Nesopstvo

Glavni članci: Atman i Tat tvam asi

Atman je ključni termin indijske filozofije, koji označava sopstvo, svojstvo, individualnost, suštinu, dušu. Ova reč inače označava i povratnu zamjenicu 'sebe', i ta se dva značenja dobro dopunjuju. Atman nije samo subjektivna strana sopstva, niti samo njegova objektivna strana, nego je i ono što ih objedinjuje. U Budino vreme, u vedantinskoj filozofiji već je razrađena metafizika jedinstva atman-brahman, individualnog i univerzalnog duhovnog principa.^[3]

Budino učenje o nesopstvu (anatmanu) je nastalo nasuprot tradicionalnom hinduističkom učenju o večnom sopstvu (atman). Ono stoji nasuprot vedantske teorije atman-brahman, i đainističke teorije o đivi.^[3]

Buda kao metod analize najčešće primenjuje shemu pet hrpa goriva (upadanakkhandha), koje pothranjuju iluziju postojanja sopstva: oblik, osećaj, opažaj, obrasci i svest.

Glavni članci: Sopstvo i Atman

Na pitanje „kako nastaje gledište o postojanju sopstva?” Buda odgovara:

Loše upućen čovek smatra da je telo sopstvo ili da sopstvo poseduje telo ili da je telo u sopstvu ili da je sopstvo u telu. On smatra da je osećaj sopstvo... da je opažaj sopstvo... da su mentalni obrasci sopstvo... da je svest sopstvo ili da sopstvo poseduje svest ili da je svest u sopstvu ili da je sopstvo u svesti. Na taj način nastaje gledište o postojanju sopstva.^[9]

– Buda

Glavni članak: Gledište (budizam)

Međutim, iako je žestoko kritikovao ideju postojanja sopstva, Buda takođe nije zauzimao suprotno stanovište, da sopstvo ne postoji. On je sva ta stanovišta nazivao "džunglom gledišta" koje stoje kao prepreka na putu oslobođenja:

Dok god čovek poklanja pažnju onome što ne bi trebalo, jedno od šest vrsta gledišta u njemu nastaje:

• gledište „sopstvo postoji“ se u njemu javlja i učvršćuje;

• gledište „sopstvo ne postoji“ se u njemu javlja i učvršćuje;

• gledište „sopstvom opažam sopstvo“ se u njemu javlja i učvršćuje;
• gledište „sopstvom opažam ne-sopstvo“ se u njemu javlja i učvršćuje;

• gledište „ne-sopstvom opažam sopstvo“ se u njemu javlja i učvršćuje;

• ili pak ima gledište: „ovo moje sopstvo je to koje govori, oseća i doživljava plod dobrih i loših postupaka; ono je trajno, nepromenljivo, večno, ne podleže promeni i zauvek će trajati“.

Ovo se naziva šipražjem gledišta, džunglom gledišta, iskrivljenošću gledišta, okovom gledišta. Sapet okovima gledišta, neznalica, prost čovek ne oslobađa se rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja. Ne oslobađa se, kažem vam, od patnje.^[10]

– Gotama Buda

Glavni članci: Ime-oblik, Pet gomila i Svest (budizam)

Buda je govorio da sve što je nastalo mora nestati, i da je pogrešno prolazne stvari smatrati sopstvom:

 

Telo nije sopstvo, osećaji nisu sopstvo, opažaji nisu sopstvo, misli nisu sopstvo i svest nije sopstvo, jer kada bi to bili, tada ne bi bili prolazni i mogli biste svome telu reći: "Budi ovakvo. Ne budi onakvo!" Ali pošto telo, osećaji, opažaji, misli i svest jesu prolazni i ne možete im reći: "Budi ovakvo. Ne budi onakvo", oni nisu sopstvo… Ko ovo vidi, okreće se od svega toga, i u njemu strasti blede; kad strasti izblede, on je slobodan, a kada je slobodan, on zna da je slobodan.^[12]

– Gotama Buda

Nasuprot većini drugih učitelja, Buda je tvrdio da svest, koju ljudi uglavnom smatraju sopstvom, ne samo da nije večna već je najpromenljivija stvar u čoveku:

Bilo bi poželjno za neobrazovanog čoveka da pre smatra svojim sopstvom svoje telo sastavljeno od četiri elementa nego svoj duh. Jer, očigledno je da njegovo telo može da traje jednu, dve, tri, četiri, pet ili deset ili čak sto i više godina; dok ono što nazivamo misao, svest ili duh, stalno se pojavljuje i noću i danju kao jedna stvar, a nestaje kao nešto drugo.^[13]

– Gotama Buda

On je svojim učenicima savetovao da se ne upuštaju ni u šta što stvara ja, moje i druge iluzije:

