Nothing Special   »   [go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Меконг

С Википедије, слободне енциклопедије
Меконг
Меконг
Слив Меконга
Опште информације
Дужинаоко 4.425 km
Басен795.000 km2
Пр. проток12-15.000 m3⁄s
Водоток
ИзворТангла планина
В. извора5.224 m
УшћеЈужнокинеско море
Географске карактеристике
Држава/е Кина
 Мјанмар
 Лаос
 Тајланд
 Камбоџа
 Вијетнам
ПритокеТа, Нам Оу, Тонле Сап, Нам Нгум, Кок, Инг, Ман, Конг, Руак, Нам Теун, Тонл Сан, Срепок, БангХјанг, Хуеанг, Нгом, Нгао, Као
Река на Викимедијиној остави

Меконг (кин: Lancang-ciang, тај. Me Nam Khong, тибет. Dža Ču, Me Kong, Me Nam Kong)[1] - је најдужа река у Индокини (6. по величини у Азији, 12. на свету).[2]

Протиче кроз Кину (извире на Тангла планини на Тибетској висоравни), Лаос, Камбоџу и Вијетнам. Улива се у Јужнокинеско море преко широке делте површине око 190.000 km². Меконг једним делом чини границу Лаоса са Тајландом и Бурмом.

Површина слива Меконга износи око 810.000 km², а дужина око 4.425 km[2][3]. Главне притоке су: Мун (Mun), Нам Оу (Nam Ou), Секхонг (Sekhong) и Тонле Сап (Tonle Sap). У горњем току налазе се бројни водопади и прагови што онемогућава пловидбу.

Средњи проток воде на ушћу износи око 12-15.000 m³/s, али се дешава да у августу достигне и до 30.000 m³/s.[4] Промене у нивоу воде у доњем току реке могу да износе до 12 m. Долина Меконга у Камбоџанској низији покривена је плантажама пиринча. Доњи ток реке је најбитнији транспортни пут у Индокини, а морски бродови плове до Пном Пена, престонице Камбоџе. На реци се налази неколико брана за хидроелектране, а у плану је изградња још неколико.

Геологија

[уреди | уреди извор]

Обрасци унутрашње дренаже Меконга су необични у поређењу са онима других великих река.[4] Већина великих речних система који исушују унутрашњост континената, попут Амазона, Конга и Мисисипија, имају релативно једноставне мреже дендритичних притока које подсећају на разгранато стабло.[5] Обично се такви обрасци развијају у сливовима са благим нагибима, где је геолошка структура која је у основи прилично хомогена и стабилна, вршећи малу или никакву контролу над речном морфологијом.[6] За разлику од тога, мреже притока Салуена, Јангцекјанга, и посебно Меконга, сложене су с различитим подсливовима који често показују различите и особене дренажне обрасце. Ови сложени системи одводњавања развили су се у окружењу у којем је основна геолошка структура хетерогена и активна и главни је фактор који контролише ток река и пејзаже који исклесавају.[7]

Узвишење Тибетанске висоравни током терцијарног периода било је важан фактор у настанку југозападног монсуна,[8] који је доминантна климатска контрола која утиче на хидрологију слива Меконг. Разумевање природе и времена уздизања Тибета (и централних висоравни Вијетнама) стога помаже у објашњењу порекла седимената који данас допиру до делте и Великог језера Тонле Сап. Студије о пореклу седимената у делти Меконга откривају велики преокрет у извору седимената пре око осам милиона година (Ма).[9][10] Од 36 до 8 Ма највећи део (76%) седимената депонованих у делти потиче од ерозије корита у подручју Три реке. Од 8 Ма до данас, међутим, допринос из подручја Три реке пао је на 40%, док је допринос из Централног горја порастао са 11 на 51%. Један од најупечатљивијих закључака истраживања провенијенције је мали допринос седимента из других делова слива Меконга, посебно висоравни Корат, узвишења северног Лаоса и северног Тајланда и планинских ланаца јужно од подручја Три реке.

