The Cult of Ghoul: ABN

Приказивање постова са ознаком ABN. Прикажи све постове

субота, 16. новембар 2019.

POSLE 200 GODINA: DVA VEKA NAUČNE FANTASTIKE

Izašao je, na univerzitetu u Kragujevcu, Zbornik sa prošlogodišnjeg naučnog Okruglog stola o 200 godina SF, sa uvodom i 13 radova, pod naslovom Posle 200 godina: dva veka naučne fantastike. Naslov ovog SF zbornika očigledan je omaž klasičnoj srpskoj horor priči „Posle 90 godina“ Milovana Glišića.

Kompletni bibliografski podatak: Nikola M. Bubanja, urednik, Posle 200 godina: dva veka naučne fantastike. Zbornik radova sa istoimenog Naučnog okruglog stola održanog 28. oktobra 2018. Kragujevac, Filološko-umetnički fakultet, ISBN 978-86-80796-30-7, COBISS.SR-ID 280424716

Izgleda da je ovo prvi naučni zbornik o naučnoj fantastici u istoriji srpskih univerziteta.

Skrećem vam pažnju na jedno kratko ali slatko poglavlje u jednom od radova. Autor je stari znanac pažljivih pratilaca ovog bloga, legendarni, naučnofantastični, nadrealno-neverovatni dr Aleksandar B. Nedeljković – osvrte na njega i neke njegove radove imate pod posebnim tagom na blogu, ako kliknete OVDE.

Njegov tekst, kao što smo već navikli, nema nijednu odliku NAUČNOG RADA – umesto toga, kao i obično, radi se o jedva koherentnom, skoro-ćaskalačkom skupu nekih subjektivnih zapažanja i impresija pisanom za neki nezahtevniji blog. To ne treba da čudi, jer ovaj "naučni rad" je zapravo i nastao tako što je dr ABN spojio, i neznatno preradio, svoja tri napisa na jednom internet FORUMU. O, da... Ipak, naslov je gromopucatelan: O MOGUĆNOSTI STVARANjA BAZE PODATAKA I DEFINISANjA ZAJEDNIČKIH OSNOVNIH PRINCIPA ZA STUDIJE SF KNjIŽEVNOSTI

U okviru ovog teksta možete naći i sledeće poglavlje, u kojem se osvrće na moju odbranu doktorskog rada o poetici horora. Prebacio sam ga u latinicu da u tome mogu uživati i oni koji prate ovaj blog a s ovim pismom kubure... Evo šta veli dr ABN:

3. Disertacija o hororu, samo jedna

Fotka nastala na pomenutoj odbrani

Srbija ima i jednog doktora horora, samo jednog: to je Dejan B. Ognjanović – ne Ognjenović – iz Niša, poznat u fandomu kao Gul, engl. Ghoul. Disertaciju sa naslovom Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, 22. februara 2012. godine, a mentor je bio prof. dr Zoran D. Paunović. Na odbrani je ona čuvena, slavna sala pokraj dekanata bila prepuna (oko pedeset slušalaca; verovatno su to većinom bili simpatizeri horor žanra), bio je tu, u publici, i dr A. B. Nedeljković koji je napravio desetak stranica svojih ličnih beležaka. Disertacija ima oko 450 kucanih stranica – čak i bez bibliografije.

Odbrana je snimana, tonski, ali i kamerama, od početka do kraja. Možete pogledati dve slike, sa početka, i sa kraja tj. proglašenja o uspehu odbrane (Ognjanović 2012a, b). Odbrana je donela interesantne i visoke teorijske pomake u razumevanju horora. Komisija je – pominjući na primer Edgara Alana Poa – imala generalni stav da horor nije trivijalna književnost, nego je ravnopravan deo svetske kulturne baštine (to je tačno).

Na samom početku svog izlaganja, kandidat se izjasnio da mu nije bila namera da gradi apologiju horora i da ga prikazuje po svaku cenu u pozitivnom svetlu (drugim rečima, da je nastojao da bude objektivan i nepristrasan). Ubrzo je, tokom odbrane, ispoljio čvrstinu, oštrinu i prodornost i zastupanju svojih uverenja.

Kandidatu je rečeno da je „veliki Poovac i Lavkraftovac”, ali mu je i zamereno da je možda i previše drastično kritikovao Stivena Kinga, na šta je Ognjanović objasnio da je Stiven King nosilac jedne „dajdžest-pop duhovnosti, sa jeftinim pulp-efektima” (on je rekao „palp-efektima”); da je Kingova proza prilagođena ljudima koji nisu nešto mnogo religiozni, ali ipak šalju svoju decu na veronauku (ovo, u širem kontekstu jedne opšte sekularizacije horora – to bi značilo da se horor u poslednjih dvesta godina udaljava od religije, od verskih tema, a približava naučnom pogledu na svet) (ali jedno od pitanja je bilo, da li se horor protestantskih autora okomljavao naročito na katolicizam kao izvor demonskih sila – samo na katolicizam, a ne na hrišćanstvo uopšte).

Pred kraj je ova odbrana donela i neka teorijska i druga iznenađenja.

Na primer, kandidat je rekao (citiramo samo približno, po sećanju) da je horor „žanr koji privlači relativno mali broj ljudi, hajde, da ne kažem, specifičnih ljudi, koji ga vole, koji nisu sasvim sa obe noge na zemlji, nego slute da postoje neki univerzalniji mrakovi, iza ove dnevno-političke realnosti”. Ovo je, kao u fizici ona metalna takozvana zvučna viljuška, odzvonilo jednim tankim, dalekim tonom misticizma. Požalio se, i to je verovatno tačno, da neka od glavnih, kanonskih dela horora nisu ni prevedena na srpski, i da u Srbiji ne postoji ni kritika o hororu. Priznao je (opet citiramo približno): „Horor je posvećen neprijatnim temama, koje mnogi ljudi, naročito oni izmučeni ratovima, izbegavaju, jer im ne treba, uz mnogo nevolja, još i da čitaju o stravi”, ali na ovo je usledio i jedan mali, ironični smeh iz publike. Nekim hororistima se, dakle, učinilo da je to smešno.