Ovako bi trebalo sebe da vežbaš: 'Neću se upuštati u bilo šta što stvara "ja", "moje" i slične sklonosti ka obmani, bilo u pogledu ove svesti i tela, bilo u pogledu spoljašnjih predmeta, i dostićiću oslobođenost uma putem mudrosti.^[14]

– Buda

Prema Budinim rečima, napuštenje svega što nije naše će nam doneti dobrobit i sreću:

Sve ono što nije vaše, napustite; kada ste ga napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. A šta je to što nije vaše? Materijalni oblik nije vaš. Napustite ga, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Osećaj nije vaš. Napustite ga, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Opažaj nije vaš. Napustite ga, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Mentalni obrasci nisu vaši. Napustite ih, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Svest nije vaša. Napustite je, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo.^[15]

– Buda

Kada uvidimo da je ideja o trajnom sopstvu samo iluzija, tada prestajemo da nanosimo patnju sebi i drugima.^[2]

Nakon Budine smrti, budistička filozofija će još jasnije odrediti nepostojanje sopstva. S druge strane, čitava indijska filozofija se već "dvije i po tisuće godina trudi da relativizira i ograniči Buddhinu negaciju atmana".^[16]

Kralj Milinda otiđe tamo gdje se nalazio mudrac Naga­sena, pa ga pozdravi prijateljskim i ljubaznim riječima, a zatim s poštovanjem sjedne postrance. Uzvraćajući pozdrave, Nagasena pridobije kraljevu sklonost. Nakon toga kralj Milinda upita: "Kako se zoveš, gospo­dine?" "Poznat sam pod imenom Nagasena, Veličanstvo! Tim me imenom nazivaju moja braća u nauci. Ipak, ma da roditelji daju takva imena kao Nagasena, ili Surasena, ili Virasena ili Sihasena, sve je to tek skupni naziv i podesna oznaka, jer ne postoji nikakvo ja."^[17]

– Milindina pitanja

U 2. veke p.n.e. helenistički kralj Milinda je zatražio od čuvenog budističkog učitelja Nagasene da mu razjasni pojam nesopstva, što je zabeležno u spisu Milindina pitanja. Nagasena objašnjava da je ime samo oznaka koje ne predstavlja stvarni entitet, a Milinda pokazuje nevericu u vezi sa tom idejom. Nagasena ga onda pita kako je došao do njega. Kralj kaže da je došao kočijom. „Pokaži mi kočiju“, zamoli ga Nagasena. „Je li ruda kočija?“ „Ne“, reče kralj. „Je li to osovina?“ „Nije.“ „Jesu li to točkovi, trup, držalje za barjak, jaram, uzde ili bič?“ i opet kralj odgovara odrečno. „Jesu li onda kočije nešto drugo osim tih delova?“. Kralj i na ovo odgovara sa „ne“ i prinuđen je da prizna kako su „kočije“ naziv za zbirku delova. Na kraju Nagasena izgovara stihove iz Tipitake (SN V.10): Baš kao što se za sklop delova koristi reč kočija, tako, kada postoje sastojci, po dogovoru ih nazivamo bićem.^[18]

Budagoša, jedan od najvećih komentatora teravada budizma, bavio se ovom temom u 5. veku. On postavlja pitanje: "Ko čini delo, a ko trpi posledice?" Nakon čega odgovara da "Nema počinioca ko delo čini, niti onog ko posledice trpi. To samo sastojci kruže i premeštaju se."^[19]

"Postoji patnja, ali ne onaj ko pati,

postoji delo, ali ne onaj ko dela,

postoji utrnuće, ali ne biće koje trne,

postoji put, ali na njemu putnika nema.^[20] "

— Budagoša

Škotski filozof David Hume je, nezavisno od budističke tradicije, došao do zaključka o nepostojanju sopstva. On primećuje da neki filozofi zamišljaju da smo svakog trenutka svesni onoga što nazivamo svojim ja, da osećamo njegovo postojanje i produženje u postojanju, i da smo uvereni u njegovu savršenu istovetnost. Međutim, ove su tvrdnje oprečne iskustvu, jer nema opažaja od kog takva predstava potiče. Jer ja ili osoba nije nikakav utisak, već ono na šta se, pretpostavlja se, odnose naši razni utisci i predstave.^[21]

Što se mene tiče, kada najprisnije prodrem u ono što nazivam sobom, uvek se spotaknem o ovaj ili onaj pojedinačni opažaj, toplote ili hladnoće, svetlosti ili senke, ljubavi ili mržnje, bola ili zadovoljstva. Ni u jedan mah ne mogu da uhvatim sebe bez nekog opažaja i nikad ne mogu da zapazim ništa doli opažaj. Kad mojih opažaja nestane za neko vreme, kao u dubokom snu, tada sam nesvestan sebe i može se odista reći da ne postojim. I kad bi nestalo svih mojih opažaja usled smrti, i kad ne bih mogao da mislim, ni osećam, ni vidim, ni volim, ni mrzim, posle raspadanja tela bio bih potpuno uništen i ne poimam šta je još potrebno da bih postao savršeno nebiće.^[21]

