у Сарајеву, уосталом као ни код муслимана, код којих се то чинило у оквиру институције вакуфа. Сачувана завештања, за живота или тестаментом (опоруком) највећим делом су укључивала цркву, а брига око извршења падала је на црквену општину. Када је уведен обичај уписивања „вечних“ сарандара 1682. године, сарајевска црквена општина одлучила је да тај новац даје на „фајду“ од 10%, с тим да се од интереса плаћају свештеници за појање четрдесетница. Извесни јеромонах Мојсеј Бајовић оставио је 1768. године сарајевској црквеној општини 60 грошева поставивши услов да се од камате (8%) исплаћује харач двојици сиромаха, купује зејтин за једно неугасиво кандило, а остатак дели сиротињи.53 Старање црквене општине сликовито се очитује у изводу из једног тестамента који је уписан у тефтер 1721. године („ферфара 20. дан“): „Да се зна како исписујемо из тестамента покојне хаџи Ангелије хаџи Маркове кћери что је опручила у црков сарајевску. Прво икона 5 и синију од бакра и казан и ђугума два и леген и маштрафу сребрну и кућу где је стојала оставила цркви и да се продаде кућа и дамо аспре на фајду десет по сто и од фајде опоручује да саљевамо по свешту велику од 10 ока воска о светоме Луки и панахију вечер и утре да и отпоје литургију преосвештени митрополит на светога Луку и за труд митрополиту и јепитропом и поповом и клисарам ... ракије кох ока 5 и што би претекло од фајде да је цркви, и да дајемо сиротам о укопу и у харач. И продадосмо кућу по девет 50 51 52 53 H. GERBER, The Jews in Seventeenth and Eighteenth Century Istanbul, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 123–124. В. СКАРИЋ, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, В. СКАРИЋ, Изабрана дјела, књига II: Прилози за историју Сарајева, избор и редакција др М. ЕКМЕЧИЋ, Сарајево 1985, 127. Ibid. Ibid., 18, 44, 152. 436 Александар Фотић десет хиљада. И да се зна како харчимо од кућне фајде на свако лето како се пише на овом листу.“54 У име општине, бригу о свакодневним приходима и трошковима водили су клисари („синови црковни“), њих тројица који су се бирали сваке године.55 Истраживања С. Иванове, заснована на грађи из бугарских градова, показују да су црквене општине широм Балкана бринуле о истим народним пословима на сличан начин, укључујући и давање новца под камату.56 У оквиру бриге о сирочићима, како је наведено, држава је имала улогу да им до њиховог пунолетства одреди старатеље, и то је важило за припаднике свих вероисповести. Православни хришћани, када би били изабрани за туторе у складу са османским законским одредбама, имали су обавезу да брину о иметку малолетника, што је подразумевало и давање новца из свих прихода под камату.57 Ако су се Јевреји успешно прилагодили и искористили османски правни систем оснивајући „породичне вакуфе“ (vakıf-i evladiye), требало би очекивати да су то чинили и хришћани. Тиме би се обезбедила имовина, укључујући и готовину, а истовремено би се омогућио сталан приход потомству од ренте и камата. Нису ми познати документи који би могли потврдити ове претпоставке. Одговор би могао да се потражи у до сада некоришћеним сиџилима разних балканских градова.58 Еснафска управа сарајевских кујунџија, попут свих других еснафа, имала је свој сандук, који се називао и „кутијом“. Занимљиво је да се турцизам „сандук“ сачувао код Срба у Хабзбуршкој монархији до дубоко у XVIII век. У уставу табачког (кожарског) цеха у Сентандреји, написаном 1769. године, задржали су се многи термини из османске традиције, а међу њима и сандук, с тим што се ту разликовао „опшчински“ и „калфенски“ сандук.59 Из еснафског сандука помагала се сиротиња, сиромашне занатлије и њихова породица у посебним случајевима. Уз то, сарајевске кујунџије одлучиле су да