Parodije horora, postmodernistička poigravanja i persiflaže horora – nisu horor, izjavio je kandidat.

Govoreći sa stanovišta struke, ne možemo a da ne primetimo da je prvi srpski doktorat o naučnoj fantastici (koji je odbranio Zoran A. Živković) imao jednu obuhvatnu, „pokrivnu” temu, sagledao je (u izvesnom smislu) generalno čitav žanr, a tako to i treba, kad naučni radnici prvi put pristupaju jednoj neproučenoj oblasti; pogledati čitav pejzaž (engl. over-view), a kasniji doktorati su išli na uzanije teme, više usmerene na nešto pojedinačno, što će se detaljnije proučavati, dakle: uzani snop svetlosti ali u dubinu.

I ovaj doktorat o hororu, prvi u Srbiji, imao tu generalnost i sveobuhvatnost – tema mu je praktično čitav žanr – pa možemo očekivati da će eventualni budući doktori (i doktorice) horora odabirati neke uzanije teme: pojedine periode, tematske oblasti, autore, itd. Jedna moguća tema bila bi podela na fantastični i ne-fantastični horor; jer, ako se, recimo, u nekom filmu, ludak sa nožem šunja noću po parkovima ili ulazi u kuće, da bi napadao ljude, to može itekako biti horor, iako nema mnogo (ili nema nimalo) elemenata fantastike. Ovakva podela ne postoji kod naučne fantastike, koja je uvek, bez izuzetka, fantastika.

Ognjanović je svoju disertaciju objavio kao knjigu, veoma impresivnu ne samo po obimu nego i kvalitetu, što, međutim, ne znači da su sve tvrdnje u njoj tačne (Ognjanović 2014).

To sve, na ćirilici, izgleda ovako:

Ovaj zbornik trenutno se još ne prodaje u papirnom obliku, ali, u elektronskom obliku možete ga preuzeti ako kliknete OVDE.

Zbornik ima uvod i 13 radova.

Broj 13 takođe ukazuje na srodnost SF-a i horora, a ona se ogleda i u činjenici da se, osim dr Ghoula, u ovom zborniku pominju i obrađuju još neke horor teme, kao npr. romani FRANKENŠTAJN Meri Šeli i NAKOT Gorana Skrobonje, ali i druge pažnje vredne teme i dileme. Evo sadržaja, pa vidite sami:

Ujedno podsećam: i dalje je u ponudi jedini primerak smehotresnog pokušaja udžbenika pod nazivom HISTORY OF THE BRITISH AND AMERICAN CIVILIZATION by Aleksandar B. Nedeljkovich

Ovako autor, dr ABN, opisuje svoju knjigu: "To je autorovo zhivotno delo, koje sumira njegovo ukupno poznavanje ove oblasti i njegov pogled na svet (a ima i poprilican broj po glavlja o knjizhevnosti, ali, kratkih; naucna fantastika, horor i fantazija su dobili ono mesto koje, po svojoj knjizhevnoj vrednosti, realno zasluzhuju). Knjiga je izrazito futurski i internetski orijentisana, a poslednje dve reci knjige (glavnog teksta) glase: will be."

Da se ovo prodaje kao fiction, ovo bi bilo vrhunsko postmodernističko delo, na tragu HAZARSKOG REČNIKA, samo mnogo smešnije!

Pisano je konverzacijskim tonom – 'da vam čiča objasni' – koji nema ni u naznakama natruhe AKADEMSKOG PISANJA: ni fusnote, ni citati, ni izvori/autori ne navode se za (mestimično VRLO slobodne i extravagantne) tvrdnje i tumačenja, što svemu tome daje ton (i vrednost) kafanske rasprave. Znači, uzeo čiča banku i priča li priča o istoriji Engleske, Amerike i Srbije, istovremeno.

Vidite: Dr Nedeljković u svom UDŽBENIKU, pišući o američkim nobelovcima, na njihovom spisku spontano usklikne kraj Hemingvejevog imena: 'the most deserved!'

Vidite: u 'major authors' amer. knjiž. I polovine XX veka ABN ladno ubraja Isaka Asimova i Margaret –prohujala– Mičel (zajedno sa, zapanjujuće, Lavkraftom!) dok u 'lessers' u isti koš natrpa Paunda, Čendlera, Roberta E. Hauarda (!) i Zejna Greja zajedno sa Drajzerom i Štajnbekom!

Učite: u 'majors' iz II polovine XX veka ABN tura i Agatu Kristi i Tolkina i Karla Segana, a u 'lessers' Nabokova, Apdajka i M. Etvud!

Unikatni smehotres!

Cena: 950 din + 80 za ptt

* * *

Za kraj, nešto što nema blage veze s prethodnim, ali želim da vam na vreme skrenem pažnju na jedno zanimljivo predavanje u Beogradu u ponedeljak: da sam tada tamo, svakako bih svratio na njega.

понедељак, 2. јул 2018.

Književna fantastika br. 5

Nedavno je, uoči Draža-festa, izašao 5. broj almanaha. To je jedina publikacija u ovoj tužnoj zemlji danas koja ozbiljno i redovno tretira sve vrste fantastike – i horror i fantasy i SF i slipstream i druge još neuhvatljivije i nežnije sorte. Izbor saradnika i tema je uvek na nivou, pa je tako bilo i ovog puta.

Istina, u ovom broju po prvi put nema mog priloga (bio sam prisutan u sva četiri prethodna: intervju, članci, prikazi...), ali je zato ubedljivo najobimniji tekst moja zasluga, i to dvostruko: kao prvo, što sam tog autor uopšte inspirisao i podstrekavao da pročita brdo teorije i književne prakse iz oblasti francuskog horora (dakako, na francuskom jeziku) a onda i da napiše stručno-popularan osvrt na sve to; a drugo, ja sam mu preporučio da taj tekst prvo ponudi ovom almanahu i povezao ga s njegovim urednicima, i na sreću oni su ga prihvatili.

