Nothing Special   »   [go: up one dir, main page]
Wikipedija

Nikolaj Pirogov

Nikolaj Ivanovič Pirogov (rus. Николай Иванович Пирогов; 25. 11. 1810. – 5. 12. 1881), je bio veliki ruski hirurg, anatom, pedagog i jedan je od najvećih ratnih hirurga uopšte, a po nekima (N.N. Burdenko)[1] i osnivač vojne hirurgije.

Nikolaj Ivanovič Pirogov
Nikolaj Ivanovič Pirogov (Autor; Ilia Repin, 1881).
Rođenje (1810-11-25)25. 11. 1810.
Moskva
Smrt 5. 12. 1881. (dob: 71)
Vinica
Prebivalište  Rusija
Polje Hirurgija, Anatomija
Institucija Profesor hirurgije Medikohirurške akademije (Moskva)
Alma mater Univerzitet u Tartuu, Moskovski državni univerzitet Lomonosov
Poznat po „Osnivač ratne hirurgije“

Anatomski eponimi po Pirogovu[2]

uredi
  • Pirogovljev ugao: ugao između unutrašnje jugularne vene (lat. v. jugularis interna) i potključne vene (lat. v. subclaviae) [3]
  • Pirogovljev trougao: trougao između međutetive digastričnog mišića, zadnje ivice milohioidnog mišića i hipoglosalnog živca.[4]
  • Pirogovljeva amputacija: osteoplastična amputacija stopala (osteoratoplastična egzartikulacija stopala kojom se mogla produžiti noga) [3]

Životni put

uredi

Nikolaj Ivanovič Pirogov je rođen 25. novembra 1810. u imućnoj porodici intendantskog majora Ivana Ivanoviča Pirogova (1772–1825), kao trinaesto i jedno od šestoro preživele dece u porodici. Kao dečak Pirogov je odrastao u Moskvi u religioznoj porodici, u kući koja se nalazila u blizini crkve Svete Trojice u Siromijatnikovu. Vrlo rano je naučio da čita, govori i piše više svetskih jezika. Nakon iznenadne smrti oca 1824. porodica Pirogov je ostala bez sredstava za život, pa porodicu materijalno pomaže i brine o njoj (Efrem Muhin (1766–1850), porodični lekar i profesor anatomije i fiziologije na Univerzitetu u Moskvi. Muhin je svesrdno pomogao Pirogovu, kome je prvobitno određeno da postane državni službenik, da promeni školu i upiše se na Medicinski fakultet u Moskvi 1825. koji je on u rekordnom roku završio tokom 1828.

Pirogov je nakon studija medicine bio odlično potkovan teoretskim znanjem, ali ujedno i razočaran svojim znanjem iz hirurgije, jer iako se opredelio za ovu oblast medicine, u toku studija nije izveo ni jednu operaciju, a prisustvovao je samo na dve. Kako nije mogao da nastavi hirurško obrazovanje i praksu u Moskvi, ambiciozni Pirogov odlazi u nemački grad Dorpat (danas Tartu) [5] kod Johana Kristijana Morena (Johanna F. (Christian) Moiera 1786−1858), gde je diplomirao 1832, iz oblasti ligature aneurizme trbušne aorte (lat. Num vinctura aortae abdominalis in aneurysmate inguinali adhibita facile ac tutum sit remedium).

Dalje usavršavanje u struci Pirogov nastvalja u Berlinu i Getingenu, u oblasti hirurgije, anatomije i fiziologije. Saznavši da se traži šef Hirurgije, vratio se u Moskvu, ali je to mesto već bio popunjeno, i 26 godišnji Pirogov se vraća u Dorpat preuzima mesto šefa hirurgije na kome se intenzivno bavio istraživanjem arterijskog sistema i fascija. U Dorpatu je radio do 1840, kada je na poziv ministra Kleinmichela, prešao u St. Petersburg i preuzeo Vojnu medikohiruršku (kasnije Vojnomedicinsku) akademiju i bolnicu sa 1.000 kreveta.

Pirogov 1842. stupa u brak sa svojom velikom ljubavi Katarinom Dimitrijevnom Berozinovom. Godinu dana kasnij Katarina mu je rodila sina Nikolu a nakon tri godine i sina Vladimira. Nažalost nije im bilo suđeno da njihova ljubav traje dugo. U zimu 1846. Katarina je umrla na rođenju svog drugogog deteta (sina Vladimira). Posle njene smrti Pirogov je pao u depresiju u kojoj je bio oko pola godine, a zatim je ponovo počeo da aktivno radi. U 1850. Pirogov se oženi po drugi put sa 25 godina starom Aleksandrom Bistorm, bivšom suprugom Aleksandra Bistroma.