се одваја одређена сума за помоћ приликом исплате редовних и ванредних дажбина османским властима, за помоћ цркви, како за потрошни материјал (восак, зејтин) тако и за разне глобе и друге трошкове. Када је било довољно готовог новца, еснафска управа га је давала под интерес који је током друге половине XVIII века најчешће износио 12%. Међутим, било је случајева када се узимала и виша камата. Када је владика Василије Бркић тражио зајам 1761. године, 54 55 56 57 58 59 Ibid., 152. Ibid., 101–104. ИВАНОВА, Християнска и мюсюлманска благотворителност по българските земи, 81. Ibid., 37. Захваљујем Ненаду Филиповићу на овој сугестији, као и на упућивању на мени непознату литературу. Г. ВИТКОВИЋ, Споменици из будимског и пештанског архива [збирка 4.], Гласник Српског ученог друштва 2-ги одељак, VI, 1875, 473–486. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 437 новац му није позајмљен директно из еснафске касе. Кујунџије и друге Сарајлије узеле су на зајам укупно 4.740 еснафских акчи на своја имена, па су их потом предали владици.60 То је вероватно учињено да еснаф не би банкротирао у случају да владика не врати новац. Фајда није уписана, али је очигледно унапред обрачуната и укључена у суму према проценту од 20%. О томе говоре све наведене суме: 180, 240 (двојица), 480 (шесторо њих) и 1.200 аспри.61 Слично се понашала и управа абаџијског еснафа у Пловдиву, у чија се два тефтера вођена од 1685. до 1771. и од 1772. до 1818. године редовно бележило давање новца уз лихву различите висине. Најчешће је износила 15%. Када циљ није била зарада него помоћ, из било ког разлога, напомињано је да се позајмица давала без лихве „у знак пријатељства“, или пак са знатно нижом лихвом.62 Најмање се зна о томе колико су хришћанке учествовале у привредном животу османске државе.63 Позајмљивањем новца с каматом бавиле су се супруге и кћерке богатих фанариотских достојанственика. Њих неколико је у залог за дуг примило поседе светогорских манастира Есфигмена и Св. Павла.64 У архиву манастира Студенице сачувана је једна печатом оверена потврда којом се монаси 10. јула 1800. године задужују за 800 грошева код „госпође Магдалене, синовеце Јоанићија, митрополита рашкога и през(рен)скога“. Магдалена је зајам изгледа дала без камате или залога, помажући манастиру. Зајам је требало вратити у разумном року: „и ваде учинисмо од данас за годину да се наплатимо без всјакога прекословија и без речи“. Једино осигурање за враћање дуга чинили су „шаити“ (од şahid – сведок) хаџи Вујадин и Ђорђе меанџија.65 Иако камата није наведена, ако је уопште и узета, редак пример из српске грађе сведочи о томе да су и жене учествовале у кредитним трансакцијама. Ако је Магдалена већ била спремна да склопи овакав богоугодни уговор, тешко је помислити да у другим ситуацијама није знала да се понаша пословно. Нема никакве сумње да хришћанима нису биле непознате све могућности које је пружало османско право. Зато и није чудо да видимо како попу Јовану из Битоља 60 61 62 63 64 65 СКАРИЋ, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, 71–72; П. МОМИРОВИЋ, Прилог проучавању сарајевских кујунџија, Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom V, 1954–55, 209, 216, 219–221. МОМИРОВИЋ, Прилог проучавању сарајевских кујунџија, 219. Кондика на пловдивския абаджийски еснафъ, I, София, 1931, 26, 30, 37, 60–61; II, 67, 79–80, 82, 84–85, 96, 102–105, 109, 161–165, итд. За разлику од ситуације на Балкану, на европском западу се последњих деценија наука знатно темељније позабавила улогом жена у кредитним трансакцијама у ово доба (W. C. JORDAN, Women and Credit in Pre-Industrial and Developing Societies, Philadelphia 1993; Women and Credit in Pre-Industrial Europe, ed. E. M. DERMINEUR, Brepols 2017). KOTZAGEORGIS, Crisis and Survival. М. ШАКОТА, Студеничка ризница, Београд 1988, 250. Захваљујем др Небојши Шулетићу што ми је указао на овај податак. О изразу „ваде“, види доцније у тексту. 