Radi se o eseju Borisa Lazića „Horor u zemlji prosvećenih“ u kojem se po prvi put na našem jeziku piše o savremenim tendencijama u francuskoj fantastici (ali pre svega i ponajviše u hororu). Ekskluzivno ćete u ovom tekstu čuti za obilje autora, romana, zbirki priča i antologija francuskog horora za koje niste ni znali da postoje, a koje je Lazić iskopao, pročitao i evaluirao za nas. Pored toga, on kontekstualizuje današnji francuski horor i povezuje ga sa njegovim dalekim precima iz 19. veka tako da je ovih 30-ak strana koje esej zauzima u ovom broju, po meni, više nego vredno samo po sebi da nabavite ovaj broj, a sve ostalo (a ima itekako još dobrih i pažnje vrednih stvari) dođe vam kao bonus!

A šta je to ostalo? Evo:

SADRŽAJ:

– REČ UREDNIKA

– PROZA

Džordž Sonders – KomZaj

Naomi Kricer – Slike mačaka, moliću

Mileta Prodanović – Zoroastrijanac u Beogradu

– ESEJI

Milan Ćirković – Tuđinska tehnologija u SF književnosti: interpretacija između Scile i Haribde

Milica Živković – Svet bogova i čudovišta: transhumanistički utopizam

Vladislava Gordić Petković – O duhovima i krvi

Boris Lazić – Horor u zemlji prosvećenih

– PORTRET PISCA

Nikola Petrović – Kolaps stvarnosti: Brajan Evenson

– URSULA K. LEGVIN – ISTINITE FANTAZIJE

Ljiljana Gavrilović – Vodič iz Omelasa: antropologija u glazuri od čuda

Darko Suvin – Zapis o Ursuli K. le Guin i njezinoj Deklaraciji o nezavisnosti umjetnosti od kapitalizma

Ursula Legvin – Govor Ursule Legvin na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u Njujorku 2014. godine

Ursula Legvin – Intervju – Pišući o bezimenim stvarima

– INTERVJUI

Oto Oltvanji – Fantastika kao način borbe protiv šizofrene i nepredvidive stvarnosti (Dragoljub Igrošanac)

Adrijan Sarajlija – Pokazna vežba iz transhumanizma

– EKRANIZACIJE

Đorđe Bajić – Ederlezi Rising: Uzdizanje srpskog naučno-fantastičnog filma

– PRIKAZI

Ilija Bakić – Čas žanrovske istorije – „Sokolar“ Vladimira Lazovića

Ilija Bakić – Susret sa velikim majstorom žanra – „Mračni karneval“ Reja Bredberija

Tijana Tropin – Kako je Nil Stivenson pojeo sebe – „The Rise and Fall of DODO“ Nil Stivenson i Nikol Galand

Filip Rogović – Onostrane istine skrivene u divljini – „Drevna svetla“ Aldžernona Blekvuda

Miloš Cvetković – Upozorenje o sadržaju Nila Gejmena

Malo detaljnije i konkretnije o sadržaju Književne fantastike, urednici dr Mladen Jakovljević i Dragoljub Igrošanac kažu:

Sadržaj ove godišnje publikacije, sa segmentima posvećenim proznim i teorijsko-esejističkim radovima, ogledima, intervjuima i kritičkim tekstovima, odražava aktuelni trenutak u literarnom stvaralaštvu fantastične provenijencije.

Časopis otvara priča „KomZaj“ ovogodišnjeg dobitnika Man Buker nagrade i jednog od najpoznatijih američkih pisaca kratke priče Džordža Sondersa. Sledi priča kojom je Naomi Kricer 2015. godine osvojila dve prestižne nagrade za fantastičku književnost „Hugo“ i „Lokus“, a prozni blok zatvara do sada neobjavljena priča Milete Prodanovića „Zoroastrijanac u Beogradu“.

Celinu posvećenu esejistici otvara prilog „Tuđinska tehnologija u SF književnosti: interpretacija između Scile i Haribde“ istaknutog srpskog astrofizičara, kosmologa i popularizatora nauke Milana M. Ćirkovića, koji u tekstu o korišćenju motiva naprednih tehnologija i njihovih artefakata u SF književnosti pokazuje da je uloga tehnoloških elemenata u naučnofantastičnom diskursu daleko veća nego što se to obično u kritičkoj literaturi prihvata.

Milica Živković u eseju „Svet bogova i čudovišta: transhumanistički utopizam“ govori o upotrebi i zloupotrebi nauke, čiji je razvoj uslovljen ekonomijom i politikom, a inovacije često korišćene protiv čoveka i njegovog prirodnog okruženja.

Vladislava Gordić Petković piše o simbolici duhova i krvi koje povezuje „zločin i strah, krivica i tuga, zavet i doslednost“, kako u Šekspirovim dramama, tako i u romanu Črna mati zemlaKristijana Novaka i dramama Ljubomira Simovića.

Segment posvećen esejistici zaokružuje tekst Borisa Lazića u kome je načinjen detaljan pregled razvoja žanra fantastike u frankofonoj književnosti XX i XXI veka.

„Portret pisca“ rubrika u kojoj su predstavljeni vrhunski savremeni pisci, koji još uvek nisu prevođeni na srpski jezik. Ovog puta rubrika je posvećena Brajanu Evensonu, nekadašnjem mormonskom svešteniku, koji se nakon prve objavljene zbirke priča suočio sa pretnjom ekskomunikacijom ukoliko nastavi da piše. Tekst potpisuje Nikola Petrović.

Peti broj Književne fantastike ujedno je i simbolična posveta nedavno preminuloj književnici Ursuli K. Legvin, koja je dala nemerljiv doprinos fantastičnoj književnosti prozom koja na jedinstven i neponovljiv način progovara o problemima savremenog društva i velikim temama: socijalnim, političkim, antikolonijalnim, ekološkim, rodnim i drugim značajnim pitanjima. O njenom stvaralaštvu pišu Darko Suvin, jedan od najznačajnijih svetskih izučavalaca naučne fantastike i utopije i antropolog Ljiljana Gavrilović, koja se u tekstu „Vodič iz Omelasa: antropologija u glazuri od čuda“ osvrće na život Legvinove i ulogu koju je antropologija imala u njenom životu. Posvetu ovoj velikoj književnici zatvara prevod jednog od poslednjih intervjua koje je dala redakciji sajta „Los Anđeles Rivju of buks” (LA Review of Books) novembra 2017. godine.

