Културна баштина

Културна баштина, културно наслеђе или културно добро, подразумева добра^[1] која су наслеђена од претходних генерација или која настају у садашњости, а имају специфичну вредност за људе и треба да буду сачувана за будуће генерације. Ова добра најчешће су под режимом заштите, имају симболички значај у свести људи, а са економске стране представљају туристички потенцијал. Културна баштина утиче на идентитет одређеног насеља, региона или државе, а када су у питању објекти Светске баштине они имају посебну вредност за целокупно човечанство.

Културна баштина се дели на материјалну и нематеријалну.

• У материјалну културну баштину спадају:
  • изузетне грађевине (сакралне или световне)
  • споменици
  • материјална уметничка дела
• У нематеријалну културну баштину спадају:
  • усмене традиције и изрази, језик
  • знања и вештине који се тичу природе и свемира
  • друштвене праксе, ритуали и свечани догађаји
  • извођачке уметности
  • традиционални занати

Културна баштина се такође дели на непокретна и покретна добра.

• Непокретна културна добра су
  • споменици културе
  • просторне културно-историјске целине
  • археолошка налазишта и
  • знаменита места
• Покретна културна добра су
  • уметничко-историјска дела
  • архивска грађа
  • филмска грађа и
  • старе и ретке књиге

Институција која је надлежна за заштиту непокретне културне баштине у Србији је Републички завод за заштиту споменика културе са седиштем у Београду^[2] и са подручним заводима у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву, Сремској Митровици, Косовској Митровици, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Краљеву и Смедереву.

На листи Светске баштине^[3] под окриљем Унеско-а налази се (2010. године) 731 локалитет културне баштине. Циљ програма је да попише, именује и чува места од изузетног интереса на основу постављених критеријума. Места која су на листи Светске баштине могу користити средства из Фонда светске баштине под одређеним условима. У Србији постоје четири локалитета на листи Светске баштине:^[4] Стари Рас и Сопоћани (од 1979. године), Студеница (од 1987. године), косовски манастири (Високи Дечани од 2004. године, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка од 2006. године) и Ромулијана (од 2007. године). Од 2010. године на прелиминарној листи за упис на листу Светске баштине по критеријумима културних вредности у Србији су Царичин град, манастир Манасија, тврђава у Бачу, Неготинске пивнице и тврђава у Смедереву, а од 2011. године и стећци на локалитету Мраморје у Перућцу код Бајине Баште. Међународне организације као што је Унеско, када је у питању култура, сарађују са националним институцијама у државама чланицама.

• Културна добра Србије
  • Непокретна културна добра Србије
  • Покретна културна добра Србије
• Непокретна културна добра Републике Српске
• Републички завод за заштиту културно историјског и природног наслеђа Републике Српске
• Еуропа Ностра
• Природна баштина [en]
• Природно добро
• Збирка великана српске хемије

• Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
• Завод за заштиту споменика културе града Београда
• Завод за проучавање културног развитка Србије
• Споменици културе у Србији
• Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске
• Управа за заштиту културних добара Црне Горе Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2018)
• UNESCO - Cultural Heritage
• Србија УНЕСКО