438 Александар Фотић није непознат уговор о „продаји с правом опозива“ (bey‘ bi-l-vefa). Од Омер-челебије позајмио је маја 1641. године 50 грошева, а заузврат му је, у виду залога, продао своју кућу продајом с правом опозива. Истовремено, узео ју је под кирију од 5 грошева за период од датума документа (средина маја) до Митровдана, што је нешто више од пет месеци. То значи да је узео зајам с каматом од око 25% на годишњем нивоу.66 Други пример посебно је занимљив због тога што је зајмодавац био светогорски манастир. Манастир Хиландар је прве некретнине у османском Солуну, у махали Акче Месџид, стекао користећи управо поменуту врсту фиктивне куповине. Извесни Шуејб, син Ибрахима, изјавио је априла 1590. године на солунском кадијском суду да игуману Арсенију и његовој сабраћи продаје посед са три куће путем продаје с правом опозива за 10.800 акчи, с роком враћања од шест месеци. Уписани су чак и јемци. Другим речима објашњено, тај хуџет је недвосмислено сведочанство о томе да су Хиландарци Шуејбу позајмили 10.000 акчи уз годишњу камату од 16%, с роком враћања од шест месеци, а да су некретнине послужиле као залог. Како Шуејб није успео да врати дуг по истеку рока, предао им је заложени посед. Тада је сачињен нови хуџет о „одсечној неопозивој продаји“ (bey‘-i bat-i kat‘ı) за 10.800 акчи.67 У историји кредитних трансакција манастира Хиландара има и обрнутих случајева. Метох у Уч Еву (Каламарија) „продали“ су 1589. године за 35.000 акчи, и потом га истог тренутка узели у закуп на 5.000 акчи годишње. Рачуница је јасна, метох је дат у залог за позајмицу од 35.000 акчи уз годишњу камату од 14,29%.68 Познавање правних термина и различитих типова „продаја“, донело је 1609. године Хиландарцима пресуду у њихову корист у једном од спорова с манастиром Ксенофонтом поводом куповине истог метоха. Представници Ксенофонта покушали су да оспоре продају свог метоха Хиландарцима тако што су тврдили да се радило о „продаји с правом опозива“ а да они имају жељу да врате новац. Међутим, у хуџету о продаји је јасно стајало „неопозива продаја“, а не „продаја с правом опозива“. Никаквом даљом аргументацијом нису успели да оспоре правни акт с чијим су се садржајем раније сложили.69 Поменути примери показују колико је важно познавати османске законе, укључујући и шеријат, или овластити стручне заступнике, како би се сачувала имовина и успешно пословало у датим околностима. Ако хришћани и нису увек имали сва 66 67 68 69 Турски документи за историјата на македонскиот народ, IV, бр. 97 А. ФОТИЋ, Света Гора и Хиландар у Османском царству XV–XVII век, Београд 2000, 329–330; IDEM, The Metochion of the Chilandar Monastery in Salonica (Sixteenth–Seventeenth Centuries), The Ottoman Empire, the Balkans, the Greek Lands: Toward a Social and Economic History. Studies in Honor of John C. Alexander, eds. E. KOLOVOS, Ph. KOTZAGEORGIS, S. LAIOU, M. SARIYANNIS, Istanbul 2007, 109–110. ФОТИЋ, Света Гора и Хиландар, 349. Ibid., 352. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 439 потребна знања, добро су знали коме да се обрате. Не једанпут, хиландарски монаси ангажовали су Јевреје да их заступају на кадијском суду поводом замршенијих финансијских спорова, или су им поверавали своја средства да уместо њих обављају купопродају некретнина.70 * Термин фајда, или вајда, иако је брзо освојио простор у економском речнику на Балкану, није потпуно потиснуо до тада коришћене појмове, лихву и камату. Када су се Сарајлије правдале патријарху Максиму децембра 1672. године како трпе зулум од паше који им је неоправдано тражио 10.000 акчи, написали су да су успели да пронађу „аспри на камату“. Исти термин употребили су и у другом писму, упућеном владици Христифору две године доцније.71 Занимљиво је да су појам фајда у смислу камате редовно користили и Срби из Хабзбуршке монархије у XVII веку, чак и у далеком Коморану (Komárno, Komárom). Изгледа да тек од почетка XVIII века, место фајде заузима локални термин „интереш“, ређе „интерес“, који је у европске језике ушао из латинског (interesse).72 Поводом једног тестамента писаног у Будиму 1715. године, направљена је нова забелешка 1724, у којој међу осталим наводима стоји: „И тако урекоше господари за те више писате дечине новце да иду на интерес на сто десет“.73 Навешћу још један пример из „контракта“ о раскиду „ортаклука“ браће Јована и Алексе Прерадовића састављеног на будимском таначу (српском аутономном суду) 1737. године: „Нато јесмо дужни које за еспап трговцем које готови новаца на којено интереш иде како последујет дуг ... и у слово четири хиладе и деветстотин седамдесет и ћетири фор[инте] 57 новца, на коjено новце интереш иде 6 проценто“.74 „Мумамеле“ и „вада“ Тефтери Нишке митрополије из прве половине XVIII века јединствени су извори, колико ми је познато, и по томе што у њима, у мору турцизама, можемо да сретнемо и неке ретке термине употребљаване у кредитним пословима, а који 70 71 72 73 74 ФОТИЋ, Хиландар и Јевреји. В. ЋОРОВИЋ, Босанско–херцеговачка писма, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, XXII, 1910, 492, 496. Г. ВИТКОВИЋ, Прошлост, установа и споменици угарских „краљевих шајкаша“ од 1000 до 1872 по српским и страним изворима, Гласник Српског ученог друштва, 67, 1887, 244, 258, 262, итд. Уп. такође Г. ВИТКОВИЋ, Споменици из будимског и пештанског архива, Гласник Српског ученог друштва 2-ги одељак, III, 1873; IV, 1873, V, 1874, VI, 1875 [збирке 1–4.]. ВИТКОВИЋ, Споменици из будимског и пештанског архива [збирка 4.], 280–281. Ibid., 434–437. 440 Александар Фотић су карактеристични само за османске документе. У српској и хрватској лексици термин „мумамеле“, у другом облику као „мамеле“, до сада нигде није забележен, нити постоји у Шкаљићевом Речнику турцизама иако је приређивач тефтера, Јован Хаџи-Васиљевић, у напомени указао на решење.75 Сводећи рачуне за дуг и трошкове за септембар 1733. године, писар је забележио: „осамдесет и девет гроша и седамдесет аспри; и што су прошла два месеца и пол 2 гроша чини мумамеле“.76 На другом месту, под јануаром 1735. стоји: „прохесапи мамелу“; а под фебруаром исте године: „платисмо ми и главно и мамелу пред табаханом“.77 Османскотурски израз mu‘amele деформисан је заиста у тој мери да изван контекста нико не би могао да разазна шта он значи. Тај је израз један од еуфемистичких термина којима се избегавао помен камате у османским документима. Његово основно значење јесте „нешто што се обавља између две стране“, „трансакција“, „пословање“. Како би се на неки начин потврдила легалност и моралност узимања интереса, у документима се неретко среће у облику „шеријатска трансакција“ (mu‘amele-i şer‘iye).78 Није ми позната друга српска грађа у којој је овај термин забележен. За разлику од мумамеле, термин „вада“ или „ваде“ нашао је своје место у свим речницима јер је очигледно употребљаван у знатно ширем значењу. Вреди напоменути да примери његове употребе у тефтерима Нишке митрополије, иако несумњиво најстарији, нису наведени.79 Његово основно значење у османскотурском језику (va‘de) јесте „рок“, „претходно утврђени датум“, и у складу с тим „рок исплате“, тј. „рок трајања дуга“ у документима који се односе на позајмице.80 Управо у том значењу употребљен је у српском извору. Списак финансијских трансакција за јануар 1735. године почиње следећом ставком: „... дужан остао владика Јевреима Челебику гроша 1620, вада за годину“. Нешто даље, забележена је још речитија ставка: „Паки што се подемчио му владика Јоаникије за д’лг Тодорин от Воскопоља, у темесућу чини гроша 316, рок за три месеца, а мимо ваду прошло месеци 11“.81 Занимљиво је да је писар овде у истој реченици употребио и српски и османскотурски термин. 