Taj intervju ujedno je uvod u rubriku rezervisanu za razgovore sa domaćim piscima fantastike. Dvojica poznatih beogradskih autora Oto Oltvanji i Adrijan Sarajlija u proteklih godinu dana objavili su zapažene zbirke kratkih proznih ostvarenja, Priče misterije i magije i Goli glasovi. O ovim knjigama i njihovom viđenju fantastike razgovarali su Dragoljub Igrošanac i Zoran Stefanović.

O spregama fantastične proze i filmske umetnosti piše prozaista, filmski kritičar i koautor Kratkog vodiča kroz srpski film 2000/2017 Đorđe Bajić, koji daje osvrt na nagrađivani naučnofantastični film Ederlezi Rising, čija radnja je bazirana na priči Zorana Neškovića „Predveče se nikako ne može…“ iz 1984. godine.

U završnom segmentu Ilija Bakić, Tijana Tropin, Miloš Cvetković i Filip Rogović predstavljaju nekoliko aktuelnih izdanja na srpskom i engleskom jeziku: Sokolar Vladimira Lazovića, Mračni karneval Reja Bredberija, The Rise and Fall of DODO Nila Stivensona i Nikola Galanda, Upozorenje o sadržaju Nila Gejmena i Drevna svetla Aldžernona Blekvuda.

Pošto ja nisam stigao da pročitam ovaj broj (rade se „Orfelinke“ punom parom!), kao dodatak ću ovde preneti osvrt na ovaj almanah koji je napisao naš omiljeni zabavljač, dr ABN.

NAGLAŠAVAM I PODVLAČIM: Ovaj tekst prenosim ovde samo radi humorističke razbibrige i razonode, a ne kao ozbiljan i vredan sud kojem treba verovati, jer on to nije. I to ne kažem samo zato što se ABN naročito ustremio na Lazićev tekst – uostalom, ni ja još nisam pročitao njegovu finalnu, objavljenu verziju, i može biti da bih i ja imao kakvih ograda ili sugestija, ali svakako ne od vrste koje ABN iznosi.

Dakle, preuzeto sa foruma Fantastika, evo šta veli naš SF doktor Nedeljković:

А. Б. Недељковић

Књижевна фантастика 5

тј. Арт Анима алманах 5 (приказ),

2018 07 02:

Гледамо, дакле, алманах Арт Анима 5 (званично, то је часопис “Књижевна фантастика” број 5), који се појавио почетком јуна 2018. Технички, овај број је, у односу на њихову “четворку” тј. претходни број, много бољи, наиме то што они називају “прелом текста” је сад много боље сређено, текст је далеко крупнији, и (битно) фусноте су штампане отприлике двоструко крупније него у поменутој “четворки”; декорације дуж ивица већине страница сада су знатно мање упадљиве, дискретније су, ситније и тање.

За само једну техничку ствар смо приметили да је “петица” лошија, а то је библиографија, дакле списак употребљене литературе, на крају једног чланка: док је у четворки, на стр. 35, библиографија била штампана невешто, без такозваног висећег индента (то је требало урадити тако што се библиографија захвати/поцрни мишем, па се онда употреби редослед алата:Format – Paragraph – Indentation – Special – Hanging),

сада у петици је још много невештије, наиме, некаква комбинација оних крупних црних тачака, такозваних „булета“ (bullets) и погрешног, наопаког индента, где презимена писаца тих књига нису извучена у лево, да би се лакше проналазила, него су гурнута далеко десно, као да неко баш не жели да их лако пронађемо (види стр. 65).

Прво, проза: уредници изричито кажу, на стр. 5 (а та страница заправо нема назнаку пагинације, али јесте пета страница по реду), да, од три приче фантастике, које конституишу одељак са прозом, једна прича јесте научна фантастика, и то: Наоми Крицер, “Слике мачака, молићу!”.

То је поштен поступак! Хвала им! Дали су ту информацију, која је некоме (не свакоме) битна. То је часно и поштено према читаоцима. Хвала!

Проверили смо. Прочитали смо само ту једну причу. Јесте. То јесте СФ. Једна одлична СФ прича, о једној АИ, вештачкој интелигенцији, која покушава рационално да изгради своју машинску етику, али се помало, рекли бисмо, “откачиње”, али је то засад још безазлено; прича је у мало комичном маниру, али врхунски квалитетна, блиставо интелигентна. Да, то је СФ.

Оне друге две приче, не кажемо да су лоше, нити да су добре, нек читају љубитељи фантази жанра. Или хорора.

На стр. 51-64, чланак др Милана М. Ћирковића “Туђинска технологија у СФ књижевности: интерпретација између Сциле и Харибде”. Ту бисте очекивали на пример расправу о разним мега-конструктима као што је Дајсонова сфера (неки кажу да ју је заправо први предложио Олаф Стејплдон у Звездотворцу1937. године) и варијанте као што је Дајсонов рој, итд. Али овај чланак се се заправо креће између ових и неколико других, па и друштвених тема, при чему су нарочито корисне кратке напомене на стр. 57 (“магијски поглед на свет охрабрује све могуће врсте псеудонауке, мистицизма, ирационалности, па и отворене анти-науке”), затим на стр. 58 (где се залаже за “прихватање да књижевни текст може бити драгоцена ризница потенцијално корисних научних хипотеза”), и на стр. 61 (“утврђивање линије разграничења између научне фантастике и нпр. епске фантастике или других облика фантастичног дискурса који се не обазиру на законе природе, па понекад ни логике”).