Последњи глацијални период нагло се завршио пре око 19.000 година (19 ка) када је ниво мора брзо порастао, достигавши максимално око 4,5 m изнад садашњег нивоа у раном холоцену око 8 ка.[11] У то време, обала Јужно кинеског мора је скоро достигла Пном Пен, а узорци извађени из околине Ангкор Бореја садржали су седименте депоноване под утицајем плиме и осе, слане мочваре и мочваре мангрова.[11] Седименти депоновани у Великом језеру Тонле Сап отприлике у то време (7,9–7,3 ка) такође показују назнаке морског утицаја, што указује на везу са Јужно кинеским морем.[12] Иако хидраулични односи између система Меконг и Великог језера Тонле Сап током холоцена нису добро схваћени, јасно је да је пре између 9.000 и 7.500 година ушће Тонле Сапа и Меконга било у близини Јужног кинеског мора.

Садашња речна морфологија делте Меконга развила се у последњих 6.000 година.[4] Током овог периода, делта је напредовала 200 km преко континенталног појаса Јужно кинеског мора, покривајући површину од више од 62.500nbsp;km². Од 5,3 до 3,5 хиљада година делта је напредовала преко широког насипа формираног између вишег тла у близини камбоџанске границе и узвишења северно од Хо Ши Мина. Током ове фазе свог развоја делта је била заклоњена од таласног дејства дугих обалских струја и била је изграђена углавном флувијалним и плимским процесима.[13] У то време делта је напредовала брзином од 17–18 m годишње. Након 3,5 хиљаде година, међутим, делта се проширила изван насипа и постала подложна таласном дејству и морским струјама. То је скренуло таложења југоисточно у правцу полуострва Ка Мау, што је једно од најновијих обележја делте.

Слив Меконга се обично не сматра сеизмички активним подручјем, јер је већи део слива почива на релативно стабилном континенталном блоку. Ипак, делови слива у северном Лаосу, на северу Тајланда, Мјанмару и Кини доживљавају честе земљотресе и подрхтавање. Јачина ових земљотреса ретко прелази 6,5 по Рихтеровој скали и мало је вероватно да ће изазвати материјалну штету.[14]

Еколошки проблеми

[уреди | уреди извор]

Суша повезана са променом климе и десетине хидроелектрана наносе штету екосистему Меконга.[15][16][17] Када суша престане и почну неизбежне поплаве, ефекти Меконшких брана на динамику поплавног пулса у целом Доњем Меконгу слабо су разјашњени.[18]

Велики део од 8,3 милијарди тона пластике присутне на земљи[19] стиже до океана. Деведесет процената пластике у океанима испира само 10 река. Меконг је један од њих.[20]