75 76 77 78 79 80 81 ХАЏИ-ВАСИЉЕВИЋ, Тевтери Нишке митрополије, 55. Ibid. Ibid., 63. „Прохесапити“ је турцизам у значењу „обрачунати“, изведен из османскотурског појма hesab (бројати, рачунати, рачун и сл.). „Табахана“ је колоквијални турцизам у значењу „радионица за прераду коже“. Израз је настао спајањем појма tabak<debbag (штавилац коже) и hane (кућа). Redhouse Yeni Türkçe-İngilizce Sözlük; JENNINGS, Loans and Credit, 187. КАРАЏИЋ, Српски рјечник; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 2; Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 20; ŠKALJIĆ, Turcizmi. Redhouse Yeni Türkçe-İngilizce Sözlük; JENNINGS, Loans and Credit, 186. ХАЏИ-ВАСИЉЕВИЋ, Тевтери Нишке митрополије, 62–63. У изразу „подемчио“ слово „д“ је употребљено уместо слова „ј“, као у раније наведеном случају „хаџи Дефте“. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 441 Уместо закључка Од антике па до данас, на камату, макар и ону разумну, или легалну, гледало се као на зеленашење. И хришћанска црквена правила и шеријат начелно су били против узимања интереса на позајмљени новац. Међутим, економски принципи у развоју свих цивилизација показали су се важнијим од моралних прекора, па и оштрих забрана. Проналазили су се начини како да се та начела заобиђу правним спекулацијама. Православни хришћани у време османске власти на Балкану само су следили привредне токове и прилагођавали се постојећим законима. Наведени примери показују да верским убеђењима није било места у пословним пројектима. Кредитне трансакције, било да је у питању давање зајма уз камату или узимање таквог зајма, одвијале су се како између представника исте вероисповести, тако и између оних што су припадали различитим вероисповестима. Било је битно ко има спремну готовину, а не да ли је зајмодавац муслиман, хришћанин или Јеврејин. Такође, у оваквим трансакцијама владала је потпуна социјална и родна равноправност. Патријарх је позајмљивао Јеврејима, поп узимао зајам од кадије, манастири су давали новац под камату муслиманима, жене су позајмљивале мушкарцима, мушкарци женама... Владајућа елита у Османском царству никада није дозволила неред у кредитнима трансакцијама. Постојале су јасно разрађене форме уговора, а камату су султани вековима ограничавали на 15%. Сасвим је очекивано да су новац на зајам давали богати поданици или институције. Међутим, разноврсна архивска грађа показала је да је већина зајмова закључена на мање износе и да су зајмодавци често били људи осредњег имовинског стања. Сви су били сагласни о томе да новци не би требало да „дангубе“, како је то забележено у протоколу шабачког магистрата 1809. године.82 Поред појединаца, од камата су приходе имали вакуфи, манастири, малолетнички фондови, еснафи, црквене општине, митрополије, патријаршије..., свака институција која је располагала готовином. Велики број поданика био је упознат с правним оквирима и условима узимања и исплате дуга с каматом. Зато и не чуди што су многи термини из уговора на османскотурском језику брзо ушли у локалне језике, иако су за већину постојали адекватни домаћи изрази. Уз страх од могућих манипулација, један од важних разлога свакако је недвосмисленост значења и садржаја термина и израза. Примери показују да су османскотурски термини с јасно дефинисаним значењима дословно преузимани из правно-бирократског речника званичних османских докумената (најпре из фермана и хуџета), као што су фајда, аманет, мумамеле/мамеле, вада, они он бир бучуге и други. Има и оних на које овог пута није обраћена пажња (хавале, хавалеџија, хисе и др.). Средњовековни 82 Протокол Шабачког магистрата од 1808 до 1812 године, Гласник Српског ученог друштва, 2-ги одељак, I, 1868, 127. 