на стр. 65-73 је чланак проф. др Милице Љ. Живковић са Универзитета у Нишу, са насловом “Свет богова и чудовишта: трансхуманистички утопизам” у коме она дискутује о питању да ли ће АИ (вештачка интелигенција) надмашити или чак заменити, па и укинути, човека, и да ли су књижевници и уметници, и мислиоци, већ вековима слутили то, за шта она помиње и примере, међу којима је неколико СФ књижевних дела.
Професорица Живковић додељује Дарвиновој теорији улогу “најзначајнијег мастер наратива у последњих сто педесет година историје западне цивилизације” (стр. 66). Напомиње да је Франкенштајна “могуће читати као један од значајних прото-трансхуманистичких текстова” (стр. 68). Њен чланак се завршава без неке одређене “пресуде” (шта ће нам будућност донети); оставља једну упитаност, оставља широке опште хуманистичке дилеме и перспективе света који се развија између човека и машине.

На стр. 74-79 је чланак проф. др Владиславе Гордић-Петковић “О духовима и крви”, који је о неколико књижевних дела у жанру фантазије, не СФ.

Стр. 80-107, обиман рад, аутор Борис Лазић, за кога се у краткој биографији на стр. 107 каже да је доктор славистике, рођен у Паризу. Наслов рада гласи “Хорор о земљи просвећених”, али, то је уствари о француској књижевности фантастике, и то сва три жанра фантастике (СФ, фантазија, и хорор), али он то не поставља, на нивоу теорије, тако, него приказује неку невероватну мешавину, којој даје свакојаке називе и стварно необичне коментаре, које никако не можемо прихватити. Први груб и страшан судар противу истине дешава се на стр. 81, где Лазић каже, “Фантастика је а-рационална (…) фантастика настоји да искаже немогућност икојег саопштавања. Реч је о књижевности страве у којој је страва сама сублимна, узвишена, трансцендентна” (стр. 81). Ако се тиме мислило на научну фантастику, онда је то апсолутно нетачно; научна фантастика није а-рационална, нити је књижевност узвишене страве; надамо се да не мисле тако сви француски теоретичари књижевности! Нико не спори француским писцима право, да пишу авангардну без-рационалну књижевност трансцендентне страве (шта год то било…) али теоретичар нема право да приписује такве ствари енглеској, руској, српској, итд, научној фантастици! СФ жанру као целини! Узгред, они који тако схватају СФ жанр, толико погрешно, као а-рационални жанр сублимне страве, највероватније неће писати добру нити успешну СФ књижевност!

(Шта уопште значи реч “а-рационално”? Отприлике ваљда исто што и “ирационално”. Пример? Један чувени стих из једне југословенске песме: “Боље је бити пијан, него стар”. Ето то вам је једна одлична ирационална реченица.)

Лазићев рад је препун наслова, и имена аутора, даје их ваљда преко стотину, што показује велико познавање те области француске књижевности, на нивоу конкретности; то је добро, то је за похвалу, свакако. Он показује и да зна за поделу на СФ, Ф и хорор, јер, на стр. 97 читамо: “За разлику од енглеске књижевности, у којој списатељице стварају од саме појаве жанра и често га заснивају, франкофоне књижевнице ступају на сцену фантастике тек од друге половине 20. века. ( … ) пишу различите врсте фантастике, од приповедака до романа, од чистог хорора до научне-фантастике и фентезија”.

Остаје нејасно, “од саме појаве” ког жанра? и како га то оне “често заснивају”? Запажамо и то да синтагму “научна фантастика” Лазић пише са цртицом, спојено, “научна-фантастика” што је ситница, баш необична мала правописна грешка, можда на неки начин јединствена.
Кудикамо озбиљнија грешка је то што помиње дела “чистог хорора” а не и чистих других жанрова; зашто би само један жанр имао варијанту која би била окарактерисана придевом “чист”?

Али, није ситница, него је баш велика и озбиљна грешка у теорији, то што Лазић меша форму (кратка прозна форма, дуга прозна форма: прича, роман…) и жанр, па испада рецимо да су и приповетка, и хорор, “врсте”. Али, као што рекосмо, у основи је похвално то што у цитираном пасусу он показује познавање чињенице да постоје три жанра фантастике – СФ, фантазија, и хорор.

Врло су интересантне стр. 98 и 99, где Лазић, на почетку петог поглавља свог рада, каже:

ПОЧЕТАК ЦИТАТА:

Које је француско колективно несвесно? Које белгијско? Који су им архетипови, како и колико их обрађују писци? Ово су питања која до данас није поставио, нити ваљано обрадио ниједан озбиљнији француски (или франкофони) критичар. Данас у академским и издавачким круговима цео жанр потпада под синтагму Les Littératures de l’imaginaire (књижевност имагинарног, измаштаног). Сама синтагма је доста неспретна и као таква представља тачну илустрацију осредњости, некреативности, чак и извесне дрвености која влада на Универзитету, где систем ко-оптације фаворизује доста тога, али научност, јасност, проницљивост, изгледа ретко кад. ( ... ) Ваља подвући и следеће: тренутно се на Универзитетима, у Француској, превасходно изучава књижевност сведочанстава, документарна, логорашка књижевност чији је циљ да сведочи о искуствима тоталитаризма у 20. веку. Таква се литература, на Универзитету, сматра прворазредном, озбиљном. Да ли то утиче на општу перцепцију књижевног деловања? Да ли таква визура има удела (и) у рецепцији фантастике, па и у неговању терминолошке – збрке?

КРАЈ ЦИТАТА.

Последња реченица Лазићевог рада, на стр. 104 (пре библиографије) даје нам сугестију прикладну за овакву литературу: “Једна лагана шетња у пролећно јутро или, још боље, јесењи сутон, савршено би затворила овакву променаду кроз свет франкофоне, магличасте фантастике”.

Магличасте, доиста. Тамо где је тако грозан теоријски галиматијас, тамо где је терминолошка збрка заиста очајна, тамо где се сматра да је научна фантастика а-рационална (!!! – па, то везе везине нема са научном фантастиком…) – шта очекивати, осим неуспеха у том жанру…

У некој суштини, узалуд смо читали (поприлично дијагонално…) овај чланак о једној непродуктивној залуталости и теоријској маргиналности.