Pirogov se posebno istakao prilikom opsade Sevastopolja (1854), a učestvovao je u Francusko-pruskom ratu (1870) i u Rusko-turskom ratu (1877–1878). Septembra 1854, posle ruske sanitetske katastrofe u Sevastopolju, Pirogov je dobio poziv i molbu da se priključi ruskoj vojsci.

Toko 1856. Pirogov se ponovo vratio u Sankt Peterburg i razočaran stanjem koje je zatekao u Medikohirurškoj akademiji u Moskvi i potpuno prestaje sa nastavnim i hirurškim radom. Posle smrti Nikolaja I, postavljen je za direktora poslovne škole na jugu Rusije, ali već 1858., posle konflikata sa guvernerom Odese, prešao je u Kijev. U Ukrajini je radio kao dobrovoljac u mirovnim većima, a 1862. postavljen je za direktora kontrole školovanja ruskih studenata. Avgusta 1862. boraveći u Italiji kao predstavnik ruskih učenika poslatih na usavršavanje u inostraanstvo, dobio je poziv da pomogne Garibaldiju posle njegoovog teškog ranjavanja u nogu, u bici kod Aspramonta. Pirogov je primenio svoje metode i uspešno završio Garibaldijevo lečenje.

U Rusiju se vratio tokom 1866. i živeo povučeno na svom imanju retko ga napuštajući; jednom kao predstavnik ruskog Crvenog krsta kada je posetio poljske bolnice u Francusko-pruskom ratu 1870, i jednom kao hirurg u Rusko-turskom ratu kada se 1877. priključio vojsci za oslobođenje Bugarske. Poslednji put se Pirogov pojavio u javnosti 24. maja 1881. u Moskvi, povodom njemu u čast organizovane svečane proslava obeležavanja 50. godišnjice početka njegovog naučnog rada.

Pirogov je umro 5. decembra 1881. u Vinici (Pokrajina Podoliji u Ruskom carstvu, danas Ukrajina ). Njegovo telo je sačuvano i izloženo u mesnoj crkvi u Vinici, tahnikom balsamovanja koju je on osmislio i usavršio za života. Za razliku od Lenjinovih posmrtnih ostataka u Moskvi, koji prolaze kroz redovno održavanje (dva puta nedeljno) u posebno za to napravljenoj podzemnoj klinici, telo pokojnog Pirogova je više od jednog veka, bez ikakvog održavanja (samo brisanjem prašine sa tela), na sobnoj temperaturi u kovčegu sa staklenim poklopcem ostalo potpuno nepromenjeno (dok se Lenjinovo telo stalno čuva na niskoj temperaturi).

Delo

uredi

Nikolaj Pirogov je sa 15 godina započeo studije na Medicinskom fakultetu u Moskvi i iste završio u 18 godini. Od 1833. do 1835. radio je i stručno se usavršavao kod isatknutih hirurga i patologa u Berlinu, Lajpcigu, Cirihu, Beču Getingenu. i 1937. nasledio svog učitelja Mojera na katedri hirurgije u Dorpatu. i u 26 godini postao je šef katedre za hirurgiju i profesor na nemačkom Fakultetu u Dorpatu (sada Tartu University, Estonija) gde je radio od 1836. do 1840. Prelaskom u St. Petersburg, 1840, kao čelni čovek Odeljenja za hirurgiju na Medicinsko-hirurškoj Akademije on je osnovao i vodio veoma složene operativne zahvate na kliničko bolničkom operacionom odeljenju.

Pirogov je predano radio u obučavanju vojnih hirurga, unapređenju metoda zbrinjavanja povređenih i obolelih na terenu, i na osnovu bogatog iskustva sačinio skup pravila koja lekar mora primenjivati u radu u poljskim (terenskim) uslovima. Pirogov je razvio niz novih tehnika, tako da je mogao češće od ostalih hirurga izbegavao primenu amputacija. Jedna od tih hirurških tehnika i sada nosi naziv "amputacija po Pirogovu". Pirogov je takođe među prvima primenio eter kao anestetik u inhalacionoj, a nešto kasnije i rektalnoj [n 1]anesteziji [n 2] 1847, sproveo istraživanje kolere 1848. [n 3] i uveo trijažu bolesnika i ranjenika u pet kategorija.

Kao pedagog i nastavnik Pirogov je u svojim radovima ukazao na brojne probleme u pedagogiji, zalagao se za obrazovanje u Rusiji; siromašnih, nacionalih manjina i žena i za razvoj srednjih škola, i permanentnu edukaciju lekara.

