Paraglajding

Paraglajding (ili jedrenje padobranom) je jedan od vazduhoplovnih sportova. To je takmičarski i rekreativni sport. Takođe, spada u ekstremne sportove.

Jedrenje padobranom

Jedrenje padobranom (paraglajderom) je jedan od najmlađih vazduhoplovnih sportova i jedan od najlakših i najjednostavnijih načina da se ostvari san o letenju. Ovaj sport se intenzivno razvija i širi u poslednjih petnaestak godina i sve više uzima maha u sportskom vazduhoplovstvu. Osnovni razlog ovome je taj što ovaj sport ne zahteva prevelika finansijska sredstva, što je u današnje vreme nešto što se najmanje ima. Ta pristupačnost je laka i brza mogućnost samostalnog poletanja, ali zato i veliki rizik. Poletanje bez kvalitetne teoretske pripreme i praktične obuke, pod kontrolom instruktora, je velika šansa za nesreću. Zbog male brzine leta, svaka promena brzine vetra i turbulencija, mogu ugroziti bezbednost. Zato je dugotrajna i sistematska obuka jedini način, da se doživi i dugo uživa u jedrenju padobranom.

Oprema

Oprema za jedrenje padobranom je sledeća:

Padobran za jedrenje (krilo)
Sedište i sistem za povezivanje (sistem)
Rezervni padobran (rezerva)
zaštitna kapa (kaciga)
Zaštitna obuća, rukavice i odeća
Oprema za vezu i navigaciju.

Krilo je upravljiv padobran izduženo-elipsastog oblika. Sastavljeno je iz gornjeg i donjeg sloja tankog ne propusnog materijala, između koga se nalazi prostor podeljen na komore. Veličina komore i njihov broj zavise od vrste krila. Osnovna obuka se počinje na stabilnim i samoudesivim krilima, sa malim brojem debelih komora, koje ometaju veliku brzinu leta. Za velike brzine jedrenja i takmičenja se koriste krila sa velikim brojem tankih (aerodinamičnih) komora, ali i zahtevnija na održavanje stabilnog leta. Upravljivost se postiže povlačenjem, savijanjem izaznih ivica padobrana, komandnim užadima (komandama). Povlačenjem jedne ili obe komande dolazi do savijanja zadnjeg dela krila i tako menja otpor i uzgon jedne, ili obe strane. Kao u svakom letenju, i pri jedrenju padobranom je važno znati minimalnu brzinu upravljivog leta, pre sloma uzgona (stolinga).

Krilo je napravljeno od materijala čija propusnost na gasove treba biti što manja. Propustljivost se meri porozimetrom. UV sunčevo zračenje štetno deluje na materijal krila i zato mu je životni vek oko 200 do 300 sati. Posle tog vremena, poroznost se povećava, nosivost i brzina smanjuju i rizik od narušavanja pravinog oblika povećava, pritisak u komorama između slojeva gornjake i donjake smanjuje, pa se rizik leta na starim krilima povećava. Takva dotrajala krila se obično koriste za vežbu na livadi i blagoj padini, bez uslova za poletanje.

Sistem veza se koristi za smeštaj pilota. On je takve konstrukcije da pilot može biti bezbedan i osećati se prijatno. Generalno veličine je jedne stolice skrojen od sintetičkih materijala, poseduje protektore za zaštitu pilota u slučaju pada, džepove za smeštaj stvari... Postoje različiti sistemi u zavisnosti od namene paraglajdera kao što su npr. akro sistemi (za akrobatsko letenje), sistemi za prelete (aerodinamičniji su, veći, pilot je u ležećem položaju), sistemi za planinsko letenje (manji su i lakši) i standardni sistemi.

Rezervni padobran služi za samo spašavanje pilota kada je u opasnosti. Najčešće je oblika kupole površine od 22 kvadratna metra, a može i više, u zavisnosti od težine pilota. Rezervni padobran kači se za sistem.