442 Александар Фотић се изрази нису изгубили, употребљавани су упоредо са османским, и на крају су у XIX веку они потиснули вековима коришћене турцизме (с тим што су стигле нове позајмице из европске традиције). Рад на оваквим темама веома је значајан, међутим, он је отежан због малог броја сачуваних историјских извора на српском и другим балканским језицима. Због тога је сваки податак из њих драгоцен. Па чак и они извори који су нам познати, издати су углавном пре више од једног века, на недовољно научан начин. Крајње је време да се омогући и друштвено вреднује научно издавање свих извора, и на српском језику и на дугим језицима, јер је то једини пут који нам јасно отвара врата разумевања прошлости. Извори и литература AKTAY, H., Emanet (fıkıh), Türkiye Diyanet Vakfı İslâm Ansiklopedisi, 11, İstanbul 1995, 83–84. ANASTASIADES, V. I., Arheio tes I. M. Chilandariou. Epitomes metavyzantinon eggraphon, [= Athonika Simmeikta 9], Athina 2002. BAER, G., The Аdministrative, Economic and Social Functions of Turkish Guilds, International Journal of Middle East Studies, I, 1, 1970, 28–50. CVETKOVA, B. A., Le crédit dans les Balkans, XVIe–XVIIe siècles, Contributions à l’histoire économique et sociale de l’Empire ottoman, éds. J-L. BACQUÉ-GRAMMONT, P. DUMONT, Paris 1983, 299–308. ÇAĞATAY, N., Ribā and Interest Concept and Banking in the Ottoman Empire, Studia Islamica, 32, 1970, 53–68. ÇIZAKÇA, M., Cash Waqfs of Bursa, 1555-1823, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 38, 3, 1995, 313–354. FAROQHI, S., Crisis and Change, 1590–1699, An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 2, 1600–1914, eds. H. İNALCIK, D. QUATAERT, Cambridge 19993, 411–636. FOTIĆ, A., The Metochion of the Chilandar Monastery in Salonica (Sixteenth– Seventeenth Centuries), The Ottoman Empire, the Balkans, the Greek Lands: Toward a Social and Economic History. Studies in Honor of John C. Alexander, eds. E. KOLOVOS, Ph. KOTZAGEORGIS, S. LAIOU, M. SARIYANNIS, Istanbul 2007, 109–114. GERBER, H., Economy and Society in an Ottoman City: Bursa, 1600–1700, Jerusalem 1988. GERBER, H., Jews and Money Lending, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 143–158. GERBER, H., Jews and the Vakıf, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 159–180. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 443 GERBER, H., Jews in the Trade Network of the Ottoman Empire, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 181–202. GERBER, H., The Jews in Seventeenth and Eighteenth Century Istanbul, H. GERBER, Crossing Borders. Jews and Muslims in Ottoman Law, Economy and Society, Istanbul 2008, 105–126. GILBAR, G. G., The Qadi, the Big Merchant and Forbidden Interest (ribā), British Journal of Middle Eastern Studies, 39, 1, 2012, 115–136. GOFAS, D., The Byzantine Law of Interest, The Economic History of Byzantium: From the Seventh through the Fifteenth Century, eds. A. E. LAIOU et al., Washington 2000, 1095–1104. HEYD, U., Studies in Old Ottoman Criminal Law, ed. V. L. MENAGE, Oxford 1973. HOMER, S., SYLLA R. E., A History of Interest Rates, Hoboken 20054. HUSIĆ, A., Novčani vakufi u Bosni u drugoj polovini 16. stoljeća, Anali Gazi Husrev-begove biblioteke, 32, 2011, 35–59. IMBER, C., Ebu’s-su‛ud. The Islamic Legal