Nothing Special   »   [go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Оргуље

С Википедије, слободне енциклопедије
Оргуље
Оргуље у Сен-Жермен л'Осеруа, Париз[а]
Класификацијаинструменти са диркама
Развијен3. век пне
Опсег

Оргуље (грч. οργανον, лат. organum) су највећи и најсложенији музички инструмент. Оне су аерофони инструмент сачињен од једнотонских свирала, које дају звук помоћу ваздуха из меха, а оглашавају се помоћу клавијатуре. Тонски распон им је гледајући клавијатуру од C до, углавном g3. Али због разноврсности регистара реални звучни распон је знатно већи: од 2C до чак g6, што такође није фиксирано. То зависи од сваког инструмента понаособ.

Оргуље производе широк спектар звуковних боја. Он зависи од регистара који се налазе на њима. Један регистар садржи низ свирала исте боје и јачине. Број свирала једног регистра је једнак броју дирки на мануалу. Регистри могу бити тихи, тамни, јасни, продорни, рески... Њих свирач укључује и спаја да би добио жељени звук.[2][3]

Делови оргуља

[уреди | уреди извор]

Састоје се од свирала које се налазе углавном у дрвеном ормару, затим меховља и управљачког механизма (свираоник, трактура и вентили).

Свираоник

[уреди | уреди извор]
свираоник оргуља

Сви делови оргуља стављају се у погон и управљају преко свираоника. Састоји се од једне или више клавијатура (најчешће три) који се називају мануалии свирају се рукама.[4] На доњем делу свираоника налази се још једна клавијатура која се свира ногама. Она се назива педал. Око мануала се налазе регистри. Њиховим укључивањем се одређује које ће свирале да свирају, односно које ће звуковне боје да звуче. Посебни регистри повезују мануале међусобно и мануале с педалом. Они се зову копуле (спојнице).

Свирале (регистри)

[уреди | уреди извор]
лабијална свирала
језична свирала

Свирале су цилиндричне, купасте, призматичне или пирамидалне цеви у којима се налази згуснути ваздух, који излазећи из њих даје звук. Материјали од којих се граде свирале су: дрво, калај, олово и бакар. У зависности од начина на који ваздух излази напоље разликујемо лабијалне и језичне свирале. У лабијалним свиралама тон настаје тако што млаз ваздуха пролази кроз процеп на горњој усни. Тако слично настаје тон и код фруле. Код језичних свирала тон настаје тако да ваздушни млаз удара у језичац који под њим трепери и удара у жлијеб који даје тон. Постоји још једна посебна врста регистара. То су ''аликвоте'' или микстуре. Оне су сложени регистри који садрже по више свирала спојених на један вентил. Не дају чисти тон већ основни тон са неким од тонова аликвотног низа. Увек се користе у комбинацији са другим регистрима и дају оргуљама препознатљив сјајан и свечан звук.

Мех

[уреди | уреди извор]

Сав потребан ваздух за свирале долази из једног или више мехова који пумпају ваздух и држе га увек под истим притиском. Мехови се пумпају помоћу електромотора. Некада су их пумпали људи који су се називали калканти.

Трактура

[уреди | уреди извор]

Трактуром се назива цео сплет механизама који повезују дирку и свиралу. Трактура може да буде: механичка- ако дирку и свиралу повезује низ дрвених вретена и зглобова, пнеуматска- повезују их цевчице под ваздушним притиском, или електромагнетна- повезани су елктромагнетним таласима.

Историја оргуља

[уреди | уреди извор]
Оргуље у Музеју науке и технике Београд

Антика и средњи век

[уреди | уреди извор]

Историја оргуља води у далеку прошлост. Њихове претече су далекоисточни инструменти: кинески шенг и јапански шо, а од античких се сматра панова фрула. Први директни предак оргуља је грчки односно римски инструмент хидраулос. Имао је свирале као и оргуље само што се ваздух у свирале пумпао помоћу притиска воде. Након пропасти Античког Рима оргуље се негују у Византији где су биле саставни део дворског церемонијала. Поново почињу да се шире по Европи када их византијски цар Константин Копронимос поклања франачком краљу Пипину Малом. За време франачких владара оргуље полако улазе у западнохришћанску црквену литургију. Прве познате оргуље у цркви постављене су у Ахену 812. године. Те ране средњовековне оргуље су имале велике и незграпне дирке и мало регистара.

