Hans Gude

Gude je rođen u Oslu 1825. godine kao sin sudije Ove Gudea i Marije Elizabet Brant.^[1][3][4]

Svoju umetničku karijeru započinje privatnim časovima kod Johanes Flintoa, a od 1838. ide na njegove večernje časove u Kraljevskoj školi crtanja u Oslo.^[3] na jesen 1841. Johan Sebastijan Velhaven je predložio da se mladi Gude pošalje u Dizeldorf na dalje usavršavanja u umetnosti.^[3][4]

Na Akademiji umetnosti u Dizeldorfu je sreo Johan Vilhelm Širmera — profesora slikanja predela — koji ga je savetovao da odustane od svojih ambicija da postane slikar i da se vrati redovnim studijama odk ne bude prekasno.^[3] Akademija je odbila da ga primi ali je Gude privukao pažnju Andreas Ahenbaha koji mu je davao privatne časove.^[3][4]

 

Gude je na jesen 1842. godine konačno primljen na Akademiju i tu se pridružio Širmerovom kursu slikanja pejsaža gde je jako brzo napredovao.^[3][4] To je tada bio novouvedeni kurs 1839. godine, kao pandan u to vreme prestižnijem slikanju figura ljudskog tela. Na kraju prvog semestra, Gudeov performans je proglašen dobrim a on opisan kao talentovan.^[3] da bi u studentskoj knjižici 1843/44 on bio jedni u klasi od 12 za koga je pisalo da je vrlo talentovan.^[3]

Gude je bio na Akademiji do 1844, kada je otišao za Oslo.^[1][4] 25. jula 1850. Gude je oženio Betsi Šarlot Julian Anker (1830–1912), ćerku generala Erika Ankera.^[1]

Godine 1854. Gude je imenovan za profesora pejsažnog slikarstva na Akademiji i tako zamenio svog profesora.^[3][4][8] Sa svojim 29 godina je postao najmlađi profesor na Akademiji.^[3] Njegovo postavljanje je donekle bilo i politička odluka zbog konflikta koji je vladao među drugim kandidatima. Predavao je šest sati kurs, dva sata rada u kancelariji, bio mentor sa drugim profesorima ali i prisustvovao sastancima kolektiva.^[3] 1857. Gude podnosi ostavku, navodeći privatne razloge i poljuljano zdravstveno stanje, iako u svojim memoarima kao razlog navodi suprotstavljenost dvoje učenika.^[3] Njegova profesura je bila slabo plaćena i na dnu liste ostalih plata na Akademiji i Gude je bio jedan od nekoliko profesora kojima je povišica odbijena 1855.^[3] Gude je bolje tretiran od strane Akademije kada je najavio ostavku i trebalo mu je celih pet godina da napusti Dizeldorf.^[3] Nakon toga se preselio u Vels gde se posvetio slikanju.

U decembru 1863, Gude je dobio ponudu i prihvatio profesuru na Školi umetnosti u Baden u Karlsruhe, gde je opet nasledio svog profesora i napustio Vels.^[3][4] Tu je nastavio da repordukuje pejsaže koje je posmatrao, stil koji je prenosio i na svoje studente.^[3][4] Tu je proveo 6 godina dok se nije prebacio na Akademiju umetnosti u Berlin.^[3] Penzionisao se 1901. godine.^[3][4] Umro je u Berlinu dve godine kasnije.^[2][3][4]

•  
  Landscape Study from Vågå, 1846
•  
  Tessefossen I Vaga I Middagsbelysning, 1848
•  
  Hardanger fjord
•  
  Under eketreet or Under the Oak (1858)
•  
  Spinnkusten längs Sörlandskusten (1872)
•  
  Hvile på stien or Resting on the path (1878)
•  
  Fisker fra Rügen, or Fishermen from Rügen, (1882).
•  
  Fishermen Hans Gude and Adolph Tidemand
•  
  Høifjell, 1857
•  
  Damer i solskinnet or Ladies in the sunshine (1883)
•  
  Kaien på Feste i nær Moss (1898)

• 1852 — Zlatna medalja u Berlinu^[6]
• 1855 — Medalja, Pariz^[6]
• 1860 — Zlatna medalja u Berlinu^[6]
• 1861 — Medalja, Pariz^[6]
• 1867 — Medalja, Pariz^[6]
• 1873 — Zlatna medalja u Beču.
• 1880 — Clan Senata Berlinske akademije umetnosti^[3]
• 1894 — Oreden Svetog Olava^[3][5]

• Amsterdam^[5][6]
• Berlin^[5][6]
• Kopenhagen^[5]
• Roterdam^[5][6]
• Stokholm^[5][6]
• Bec^[5][6]