Tradition, Edinburgh 1997. İNALCIK, H., Adâletnâmeler, Belgeler, 2/3–4, 1965, 49–145. INALCIK, H., Capital Formation in the Ottoman Empire, The Journal of Economic History, 29, 1, 1969, 97–140. JENNINGS, R. C., Loans and Credit in Early 17th Century Ottoman Judicial Records: The Sharia Court of Anatolian Kayseri, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 16, 2/3, 1973, 168–216. JENNINGS, R. C., Women in Early 17th Century Ottoman Judicial Records: The Sharia Court of Anatolian Kayseri, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 18, 1, 1975, 53–114. JORDAN, W. C., Women and Credit in Pre-Industrial and Developing Societies, Philadelphia 1993. KOTZAGEORGIS, Ph., Crisis and Survival of the Athonite Monasteries during the th 17 and 18th Centuries. Preliminary Findings and Thoughts, предато у штампу. MANDAVILLE, J. E., Usurious Piety: The Cash Waqf Controversy in the Ottoman Empire, International Journal of Middle East Studies, 10, 3, 1979, 289–308. NIKOLOPOULOS, P., OIKONOMIDES, N., Iera Mone Dionysiou. Katalogos tou arheiou, Simmeikta, 1, 1966, 257–327. PAMUK, Ş., A Monetary History of the Ottoman Empire, Cambridge 2000. Redhouse Yeni Türkçe-İngilizce Sözlük (New Redhouse Turkish-English Dictionary), Istanbul 19847. Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 1, A-Češula, Zagreb 1880–1882. Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 3, Đavo-Isprekrajati, Zagreb 1887–1891. Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 20, Ustarańe-visokorođe, Zagreb 1971. 444 Александар Фотић SCHACHT, J., Ḥiyal, Encyclopaedia of Islam, CD-ROM Edition, v. 1.0. Leiden, 1999. SCHACHT, J., Ribā, Encyclopaedia of Islam, CD-ROM Edition, v. 1.0. Leiden 1999. SKOK, P., Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–III, Zagreb 1971–1973. STOIANOVICH, T., The Conquering Balkan Orthodox Merchant, The Journal of Economic History, 20, 2, 1960, 234–313. ŠKALJIĆ, A., Turcizmi u srpskohrvatskom-hrvatskosrpskom jeziku, Sarajevo 19855. Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek), Sarajevo 1985. YOUNIS, H., Veletrgovac kao kreditor, Prilozi, 42, 2013, 69–101. Women and Credit in Pre-Industrial Europe, ed. E. M. DERMINEUR, Brepols 2017. Архив манастира Хиландара, Turcica (АМХТ), 8/59, 2/126. ВИТКОВИЋ, Г., Прошлост, установа и споменици угарских „краљевих шајкаша“ од 1000 до 1872 по српским и страним изворима, Гласник Српског ученог друштва, 67, 1887. ВИТКОВИЋ, Г., Споменици из будимског и пештанског архива [збирка 1.], Гласник Српског ученог друштва 2-ги одељак, III, 1873. ВИТКОВИЋ, Г., Споменици из будимског и пештанског архива [збирка 2.], Гласник Српског ученог друштва 2-ги одељак, IV, 1873. ВИТКОВИЋ, Г., Споменици из будимског и пештанског архива [збирка 3.], Гласник Српског ученог друштва 2-ги одељак, V, 1874. ВИТКОВИЋ, Г., Споменици из будимског и пештанског архива [збирка 4.], Гласник Српског ученог друштва 2-ги одељак, VI, 1875. ВУЈАКЛИЈА, М., Лексикон страних речи и израза, Београд 19914. ДАНОВА, Н., МИРЧЕВА, К., ТОДОРОВА, О., ИВАНОВА, С., Четири зографски кондики от XVIII – началото на XIX век, Зографски съборник. Зографският архив и библиотека. Изследвания и перспективи, съставители Д. ПЕЕВ, М. ДИМИТРОВА, Е. ДИКОВА, Г. БАНЕВ, Л. НЕНОВА, Зографския манастир (Света Гора)–София 2019, 350–412. Еврейски извори за обществено-икономическото развитие на балканските земи през XVI век, 1, подбрали, превели и коментирали А. ХАНАНЕЛ, Е. ЕШКЕНАЗИ, София 1958. ЕЛЕЗОВИЋ, Г., Речник косовско-метохиског дијалекта, I–II, Београд 1932– 1935. Етимолошки речник српског језика, 1: А, Београд 2003. Законоправило Светога Саве, 1, приредили и превели М. М. ПЕТРОВИЋ, Љ. ШТАВЉАНИН-ЂОРЂЕВИЋ, Београд 2005. ИВАНОВА, С., Християнска