Јосепх Гоеббелс

Паул Јосепх Гоеббелс је рођен 29. листопада 1897. у градићу Рхеyдту, јужно од Мöнцхенгладбацха у области Рухр.^[1] Његова обитељ била је католичке вјероисповијести. Отац Фритз Гоеббелс је радио као књиговођа у творници фитиља W. Х. Леннартз, а мајка на фарми. Имао је два брата, Конрада (1895. – 1949.) и Ханса (1893. – 1947.) и двије сестре, Елисабетх (1901. – 1915.) и Марију (1910. - 1949. ). Школован је у гимназији, а 1916. је завршио свој Абитур, испит за улазак на свеучилиште. Још од раног дјетињства је имао дефект у десној нози, који је вјеројатно резултат остеомијелитиса или болести талипес еqуиноварус.^[2] Носио је посебну металну протезу и посебну ципелу како би надокнадио скраћеност десне ноге, но унаточ свему овоме, Гоеббелс је шепао цијели живот. Управо због овог је одбијена његова пријава за војну службу у Првом свјетском рату, чињеница која му се гадила цијели његов живот. Касније се тијеком живота лажно представљао као ратни ветеран, а свој дефект је лажно приказивао као ратну озљеду.^[3] Најближе што је дошао војсци била је служба у "Јединици за помоћ домовини" од ожујка до листопада 1917. гдје је служио као "уредски војник".^[4]

Но, Гоеббелс је своје физичке недостатке надомјестио интелектуалним успјесима. У почетку је требао постати свећеник, но како се све више одвајао од католицизма,^[5] кренуо је на студиј филозофије и књижевности на свеучилиштима у Бонну, Wüрзбургу, Фреибургу и Хеиделбергу, гдје је и 1916. докторирао с докторском тезом о писцу Wилхелму вон Сцхüтзу. Занимљиво је да су двојица његових најутјецајнијих професора, Фриедрицх Гундолф и његов докторски ментор Маx Фреихерр вон Wалдберг, обојица били Жидови. Његова интелигенција и политичка лукавост биле су предмет дивљења чак и међу његовим непријатељима.^[6]

Након што је 1921. завршио докторат, Гоеббелс се запослио као новинар и неколико је година покушао постати књижевник. Написао је полуаутобиографски роман Мицхаел, двије драме и хрпу романтичарске поезије. У овим је дјелима приказао психолошку штету коју су му његови физички дефекти нанијели. Гоеббелс је, осим у писању, компензацију пронашао и у завођењу жена, доживотном жељом коју је обављао са запањујућим успјехом.^[7] Његов дневник садржи доказе о многим аферама, прије и након брака с Магдом Qуандт, с којом је имао шестеро дјеце.

Гоеббелс је био фрустриран својим књижевним неуспјехом - његов роман је издан тек 1929., а његове драме никад нису изведене у неком казалишту. Компензацију за овај неуспјех пронашао је у писању дневника, које је писао од 1923., па све до краја живота.^[8] Касније је радио као банковни чиновник и службеник на бурзи.^[9] Тијеком овог периода је много читао и почео је обликовати своје политичке погледе. Међу његове главне утјецаје спадају Фриедрицх Ниетзсцхе, Осwалд Спенглер и, најважније, Хоустон Стеwарт Цхамберлаин, британско-њемачки писац који се сматра оцем "знанственог" антисемитизма и чије је дјело Фундације 19. стољећа уврштено међу обавезно штиво њемачких ултра десничара. Зиму 1919/1920. провео је у Мüнцхену гдје је свједочио и дивио се националистичкој реакцији при комунистичком покушају преузимања власти у Баварској. Његов први политички идол је био Антон Граф вон Арцо ауф Валлеy, човјек који је убио комунистичког вођу Курта Еиснера.^[7]

Као и већина каснијих Реицховох моћника, Гоеббелс је упознао нацизам 1923. тијеком просвједа због француске окупације Рухра. Затварање Хитлера у студеном 1923. након неуспјелог Пивничког пуча оставило је странку привремено без вође, тако да је Гоеббелс, који је тада имао 27 година и тек се 1924. учланио у НСДАП, гледао Грегора Страссера као свог политичког узора. Страссер је био вођа и организатор нациста у сјеверној Њемачкој тијеком периода у којем је Хитлер боравио у затвору. Страссер ("најспособнији међу нацистичким вођама" тог доба)^[10] је социјалистичко страну националсоцијализма узео пуно озбиљније него иједан члан баварског водства странке.

"Национализам и социјализам! Што иде прво, а што друго?", Гоеббелс је реторички питао у једној дебати с Тхеодореом Вахленом, Гаулеитером Помераније, коју је водио и часопису Натионал-созиалистисцхе Бриефе тијеком 1925.

С нама на Западу не смије бити сумње. Прво социјалистичко искупљење, а онда као торнадо долази националистичко ослобођење... Хитлер стоји између свега овог, но на путу је да се потпуно придружи нама.^[11]

Гоеббелс је, са својим новинарским способностима, ускоро постао Страссеров главни савезник у његовој битци с Баварцима око страначког програма. Конфликт се није водио, бар су они тако мислили, с Хитлером, него с његовим поручницима, Рудолфом Хессом, Јулиусом Стреицхером и Херманном Ессером који су, према њима, лоше водили странку у Хитлеровом одсуству. Године 1925. Гоеббелс издаје отворено писмо "мојим пријатељима на лијевој страни" тражећи јединство између социјалиста и нациста у борби против капиталиста. У једном дијелу тог писма, Јосепх Гоеббелс пише:

Ми и ви се боримо међусобно иако заправо нисмо непријатељи.^[12]

У вељачи 1926., након што је завршио с писањем свог дјела Меин Кампф, Хитлер се изненада враћа у странку и укључује у њезине послове те поручује "сјеверњацима" свој став. Позвао је око 60 Гаулеитера и активиста, укључујући и Гоеббелса, на састанак у Бамберг, гдје је одржао говор од два и пол сата у којем је одбацио политички програм "социјалистичког" дијела странке. За Хитлера су једину праву пријетњу њемачком народу представљали Жидови, а не капиталисти. Гоеббелс је био дубоко разочаран овим говором. Згрозио га је Хитлеров опис социјализма као "жидовске творевине", његова жеља за уништењем Совјетског Савеза и његова тврдња да нацистичка влада неће експроприрати приватно власништво. Гоеббелс је касније написао:

Више не вјерујем Хитлеру у потпуности. То је страшно: моја унутарња потпора ми је одузета.^[13]

Но Хитлер је, као добар читатељ карактера, јако брзо препознао Гоеббелсове таленте. Знао је да Гоеббелс највише жуди за признањем. У травњу је позвао Гоеббелса у Мüнцхен и чак је послао своје особно ауто по њега на перон и одржао је с њим дуги приватни састанак. Хитлер је критизирао Гоеббелса због његове потпоре "социјалистичком" крилу странке, но понудио му је искупљење ако би овај прихватио његово водство. Гоеббелс је потпуно капитулирао и постао потпуно привржен Хитлеру, чега се држао све до своје смрти. О томе је касније написао:

Ја га волим... мислио је о свему. Тако блистав ум може бити мој вођа. Клањам се узвишеноме, политичком генију(...) Адолфе Хитлеру, волим те јер си и једноставан и велик у исто вријеме. Оно што нетко зове генијем.^[14]

Хитлер је у листопаду 1926. наградио Гоеббелса за његову лојалност тако што га је поставио за Гаулеитера берлинског огранка НСДАП-а. Гоеббелс је тада могао искористити своју позицију како би се упустио у своје књижевне аспирације у главном граду, којег је он сматрао главном утврдом социјалиста и комуниста. Овдје је Гоеббелс открио свој талент за пропаганду, пишући расправе као што су Друга револуција и Лењин или Хитлер из 1926.^[15]

 

Овдје је такођер могао "практицирати" свој до тада латентни укус за насиље, не директно, али преко уличних бораца под његовим заповједништвом. "Повијест", рекао је, "се ствара на улици", те је био толико устрајан у томе да је преко улице изазивао тада најдоминантније љевичарске странке - социјалдемократе и комунисте.^[16] Радећи у сурадњи с СА-ом, Гоеббелс је редовито изазивао пивничке и уличне тучњаве у којима се често користило и оружје. Својим бившим "пријатељима на лијевој страни" је поручио:

Чувајте се псета. Када се враг у мени ослободи, нећете га више смирити.

Када су се догодиле неке неизбјежне смрти, Гоеббелс је то максимално искористио, претворивши уличног борца Хорста Wессела, којег су у његовом дому убили непријатељски политички активисти, у хероја и мученика.^[17]

У Берлину, Гоеббелс је могао сав свој гениј посветити пропаганди, што је у почетку чинио као уредник новина Дер Ангрифф и као аутор многих нацистичких плаката и постера. Његове пропагандне технике биле су изразито циничне. Једном је приликом написао:

Добра пропаганда је она која води ка успјеху, а лоша је она која не може испунити очекивани учинак. Задатак пропаганде није да буде интелигентна, већ да буде успјешна.^[18]

Најдраже мете његове пропаганде били су социјалисти Херманн Мüллер и Царл Северинг, те Бернхард Wеисс, предсједник берлинске полиције, иначе Жидов, којег је неуморно провоцирао надајући се краху којег би могао искористити. Када је социјалдемократска градска власт 1927. странци додијелила осмомјесечну забрану, Гоеббелс је то искористио до краја. Када га је једна пријатељ опоменуо због клеветања Wеисса, човјека с примјерним војним успјехом, Гоеббелс је рекао да га сам Wеисс нимало не занима, него само пропагандни учинак који ће та клевета изазвати.^[17]

 

Гоеббелс је ускоро открио и свој талент за говорништво, те је по том критерију постао други човјек Реицха, одмах до Хитлера. Док су Хитлерови говори били промукли и агресивни, Гоеббелсови су били мирни, саркастични, па некад и смијешни. Но, за разлику од Хитлера, Гоеббелс је задржао цинични одмак од своје властите реторике. Јавно је говорио како искориштава најниже инстинкте њемачког народа - расизам, ксенофобију, класни завист и несигурност. Једном је приликом рекао да народ може контролирати као што свира клавир и да ће они плесати како он свира.

Гоеббелсови говори и чинови нису имали велик утјецај на становнике Берлина.^[19] На изборима 1928., нацисти су у Берлину добили мање од 2% гласова, што је у успоредби са социјалдемократима, који су добили 33%, и комунистима, који су добили 25%, био велики неуспјех. Но, Гоеббелс је био један од 10 нациста који су након тих избора представљали НСДАП у Реицхстагу, што му је донијело плаћу од 750 марки мјесечно и имунитет од било каквог суђења.^[20] Чак и када је утјецај велике депресије узроковао повећану популарност нациста, берлински гласачи су се одупирали гласовању за нацисте. Занимљива је чињеница да су 1932., када је НСДАП био на врхунцу, нацисти у Берлину добили 28% гласова, а љевица је укупно сакупила 55% гласова грађана Берлина.^[21] Но, његови изнимни таленти и чињеница да га је Хитлер јако цијенио донијели су му респект међу анти-интелектуалцима унутар НСДАП-а, који су га звали "наш мали доктор". До 1928., иако је имао само 31 годину, Гоеббелс је постао један од најпроминентнијих нацистичких вођа.

Велика депресија је довела до поновног избијања љевичарских афилација унутар неких огранака НСДАП-а, које је предводио Отто Страссер, брат Грегора Страссера, који се залагао да се странка бори с комунистима око привржености незапослених и индустријских радника тако што би обећала експроприрати капитал. Хитлер, чија је мржња према радничкој класи рефлектирала његову властити социјалну прошлост, противио се снажно овој идеји. Хитлер је сматрао да је успјех нациста на изборима 1930. дошао због подршке средње класе и фармера, а сада се желио борити за подршку виших класа и њемачких бизнисмена. У травњу 1930., Хитлер отпушта Страссера с мјеста шефа нацистичке пропаганде, а на то мјесто поставља Гоеббелса, који је тада добио контролу над главним нацистичким новинама (Вöлкисцхер Беобацхтер), али и осталим нацистичким новинама диљем земље. Гоеббелс је, иако је још увијек показивао љевичарске тенденције, био потпуно лојалан Хитлеру у његовим препиркама са Страссером, које су у српњу 1930. кулминирале Страссеровим избацивањем из странке.^[22]

Унаточ својој револуционарној реторици, Гоеббелсов највећи допринос нацистичкој странци у периоду од 1930. до 1933. је његово успјешно организирање изборних кампања. Гоеббелс је организирао изборне кампање за парламентарне изборе 1930., 1932. и 1933., те Хитлерову предсједничку кампању 1932. Гоеббелс је овдје показао свој гениј, организирајући Хитлерове авионске турнеје по Њемачкој, те је остао запамћен као први пропагандист који је радио и филм користио у изборне сврхе. Специфичне изборне кампање које је Гоеббелс организирао привлачиле су гласове многих бирача, посебице младих. Иако је велик успјех нациста на изборима 1930. и 1932. увелике утјецан великом депресијом, сам Гоеббелс је имао велику улогу у расту популарности странке.

Када је Хитлер 30. сијечња 1933. постао канцелар, Гоеббелс није добио никакву политичку позицију. Коалицијски кабинет који је Хитлер саставио с предсједником Хинденбургу и конзервативним странкама није садржавао превише нациста на министарским позицијама. Но, Гоеббелс се, као вођа пропаганде водеће странке, која није превише марила за закон, почео понашати као да је на позицији. Искористио је државни радио како би изравно попратио параду која је славила Хитлеров долазак на власт. Дана 13. ожујка 1933. Гоеббелс добива награду за његову улогу у доласку странке на власт. Хитлер га поставља на чело новооснованог Министарства народног просвјећења и пропаганде (Волксауфклäрунг унд Пропаганда) којег је водио све до све до 30. травња 1945.