После овога, иде на стр. 109 неки чланак за који нисмо приметили никакву назнаку да је о СФ, па га зато нисмо ни читали.

На стр. 127 почиње тема броја, о Урсули Ле Гвин, и то, прво чланком Љиљане (средње слово не знамо) Гавриловић (која је још од раних година Првог српског фандома давала значајан допринос академској афирмацији СФ жанра; она је научни радник, етнолог и антрополог). Чланак је биографски, о Урсулином животу и раду, а ти делови (информативни) су добро написани, садржајни су. Међутим, неки теоријски оквири, мада бескрајно бољи од оних код поменутих (Лазићевих) Француза, ипак нису добри; на пример, у првој реченици (на стр. 127) Љиљана Гавриловић каже: “Урсула Ле Гвин, која је деценијама била једна од најзначајнијих књижевница научно-фантастичног жанра, односно жанра у који се данас осим научне фантастике сврстава и (епска) фантастика и хорор” – то би значило да постоји један жанр који је СФ, и постоји неки други жанр који се састоји од та три жанра – то не може бити истина.
То је као да кажете да се једна трећина састоји од друге трећине и од целине. Или нешто томе слично.

Једно мало признање, али и не тако мало, налазимо на стр. 132-133. (О томе смо дискутовали на једном давном састанку фандома, пре можда двадесетак година, кад је био присутан један професионални антрополог. Питали смо га тада: ако неки антрополог посматра и снима неко заостало мало племе, негде у џунглама рецимо Папуа Нове Гвинеје, и ако види да ти несретници чине ужасне грешке, једу прљаву и гнусобну заражену храну, пију загађену воду, живе кратко, са грозним патњама и болештинама, па и са крајње језивим боловима, имају катастрофално штетне ритуале – антрополог, професионалац, не сме да им помогне, нимало; не сме да им даје спасоносне савете, па да барем деца преживе; мора остати срца леденог, и пуштати их да страдају, јер његов посао није да их спасава, цивилизује, лечи, и унапреди, него да прикупи научне информације (са доказима) о том племену, о тој “култури”. О затеченом, нађеном стању.

На том давном састанку фандома, антрополог се извлачио, мењао је тему, изврдавао, али, пошто је АБН упорно понављао суштину свог питања, антрополог је напокон признао да је то, отприлике, тако. Професионалац те струке не сме да поступи хумано, не сме да спасава посматране људе, него мора само да бележи податке.

Сада, дакле после много година, у Књижевној фантастици 5, на стр. 132, Љиљана Гавриловић, у форми питања, отприлике признаје да постоји та дилема: “То је проблем са којим се свако од антрополога-истраживача у додиру са било којом културом ( … ) сретне током каријере: да ли остати по страни или се ангажовати, како се заштитити од емоционалног учешћа у животу ‘изучаваних’, како избалансирати однос између ‘објективне’ науке и залагања за права испитиваних, итд.” Али, Гавриловић одмах, на стр. 133, и назначује једно могуће решење овог проблема, и чини нам се да има симпатије за такво решење, а то би била наводно “пост-колонијална” (?) антропологија, “која је у потпуности напустила идеју о самој себи из претходних деценија у којима је настојала да буде ‘неутрална’ и ‘објективна’” ( … ); сада је “активистичка”, део “учесничких процеса” и активно решава проблеме “социјалне неравноправности, угњетавања, сукоба и насиља”.

Гавриловић сматра да нам Урсулина научна фантастика даје назнаке за неку врсту перманентне револуције, кроз “могућност усвајања антрополошких концепата спакованих у форму популарно-културног производа” (стр. 138) што би значило да је СФ популарно-културни производ намењен да вешто пласира, у ум народа, политичку уваљоцу, а Урсула да је нека врста марксисткиње или комунисткиње; пропагандисткиња која је лепо писала такве популарно-културне производе.

На крају су фусноте, од којих су неке веома обимне (стр. 141-144) и представљају знатну допуну тезама из главног текста.

Узгред – ово сад није о чланку Љиљане Гавриловић – чули смо недавно, на једном скупу, феминистичку примедбу да је канон светске књижевности “колона мртвих белих западних мушкараца”. – Woooow!

На стр. 149-150 је Урсулин говор против комерцијализма у култури – а у прилог неке неодређене, недефинисане владавине истинског књижевног квалитета – у преводу Ирене Дајић; али, пре тога (! – не после, него, пре) је коментар (знатно опширнији) Дарка Сувина, где он, марксиста, максимално подржава тај Урсулин став (који је исказала кад су јој додељивали једну велику националну књижевну награду). Превела Татјана Паић-Вукић.

На стр. 151-156 је један Урсулин интервју, али, не примећујемо да је назначен датум, кад је тај интервју био.

После тога, интервју, писац Ото Олтвањи (хорориста), интервју водио Драгољуб Игрошанац, имамо утисак да није о СФ.

Затим, интервју, говори писац Адријан Сарајлија, интервју водио Зоран Стефановић (то је вероватно Зоран М. Стефановић). На стр. 169 видимо једно питање о СФ, па, Сарајлија у свом одговору поставља СФ као жанр загледан у будућност човечанства.

Хмм, то јесте једна од неколико најважнијих тема у СФ. Али није једина.

Осим тога, Сарајлија помиње СФ, али сасвим кратко, на стр. 171 (помиње Лемов Соларис) и на стр. 173.

Свеукупно, прилично је јасно да је СФ маргинални део Сарајлијиних интересовања.

(Ако неко зна иједну његову баш-праву-СФ причу, молимо да јави… али та информација мора бити истинита… истинита! )

На стр. 175-178, Ђорђе Бајић, “Ederlezi Rising: уздизање српског научно-фантастичног филма”, чланак је изразито промотиван, прави промо текст.