Zaštitna oprema se koristi da zaštiti pilota od udaraca, hladnoće, vetra i UV zračenja. U nju spadaju kaciga, odeća, obuća i razne kreme. Pilot mora biti dobro snabdeven za svaki let jer on može potrajati i nekoliko sati. Kaciga je sastavni deo opreme i pilot ne sme započinjati let niti se navezivati na krilo bez kacige. Kaciga može biti tipa šlem koja štiti samo teme, potiljak i slepoočnice, a može imati i dodatak koji ide preko brade tako da štiti i lice. Odeća za paraglajding mora biti takva da štiti od povređivanja, vetra i hladnoće, ali da dozvoljava telu da diše kako ne bi došlo do nepotrebnog znojenja. Najistureniji delovi tela hladnoći i vetru su lice, kolena i ruke. Zato je potrebno imati odgovarajuću potkapu, rukavice i štitnike za kolena. Najpovoljniji su vindstoperi koji se izrađuju od goreteksa. Odeća može biti dvodelna ili jednodelna kao što su kombinezoni. Naravno u letnjim uslovima i malim visinama nije potrebno nosti toliku odeću. Treba znati da temperatura opada za 5-6 stepeni celzijusovih sa porastom visine od 1000 metara. Obuća u paraglajdingu ja jako bitna. Osim što štiti od hladnoće ima ulogu zaštite od povređivanja. Za tu priliku najbolje su dublje planinske cipele koje štite skočni zglob od prebrzog prizemljenja i zgodne su za kretanje po neravnom terenu. Pošto se UV zračenje povećava za 30% na svakih 1000 m nepohodno je nositi odgovarajuće zaštitne naočare i kremu. Pored ove zaštitne opreme dobro je poneti prvi zavoj, vode i malo hrane kao pomoć u slučaju prinudnog sletanja na nepoznat teren.

Oprema za vezu i navigaciju. U nju spada prenosna ručna radio stanica koja služi za uspostavljanje veze sa rukovodiocem letenja, ostalim pilotima i ona spada u sastavni deo opreme bez koje se ne poleće. Dodatna oprema su uređaj za merenje visine (variometar) posebno prilagođen za letače paraglajdera i globalni pozicioni sistem GPS takođe prilagođen primeni na ovoj letelici.

Strah

Svi ljudi imaju strah od visine, što je prirodno kao i svaki strah od nepoznatog. Ako neko kaže da se nikad nije uplašio u toku leta, ne govori istinu ili nije normalan. Iskusni piloti dožive strah tokom leta kada uslovi za letenje nisu povoljni. U početku je strah mnogo jači i intezivniji, ali vremenom sa porastom veštine, strah se smanjuje, a uživanje raste u lepoti slobodnog letenja. Želja za letenjem je uvek jača od straha. Strah je veliki prijatelj svakog pilota, jer ga sprečava da pomera granice leta, izvan trenutne mogućnosti i veštine.

Let

U ovom sportu se ne iskače iz aviona kao što se često misli. Potrebna oprema se lako pakuje u jedan ranac (oko 15kg težine), i potreban je neki vid prevoza do najbližeg pogodnog brda. Kada se pronađe odgovarajuća lokacija, potrebno je manje od deset minuta za pripremu. Posle nekoliko koraka zaleta duž padine brda i uz povoljna strujanja vazduha može se poleteti odmah. Prednost sporta je da nema potrebe za aerodromima ili bilo kakvom drugom skupom infrastrukturom. Jedriličar odlučuje gde i kada će da poleti. Za sletanje početnika je potrebna livada. Iskusnim jedriličarima je dovoljna površina prečnika pola metra. Ne postoji jednostavniji način za poletenje.

Visina i dužina leta

Visina i dužina leta zavise od vremenskih uslova, ali je moguće ostati u vazduhu nekoliko sati, popeti se nekoliko hiljada metara u visinu i preleteti nekoliko stotina kilometara (svetski rekord je oko 400km). Padobran za jedrenje (Paraglajder) je letelica kao i jedrilica, i isto kao vazduhoplovno jedriličarstvo, paraglajding koristi sile vetrova i termike da se ostane u vazduhu i da ide što više i dalje. Kada su uslovi optimalni moguće je poleteti sa brdašca visine nekoliko desetina metara a da se na kraju dostigne visina od preko 3000m. Sve je moguće u ovom sportu i granice se konstantno pomeraju. 2003. godine po prvi put je grupa paraglajderista je poletela sa podnožja Mon Blana (najviši vrh Evrope) i posle sat vremena leta svi su sleteli na vrh planine.