 

Улога новог министарства, које се налазило у Wилхелмстрассеу, недалеко од Реицхсканзлеиа, била је централизација нацистичке моћи у свим аспектима културног и интелектуалног живота, понајвише на пољу радија, те визуалних и сценских умјетности.^[23] Дана 1. свибња, Гоеббелс организира масивне демонстрације и параде како би означио "Дан националног рада" који је претходио нацистичком преузимању власти и уништењу њемачких трговачких унија. Већ 3. свибња, Гоеббелс у свом дневнику пише:

Ми смо господари Њемачке.^[24]

Дана 10. свибња 1933. надгледао је још један симболичан чин у стварању нацистичке културалне моћи: паљење више од 20,000 књига жидовских или антинацистичких аутора на Опернплатзу, недалеко од свеучилишта.^[25]

Хегемонијске амбиције Министарства пропаганде видљиве су и у одјелима које је Гоеббелс створио: новине, радио, филм, казалиште, глазба, књижевност и тискарство. За свако од тих поља је створен нови Реицхскаммер, а вођа коморе постао је стручњак из тог подручја (најчешће мање познати нацист), који се морао бринути и за елиминирање Жидова, либерала, социјалиста и практичара тзв. "изопачене умјетности као што су апстрактно сликарство и експресионизам, а у глазби додекафонија.^[26] Значајан примјер једног вође коморе је славни складатељ Рицхард Страусс, који је водио Комору за глазбу. Гоеббелсове наредбе, бар физички дио, извршавала је паравојна организација СА, због које су, као и због концентрацијских логора, многи проминентни Жидови емигрирали из Реицха у друге земље, а пратили су их многи социјалисти и либерали. Неки нежидовски антинацисти су, због добрих веза, успјели преживјети до средине 1930-их, но и они су на крају убијени или мучени.

Контрола умјетности и медија није била само задатак особља. Убрзо су садржаји свих новина, књига, романа, драма, филмова, емисија и концерата, од националне разине па до сеоских зборова, спадали под надзор Министарства пропаганде, иако је процес самоцензуре ефектно дјеловао на свим тим подручјима тако да се Министарство у Берлину могло бринути о политички најосјетљивијим подручјима као што су веће новине и државни радио. Ниједан писац није смио издавати, сликар излагати, критичар писати критике, пјевач изводити, ако није био члан припадајуће коморе унутар Министарства, а чланство у комори је овисило о добром понашању. Гоеббелс је могао подмићивати, као и пријетити: осигурао је велик буџет за своје министарство тако да је могао осигурати велике плаће и субвенције свим умјетницима који су сурађивали с њим. Ово су били увјети које су многи умјетници, оркестри и казалишта, након њихове борбе за преживљавање тијеком велике депресије, тешко могли одбити.^[27][28]

Рицхард Wагнер и Антон Бруцкнер - двојица најпопуларнијих складатеља међу нацистима.

Као један од најобразованијих нациста, те нацист који је највише цијенио високу културу, Гоеббелс је обио осјетљив на оптужбе да њемачку културу спушта до разине обичне пропаганде. На оптужбе је одговорио да је циљ и пропаганде и умјетности да потакне спиритуалну мобилизацију њемачког народа. Но чињеница је да Гоеббелс није био уопће толико ратоборан по културолошким питањима као неки други чланови нацистичког водства. Ти екстремнији нацисти су жељели да се у књигама налазе само нацистички слогани, да се у њемачким казалиштима и филму величају само нацистички хероји, а да се у њемачким концертним дворанама изводе само њемачке народне пјесме.

 

Гоеббелс је инзистирао да се њемачка висока култура мора наставити, и због међународног престижа и због добивања лојалности више средње класе, која је цијенила умјетничке форме као што су симфонија и опера. Тиме је Гоеббелс постао и заштитник, али и регулатор, њемачке умјетности. О овим наумима је имао подршку самог Хитлера, који је био велик обожаватељ Рицхарда Wагнера и Антона Бруцкнера. Но, унаточ овоме, Гоеббелс се морао покоравати Хитлеровим укусима. Хитлер је мрзио модернизам у сваком облику, тако да је Гоеббелс (који је био симпатизер модернизма) морао константно наметати традиционалне форме у умјетност и глазбу. Један примјер овога је Паул Хиндемитх, чија је глазба била забрањена само зато што се није свиђала Хитлеру.

Године 1943., норвешки писац Кнут Хамсун, који је изражавао значајне симпатије према Хитлеру и Реицху, послао је Гоеббелсу своју Нобелову медаљу (коју је добио 1920.) као поклон. Тада се причало како је то само био начин да Хамсун добије могућност састанка с Хитлером.

Гоеббелс се такођер противио потпуној нацификацији умјетности јер је знао да народ треба одмор од слогана и пропаганде. Осигурао је да филмске твртке настављају снимати комедије и романце, што је привлачило масе у кина у којима су гледали и нацистичке пропагандне филмове. Његово искориштавање његове позиције, те репутација коју који је изградио су били надасве познати. Занимљивост је да су многе глумице касније писале како их је Гоеббелс покушао намамити у свој дом. Добио је надимак "Боцк вон Бабелсберг" (њемачки "Бабелсбершки пастух"). Добро се носио са знатним притиском да забрани све стране филмове, но ту му је помогао сам Хитлер, који је био велик обожаватељ Мицкеy Моусеа. Из истог разлога је Гоеббелс желио културу приближити масама. То је радио продавајући јефтине радио пријамнике, организирајући бесплатне концерте у творницама, организирајући умјетничке изложбе у мањим градовима и организирајући изведбе филмова у селима. Ова краткорочна пропаганда је користила како би помирила њемачки народ, понајвише радничку класу, са странком.^[29]

Унаточ великој моћи Министарства пропаганде, Гоеббелсов статус је почео падати након што је нацистички режим чврсто успоставио моћ.^[30] То се догодило јер је главни план тада била припрема за рат, а иако је Министарство пропаганде судјеловало у томе, није било једна од главних карика. Тијеком 1930-их, Хитлерови најважнији подређени били су Херманн Гöринг, као вођа Четверогодишњег плана и Хеинрицх Химмлер, као вођа СС-а и полиције. Када су се интерни непријатељи унутар странке уништили, што се до 1935. већ остварило, Гоеббелсова пропаганда је почела губити свој смисао, те је његова реторика тиме постајала шупља и неувјерљива.

Као културан и образован човјек, Гоеббелс се често смијао "примитивном" антисемитизму нациста као што су Јулиус Стреицхер. Но, иако мотиви за то нису познати, Гоеббелс је и сам користио сваку прилику како би напао Жидове. Од 1933. па на даље, Гоеббелс је, уз Стреицхера, спадао међу најзлобније антисемите међу нацистима.^[31] У липњу 1935., Гоеббелс је у Берлину рекао:

Неки људи мисле како нисмо примијетили како се Жидови покушавају проширити на све наше улице. Жидови би требали погледати законе гостољубивости и не понашати се као да су равноправни с нама.