На стр. 181-184, Илија Бакић о колекцији прича (разних жанрова) Соколар, аутора по имену Владимир Лазовић али познатог неким најстаријим српским фановима под именом Валдемар Лејзи. Из чланка је немогуће извући јасну и сажету категоричну информацију које од тих прича јесу, баш, научна фантастика. Али, прилично је очигледно да велика већина нису СФ.

Такође Бакић даје и знатно краћи чланак о колекцији прича Реј Бредберија Мрачни карневал. Уместо 32 приче, колико је (изгледа) Бредбери ставио у ту збирку, у српском издању појавило се само 13. Стичемо утисак да ниједна од тих 13 није СФ.

На стр. 188-189 је врло кратки чланак др Тијане Тропин о фантази, не СФ, роману Нил Стивенсона и Никол Галанд Успон и пад ДОДО.

На крају, прикази две (стичемо утисак) фантази или хорор књиге, један приказ потписује Филип Роговић, а други приказ потписује Милош Цветковић.

петак, 29. децембар 2017.

ABN-ov PROCEP!

Bliži se tzv. Nova godina pa je vreme za tzv. zabavne, lagane, humorističke sadržaje. Vratićemo se na uobičajenu sumornost, užas, pakao i beznađe već prvih dana januara, ne brinite – ali do tada, evo malo hororičnog zezanja! Idealna stvar da vas malo razveseli u ove čemerne a usiljeno vesele dane jeste rivju Zekinog filma THE RIFT, nedavno prikazanog na RTS-u, koji je dr ABN (aka Aleksandar B. Nedeljković) okačio na jednom opskurnom forumu.

Ovo zaslužuje da bude bolje i masovnije viđeno! ABN zabavlja, Ghoul časti, uživajte!

Prvo je bila njegova najava:

у данашњој “Политици” је најављено да ће вечерас на ТВ каналу РТС 2, и то, у 23.05 ч, бити приказан домаћи филм Процеп, и да је научна фантастика, а тема је: српски и амерички тајни агенти трагају за америчким шпијунским сателитом који је пао у Србију, али, кад га нађу, “схватају да је нешто друго дошло из свемира…”, режија Дејан Зечевић.

Снимљен је 2016. године. На енглеском наслов је The Rift. На енглеском постеру се види астронаут у белом скафандру и иза њега вероватно Месец, у плавичастој боји.

Колико год да је добар или лош… успешан или не… требало би се наоружати стрпљењем и одгледати га, јер нам је, ваљда, једини…

A onda i rivju (na ćirilici, kao što on jedino i piše, u poslednje vreme)

film Procep, sasvim neuspeo

« Reply #96 on: December 18, 2017, 01:43:29 PM »

Тај прошлогодишњи домаћи СФ филм, Процеп (The Rift), жанровски јесте СФ, али са јаким отклоном ка хорору. Сасвим је неуспео. Већ шпица, дуготрајна, досадна и празна, сасвим разочара (види се само Месец, који се врти... врти... и још се врти...), и наговести промашај. Таква је и прва секвенца, лутање главне јунакиње по граду (а то она ваљда само сања како је ишла да посети своје дете у болници, па су зато призори изобличени).

Онда сазнајемо и пратимо како се у Београду састају: она (а она је наша агенткиња ЦИА, била је на паузи па се сад ре-активира ?) и један Американац агент ЦИА, и један агент неке безбедносне агенције Србије, дакле тајни агенти се састају практично јавно, и иду, колима, у Војводину, једно ваљда стотинак километара на север, јер је тамо негде, као, пао амерички тајни шпијунски сателит па иду да га нађу. То је наравно као заплет већ сасвим бесмислено, јер то уопште не би ишло тако.

(Али, генерално, наши кад замишљају како би снимили српски СФ филм, и покушавају да смисле синопсис па сценарио, обично пођу од тога да нешто падне у Србију, јер, кад већ немамо истраживачке капацитете, респектабилне велике инсталације, богате и јаке лабораторије итд, да нешто откријемо, направимо, онда новум може само да нам падне с неба... то је доста јадно... А тако је ваљда и широм екс-Ју простора, и на целом Балкану...)

Ови тог јутра оду колима у Војводину, и нађу се на неком путељку, изађу из кола, пођу између жбуња… и већ је пала ноћ! густа црна ноћ! Од тог тренутка, све даље у филму је бесмислено и беспредметно, јер, шта, пешачили су можда дванаест сати, је ли? и нико жедан, нико гладан ни уморан? Али морало је тако, морала је да падне ноћ, јер оно што следи, толико је нелогично и неуверљиво, да само у мраку може да “прође”.

Показује се да су они све време имали “сигнал” и знали су тачно где је пао сателит, а то као српске власти појма немају, тамо нема полиције (!?) него ови дођу до неког као оронулог салаша, шуњају се као лопови (?), неки чичекања распали из пушке (сачмарице?) ка њима, и то не један хитац него много, а они потежу пиштоље и пуцају на њега (зашто?), после у подруму нађу амерички свемирски скафандер ваљда од мртвог астронаута који је ето био пре много година био у тајној додатној Аполо мисији, слетео на “тамну страну Месеца” (!!!) па је сад тек пао, накнадно, са Месеца, у Војводину … и то се даље тако наставља, очај, непојаман промашај.

Ефекти? Који ефекти?

Колор? у мраку? Филм више изгледа као црно-бели.

Са становишта популаризације науке, ниједан сценариста нема право да наводи гледаоце на погрешно уверење да Месец има “тамну страну” која је тајанствена. Као што смо поменули у овим вестима (...), ниједна страна Месеца није трајно тамна; он се окреће, баш као и Земља, само спорије; увек је једном страном окренут ка Сунцу, као и Земља, па, и код нас, кад је у Србији дан, у Јапану је ноћ, а кад је у Србији ноћ, у Јапану је дан; ниједна страна Земље (а ни Месеца) није стално тамна.

Могао би овај филм да прође као “Б минус” продукција, ако и толико…

субота, 21. мај 2016.