Ренесанса и барок

[уреди | уреди извор]

До 15. века оргуље су се јако прошириле по западној и средњој Европи, а имају више мануала и педал. Током ренесансе оргуље доживљавају велики процват: технички се усавршавају и добијају нове звучне боје. Златно доба им почиње у 17. веку, када престају да губе своју дотадашњу једину улогу- праћење црквеног певања. У том раздобљу раног барока настају прве чисто инструменталне композиције за оргуље. Током целог барока се профилишу регионални, односно национални стилови градње оргуља. Тако постоје: севернонемачки, јужнонемачки, италијански, француски, енглески и шпански типови оргуља, који се разликују по регистрима, боји и изгледу карактеристичном за сваку регију. Градили су их оргуљари, од којих су, из тог раздобља најзначајнији: Шнитгер, браћа Зилберман, Клико, Антењати. Барокни композитори су писали за оргуље оргуљара које су биле у њиховом животно окружењу. Најпознатији композитори су: Купрен, Фрескобалди, Персл, Букстехуде, Хендл и највећи оргуљаш међу њима Бах.

Романтизам и XX век

[уреди | уреди извор]

У доба класицизма оргуље су изгубиле свој дотадашњи значај, али у доба романтизма поново доживљавају успон, али у новој форми. До романтизма су грађене искључиво са механичком трактуром, али у 19. веку је откривена пнеуматика која је заменила механичку трактуру. То је омогућило проширивање оргуља, па су добиле звук и снагу великог симфонијског оркестра. Овај романтични звучни идеал је успео да постигне оргуљар А. Каваи- Кол. За такве велике инструменте су писали многи композитори: Менделсон, Брамс, Лист, Шуман, Франк, Регер... Током 19. века многи инструменти су били девастирани тако што им је механичка трактура била замењена пнеуматском. На тај начин су те оргуље изгубиле своја стилска обележја. Зато је око 1900. године настао „Оргуљашки покрет“ и проширио се широм Европе, са циљем да старе оргуље врати у првобитно стање. Утицај те реформе је важан и за данашње оргуљаштво. Данас оргуље нису инструмент који користи само у западнохришћанском богослужју. Оне су и солистички концертни инструмент изузетно са великим техничким и звучним могућностима. Зато бројни савремени композитори пишу за њих. Оргуље данас поседују све значајне концерте сале по целом свету и негују концертирање на њима.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Organ built by François-Henri Clicquot, 1771 and Joseph Merklin, 1864. Poliquin, Robert (1997).[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Organs in France: Église Saint-Germain-l'Auxerrois, Paris Архивирано 16 јануар 2009 на сајту Wayback Machine. Retrieved on 3 March 2008.
  2. ^ Szostak, Michał (2017). „The World's Largest Organs”. The Organ. The Musical Opinion Ltd. 382: 12—28. ISSN 0030-4883. Архивирано из оригинала 25. 1. 2019. г. Приступљено 24. 1. 2019. 
  3. ^ Szostak, Michał (30. 9. 2018). „The Largest Pipe Organs in the World”. Vox Humana. Архивирано из оригинала 7. 11. 2020. г. Приступљено 15. 11. 2019. 
  4. ^ Kovačević, Krešimir, ур. (1977). „Orgulje”. MUZIČKA enciklopedija. 3, Or-Ž (2 изд.). стр. 6. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ahrens, Christian (2006). In Bush, Douglas & Kassel, Richard (Eds.), The Organ: an Encyclopedia, pp. 399–499. New York: Routledge. ISBN 0-415-94174-1
  • Audsley, G.A. Art of Organ-Building New York: Dover Publications. ISBN 0-486-21314-5:
  • Bicknell, Stephen (1999). "Organ building today". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 82–92. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Bicknell, Stephen (1999). "Organ construction". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 18–30. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Bicknell, Stephen (1999). "The organ case". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 55–81. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Cox, Geoffrey (1999). "English organ music to c1700". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 109–203. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Dalton, James (1999). "Iberian organ music before 1700". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 165–175. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Douglass, Fenner (1995). The Language of the Classical French Organ. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-06426-1