Саркастични "хумор" Гоеббелсових говора није скривао реалност његових пријетњи Жидовима. Као Гаулеитер Берлина, те тиме и де фацто вођа града (иако је постојао и градоначелник и градско вијеће), Гоеббелс је константно радио притисак на жидовску популацију Берлина, затварајући им трговине и уништавајући им професионални живот, те онемогућујући им нормалан живот. Тијеком одржавања Олимпијских игара 1936. у Берлину, антисемитизам је мало попустио,^[32] но већ од 1937. антисемитизам је поново ојачао. Гоеббелс 1937. у свом дневнику пише:

Жидови морају нестати из Њемачке, заправо из цијеле Еуропе. То ће потрајати, но мора се и хоће се догодити.^[33]

С доласком 1938. године, Гоеббелс је истраживао могућност да сви Жидови носе идентификацијске знакове, те да их се све отпреми у гето, но вријеме још није било спремно за такав чин. У липњу 1938., Гоеббелс у свом дневнику пише:

Циљ - истјерати Жидове из Берлина и то без имало сентименталности.^[34]

У студеном 1938., Гоеббелс добива прилику за подузимање драстичних мјера против Жидова, када млади Жидов, Херсцхел Грyнсзпан, у Паризу убија њемачког дипломата Ернста вом Ратха, зато јер је његова обитељ депортирана у Пољску и због прогона Жидова у Њемачкој опћенито.^[35] Дана 9. студеног, када вом Ратх умире од рана, Гоеббелс је био у Мüнцхену с Хитлером на прослави обљетнице Пивничког пуча. Ту је Гоеббелс Хитлеру рекао да је у њемачким градовима већ започело "спонтано" антижидовско насиље, што заправо није било истина. Гоеббелс је у овој ситуацији манипулирао Хитлером ради властитог задовољства. Када је Хитлер то одобрио, Гоеббелс си је дао слободе и организирао је масивни погром против Жидова. У свом дневнику, Гоеббелс пише:

Хитлер одлучује: демонстрације се требају наставити. Полиција треба бити повучена. Жидови би коначно требали осјетити гњев народа... Одмах сам полицији и странци дао нужне инструкције. Онда сам се у таквом расположењу обратио страначком водству. Громогласни аплауз. Сви су одмах при телефонима. Сада ће људи дјеловати.^[36]

Тај погром је у повијести знан као Кристална ноћ (Кристаллнацхт). Но, чињеница да је Гоеббелс морао изманипулирати Хитлера како би овај одобрио Кристалну ноћ не умањује количину Хитлеровог антисемитизма у односу на Гоеббелсов. Но чињеница је да је идеја о масивном, државном, погрому потекла од Гоеббелса, те да је Хитлерово одобрење за њу добио тако што му је слагао да је погром већ започео.

Тијеком Кристалне ноћи, у којој су СА и сама НСДАП организирали масовно уништавање жидовских трговина домова и синагога, убијено је најмање 90, а највише 200 Жидова, не рачунајући самоубојства, а уништено је више од тисући синагога, стотине жидовских трговина и домова, а преко 30,000 Жидова је одведено у концентрацијске логоре, гдје их је умрло још најмање 1,000 прије него је остатак пуштен након бруталног третмана. Но, најтежа посљедица је била емиграција више од 80,000 Жидова, од којих су неки остављали сву своју имовину од страха. Остале земље биле су згрожене овим чином, што је довело до раскидања политике попуштања према Трећем Реицху. Но, Гоеббелсов погром је Њемачку још више приближио рату, но у вријеме када поновно наоружање није било ни близу краја. Гöринг и други проминентни нацисти нису били задовољни овим Гоеббелсовим поступком, око којег их се није нити конзултирало.^[37] Но, сам Гоеббелс је био одушевљен. О овоме је написао:

Као што је и очекивано, цијела земља је била узбуђена. Ово је један мртвац који скупо кошта Жидове. Наши драги Жидови ће у будућности двапут промислити прије него пуцају на њемачког дипломата.^[38]

Године 1942., Гоеббелс је био уплетен у депортацију берлинских Жидова.^[39]

 

Ово догађају су се догодили правовремено с обзиром на Гоеббелсов однос с Хитлером. Године 1937. започиње аферу са чешком глумицом Лíдом Бааровом која ја резултирала распадом њезиног брака. Када је Гоеббелсова супруга Магда у листопаду 1938. сазнала за аферу пожалила се Хитлеру, конзервативцу по питању сексуалних односа, којему су она и њезина дјеца били јако драги. Хитлер је тада наредио Гоеббелсу да прекине аферу, на што му је овај понудио своју оставку, но Хитлер ју је одбио. Дана 15. листопада 1938., Јосепх Гоеббелс покушава самоубојство. Хитлер, којега је ово јако разљутило, наредио је Хеинрицху Химмлеру да депортира Баарову у Чехословачку, одакле је ова отишла у Италију. Ови догађају су умањили Гоеббелсов углед у Хитлеровим очима. Гоеббелс је од тада све јаче заговарао Хитлерове идеје како би се искупио за погрешке.^[40] Но, афера с Бааровом није деморализирала Гоеббелса по питању завођења жена. Артур Аxманн, тадашњи вођа Хитлерјугенда, је све до 1943. Гоеббелсу доводио младе дјевојке како би му удовољио.^[41]

Гоеббелс, као ни остали нацистички службеници, није си могао приуштити игнорирање Хитлерове воље. До 1938., сви су они били знатно богати, но њихово богатство је овисило о Хитлеровој доброј вољи и његовим игнорирањем њихове корумпираности. До доласка нациста на власт, Гоеббелс је био сиромашан човјек, а једини приход била му је плаћа од 750 марака мјесечно коју је добивао као чланк Реицхстага. До 1936., иако није био ни близу корумпиран као што су били Херманн Гöринг и Роберт Леy, Гоеббелс је добивао 300,000 марака годишње од властитог часописа (звао се Дер Ангрифф), као и министарску плаћу и многе друге бенефиције. Исплате које је добивао од часописа су заправо била мита које му је слао издавач Маx Аманн. Гоеббелс је посједовао двије виле, једну у Wаннсееу, а другу код језера Цонстанце. Порезни уред му је, као и већини нацистичких службеника, често допуштао неплаћање пореза.^[42]

Унаточ знатном губитку моћи тијеком средњих година нацистичког режима, Гоеббелс је остао један од Хитлерових најбољих пријатеља. Како су његови уреди били близу Хитлерових, Гоеббелс је био чест гост на ручку гдје је имао прилику слушати Хитлерове монологе и слагати се с Хитлеровим мишљењима. Неколико мјесеци прије почетка рата, Гоеббелс је поново почео добивати моћ. Био је рангиран заједно с нацистима као што су Јоацхим вон Риббентроп, Херманн Гöринг, Хеинрицх Химмлер и Мартин Борманн, те је тиме имао највећи приступ Хитлеру, што је у таком једном аутократском режимо значило приступ моћи. Чињеница да су Магда и Гоеббелсова дјеца били јако драги Хитлеру такођер је повећавала Гоеббелсов утјецај. Гоеббелсови су такођер били често гости у Хитлеровој баварској резиденцији, Бергхофу. Но, ипак није био информиран о свему из прве руке него се морао ослањати на доушнике и савезнике који би му преносили што је Хитлер радио и планирао.^[43]

 