Postoje dve vrste letenja: jedrenje na padini i letenje u termici. Jedrenje na padini ostvaruje se pod dejstvom vetra koji delije normalno (čeoni vetar) na padinu i prati njenu konfiguraciju. Paraglajder se kreće paralelno sa praveći krugove, tačnije osmice. Vetar koji se odbija od padine potiskuje krilo paraglajdera i održava paraglajder na konstantnoj visini. Na ovaj način pilot može ostati u vazduhu sve dok na padinu deluje čeoni vetar određene jačine. Jačina vetra se kreće od 4 m/s do 9 m/s u zavisnosti od same padine, tipa krila paraglajdera i znanja pilota paraglajdera. Letenje u termici dosta je složenije, a takođe i opasnije od prethodnog. Pod pojmom termika podrazumeva se proces zagrevanja sloja vazduha uz tlo i njegovo dizanje na veće visine. Pošto se delovi zemlje razlikuju po svojoj građi i boji onda je očigledno da intenzitet zagrevanja nije isti, a samim tim ni intenzitet dizanja toplog vazduha. Prostor gde je intenzitet dizanja toplog vazduha veliki zove se stub, a prostor gde dizanje toplog vazduha postoji, ali nije velikog intenziteta u paraglajdingu se naziva balon. Piloti paraglajdera da bi dostigli veću visinu traže termičke stubove i u njima kruže. Na taj način termički stub ih diže u visinu. Brzina dizanja može biti najčeće oko 3 m/s pa i do 20 m/s. Mesta na kojima nastaju termički stubovi mogu se prepoznati tako da su teorijska znanja iz pojedinih oblasti meteorologije neophodna u ovom sportu. Termika na prostoru kao što je Balkan počinje u proleće, a završava se krajem leta.

Obuka

Poletanje paraglajderom (video)

Obuka se vrši postupno i sa manjih visina. Tako se učenik polako navikava na visinu i uči osnovne tehnike letenja. Visina se postupno povećava kako učenik napreduje. U praksi je moguće da se izvode prvi visinski letovi (par stotina metara) još tokom prvog dana obuke ali poželjnija je postupnija obuka. Ipak uvek postoji mogućnost da se prvi letovi izvedu u tandem paraglajderima koji imaju mogućnost da nose dve osobe. To je najbezbedniji način da se sa instruktorom doživi prvi let. Pored praktičnog dela, obuka podrazumeva i teorijski deo. Učenje aerodinamike i vazduhoplovne meteorologije je sastavno deo obuke koji se odvija uporedo sa praksom.

Prvi deo osnovnog kursa podrazumeva: upoznavanje sa opremom, ovladavanje tehnikom kontrole kupole padobrana na zemlji, zatim sledi prvi let u mirnim meterološkim uslovima. Naredni letovi imaju cilj uvežbavanja poletanja i sletanja. Sledeći deo kursa je padinsko jedrenje, gde se koristi vertikalna komponenta vetra na padini u cilju dobijanja na visini ili održavanja iste. Napredniji kursevi, za iskusnije polaznike, podrazumevaju jedrenje u termici, odnosno korišćenje termičkih stubova za postizanje visine.

Tandem paraglajder

Tandem paraglajder je ultra laka letjelica, meke konstrukcije, koja može da ponese pilota i putnika.

Princip letenja je isti kao kod običnog paraglajdera za slobodno letenje, s tim što je kupola tandem paraglajdera veće površine (kvadrature) i ima veću nosivost. Na nju se kače dva sistema veze, jedan za pilota i drugi za putnika.

U poletanju i sletanju, zbog prirode konstrukcije letilice, pilot i putnik aktivno učestvuju. U toku leta pilot je potpuno aktivan, a putnik mu pomaže samo pri zaokretima prenošenjem težine na stranu na koju se skreće.