 
Doček Pirogova u Moskvi 1881. povodom proslave 50-godišnjice njegovog rada

Tokom 1847. Pirogov je otišao na Kavkaz kako bi testirao svoje tehnike u ratu. Na Kavkazu je prvi put primenio obradu povreda zavojima natopljenim u skrob. Godine 1855, za vreme Krimskog rata, Pirogov je glavni hirurg u Sevastopolju, gradu koji su opsedale anglo-francuske trupe. Ovde je on prvi put u svetu primenio gipsani zavoj. Tokom opsade Sevastopolja, Pirogov organizovao korpus medicinskih sestara, da se brinule za ranjene i bolesne, od kojih su neke sa njima došle do samog Sankt Peterburga. i organizovao njihovu obuku. To je takođe bila inovacija u jednom ratu, (jer pre toga žene nisu organizovano učestvovale u ratovima) koju je on sproveo zajedno sa Velikom kneginjom Jelenom Pavlovnom [6] („ruskom Florens Najtingejl“).

Nikolaj Ivanovič Pirogov je izuzetno uvažavao anatomiju, shvatajući njenu važnost u medicinskoj edukaciji lekara. Tako je i postao osnivač topografske anatomije - koja mu je zauzvrat, omogućila razvoj novih operativnih tehnika. U svojim proučavanjima anatomije, on koristi zamrznute leševe. Nakon nekoliko godina neprekidnog rada Pirogov je stvorio „Atlas topografske anatomija“ - (lat. Anatomia topographica sectionibus per corpus humanum congelatum triplici directione ductis illustrata), bogato ilustrovan obdukcionim nalazima u smrznutom ljudskom telu u tri dimenzije. Na osnovu ovog rada, Pirogova smatraju osnivačem topografske, hirurške anatomije.

Priznanja

uredi
  • Laureat je Demidove nagrade [7] Akademije nauka Ruske imperije Pirogovu je dodeljana za njegov naučni rad 1844, 1851. i 1860.
  • „Sabrana dela“ Nikolaja Ivanoviča Pirogova na ruskom jeziku objavljena su u Moskvi 1957–1962.
  • Časopis „Hirurgija sa imenom N. I. Pirogova“ izlazi u Rusiji i danas.
  • Univerzitet u Viniciju (Ukrajina) nosi ime Pirogova,
  • Jedan od pet sanitetskih vozova Ruskog ministarstva zdravlja naosi ime;
  • U Petersburgu postoji privatna hirurška klinika sa imenom N.I. Pirogova od 1999.
  • Najveći centar za urgentnu medicinu u Sofiji koji je ujedno i centar za poslediplomske studije nosi njegoovo ime.