  • Gleason, Harold (1988). Method of Organ Playing (7th ed.). Edited by Catherine Crozier Gleason. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 0-13-579459-5
  • Higginbottom, Edward (1999). "The French classical organ school". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 176–189. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Kassel, Richard (2006). Display pipes. In Bush, Douglas & Kassel, Richard (Eds.), The Organ: an Encyclopedia, pp. 145–146. New York: Routledge. ISBN 0-415-94174-1
  • Kassel, Richard (2006). Sound effects. In Bush, Douglas & Kassel, Richard (Eds.), The Organ: an Encyclopedia, pp. 526–527. New York: Routledge. ISBN 0-415-94174-1
  • McCrea, Andrew (1999). "British organ music after 1800". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 279–298. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Randel, Don Michael (Ed.) (1986). The New Harvard Dictionary of Music. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-61525-5
  • Sefl, Alfred (2006). Blower. In Bush, Douglas & Kassel, Richard (Eds.), The Organ: an Encyclopedia, pp. 70–71. New York: Routledge. ISBN 0-415-94174-1
  • Stembridge, Christopher (1999). Italian organ music to Frescobaldi. In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 148–163. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Sumner, William Leslie (1973). The Organ: Its Evolution, Principles of Construction and Use. London: Macdonald. ISBN 0-356-04162-X
  • Thistlethwaite, Nicholas (1999). "Origins and development of the organ". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 1–17. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Webber, Geoffrey (1999). "The north German organ school". In Thistlethwaite, Nicholas & Webber, Geoffrey (Eds.), The Cambridge Companion to the Organ, pp. 219–235. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-57584-2
  • Adlung, Jacob (1768). Musica mechanica organoedi. English translation Архивирано 18 јануар 2012 на сајту Wayback Machine, Q. Faulkner, trans (2011). Lincoln, NE: Zea E-Books.
  • Bédos de Celles, Dom François (1768). L'art du facteur d'orgues. Charles Ferguson (Trans.) (1977). The Organ-Builder. Raleigh, NC: Sunbury Press.
  • Bush, Douglas and Kassel, Richard (Ed.) (2006). The Organ: An Encyclopedia. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-94174-7
  • Klotz, Hans (1969). The Organ Handbook. St. Louis: Concordia. ISBN 978-0-570-01306-8
  • Ochse, Orpha (1975). The History of the Organ in the United States. Bloomington: Indiana University Press.
  • Praetorius, Michael (1619). De Organographia, Parts III – V with Index (English translation) Архивирано 26 август 2014 на сајту Wayback Machine
  • Soderlund, Sandra (1994). A Guide to the Pipe Organ for Composers and Others. Colfax, North Carolina: Wayne Leupold Editions. No ISBN.
  • Sumner, William L. (1973). The Organ: Its evolution, principles of construction and use (4th ed.). London: MacDonald. No ISBN.
  • Williams, Peter (1966). The European Organ, 1458–1850. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 0-253-32083-6
  • Williams, Peter (1980). A New History of the Organ from the Greeks to the Present Day. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-15704-1

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Pipe organ на Викимедијиној остави.
Викизворник има текст из Енциклопедије Британике (1911), чланак Organ.

Базе података

[уреди | уреди извор]

Ресурси за видео снимке оргуља

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оргуље&oldid=27924038”