У периоду од 1936. до 1939., док је изражавао своје мишљење о миру, Хитлер је чврсто и намјерно водио Њемачку према конфронтацији.^[44] Гоеббелс је био један од најентузијастичнијих предлагача да се њемачке територијалне тежње проведу што брже и што агресивније, а савезници у томе су му били министар унутарњих послова Хеинрицх Химмлер и министар вањских послова Јоацхим вон Риббентроп.^[45] Као свој задатак је видио да натјера њемачки народ да до прихвати, па чак и поздрави. Тијеком Судетске кризе 1938., Гоеббелс је био свјестан чињенице да већина њемачког народа не жели рат, те је користио свако пропагандно средство које је могао како би народ пребродио тзв. "ратну психозу".^[46] Након што је Запад попустио Хитлеру по питању Чехословачке, Гоеббелс је свој пропагандни ратни строј усмјерио према Пољској. Од свибња па на даље, Гоеббелс започиње тзв. "кампању мржње" против Пољске, измишљајући приче о страхотама које Пољаци раде етничким Нијемцима у Данзигу и другим градовима. Но, Гоеббелс ипак није успио увјерити већину Нијемаца да прихвате рат.^[47]

Када је у рујну 1939. рат започео, Гоеббелс је започео процес проширења своје моћи на домаћој политичкој сцени. Након 1940., Хитлер се све мање појављивао у јавности, а и његови говори су се све рјеђе емитирали, тако да је Гоеббелс постао глас и слика нацистичке странке међу њемачким народом.^[48] Хитлер је био заокупљен ратом, Химмлер рјешавањем "коначног рјешења Жидовског питања", а Гöрингов статус је ионако опадао због неуспјеха Луфтwаффеа, тако да је Гоеббелс осјетио вакуум моћи којег је желио попунити. Како је његов главни задатак био морал цивила, Гоеббелс се углавном бавио темама као што су плаће, рационирање и удомљавање, темама које су подизале морал, а тиме и продуктивност. Једном је чак посјетио деморализираног Гöринга, који је још увијек био главни човјек њемачке економије као вођа Министарства Четверогодишњег плана, као његов највећи непријатељ. Како би минирао Гöринга, Гоеббелс је кривотворио савез с Химмлером, но Реицхсфüхрер-СС је још увијек био опрезан с њим. Још кориснији савезник био је Алберт Спеер, Хитлеров миљеник, који је 1942. постао Министар наоружања. Гоеббелс и Спеер су тијеком 1942. покушали увјерити Хитлера да да отказ Гöрингу, те да оформи нови кабинет за економска питања којег би водила њих двојица.

 

Но, у вељачи 1943., након катастрофалног пораза њемачке војске у Стаљинграду, долази до кризе унутар режима. Гоеббелс је био присиљен склопити савез с Гöрингом како би омео успон Мартина Борманна, шефа Партеиканзлеиа и особног тајника Адолфа Хитлера. Борманн је искористио стаљинградску катастрофу и свој свакодневни приступ Хитлеру како би га увјерио да оформи трочлану хунту која би представљала државу, војску и странку, а водили би ју сам Борманн, Ханс Ламмерс и предсједник ОКW-а, Wилхелм Кеител. Комитет тројице би увјежбавао диктаторске овласти на домаћем бојишту. Гоеббелс, Спеер, Гöринг и Химмлер су на овај покушај гледали као на опортунизам Мартина Борманна и као на пријетњу њиховој моћи, те су се ујединили како би га зауставили.

Но, њихова сурадња се, у најбољу руку, могла описати као климава. То је било претежито јер је Химмлер тијеком тог периода још увијек сурађивао с Борманном како би се домогао моћи на Гöрингову штету, а и на штету већине традиционалне Реицхове администрације. Гöрингов губитак моћи је резултирао преиндулгенцијом, а Гöрингов однос с Гоеббелсом само је отежавао формирање чврсте коалиције, унаточ напорима Ерхарда Милцха и Алберта Спеера да побољшају односе између Гöринга и Гоеббелса.

Гоеббелс је умјесто тога покушао увјерити Хитлера да постави Гöринга за предсједника владе. То је имало одређене логике, јер је Гöринг, унаточ својој корумпираности и неуспјеху Луфтwаффеа, био јако популаран међу народом, чији је морал падао након што се Хитлер престао појављивати у јавности након битке код Стаљинграда. Но, овај приједлог је био неостварив, секундарно због Гöрингове неспособности, а примарно због самог Хитлера, који је Гöринга кривио за неуспјехе њемачке војске. Ову је мјеру Хитлер дизајнирао како би од себе одбио икакве критике.

Коначни резултат свих ових напора био је никакав - идеја Комитета тројице је пропала након што су Кеител и Ламмерс изгубили на моћи, а Борманн се успео, тако да је административни каос који је створен у држави увелике умањивао ратни учинак.

Гоеббелс је касније започео нову офензиву како би себе ставио у центар политике. Дана 18. вељаче, Гоеббелс је у спортској дворани у Берлину одржао познати "говор о тоталном рату". Гоеббелс је од своје публике захтијевао потпуно посвећивање "тоталном рату", те потпуну мобилизацију њемачке економије и друштва с циљем остваривања максималног ратног учинка. Како би још више мотивирао народ, Гоеббелс је цитирао три тезе као основе овог аргумента:

1. Ако Wехрмацхт не би био у позицији да разбије опасност на Источном бојишту, онда би Трећи Реицх пао под утјецај бољшевизма, а убрзо би пала и Еуропа.
2. Њемачка војска, њемачки народ и Силе Осовине имају снагу да униште ту опасност.
3. Опаснот је била мотивирајућа сила. Њемачка мора дјеловати брзо и одлучно, или ће бити прекасно.

Гоеббелс је говор завршио с реченицом да су 2,000 година западне повијести у опасности, а за њемачки је неуспјех окривио Жидове.

Гоеббелс је на овај начин желио увјерити Хитлера да њему и Спееру да контролу над домаћом политиком како би започели програм потпуног посвећивања производњи оружја и повећања радне снаге у коју би укључили и жене. Но Хитлер је, уз Гöрингову потпору, одбијао овај приједлог у страху да не би ослабио морал народа и довео до поновљеног дебакла из 1918., када је Њемачка (бар је Хитлер тако мислио) минирана колапсом на домаћем бојишту. Још један разлог је био је тај што Хитлер није желио допустити да итко узурпира његов положај главног доноситеља одлука. Гоеббелс се приватно бунио против овог чина, но никад јавно није смио критизирати Хитлерову одлуку.^[49]

 

Хеинрицх Химмлер, један од идејних зачетника Холокауста, није желио да се о томе расправља јавно. Унаточ томе, у једном издању новина Дас Реицх из студеног 1941., он је цитирао Хитлерово "пророчанство" из 1939. да ће Жидови бити губитници надолазећег рата.^[50] Сада се, рекао је, Хитлерово пророчанство остварује:

Жидовство тренутно пролази кроз фазу уништења коју је оно намијенило нама... оно сада изумире по свом властитом принципу - "око за око, зуб за зуб"!^[51]

Године 1939. Хитлер је у говору у Реицхстагу рекао:

Ако би међународно финанцирање Жидовства у и изван Еуропе успјело у увођењу тих земаља у нови свјетски рат, онда исход неће бити бољшевизација свијета и, с тиме, побједа Жидовства, него ће исход бити уништење жидовске расе у Еуропи.^[52]

