Комунистичка партија Грчке

ΚΚΕ је основан пар дана прије званичног краја Првог свјетског рата тј. 4. новембра 1918. под именом Социјалистичка радничка партија Грчке (акроним: СЕКЕ, грчки: Σοσιαλιστικό Εργατικό Κόμμα Ελλάδας, Сосиалистико Ергатико Комма Елладас) са оснивачем и првим лидером Аврамом Бенаројом, сефардским жидовом, учитељем и радничким вођом још из османских времена из Солуна. ^[1] На челу партије био је петерочлани Централни комитет у саставу; Н. Димитратос, D. Лигдопоулос, M. Сидерис, А. Арванитис и С. Кокинос. Кад је избио Грчко-турски рат 1919-1922 СЕКЕ је био оштро против њега и прогласио га је империјалистичким, и позвао грчке војнике да дезертирају, чак и да окрену своје оружје против властитог краља. На Другом конгресу у априлу, 1920. одлучено је да партија приступи Трећој интернационали, и да промјени име, па је презвана у Социјалистичка радничка партија грчких - комуниста (СЕКЕ-К). На конгресу је изабран нови Централни комитет, у ком су били; Н. Димитратос, П. Димитратос, Y. Кордатос, Г. Доумас и M. Сидерис. ^[1] Трећи изваредни конгрес партије, одржан у новембру - 1924. одлучио је да се промијењени име у данашње - Комунистичка партија Грчке (ККЕ), на том конгресу су потпуно прихваћени принципи радикалног марксизма-лењинизма. За генералног секретара изабран је Панделис Поулиопоулос.^[1] Након тог конгреса, отпочели су процеси против чланова због њихових увјерења (суђење Катоцхyротикону 1924., Идионyмону 1929., и бројним другим члановима), и поред тога што је формално-правно партија била легална. Прогон чланова ΚΚΕ појачао се од 1936. за војне диктатуре Јоаннис Метаxаса, тад су бројни чланови партије позатварани и интернирани на изолиране отоке.

ККЕ је блиско сурађивао са осталим тек основаним европским комунистичким партијама, у отпору растућем утјецају фашистичких покрета. Након Коминтернине одлуке да оснује Интернационални антифашистички фронт, ККЕ је оснивао Народни фронт, која је убрзо постао највећа марксистичко антифашистичка организација прије диктатуре Метаxаса. ККЕ и остале лијеве политичке партије радиле су на оснивању и организирању радничких синдиката у свим секторима, између осталог основали су Генералну конфедерацију грчких радника. То их је довело у радикално опозицијске воде према актуалним владама, 1928. Георгиос Папандреоу као Министар просвјете, увео је закон против комунистичких учитеља, познат као - Идионyмо. Тај закон омогућио је прогон и кажњавање многих чланова ККЕ и осталих лијевих организација. ККЕ се као и већина лијевих европских партија стао на страну Шпањолске социјалистичке владе за шпањолског грађанског рата (1936.-1939.), тад се око 440 грчких комуниста укључило се у Интернационалне бригаде, многи од њих су били високи руководиоци ККЕ-а. За вријеме диктаторског режима Јоанниса Метаxаса, партија је 1936. стављена ван закона, и до 1941. готово физички ликвидирана.

Након Балканских ратова 1912.-1916., и Првог свјетског рата 1916.-1919. и катастрофалне војне инвазије на Малу Азију (Грчко-турски рат 1919-1922), било је много различитих погледа од стране тадашњих велесила по питању сјеверних грчких граница. То питање потезале су и нова Турска држава, као и Бугарска држава, тражењем веће територије у замјену за осигурање трговачких путева Британском империју.

Добар дио тих захтјева имао је подлогу у чињеници да су тад бројне етничке и вјерске мањине тих држава живиле унутар грчких граница, на сјеверу Грчке. ККЕ се начелно противио било којој од тих гео-стратешких игара са употребом мањина у позадини, схваћајући да би то лако могло довести до новог империјалистичког рата у регији. Политика партије је једноставно била одређена тадашњом лењинистичком теоријом о националном питању и социјалистичкој држави, по којој је свака мањина имала право на властиту државност (укључујући и право на оцјепљење) унутар заједничке Социјалистичке државе.

На Трећем конгресу партије 1924., ККЕ је објавила политику стварања двију независних држава у сјеверним грчким регијама; Македонији и Тракији. ΚΚΕ је узор за такву политику имао у тек основаном Совјетском Савезу - кад је изгледало да је Лењин одлично ријешио национално питање. По том истом узору ККЕ је објавила свој циљ; оснивање Народне републике, државе у којој ће све националности бити самоопредјељене и независне. То је партију довело у позицију, да буде мета сталних оптужби (које трају до данашњег дана), да је она у начелу против Грчке државе и да је негира. Оно што је из данашње перспективе поно јасније, је да су тадашње владајуће партијске елите, у исто вријеме настојале склопити посао са Турском и Бугарском за дијелове сјеверне Грчке (Македоније и Тракије) у замјену за поврат неких егејских отока и дијелова македонскога територија од Краљевине Југославије.