и мюсюлманска благотворителност по българските земи, XVI–XVIII в. (документи, участници и институции), Дарителство и взаимопомощ в българското общество (XVI–началото на XX в.), София 2003, 7–110. О фајди и аманету, XVI–XVIII век (и понешто o кредиту на османском Балкану) 445 КАЛЕШИ, Х., МЕХМЕДОВСКИ, М., Три вакуфнами на Качаникли Мехмедпаша, Скопје 1958. КАРАЏИЋ, В., Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Беч 1852. КЛАЈН, И., ШИПКА, M., Велики речник страних речи и израза, Нови Сад 20083. Кондика на пловдивския абаджийски еснафъ, I–II, София 1931. МАЛОВИЋ-ЂУКИЋ, М., Поклад, Лексикон српског средњег века, прир. С. ЋИРКОВИЋ, Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 537–238. МАРКОВИЋ, Б., Зајам и залога у Јустинијановом закону као делу кодекса цара Стефана Душана, Историјски часопис, LII, 2005, 83–108. Матија Властар. Синтагма, са српскословенског језика превела Т. СУБОТИНГОЛУБОВИЋ, Београд 2013. МИЈАТОВИЋ, Б., Камате: хришћански и економски поглед, Зборник Матице српске за друштвене науке, 4, 2012, 483–502. МОМИРОВИЋ, П., Прилог проучавању сарајевских кујунџија, Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom, V, 1954–55, 199–231. Протокол Шабачког магистрата од 1808 до 1812 године, Гласник Српског ученог друштва, 2-ги одељак, I, 1868. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1, А-Богољуб, Београд 1959. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 2, Богољуб–Вражогрнци, Београд 1962. Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад 19902. СКАРИЋ, В., Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, В. СКАРИЋ, Изабрана дјела, Књига II: Прилози за историју Сарајева, избор и редакција др М. ЕКМЕЧИЋ, Сарајево 1985, 5–158. СТОЈАНОВИЋ, Љ., Стари српски записи и натписи, II, Београд – Ср. Карловци 1903. СУЧЕСКА, А., Вакуфски кредити у Сарајеву (у свјетлу сиџила сарајевског кадије из године 973, 974 и 975–1564/65/66), Годишњак Правног факултета у Сарајеву, II, 1954, 343–379. Турски документи за историјата на македонскиот народ, серија прва: 1607– 1699, II, помеѓу 9 и 17 јануари – 25 ноември 1635, под редакција на В. БОШКОВ, Скопје 1966. Турски документи за историјата на македонскиот народ, серија прва: 1640– 1642, IV, помеѓу 25 јануари и 3 февруари 1640 до по март 1642, превод и редакција на В. БОШКОВ, Скопје 1972. 446 Александар Фотић ЋИРКОВИЋ, С., Камата, Лексикон српског средњег века, прир. С. ЋИРКОВИЋ, Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 273–274. ЋОРОВИЋ, В., Босанско–херцеговачка писма, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, XXII, 1910, 489–511. ФОТИЋ, А., Света Гора и Хиландар у Османском царству XV–XVII век, Београд 2000. ФОТИЋ, А., Хиландар и Јевреји (16–17. век), у припреми за штампу. ХАЏИ-ВАСИЉЕВИЋ, Ј., Тевтери Нишке митрополије (1727–1737 год.), Зборник за историју Јужне Србије и суседних области, I, Скопље 1936, 35–76. Хилендарската кондика от XVIII век, представена от Б. РАЙКОВ, София 1998. ХРАБАК, Б., Лихварство у западној Македонији у XVII веку, Историјски часопис, XXIX–XXX, 1982–1983, 193–205. ШАКОТА, М., Студеничка ризница, Београд 1988. ΝΟΜΟΦΥΛΑΞ Зборник радова у част Срђана Шаркића Уредници Тамара Илић и Марко Божић Београд, 2020 Издавачи Правни факултет Универзитета Унион у Београду ЈП „Службени гласник“ За издаваче Небојша Шаркић, декан Јелена Триван, директор Рецензенти Бојана Крсмановић, Византолошки институт САНУ Филип Желез, Универзитет Сорбона – Париз Георгиос Нектариос Лоис, Факултет хуманистичких наука Грчки отворени универзитет, Патра © Правни факултет Универзитета Унион, 2020 www.pravnifakultet.rs NOMOPHYLAX Collection of papers in honor of Srđan Šarkić Editors Tamara Ilić and Marko Božić Belgrade, 2020