Мишљење већине повјесничара је да је план за потпуно уништење Жидова усвојен 1941., а Гоеббелсово ангажирање доказује да је он сам знао, можда не сасвим детаљно, што се планира.^[53]

Одлука за депортирање њемачких и аустријских Жидова у неодређена мјеста "на истоку" донесена је у рујну 1941. Гоеббелс се одмах залагао за то да се берлински Жидови депортирају први. Отпутовао је у Хитлеров стожер на источном бојишту гдје се сусрео и с њим и с Реинхардом Хеyдрицхом како би апелирао да му се удовољи. Добио је сљедећи одговор (како је сам написао):

"Фüхрер" је мишљења да ће се с временом морати депортирати сви Жидови из Њемачке. Први градови који ће бити "ослобођени" од Жидова су Берлин, Праг и Беч. Берлин је први у реду и надам се да ћемо посао обавити до краја године.^[54]

Депортација берлинских Жидова у гето у Łóдźу започела је у листопаду, но транспорт и остале тешкоће су успориле процес депортације. Један његов чланак из студеног, који је изашао и листу Дас Реицх , био је његов покушај убрзавања те депортације.

У просинцу је присуствовао састанку у Хитлеровом уреду гдје је Хитлер, између осталих, разговарао и о "Жидовском питању". Гоеббелс је у свом дневнику касније написао:

Хитлер је о "Жидовском питању" рекао како га жели што прије ријешити. Предвидио је да ће се, ако изазову нови свјетски рат, суочити са својим уништењем. То није био само празан говор. Свјетски рат је овдје. Уништење Жидовства мора бити нужни исход. На то се питање треба гледати без имало сентименталности. Ми нисмо овдје како би суосјећали са Жидовима, него смо ту како би суосјећали с нашим њемачким народом. Ако је њемачки народ поново жртвовао 160,000 људи на источном бојишту, онда покретачи тог крвавог сукоба морају бити уништени.^[55]

Тијеком 1942., Гоеббелс наставља с покушајем убрзавања коначног рјешења "Жидовског питања" јер је Реицх тада већ окупирао велик дио совјетског територија на који су се Жидови могли депортирати. Могли су бити убијени радом, у складу с планом којег је у сијечњу на конференцији у Wаннсееу предложио Реинхард Хеyдрицх. Гоеббелса је стално нервирала чињеница да, иако се Нијемци боре за преживљавање на источном бојишту, у Берлину још увијек живи 40,000 Жидова.^[56] У свом дневнику је написао да би их све требало послати у Русију, те како би било најбоље да их се убије све скупа.^[57] Ово је још један доказ како је Гоеббелс знао што ће се догодити Жидовима који би били послани на исток. Иако Министарство пропаганде и народног просвјећења није било позвано на конференцију у Wаннсееу, Гоеббелс је већ до ожујка знао што је на њој одлучено.^[58] О томе је написао:

Жидове се сада депортира на исток. Овдје се користи барбарска процедура, да се не улази у детаље, и више није остало пуно од самих Жидова. Генерализирајући, 60% Жидова мора се ликвидирати, а само 40% њих може се искористити као радна снага. (...) Жидовима се изриче барбарска, но заслужена, казна.^[59]

Године 1943. и 1944. су за Гоеббелса биле године борбе за наклоност њемачког народа према режиму које се очито суочавао с поразом. Вјеровање њемачког народа у Хитлера пољуљано је након стаљинградске битке и никада се није потпуно исправило.^[60] Тијеком 1943., када су Совјети већ били близу њемачке границе, западни Савезници су развили способност да лансирају масивне зрачне нападе на њемачке градове, укључујући и Берлин. У исто вријеме је у Њемачкој недостајало хране, сировина, горива и стамбених простора. Гоеббелс и Спеер су били једни од нациста који су били свјесни тешке ситуације у којој се Реицх налазио. Њихово рјешење је било да преузму власт над домаћим бојиштем од неодлучног Хитлера и неспособног Гöринга. Управо ово је била агенда Гоеббелсовог говора о "тоталном рату" из вељаче 1943. Но, у том науму их је спријечила њихова неспособност да се супротставе Хитлеру, који није био способан да доноси одлуке, нити је вјеровао да итко други то може.

Након Стаљинграда, Хитлер се повукао из јавног живота, наступајући јако ријетко, а исто тако ријетко су се емитирали његови говори. До српња се Гоеббелс већ почео жалити да се Хитлер све више одваја од народа. О томе је написао:

Појединац не може народ избјегавати предуго. Он је срце нашег ратног успјеха.^[61]

Након овога, утјеловљење НСДАП-а у народу постаје сам Гоеббелс.

У народу је Гоеббелс још увијек остављао дојам да је сигуран у њемачку побједу:

Живимо у најтежем тренутку у повијести Запада. Свако слабљење спиритуалне и обрамбене снаге нашег континента у борби с источним бољшевизмон носи са собом опасност брзодолазећег пада у вољи за отпор... Наши ће војници на истоку обавити свој дио. Зауставити ће олују са степа, а на концу и уништити. Боре се у немогућим увјетима. Али воде добру борбу. Не боре се само за нашу сигурност, него и за будућност Еуропе.^[62]

Но, у стварности, Гоеббелс је био обесхрабрен својим и Спееровим неуспјехом да се домогну власти на домаћим бојиштем.

Гоеббелс је остао заокупљен елиминацијом Жидова, које је у то вријеме досезало свој климакс у концентрацијским логорима у источној Пољској. Након 1942., Гоеббелс је постао све отворенији по том питању него што је Химмлер, "архитект" холокауста, желио:

Наша државна сигурност захтијева да подузмемо све потребне мјере како би њемачку заједницу заштитили од жидовске пријетње. То нас доводи до неких тешких одлука, но оне су неизбјежне ако се желимо ријешити пријетње... Ниједно Хитлерово предвиђање немора обавезно бити истинито као тврдња да ако Жидови започну други свјетски рат, исход неће бити уништење аријевске расе него уништење жидовске расе. Овај процес је од енормне важности.^[63]

Након савезничке инвазије Италије и пада Бенита Муссолинија у рујну 1943., Гоеббелс и вон Риббентроп су разговарали с Хитлером о склапању тајног мировног споразума са Стаљином иза леђа западних савезника. Хитлер, изненађујуће, није искључио могућност мировног споразума, но рекао је Гоеббелсу да не преговара док је Њемачка ослабљена. Гоеббелсу је објаснио како, прије било каквих преговора, Њемачка мора доћи до једне велике побједе.^[64] Но, њемачки пораз код Курска је скроз искључио ову могућност. Гоеббелс је већ тада знао да је рат изгубљен, но није се успио одупријети Хитлеру и рећи му то.

Како је њемачко војно и економско стање опадало тијеком 1944., Гоеббелс је поново, заједно са Спеером, покушао преузети моћ над домаћом политиком без Гöринга. У српњу, након савезничког искрцавања у Француској и великог совјетског напретка у Бјелорусији, Хитлер коначно даје Гоеббелсу и Спееру веће овласти. Спеер је од Гöринга преузео сва економска и продукцијска питања, док је Гоеббелс постао Реицхов представник Тоталног рата (Реицхсбеволлмäцхтигтер фüр ден тотален Криегсеинсатз ан дер Хеиматфронт). У ово вријеме, Химмлер постаје Министар унутарњих послова.