1934., ККЕ је објавила - да ће се борити за национално самоопредјељење, и у крајњој линији за отцијепљење, угњетаваних Македонаца и Трачана. За досизање тог циља, објавила је и сурадњу са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом(ВМРО) као и са Тракијском револуционарном организацијом за Народну републику, гдје би све нације биле самоуправне и заједно изградиле заједничку радничку државу. Због те политике, ККЕ је био оштро нападан од тадашњих грађанских партија, - које су му пребацивале да он жели комадање великог дијела сјеверне Грчке, и да све то ради по диктату Коминтерне, а то је тешко наштетило популарности партије. Тек је генерални секретар Николаос Зацхариадис 1945. одбацио такву политику партије у погледу осјетљивог права на отцјепљење. Након тог је Централни комитет партије 1954., закључио је да нема реалних темеља за даљњу политику инзистирања на праву националних мањина на самоодређење.

Главни чланак: Грчки грађански рат

Након нацистичке окупације Грчке, ККЕ је организирао отпор окупаторима и основао ЕАМ, као кровну организацију отпора читавог грчког народа, као и ЕЛАС као оружану компоненту истог покрета. Након ослобођења Грчке 1944., ККЕ је потписао под притиском Британије Споразум из Варкизе, по ком је пристао на разоружање ЕЛАС-а, као увјет да може партиципирати у привременој Влади националног јединства. ККЕ је врло брзо увидио да ће бити изгуран на маргину, па је основао Демократску Армију Грчке са генералом Маркосом Вафиадисом на челу^[2], и отпочео са отвореном побуном против Владе у Атени и њених савезника. Маркос Вафиадис је смјењен - 1948., а на његово мјесто долашао је генерални секретар ККЕ, Николаос Зацхариадис ^[2](који је ослобођен из њемачког заробљеништва). Он је промјенио тактику борбе, и од дотадашњег партизанског облика ратовања прешао на обрану територије и фронталну борбу са пуно јачим и боље опремљеним владиним снагама. Након неколико тешких пораза, Грчка демократска војска је престала пружати отпор 1949. године.

Након грађанског рата ККЕ је проглашена илегалном партијом, па су бројни истакнути чланови морали побјећи у иноземство или се прикрити у илегали. Многи чланови ККЕ су похапшени, и убијени након суђења, попут Никоса Белојанниса 1952. и Никоса Плоумпидиса 1954. Ипак како је вријеме одмицало, репресија је постала мања.

За вријеме свог илегалног дјеловања ККЕ је подржавала Уједињену демократску љевицу (ЕДА), на изборима. Према неким не баш провјереним изворима, грчки Краљ Константин, предложио је још 1964. тадашњем премијеру - Георгиосу Папандреоу (старијем) легализацију ККЕ, што је он одбио.

Група десничарских пуковника грчке војске, под водсвом Георгиоса Пападопулоса извела је 21. априла 1967. успјешан државни удар (цоуп д'éтат), због, како су они навели - иманентне комунистичке опасности. Забрањен је рад свим политичким партијама, грађанима су ограничена и нека друга грађанска права, чланови ККЕ су прогањани и осуђивани, попут других опонената војне хунте.

За ККЕ је особито тешка била - 1968. кад је партија доживјела велику кризу, због размомилажања око питања Совјетске интервенције на тадашњи ЧССР, и бруталног гушења прашког прољећа. Многи чланови напустили су ККЕ, а један дио чланства основао је Унутрашњи ККЕ, оптужујући тим називом оне које су остали да су Вањски ККЕ (ΚΚΕ εξωτερικού) јер слиједе линију Политбироа СССР -а, и дају подршку интервенцији.

I поред свих размимоилажења ККЕ је дјеловала у пружању отпора војној хунти, нарочито илегалним радом међу студентима по универзитетима. ККЕ је партиципирао у раду бројних Комитета за борбу против хунте, заједно са другим политичким партијама и организацијама, осниваним у илегали унутар земље као и по бројним европским градовима.

Након обнове парламентарне демокрације 1974., у вријеме владавине Константина Караманлиса легализиран је ККЕ. Он је судјеловао на изборима 1974. у коалицији са партијама Унутрашња ККЕ и ЕДА под именом Уједињена Љевица, та коалиција освојила је 9.36 % гласова. Од тада перманентно судјелује на изборима, са промјењивим изборним успјесима, али начелно се може рећи ККЕ је трећа политичка партија у Грчкој по резултатима избора.

