Ekonomija

Ekonomija
Ekonomija po regijama  Afrika  • Sjeverna Amerika Južna Amerika  • Azija Evropa  • Okeanija
Generalni aspekti
Razvoj ekonomske misli Mikroekonomija • Makroekonomija
Metodologija
Bihejvioristička  • Komputacijska Ekonometrija  • Evoluciona Eksperimentalna • Teorija igre Matematička  • Društvena psihologija
Polja i podjele
Razvoj • Rast • Historija Međunarodna trgovina • Rad Ekonomija bogatstva • Finansijska Monetarna teorija • Javni sektor Industrijska organizacija • Zakon Ekološka • Ekonomski sistemi Prirodni resursi • Poljoprivreda Okruženje • Regionalna nauka Gradska • Kultura • Zdravlje
Kategorija:Ekonomija
Časopisi • Publikacije Kategorija:Ekonomija • Teme • Ekonomisti
Ekonomske ideologije  Anarhistička • Kapitalistička Komunistička • Korporativna Fašistička • Džordžijska Islamska • Slobodna trgovina Tržišna socijalistička • Merkantilistička Protekcionistička • Socijalistička Sindikalistička • Treći put
Ova kutijica: pogledaj • razgovor • uredi

Današnji naziv ekonomske nauke koji se sa engleskog „economics” u srpskom jeziku prevodi i kao ekonomija i kao ekonomika, potiče od grčke reči „oikonomikos“ (οικονομικός). Ova reč je složenica koja povezuje grčke reči „nomos“ (νόμος), običaj, zakon i „oikos“ (οικος), kuća, i izvorno znači: zakoni upravljanja domaćinstvom. Veruje se da ju je prvi put upotrebio grčki mislilac Ksenofon (Ξενοφῶν, 427–355. pne.) koji je svoju knjigu koja objašnjava kako uspešno voditi poljoprivredno domaćinstvo nazvao „Oikonomikos“ (Oικονομικός)^[10][11]

Ekonomija je doživela dugi razvojni put, zavisno od promena ekonomske rezvijenosti i društvenih odnosa. Ekonomska misao započinje učenjem antičkih filozofa Ksenofonta, Platona i Aristotela, a nastavljaju je srednjovekovni skolastici i kanonisti, od kojih je najpoznatiji bio sveti Toma Akvinski. Opšta karakteristika tog razdoblja bio je normativizam, o čemu govore stavovi o trgovini, kamati, pravdnoj ceni itd., što je u vezi sa vrednostima i ciljevima, za razliku od pozitivne ekonomije koja predstavlja skup sintetizovanih znanja o onome što postoji u praksi – životu.

Prvi ekonomski teoretičari bili su merkantilisti (od 15. do 18. veka), koji su se zalagali za pozitivan platni bilans zemlje u međunarodnoj trgovini, koji bi se ostvarivao uz snažnu intervenciju države.

Na osnovu kritike državnog intervencionizma, merkantilisti su razvili teorije ekonomskog liberalizma u Francuskoj (fiziokrati) i Engleskoj (klasičari).

Engleski politički ekonomista Adam Smith je započeo modernu ekonomiju kao naučnu disciplinu preko svoje knjige "Bogatstvo naroda". Smith je u navedenoj knjizi zaključio da pojedinci vođeni "nevidljivom rukom" tržišta ostvarujući svoje interese ujedno ostvaruju i interese društva u cjelini. Smith je i odbacio merkantilistički zahtjev za ograničavanjem trgovine, tvrdeći da je trgovina korisna i da zemlje trguju na bazi apsolutnih prednosti ("teorija aposolutnih prednosti"). Smithov nasljednik David Ricardo je ponudio svoju teoriju međunarodne trgovine koja se odnosi na komparativne prednosti zemalja ("teorija komparativnih prednosti").

Naslanjajući se na radnu teoriju vrijednosti ekonomskih klasika, Karl Marx uvodi pitanje eksploatacije radnika u ekonomiji. Naime, smatrajući da rad čini osnovu vrijednosti nekog proizvoda, Marx je zaključio da višak rada prisvaja kapitalista, a protivno pravima radnika koji su uložili svoj rad u taj proizvod. Marksisti naknadno odbacuju druge teorije vrijednosti poput proizvodne teorije vrijednosti i grupe subjektivnih teorija vrijednosti.

Osnivačem Austrijske ekonomske škole se smatra Carl Menger koji je poznat po marginalnoj teoriji korisnosti. Ova teorija korisnosti spada u red subjektivnih teorija vrijednosti i suprotna je proizvodnoj teoriji vrijednosti koju su primjenjivali klasici prije Mengera. Austrijska ekonomska škola je najpoznatija po primjeni metodološkog individualizma koji pretpostavlja posmatranje individue i njenih akcija, te primat dedukcije nad indukcijom u procesu zaključivanja. Tržište se posmatra kao spontani poredak (katalaksija). Poznati predstavnici austrijske škole ekonomije su Friedrich August Hayek, Ludwig von Mises i Eugen von Böhm-Bawerk. Neki smatraju da je i Joseph Schumpeter pripadao ovoj školi mišljenja.