Све већи број академака, невладиних организација и научника позива међународну заједницу и Комисију реку Меконг да оборе мит о одрживој хидроенергији. Они позивају на тренутни мораторијум на даљу изградњу и прелазак на соларну и друге облике обновљиве енергије, који су већ високо конкурентни и бржи за инсталирање.[21]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Mekong - Definition for English-Language Learners from Merriam-Webster's Learner's Dictionary”. learnersdictionary.com. Приступљено 2021-06-11. 
  2. ^ а б S. Liu; P. Lu; D. Liu; P. Jin; W. Wang (2009). „Pinpointing source and measuring the lengths of the principal rivers of the world”. International Journal of Digital Earth. 2 (1): 80—87. Bibcode:2009IJDE....2...80L. doi:10.1080/17538940902746082. 
  3. ^ Постоји неколико података о дужини, али овај је најраспрострањенији. Помињу се још и 4.500 km и 4.180 km.
  4. ^ а б в „State of the Basin Report, 2010” (PDF). Mekong River Commission. Vientiane. 2010. 
  5. ^ M. Clark; L. Schoenbohm; L. Royden; K. Whipple; B. Burchfiel; W. Zhang; W. Tang; E. Wang; L. Chen (2004). „Surface uplift, tectonics, and erosion of eastern Tibet from large-scale drainage patterns”. Tectonics. 23 (TC1006): 227—234. Bibcode:2004Tecto..23.1006C. doi:10.1029/2002TC001402 Слободан приступ. 
  6. ^ C. Twidale (2004). „River patterns and their meanings”. Earth-Science Reviews. 67 (3–4): 159—218. Bibcode:2004ESRv...67..159T. doi:10.1016/j.earscirev.2004.03.001. 
  7. ^ S. K. Tandon; R. Sinha (2007). „Geology of large river systems”. Ур.: A. Gupta. Large rivers: geomorphology and management. London: John Wiley & Sons. стр. 7–28. ISBN 978-0-470-84987-3. 
  8. ^ P. D. Clift; A. R. Plumb (2008). The Asian monsoon: causes, history, and effects. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521847995. 
  9. ^ P. D. Clift; A. Carter; I. H. Campbell; M. Pringle; V. Nguyen; C. Allen; C. M. Allen; K. V. Hodges; T. T Mai (2006). „Thermochronology of mineral grains in the Red and Mekong Rivers, Viet Nam: Provenance and exhumation implications for Southeast Asia” (PDF). Geochemistry, Geophysics, Geosystems. 7 (10): 1—28. Bibcode:2006GGG.....710005C. doi:10.1029/2006GC001336 Слободан приступ. 
  10. ^ P. D. Clift, G. Layne & J. Blusztajn (2004). „Marine sedimentary evidence for monsoon strengthening, Tibetan uplift, and drainage evolution in East Asia”. Geophysical Monograph Series. 149 (2004): 255—282. Bibcode:2004GMS...149..255C. ISBN 0-87590-414-9. doi:10.1029/149GM14. 
  11. ^ а б T. Tamura; Y. Saito; S. Sotham; B. Bunnarin; K. Meng; S. Im; S. Choup; F. Akiba (2009). „Initiation of the Mekong River Delta at 8 ka: Evidence from the sedimentary succession in the Cambodian lowland”. Quaternary Science Reviews. 28 (3–4): 327—344. Bibcode:2009QSRv...28..327T. doi:10.1016/j.quascirev.2008.10.010. 
  12. ^ D. Penny (2006). „The Holocene history and development of the Tonle Sap, Cambodia”. Quaternary Science Reviews. 25 (3–4): 310—322. Bibcode:2006QSRv...25..310P. doi:10.1016/j.quascirev.2005.03.012. 
  13. ^ T. K. Ta; V. L. Nguyen; M. Tateishi; I. Kobayashi; S. Tanabe; Y. Saito (2002). „Holocene delta evolution and sediment discharge of the Mekong River, Southern Viet Nam”. Quaternary Science Reviews. 21 (16–17): 1807—1819. Bibcode:2002QSRv...21.1807T. doi:10.1016/S0277-3791(02)00007-0. 
  14. ^ C. H. Fenton, P. Charusiri & S. H. Wood (2003). „Recent paleoseismic investigations in northern and western Thailand”. Annals of Geophysics. 46 (5): 957—981. hdl:2122/998. 
  15. ^ Sasipornkarn, Emmy (16. 8. 2019). „A dam-building race threatens the Mekong River”. Deutsche Welle. Приступљено 18. 8. 2019. 