1944., ККЕ је судјеловала у Влади националног јединства, премијера Георгиоса Папандреуа, добивши Министарство финанција, Министарство пољопривреде, Министарство рада и Министарство привреде и јавних радова.

1988. ККЕ и Грчка Љевица (грчки:ЕАП, прије Унутрашњи ККЕ ), заједно са још неким партијама љевице и центра основали су Коалицију љевице и прогреса - Сyнасписмос. Сyнасписмос је на изборима 1989. освојио 13.1% гласова и удружио се са Новом Демокрацијом, те формирао врло краткотрајну владу, потресаном оптужбама за бројне привредне скандале. На крају те исте године - Сyнасписмос је ушао у тзв. нову Универзалну власт, заједно са са Папандреовим Свегрчким социјалистичким Покретом, која је поставила за премијера Ксенофона Золотаса. Та влада трајала је само три мјесеца.

ККЕ је изашао из Сyнасписмоса - 1991., али је дио чланова остао вјеран Сyнасписмосу, који је се касније претворио у независну лијеву политичку партију.

 

Прва фракција која се одвојила 1956. од ККЕ је Троцкистичка Организација грчких комуниста. Након XX. Сједнице комунистичке партије СССР-а 1968., одвојила се мања фракција која је основала партију - Групу марксиста-лењиниста Грчке (ОМЛЕ), за вријеме диктатуре војне хунте (1967.-1974.), одвојила се повећа група чланова ККЕ и основала - Унутрашњу Комунистичку партију Грчке (Унутрашњи ККЕ). ККЕ и Грчка Љевица (бивши Унутрашњи ККЕ), заједно са још неким партијама љевице и центра основали су 1988 Коалицију љевице и прогреса - Сyнасписмос. Исте године добар дио чланства и руководства Комунистичке омладине Грчке (КНЕ), изашао је из партије и оформио Нову Љевицу(НАР), повукавши за собом већину младих особито у већим градовима, а нарочито у Солуну. На самом старту 2000. једна мања група партијских лидера изашла је из партије и основала Покрет за уједињену акцију љевице(КЕДА), која је изашла на изборе одржане 2007. у коалицији са Радикалном љевицом.

ККЕ има Организацију младих комуниста Грчке (КНЕ), која чврсто подупире циљеве и стратешке интересе партије.

У данашњој Грчкој ККЕ судјелује на изборима, и партиципира у власти преко својих посланика у грчком парламенту, локалним властима и у Европском парламенту. Партија издаје своје дневне новине - Ризоспастис, издаје и политичко-теоретски часопис Комоунистики Епитхеориси (Комунистичку Ревију), као двомјесечник и образовни часопис Тхемата Паидеиас.

• Николаос Димитратос (новембар, 1918.) Избачен из партије под оптужбом за сумњиво понашање.
• Гианнис Кордатос (фебруар, 1922.) Избачен из партије под оптужбом за разарање марксизма.
• Николаос Саргологос (новембар, 1922.) Избачен из партије под оптужбом за шпијунажу.
• Томас Апостолидис (септембар, 1923.) Избачен из партије под оптужбом за опортунизам.
• Панделис Поулиопоулос (просинац, 1924.) Избачен из партије под оптужбом да је провокатор.
• Елеутериос Ставридис (1924.-1926.) Изашао из партије.
• Пастиас Гиатсопоулос (септембар, 1926.) Избачен из партије под оптужбом за мекушавост.
• Андроникос Хаитас (март, 1927.) Избачен из партије и убијен у СССР 1935.
• Николаос Зацхариадис (1931./36.)
• Андреас Тсипас (јул, 1941.-септембар, 1941.) Избачен из партије под оптужбом за авантуризам.
• Георгиос Сиантос (јануар, 1942.-1945.) Избачен из партије под оптужбом да је агент провокатор.
• Николаос Зацхариадис (1945.-1956.) Избачен из партије, и по службеним извјештајима извршио самоубиство у СССР.
• Апостолос Грозос (1956.)
• Константинос Колигианнис (1956.-1972.)
• Карилаос Флоракис (1972.-1989.)
• Григорис Фаракос (1989.-1991.) Изашао из партије да се придружи партији Сyнасписмос.
• Алека Папарига (1991.-до данас)

• ЕЛАС
• ЕАМ
• Грчки грађански рат

 

Комунистичка партија Грчке на Wикимедијиној остави

• Портал ККЕ Архивирано 2005-07-31 на Wаyбацк Мацхине-у (en)