Овај трио, Гоеббелс, Химмлер и Спеер, постаје прави центар њемачке владе тијеком задње године рата, но Борманн је, због свог ексклузивног приступа Хитлеру, климао ту власт када је год могао. У томе је био јако успјешан јер су страначки Гаулеитери добивали све више моћи, поставши на крају Реицхови комесари за обрану (Реицхсвертеидигунгскоммиссаре) у својим дистркитима гдје су надгледали сву цивилну администрацију. Чињеница да је Химмлер био Министар унутарњих послова само је повећавала Борманнову моћ јер су се Гаулеитери бојали да ће Химмлер, који је био Генерални представник Реицхове администрације, скинути њих с позиције и на та мјеста поставити више полицијске и СС-ове часнике.

Гоеббелс је Химмлера видио као потенцијалног савезника против Борманна, те је 1944. рекао, ако би Химмлер добио конролу над Wехрмацхтом, а он сам контролу над домаћом политиком, да ће рат завршити њемачком побједом. Но, Химмлерова неспособност да увјери Хитлера да престане подржавати Борманна, те неспособност неких високих СС-ових дужнисника као што су Обергруппенфüхрер Ернст Калтенбруннер и Группенфüхрер Хеинрицх Мüллер, узроковала је то да Гоеббелс ступи у савез с Борманном, унаточ својој подређеној позицији.

Када су неки чланови војног водства покушали убити Хитлера у српањској уроти, овај је трио, убрзо након тога, покренуо отпор према атентаторима. Управо је Гоеббелс у свом берлинском стану, у друштву Алберта Спеера и Wилхелма вон Овена, довео Отта Ернста Ремера, заповједника берлинског гарнизона, да разговара с Хитлером у Источнојо Прусији, тиме доказујући да је Хитлер жив и да се гарнизон треба успротивити покушају атентата.^[65]

Гоеббелс је обећао Хитлеру да може регрутирати више од милијун нових војника, као дио плана реорганизације војске, пребацивајући особље из Криегсмаринеа и Луфтwаффеа, те притишћући напухане министре као што је Гöринг, кои си до тада имали протекцију. Но, касније се показало да је инерција њемачке бирокрације била превелика чак и за Гоеббелса. Борманн и његов "потрчко" Ламмерс, који су жељели преузети моћ над страначком и државном администрацијом, постављали су многе препреке Гоеббелсу.^[66] Још један проблем био тај што, иако су Спеер и Гоеббелс били савезници, њихове агенде су се сукобљавале: Спеер је желио да апсолутни приоритет буде производња оружја, док је Гоеббелс желио да сваки способни мушкарац иде на бојиште. Спеер, чији је савезник био Фритз Сауцкел, Главни представник за рад од 1942., углавном је дибивао ове "битке".^[67]

У српњу 1944., већ је било касно да Спееров и Гоеббелсов унутарњи пуч узрокује велику промјену у исходу рата. Комбинирана економска и војна моћ западних савезника и СССР-а, који је био потпуно мобилизиран, била је превелика за Трећи Реицх. Један од највећих проблема била је индустријска производња и губици нафтних поља, што је увелике ослабило Реицх.^[68] Једина ствар коју је Гоеббелс могао учинити како би народ увјерио у побједу је обећање да ће "чудесна оружја" као авион Ме 262, V-2 ракета и подморница класе XXI побољшати војну ситуацију.

Гоеббелсови говори су тијеком посљедњих мјесеци рата добили изразито апокалиптичан тон:

Ријетко се у повијести догађало да су се храбри људи у борби за живот суочили са таквим испитима какве је имао њемачки народ у овом рату. Јад који резултира за све нас, непрекидни ланац туге, страха и духовне тортуре не треба се детаљно описивати... Носимо тешку судбину јер се боримо за добар циљ и позвани смо да храбро издржимо борбу како би постигли славу.^[69]

С почетком 1945. године, када су Совјети били на Одри, а западни савезници на Рајни, Гоеббелс више није могао скривати чињеницу да је пораз неизбјежан. Знао је што би то значило за њега самога. Написао је:

За нас, запалили смо наше мостове. Не можемо се вратити, али ни не желимо. Доведено смо до крајности и тиме присиљени да узвратимо истом мјером.^[70]

Када су други нацистички дужносници покушали наговорити Хитлера да напусти Берлин и успостави ново средиште отпора у Баварској, Гоеббелс се томе строго противио тражећи борбу до задњег човјека у рушевинама Берлина.

У ово вријеме, Гоеббелс је досегао позицију коју је желио - постао је Хитлерова десна рука, но само због своје покорности Борманну, који је де фацто био Хитлеров замјеник. Гöринг је увелике дискредитиран, но Хитлер на није желио отпустити до 25. травња, само 5 дана прије него је починио самоубојство. Химмлер, чије је постављање на мјесто заповједника армијске групе Вистула резултирало дебаклом на Одри, је такођер дискредитиран, а Хитлер је, с правом, сумњао да покушава склопити тајни споразум са западним савезницима. Само су Гоеббелс и Борманн остали потпуно вијерни Хитлеру.^[71] Гоеббелс је знао како се играти с Хитлеровим фантазијама, потичући га да у смрти предсједника Роосевелта, који је умро 12. травња, види прилику.^[72] Дана 22. травња 1945. Хитлер објављује, увелике на потицање самог Гоеббелса, да неће напуштати Берлин, него да ће се борити, чак и умријети, ради обране главног града.^[73]

Сљедећи дан, 23. травња, Гоеббелс је становницима Берлина рекао:

Позивам вас да се борите за ваш град. Борите се са свиме што имате, за ваше супруге и дјеци, за ваше мајке и родитеље. Ваше руке бране све што смо икад имали, али и што ће имати генерације које надолазе. Будите поносни и храбри! Будите инвентивни и лукави! Ваш "Гаулеитер" је међу вама. Он и његове колеге ће остати с вама. Његова супуга и дјеца су такођер ту. Он, који је једном освојио град с 200 људи, сада ће користити све што може како би галванизирао обрану града. Битка за Берлин мора бити сигнал за цијели нацију да се уздигне...^[74]

 

За разлику од већине нацистичких вођа у том тренутку, Гоеббелс је бар доказао да има храброст својих увјерења, преселивши се у Фüхрербункер испод зграде владе у Берлину. Вице-адмиралу Хансу-Ерицху Воссу је рекао да не размишља о предаји или бијегу:

Ја сам био Реицхов Министар пропаганде и водио сам најжешћи отпор против Совјетског Савеза за који ми никада неће опростити.

Восс је касније изјавио да Гоеббелс није могао напустити град јер је био вођа обране Берлина и сматрао је срамотним да напусти град док је држао ту позицију.^[75]

Дана 30. травња, Совјети су били само неколико метара од бункера, тако да је Хитлер одлучио издиктирати своју опоруку. Гоеббелс је био један од четверо свједока. Убрзо након што ју је саставио, Хитлер си је одузео живот. О Хитлеровој смрти, Гоеббелс је рекао:

Срце Њемачке престало је куцати. "Фüхрер" је мртав.