Kao što smo već rekli jedan od ključnih zadataka ekonomije je da odgovori na tri pitanja (šta, kako i za koga). Društva imaju različite ekonomske sisteme koji na različit način odgovaraju na ta pitanja.

Tako imamo društva sa naredbodavnom ekonomijom (planska ekonomija) i društva sa tržišnom ekonomijom. U današnjem svijetu niti jedno društvo nije u potpunosti usvojilo jedan od ovih sistema, već je to mješavina između njih, pa za sva ta društva kažemo da imaju mješovite ekonomije.

Tržišnom ekonomijom smatramo ekonomiju zasnovanu na ravnoteži ponude i potražnje. Što je manje vlast uključena u tržište, to je tržište slobodnije. Krajnji vid takve ekonomije je liberalno društvo u kojem državni aparat nema uticaja na ekonomiju. Zagovornici takvog društva polaze od shvatanja da ekonomija teži ka ravnoteži zahvaljujuci zakonu spojenih posuda. Pojam globalizacije je usko vezan za ovakvo poimanje ekonomije.

Zagovornici planske ekonomije smatraju da je ekonomiju moguće kontrolisati kroz državnu intervenciju. Planska ekonomija podrazumijeva da postoji centralni planski organ koji će donositi odluke o cjelokupnom ekonomskom sistemu. Oštru kritiku ovakvom pristupu ekonomiji iznijela je Austrijska ekonomska škola.

Teorije ekonomije su:

Ekonomija kao nauka bavi se razotkrivanjem, analizom i produbljivanjem saznanja o ekonomskim zakonitostima i pojavama u društvenoj proizvodnji sa stanovišta analize odnosa proizvodnje (klasična ekonomska teorija), odnosno racionalnosti upotrebe ograničenih resursa i neograničenih ljudskih potreba. Analiza se vrši na makro i mikro nivou.

• Makroekonomija potiče od grčkih reči MAKΡΥΣ/macrys (veliki) i ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (pravila u radu gazdinstva), što znači da proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem problema društvene privrede, kao celine, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina.
• Mikroekonomija potiče od grčkih reči ΜΙΚΡΟΣ/micros (mali) i ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (pravila u radu gazdinstva), što bi u prevodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za pojedince i preduzeća.

Glavni članci: Ekonomska metodologija i Matematička ekonomija

Savremena ekonomija koristi matematiku. Ekonomisti se oslanjaju na alate kalkulusa, linearne algebre, statistike, teorije igara, i informatike.^[12] Od profesionalnih ekonomista se očekuje da budu upoznati sa tim alatima, mada se samo manji broj njih specijalizuje u polju ekonometrije i matematičkih metoda.

Formalna ekonomska teorija se oslanja na a priori kvantitativne ekonomske modele, koji zahvataju mnoštvo koncepata. Teorija se tipično bazira na ceteris paribus pretpostavci, što znači na držanju konstantnim svih promenljivih osim razmatrane. Pri kreiranju teorija, cilj je da se nađu one koje nemaju povećane informacione zahteve, koje proizvode preciznija predviđanja, i koje su proliferne u generisanju rezultata istraživanja u odnosu na prethodne teorije.^[13]

U mikroekonomiji, glavni koncepti su ponuda i potražnja, marginalizam, teorija racionalnog izbora, oportunitetni trošak, budžetska ograničenja, korisnost, i teorija firme.^[14][15] Rani makroekonomski modeli su bili usredsređeni na modeliranje odnosa između agregatnih promenljivih, međutim pošto se ispostavilo da se odnosi vremenom menjaju makroekonomisti, uključujući nove kejnzijaniste, su reformulisali svoje modele u obliku mikrofondacija.^[16]

Gore pomenuti mikroekonomski koncepti igraju važnu ulogu u makroekonomskim modelima – na primer, u monetarnoj teoriji, kvantitativna teorija novca predviđa da povećanje novčane mase povišava inflaciju, i za inflaciju se smatra da je pod uticajem racionalnih očekivanja. U ekonomiji razvoja, sporiji rast razvijenih nacija je u nekim slučajevima bio predviđen zbog opadajućih marginalnih povraćaja na investicije i kapital, i ta pojava je uočena u slučaju četiri azijska tigra. U nekim slučajevima ekonomska hipoteza je samo kvalitativna, a ne kvantitativna.^[17]