  16. ^ Sripiachai, Pattanapong (29. 10. 2019). „Mekong River falls to critical level, sand dunes emerge”. Bangkok Post. Приступљено 26. 11. 2019. 
  17. ^ Beech, Hannah (13. 4. 2020). „China Limited the Mekong’s Flow. Other Countries Suffered a Drought.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 14. 4. 2020. 
  18. ^ Pokhrel, Yadu; et al. (10. 12. 2018). „Potential Disruption of Flood Dynamics in the Lower Mekong River Basin Due to Upstream Flow Regulation”. Scientific Reports. 8 (17767). doi:10.1038/s41598-018-35823-4 Слободан приступ. 
  19. ^ Franzen, Harald (20. 7. 2017). „There are 8.3 billion tons of plastic in the world”. Deutsche Welle. Приступљено 17. 4. 2018. 
  20. ^ Franzen, Harald (30. 11. 2017). „Almost all plastic in the ocean comes from just 10 rivers”. Deutsche Welle. Приступљено 17. 4. 2018. 
  21. ^ Fawthrop, Tom (28. 11. 2019). „Dams and Climate Change Kill the Mekong”. YaleGlobal Online. Yale University. Архивирано из оригинала 14. 04. 2021. г. Приступљено 26. 11. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Мала енциклопедија Просвета - Општа енциклопедија (М-Ш). Београд: Издавачко предузеће „Просвета“. 1959. 
  • Kuenzer, Claudia; Campbell, Ian; Roch, Marthe; Leinenkugel, Patrick; Tuan, Vo Quoc; Dech, Stefan (2013). „Understanding the impact of hydropower developments in the context of upstream–downstream relations in the Mekong river basin”. Sustainability Science. 8 (4): 565—584. S2CID 154856246. doi:10.1007/s11625-012-0195-z. .
  • Kuenzer, Claudia; Guo, Huadong; Huth, Juliane; Leinenkugel, Patrick; Li, Xinwu; Dech, Stefan (2013). „Flood Mapping and Flood Dynamics of the Mekong Delta: ENVISAT-ASAR-WSM Based Time Series Analyses”. Remote Sensing. 5 (2): 687—715. Bibcode:2013RemS....5..687K. doi:10.3390/rs5020687 Слободан приступ. .
  • Leinenkugel, Patrick; Kuenzer, Claudia; Oppelt, Natascha; Dech, Stefan (2013). „Characterisation of land surface phenology and land cover based on moderate resolution satellite data in cloud prone areas — A novel product for the Mekong Basin”. Remote Sensing of Environment. 136: 180—198. Bibcode:2013RSEnv.136..180L. doi:10.1016/j.rse.2013.05.004. .
  • Moder, F, C. Kuenzer, Z. Xu, P. Leinenkugel and Q. Bui Van (2012): IWRM for the Mekong Basin. In: Renaud, F. G. and C. Kuenzer (eds.): The Mekong Delta System. Interdisciplinary Analyses of a River Delta. Dordrecht: Springer, pp. 133–166.
  • Renaud, F. G. und C. Kuenzer (2012): The Mekong Delta System. Interdisciplinary Analyses of a River Delta (= Springer Environmental Science and Engineering). . Dordrecht: Springer. ISBN 978-94-007-3961-1. 
  • Kuenzer, C. and F. G. Renaud (2012): Climate Change and Environmental Change in River Deltas Globally. In: Renaud, F. G. and C. Kuenzer (eds.): The Mekong Delta System. Interdisciplinary Analyses of a River Delta. Dordrecht: Springer, pp. 7–48.
  • Kuenzer, Claudia (2014). „Remote sensing the Mekong”. International Journal of Remote Sensing. 35 (8): 2747—2751. Bibcode:2014IJRS...35.2747K. S2CID 128428187. doi:10.1080/01431161.2014.890377. .
  • Kuenzer, Claudia; Leinenkugel, Patrick; Vollmuth, Matthias; Dech, Stefan (2014). „Comparing global land-cover products – implications for geoscience applications: An investigation for the trans-boundary Mekong Basin”. International Journal of Remote Sensing. 35 (8): 2752—2779. Bibcode:2014IJRS...35.2752K. S2CID 140614002. doi:10.1080/01431161.2014.890305. .
  • Shoemaker, Bruce; Robichaud, William, ур. (новембар 2019). Dead in the Water; Global Lessons from the World Bank's Model Hydropower Project in Laos (Paper изд.). Madison: University of Wisconsin Press. ISBN 9780299317942. Приступљено 26. 11. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меконг&oldid=28851269”