Bibliografija Nikolaja Pirogova

uredi
  • Topographische Anatomie des menschlichen Körpers, mit Durchschnitten gefrorener Kadaver illustriert., Sankt Petersburg 1859.
  • Chirurgische Anatomie der Arterienstämme und Fascien., Lajpcig 1861.
  • Bericht über die Militärsanitätsanstalten in Deutschland, Lothringen und Elsaß., Lajpcig 1871.
  • Das Kriegssanitätswesen und die Privathilfe auf dem Kriegsschauplatz in Bulgarien 1877–78., Lajpcig 1882.
  • Lebensfragen. Tagebuch eines alten Arztes., Fischer, Štutart 1894 (nemačko izdanje; izvorno na ruskom izdato u Sankt Petersburgu 1856)
  • Num vinctura aortae abdominalis in aneurysmate inguinali adhibita facile ac tutum sit remedium. Doctoral thesis, Dorpat, 1832.
  • Anatomia chrirugica truncorum arteriarum atque fasciarum fibrosarum. Dorpat and Reval, 1837-1840. Atlas na latinskom i nemačkom jeziku.
  • Ueber die Durchschneidung der Achillessehne als operativ-orthopädisches Heilmittel. Dorpat, 1840, 1870.
  • Nouveau procédé pour produire, au moyen de la vapeur d'éther, l'insensibilité chez les individus soumis à des opérations chirurgicales. Comptes rendus de l'Académie des Sciences, Paris, 1847, 24: 789.
  • Recherches pratiques et physiologiques sur l’éthérisation. St. Petersburg, Imprimérie Française, 1847. With the Scottish surgeon James Syme (1799-1870), Pirogov was the first in Europe to adopt ether anaesthesia.
  • On the use of ether in the performance of surgical operations. London and Edinburgh Monthly Journal of Medical Science, 1847-1848, 8: 73-76.
  • Anatomie pathologique du choléra morbus. St. Petersburg, 1849. With Atlas.
  • Rapport médical d’un voyage en Caucase contenant la statistique comparative des amputations. St. Petersburg, 1849.
  • Klinische Chirurgie. Eine Sammlung von Monographien. 3 parts. Leipzig, Breitkopf u. Härtel, 1851-1854. This edition in German predates the first edition in Russian.
  • Der Gypsklebeverband bei einfachen und complicirten Knochenbrüchen und in seiner Anwendung beim Transport Verwundeter und auf dem Schlachtfelde.Leipzig, 1854.
  • Osteoplastische Verlängerung der Unterschenkelknochen bei der Exarticulation des Fusses. Leipzig, 1854. In this book he mentions the exarticulatio pedis that bears his name.
  • Betrachtungen über die Schwierigkeiten der chirurgischen Diagnose und über das Glück in der Chirurgie. Leipzig, 1854.
  • Statistischer Bericht über alle meine im Verlaufe eines Jahres daselbst 1852-53 beobachteten Operationsfälle. Leipzig, 1854.
  • Anatomia topographica sectionibus per corpus humanum congelatum triplici directione ductis illustrata.8 parts. 5 volumes. Petropoli, J. Trey, 1852-1859. First publication on the technique of frozen sections.
  • Grundzüge der allgemeinen Kriegschirurgie. Leipzig, 1864. Translated into Russian as Nachala obshchey voennopolevoy khirurgii [The Principles of General Military Field Surgery]. 2 volumes. Dresden, 1865-1866.
  • Bericht über die Besichtigung der Militär-Sanitätsanstalten in Deutschland, Lothringen-Elsass 1870. Leipzig, 1871.
  • Izbrannye pedagogichsekie sochinenia [Selected Pedagogical Works]. Moscow, 1953.
  • Sobranie sochiney [Collected Works]. 8 volumes. Moscow, 1957-1962.
  • N. N. Burdenko: I. Pirogov - osnovopolozhnik voenno-polevoy khirurgii [N. I. Pirogov - Founder of Military Surgey].In Pirogov's Nachala obshchey voenno-polevoy khirurgii [Beginning of General Military Field Surgery]. I Moscow, (1941). pp. 9–42.
  • Y. I Smirnov:I. Pirogov. Moscow, 1960.
  • N. Maksimenkov: I. Pirogov. Leningrad, 1961.
  • G. Rufanov:I. Pirogov - veliky russky khirurg i ucheny [N. I. Pirogov - Great Russian Surgeon and Scientist"]. Moscow, 1956.
  • S. R. Mikulinsky:Nikolay Ivanovich Pirogov. In: Charles Coulston Gillispie. Editor in chief: Dictionary of Scientific Biographies. Charles Scribner’s Sons. New York, 1970. Volume 10. pp. 619–621.
  • Harish Kumar Vijra & SN Paranjape, RM Bakaya Diary of an Old Physician by Nikolai Ivanovich Pirogov. New Delhi: Amerind Publishing Co. 1991
  • Questions of Life : Diary of an Old Physician (Resources in Medical History).Nikolai Ivanovich Pirogov. 1992.
  • Harish Kumar Vijra Nikolai: Ivanovich Pirogov – The Poetry of a Surgeon. University News, 1996.
  • J. G. McKinnon, A. Tinker: Nikolai Ivanovich Pirogov and the Crimean War. Clinical and Investigative Medicine, Toronto, August 1997, 20 (4): 35.

Napomene

uredi

Izvori

uredi
  1. ↑ Varićak Č. Pirogov, Nikolaj. In: Gažević N, editor. Military encyclopedia. Volume 6. 2nd ed. Belgrade: Redakcija vojne enciklopedije; (1975). pp. 691. (Serbian)
  2. ↑ (en)Nikolai Ivanovich Pirogov, Eponimi na :whonamedit.com
  3. ↑ 3,0 3,1 Osteoplastische Verlängerung der Unterschenkelknochen bei der Exarticulation des Fusses. Leipzig, 1854.
  4. ↑ Anatomia topographica sectionibus per corpus humanum congelatum triplici directione ductis illustrata. 8 parts. 5 volumes. Petropoli, J. Trey, 1852-1859.
  5. ↑ Tankler H, Laschinski G, Roots I. History of German-Baltic relations in medicine. Dtsch Med Wochenschr 2004; 129 Suppl 1: S40–4. (German)
  6. ↑ Данилова А. Пять принцесс. Дочери императора Павла И. Биографические хроники. – М.:Изограф,ЭКСМО-ПРЕСС,2001.
  7. ↑ Мезенин Н. А. Лауреаты Демидовских премий Петербургской Академии наук. Л., Наука, 1987.

Spoljašnje veze

uredi


Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Nikolaj_Pirogov&oldid=41074003