Prezentacije ekonomskih razmatranja često koriste dvodimenzionalne grafikone za ilustrovanje teorijskih relacija. Na višem nivou uopštenosti, Pol Samjuelsonova rasprava Fondacije ekonomske analize (1947) je koristila matematičke metode za predstavljanje teorija, posebno radi maksimizovanja bihevioralnih odnosa agenasa koji dosežu ravnotežu. Knjiga ima fokus na ispitivanju klase izjava zvanih operaciono smislene teoreme u ekonomiji, što su teoreme koje mogu da budu opovrgnute empiričkim podacima.^[18]

Glavni članci: Ekonometrija i Eksperimentalna ekonomija

Ekonomske teorije se frekventno empiriski testiraju, uglavnom putem ekonometrije koristeći ekonomske podatke.^[19] Kontrolisani eksperimenti koji su uobičajeni u fizičkim naukama su teško izvodivi i retko se sreću u ekonomiji.^[20] Umesto toga široke grupe podataka se obzervaciono studiraju; ovaj tip testiranja se tipično smatra manje rigoroznim od kontrolisanih eksperimenata, i zaključci su tipično u većoj meri okvirni. Međutim, polje eksperimentalne ekonomije je u porastu, i u sve većoj meri se koriste prirodni eksperimenti.

Statistički metodi, kao što je regresiona analiza, se često koriste. Praktičari koriste takve metode za procene veličine, ekonomskog značaja, i statističkog značaja („jačine signala“) hipotetizovanih relacija i za podešavanje nivoa buke drugih promenljivih. Takvim sredstvima, hipoteze mogu da budu prihvaćene, mada do toga dolazi u probabilističnom smislu, umesto izvesnosti. Prihvatanje je zavisno od opovrgavajućih hipoteza testovima preživljavanja. Upotreba široko prihvaćenih metoda ne proizvodi uvek konačne zaključke, niti čak konsenzus po datom pitanju, imajući u vidu različite testove, setove podataka, i prethodna verovanja.

Kritike bazirane na profesionalnim standardima i nereplikabilnosti rezultata služe kao dodatne provere protiv predrasuda, grešaka, i prekomerne generalizacije,^[15][21] mada je najveći deo ekonomskih istraživanja obeležen kao nereplikabilan, i prestižni žurnali su optuživani da ne omogućavaju replikaciju putem davanja pristupa kodu i podacima.^[22] Poput korošćenja teorija, upotrebe statističkih testova su otvorene za kritičku analizu.^[23] Kritički komentari ekonomskih publikacija u prestižnim žurnalima poput American Economic Review su znatno opali u zadnjih 40 godina. Ovaj trend se delom pripisuje podsticajima žurnala da se maksimizuje broj citacija radi ostvarivanja višeg ranga u indeksu citacija društvenih nauka (SSCI).^[24]

U primenjenoj ekonomiji, ulazno-izlazni modeli koji koriste metode linearnog programiranja se veoma često sreću. Velike količine podataka se obrađuju putem računarskih programa da bi se analizirao impakt pojedinih smernica; IMPLAN je jedan od dobro poznatih primera.

Eksperimentalna ekonomija promoviše upotrebu naučno kontrolisanih eksperimenata. Time je umanjena dugo primetna distinkcija ekonomije i prirodnih nauka, omogućavanjem izvođenja direktnih testova za ono što je ranije prihvatano u obliku aksioma.^[25] U nekim slučajevima je utvrđeno da aksiomi nisu bili u potpunosti korektni; na primer, igra ultimatuma je pokazala da ljudi odbacuju nejednake ponude.

U bihevioralnoj ekonomiji, psiholog Daniel Kahneman je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002. godine zajedno sa Amosom Tverskim za njihovo empirijsko otkriće nekoliko kognitivnih sklonosti i heuristika. Slično empirijsko testiranje se vrši u neuroekonomiji. Još jedan primer je pretpostavka usko sebičnih preferencija u modelu kojim se testira za sebične, altruističke, i kooperativne preferencije.^[26] Te tehnike su podstakle neke autore da trvrde da je ekonomija „istinska nauka“.^[27]

Glavni članak: Ekonomista

Profesionalizacija ekonomije, izražena u vidu porasta diplomskih programa ovog predmeta, je bila opisana kao „glavni izazov ekonomije od oko 1900-tih“.^[28] Većina većih univerziteta i mnogi koledži imaju smer, školu, ili departman u kojem se akademska zvanja dodeljuju za ovaj predmet, bilo da je to u okviru liberalnih umetnosti, poslovnih, ili profesionalnih studija.

U privatnom sektoru, profesionalni ekonomisti su zaposleni kao konsultanti, i u industriji, uključujući bankarstvo i finansije. Ekonomisti takođe rade za razne vladine departmane i agencije, na primer, za nacionalnu riznicu, centralnu banku ili statistički biro.

Nobelova nagrada za ekonomiju je nagrada koja se dodeljuje ekonomistima svake godine za izvanredne intelektualne doprinose polju.