SF IZLOŽBA: Odiseja u svemiru knjiga

Niška Univerzitetska biblioteka „Nikola Tesla“, u saradnji sa brojnim organizacijama, udruženjima i pojedincima, organizovala je prvu izložbu posvećenu naučnoj fantastici, pod nazivom „Odiseja u svemiru knjiga“. Svečano otvaranje bilo je u petak 13. maja u 19 časova.

Dakle, u isto vreme dok sam ja, tog prikladno-hororičnog dana u Velikoj Plani govorio o hororu, u Nišu se govorilo (?) ili barem slikalo na temu SF-a. Pošto nisam mogao biti na dva mesta istovremeno (to bi već bio SF! A možda i horor?), izložbu sam posetio koji dan kasnije.

Evo sada da sa vama podelim fotke koje sam tom prilikom napravio: onima sa strane, daleko od Niša, da pokažem kako to izgleda, a Nišlijama i svima koji se u njemu nalaze ili kroz njega prolaze, ne samo da pokažem nego i da ih potaknem da svrate i pogledaju izložbu, i da možda čak ponešto od ovih knjiga iznajme u biblioteci, ili ih kupe tamo gde se to još može (knjižare, Kupindo itsl).

Podsećam: ako kliknete na fotke, videćete ih, kao slajdšou, mnogo veće i detaljnije!

Izložba obuhvata mnoštvo publikacija iz fonda Univerzitetske biblioteke i privatnih kolekcija, filmske postere, fotografije, dokumenta i predmete koji se tiču naučne fantastike kao književnog i filmskog žanra.

Ulaz na izložbu je slobodan. Nigde ne piše do kada traje, pa je poželjno da je overite što pre.

Paralelno sa njom na istom mestu je još jedna, srodna:

IZLOŽBA „NIKOLA TESLA I HJUGO GERNSBEK : SARADNjA DVA VELIKA STVARAOCA I VIZIONARA“

Povodom 160 godina od rođenja Nikole Tesle i Dana Univerzitetske biblioteke „Nikola Tesla”, Univerzitet u Nišu, Muzej Nikole Tesle (Beograd), Elektronski fakultet (Niš) – CIIT laboratorija, i Univerzitetska biblioteka „Nikola Tesla”, organizovali su izložbu „Nikola Tesla i Hjugo Gernsbek: saradnja dva velika stvaraoca i vizionara“...

Više o tome saznajte OVDE.

Kao što možete videti, izložbu pretežno čine knjige, uz poneki časopis i fanzin, ali ima i nešto figurica, postera, plakata, fotografija itsl.

Posebno su za pohvalu „oblačići“ sa podacima i kuriozitetima koji mogu da zaintrigiraju potencijalne čitaoce i buduće fanove.

Pažljivi gledalac zapaziće da ima mnogo više materijala iz nekih boljih dana (pre raspada SFRJ), dok je sadržina vezana za novije vreme nešto tanja, a verovatno bi bila još tanja da mnoga od novijih izdanja nisu biblioteci donirali sami izdavači.

Tu su i dokumenti o nekadašnjim slavnim danima niškog SF-a, vezanim za „Liru“ i „Hlojgeovce“... Nekad bilo, sad se pripoveda...

...ali i pokazatelji da se ponešto (znatno skromnije) i dan-danas radi kod fan-mlađarije: "Niški džedaji", "Raketle" itsl.

Što se izbora knjiga tiče, ima tu i naslova koji nemaju nikakve veze sa SF-om: recimo, zbirka HOROR priča G. Skrobonje i antologija FANTASTIKE ruskih autora koja samo marginalno ima nekoliko pričica/odlomaka antiutopijske sorte dok je najveći njen deo posvećen folklornoj, mračnoj, da ne kažem hororičnoj fantastici...

Ima i knjiga fantazije (fentezi) za decu, kao što je GAMIŽ...

Zatim, izlaganjem njegovih proznih radova prolongira se zabluda o Zoranu Živkoviću kao SF piscu, što on nije, i što i sam uporno ponavlja u svojim intervjuima (ali ko njih čita, a kamoli pak njegove knjige)!

Još neke knjige su tu samo zato što se „fantastika“ pominje u njihovim naslovima, iako se (kao u ruskom slučaju) radi o sasvim „nenaučnoj“ vrsti fantastike – folklornoj, deliričnoj, oniričkoj, nadrealističkoj, hororičnoj itsl.

Naročito je zabavno prisetiti se ovih reči koje je dr A.B. Nedeljković nedavno na jednom forumu napisao: „Да се подсетимо, и у студијама српске књижевности, деценијама су респектабилни били акрепи и караконџуле итд, а СФ не. Академски респектабилно је било, такође, казати да је СФ бајка модерног доба (иако то такође није тачно; бајка је део фантази жанра).“

A onda, nakon njih, videti njegovu knjigu na ovoj izložbi smeštenu odmah ispod debelog zbornika radova koji se pretežno bave „akrepima i karakondžulama“!

Inače, o ovoj ABN-ovoj knjizi pisao sam veoma iscrpnu (negativnu) kritiku u GRADINI, pre par godina, a u vitrinama ovde možete videti i temat Gradine o fantastici (ne samo naučnoj).

Na izložbi se, takođe, prolongira teza o tome da je gotski horor roman FRANKENŠTAJN takođe i prvi SF roman. Za diskusiju na tu temu radoznalog čitaoca ipak upućujem na moju studiju POETIKA HORORA (u kojoj se iscrpno bavim i tim romanom, i ovom problematikom).

Lepo je što su svoje mesto dobili i pioniri SF-a u Srbalja...

Tu su i ilustracije koje prikazuju postapokaliptički razoreni Niš – zapravo, vrlo blizak ništavilu koje odjekuje i dan-danas, u prezentu, u gradu rečitog imena: NIŠ(ta)...

Sad, pitam se (glasno) da li bi Univerzitetska biblioteka mogla i htela da podrži i sličnu izložbu posvećenu HORORU – i da li bi uopšte u svom fondu imala dovoljno toga da popuni sve ove vitrine... Zapravo, odgovor na drugo pitanje više nego slutim, dok za ono prvo - videćemo.