У својој опоруци, Хитлер није именовао свог насљедника. Умјесто тога, Хитлер је Гоеббелса поставио на мјесто канцелара, адмирала Карла Дöнитза на мјесто предсједника, а Мартина Борманна на мјесто страначког министра. Гоеббелс је знао да је титула канцелара била само титула, те да није имала никаквог значења. Чак ако би могао и желио побјећи, Гоеббелс је знао да Дöнитз, чија је једина жеља била преговарање са западним савезницима с циљем спашавања Њемачке од совјетске окупације, не би желио да једна тако озлоглашена особа, као што је он сам, води његову владу.

Но чињеница је била да Гоеббелс није имао намјеру бјежати. Восс је касније рекао да је Гоеббелс, када је сазнао за Хитлерово самоубојство, пао у депресију и рекао:

Велика је штета што један такав човјек више није с нама. Но, ту се ништа не може. За нас је сада све изгубљено и једини излез је онај који је одабрао Хитлер. Слиједити ћу тај примјер.^[76]

Дана 1. свибња, само неколико сати након Хитлеровог самоубојства, Гоеббелс је направио свој једини службени чин као канцелар. Издиктирао је писмо које је дао генералу Хансу Кребсу да, под бијелом заставом, однесе совјетском генералу Василију Чујкову. Чујков је заповједник Совјетске 8. армије био и заповједник совјетских снага у Берлину. Гоеббелс је у писми информирао Чујкова о Хитлеровој смрти, те о чињеници да би формирање нацистичке владе напријатељски настројене западној плутокрацији Совјетском Савезу донијело многе бенефиције, јер су Химмлерове и Гöрингове издаје индицирале да би се антисовјетски настројени нацистички вође могли ујединити са Западом. Када је ово одбијено, Гоеббелс је схватио да су сви даљни покушаји бесмислени.^[77] Убрзо након овога, Гоеббелс је Хитлеровој опоруци додао пост сцриптум:

Хитлер ми је дао наредбе да, у случају пада обране Берлина, побјегнем и постанем вођа владе коју је он успоставио. Први пут у свом животу, морам одбити једну Хитлерову наредбу. Моја супруга и дјеца се слажу с овим. У било којем другом случају, осјећао бих се... као бесчасни издајник и зла хуља до краја свог живота, који би изгубио своје, али и поштовање свога народа. Но, обе карике би морале формирати захтјев за даљне залагање моје особе у дизајнирању будућности њемачког народа и Реицха.^[78]

Касније, истог тог дана, вице-адмирал Ханс-Ерицх Восс виђа Гоеббелса по посљедњи пут. Восс је рекао како су тог дана, прије бијега из бункера, десетак генерала и часника ишли код Гоеббелса на посљедњи опроштај. Восс је питао Гоеббелса да им се придружи, но овај је то одбио.^[76]

Дана 1. свибња, у 20:00 сати, Гоеббелс се договорио са СС-овим лијечником Хелмутом Кунзом да његовој дјеци убризга морфиј и онда, док дјеца буду у несвијести, здроби таблету цијанида у њиховим устима.^[79] Према Кунзовом свједочењу, он им је убризгао морфиј, али цијанид су им дали Магда Гоеббелс и Стумпфеггер, Хитлеров особни лијечник.^[80] Убрзо након што су убили дјецу, Јосепх и Магда Гоеббелс одлазе у врт Реицхсканзлеиа гдје извршавају самоубојство. Детаљи њиховог самоубојства су непознати. Након рата, амерички морнарички часник и судац Мицхаел Мусманно издаје текст о Гоеббелсовом самоубојству, наводно темељен на свједочанству живог свједока:

Око 20:15, Гоеббелс се устао са стола, узео свој капут, шешир и рукавице, узео своју супругу за руку и попео се у врт. (Слиједио их је Гоеббелсов ађутант Гüнтхер Сцхwäгерманн) Док је Сцхwäгерманн припремао петролеј, чуо је пуцањ. Гоеббелс се устријелио, а Магда се отровала. Сцхwäгерманн је наредио једном војнику да поново пуца у Гоеббелса јер он сам то није могао.^[81]

Један часник СС-а је касније рекао да су се обоје отровали, а да је онда на њих пуцао други часник. Један ранији извјештај је навео да су изрешетани из стројнице по властитиом захтјеву. Један извјештај чак наводи да је Јосепх прво убио Магду, а онда и себе. Ова теорија представљена је у хит-филму Хитлер: Коначни пад.

Њихова тијела су касније спаљена, но због недостатка петролеја, горење је било само дјелоично успјешно, тако да су се њихова тијела лако идентифицирала. Неколико дана касније, Восс је враћен у Берлин како би идентифицриао изгорена тијела Јосепха и Магде Гоеббелс, та њихове дјеце. Восс је касније изјавио да је Гоеббелса препознао по облику главе, устима, металној протези коју је имао на десној нози, златном страначком беџу и изгореној страначкој униформи.^[82] Остаци обитељи Гоеббелс, као и Хитлерови, тајно су покопани у Бранденбургу. Године 1970. су ископани и кремирани, а пепео је бачен у Елбу.

• Броwнинг, Цхристопхер (2004.) Тхе Оригинс оф тхе Финал Солутион: Тхе Еволутион оф Нази Јеwисх Полицy ИСБН 0-434-01227-0
• Еванс, Рицхард Ј. (2005.) Тхе Тхирд Реицх ин Поwер 1933-1939 ИСБН 0-7139-9649-8
• Еванс, Рицхард Ј. (2004.) Тхе Цоминг оф тхе Тхирд Реицх ИСБН 0-14-100975-6
• Фест, Јоацхим (1970.) Тхе Фаце оф тхе Тхирд Реицх ИСБН 0-297-17949-7
• Фест, Јоацхим (1996.) Плоттинг Хитлер’с Деатх: Тхе Герман Ресистанце то Хитлер 1933-1945 ИСБН 0-297-81774-4
• Гилберт, Мартин (2006.) Кристаллнацхт: тхе Прелуде то Деструцтион ИСБН 978-0-06-057083-5
• Хамилтон, Рицхард Ф. (1982.) Wхо Вотед фор Хитлер? ИСБН 0-691-09395-4
• Катер, Мицхаел Х. (2004.) Хитлер Yоутх ИСБН 0-674-01496-0
• Керсхаw, Иан (1999.) Хитлер ИСБН 0-393-04671-0
• Реад, Антхонy и Фисхер, Давид (1994.) Берлин: Тхе Биограпхy оф а Цитy ИСБН 0-09-178021-7
• Тоозе, Адам (2006.) Тхе Wагес оф Деструцтион: Тхе Макинг анд Бреакинг оф тхе Нази Ецономy ИСБН 0-7139-9566-1
• Виноградов, V.К. и друфи: Руссиа'с Ласт Греат Сецрет фром тхе Филес оф тхе КГБ ИСБН 1-904449-13-1

 

Јосепх Гоеббелс на Wикимедијиној остави

• Есеји и говори др. Гоеббелса Архивирано 2008-09-12 на Wаyбацк Мацхине-у
• Човјек иза Хитлера
• Јосепх Гоеббелс - "Отровни патуљак"