– Dejvid Hjum

Hjum zaključuje da, iako neko možda može opažati nešto trajno i prosto što naziva sobom, "ja sam uveren da takvog principa u meni nema".^[21] On zaključuje da ljudi nisu ništa više do "svežanj ili skupina različitih opažaja", koji slede jedni druge nepojmljivom brzinom, i u stalnom su protoku i kretanju.^[21]

Džidu Krišnamurti, savremeni indijski filozof, čija se misao ovde podudara s Budinom, izražava isti problem ovako: verski sistemi identifikuju "nižeg", "odvojenog" ili "relativnog" "sebe" sa apsolutnim bićem, božanstvom. Pri tome je bitno da negacija sebe ne bude poništenje, nego predaja i spasenje putem kapitulacije slabijega ("identifikuj se s obuhvatnijim, pa će ono čime smatraš sobom iščeznuti"). Ipak, nema sumnje, ističe Krišnamurti, da je identifikacija još uvek proces sopstva:

Ono što je obuhvatnije tek je projekcija 'mene'; tu projekciju ja doživljavam i time osnažujem svoje ja… Potrebno je potpuno odstraniti to žarište, a ne nastojati da ga opravdamo. Biti integralno inteligantan znači biti lišen sebe. Je li to moguće?^[22]

– Džidu Krišnamurti

Krišnamurti objašnjava nastanak sopstva na sledeći način: Um vidi da su misli prolazne, i želi nešto trajno. Tako misao uspostavlja deo sebe kao mislioca, kao "trajni" entitet koji posmatra i sudi. Rezultat ove podele je sukob, jer mislilac postaje entitet koji sudi. No, ako pažljivo osmotrimo, samo mišljenje jeste. Mislioca je stvorila misao.^[23]

Glavni članci: Karma u budizmu i Uslovljeni nastanak

Osporavajući sopstvo, Buda je redefinisao i pojam delatnog subjekta. Na pitanje da li je onaj ko trpi posledice nekog dela isti onaj koji ga je izvršio, Buda odgovara da bi se, kada bi bilo tako, upalo u eternalizam, tj. uveo bi se jedan večni delatnik. Ako bi se, nasuprot tome, tvrdilo da je jedno delatnik, a drugo onaj što trpi posledice, podržalo bi se ukidanje delatnika. Buda izbegava obe krajnosti i odabira srednji put, predstavljen uslovljenim nastankom. Kad uslovljeno nastajanje prestane, sastojci koji sačinjavaju neku osobu — a koje karmičke sile drže u spoju i prate iz života u život — takođe se zaustavljaju, čime se i patnja okončava.^[6]

Glavni članak: Preporađanje (budizam)

Čuveni budistički učitelj Nagasena, u 2. veku p.n.e. je na pitanje kralja Milinde: "Može li postojati preporađanje, kad nema preseljenja duše?" odgovorio na sledeći način: "Da, poštovani kralju, može. Baš kao što neko može upaliti lampu koristeći neku drugu već upaljenu, a da pri tome ništa ne prelazi sa jedne lampe na drugu ili bas kao što učenik može naučiti stihove napamet od svog učitelja, a da se stihovi ne sele iz učitelja u učenika."^[24]

 

Spoj budističkog učenja o preporađanju i nesopstvu se često doživljava kao protivurečno, jer „ako nema trajnog sopstva ili duše šta onda prelazi iz jednog života u naredni?"^[2] Budistički odgovor obično glasi da Buda nije učio da sopstvo ne postoji kao takvo, već da ne postoji trajno metafizičko sopstvo.^[2] U budizmu, sopstvo se razume kao jezgro načinjeno od utisaka, sećanja, osobina i sklonosti, koje se neprekidno menja. I upravo je to "sopstvo" ono koje prelazi iz jednog života u drugi.^[2]

Nekad se navodi poređenje sa tri bilijarske kugle u jednoj liniji. Kada se četvrta kugla zakotrlja preko stola i udari ih, kugla koja se do tada kretala će se tu i zaustaviti, prva i druga odarena kugla će takođe ostati u mestu, ali će se treća pokrenuti. Energija iz četvrte kugle se kroz prvu i drugu prenela na treću kuglu i pokrenula je da se zakotrlja po stolu.^[2] Na sličan način, budisti veruju da mentalna energija, koja čini ono što konvencionalno nazivamo "sopstvom", prelazi iz jednog života u drugi, što upravo omogućuje njena promenljivost (anića)^[2]

Vikicitat ima kolekciju citata srodnih sa: Nesopstvo

• Atman
• Sopstvo
• Duša
• Uslovni nastanak

• Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša. 
• Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
• Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1, Zagreb, 1979.
• Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT. 
• Njanatiloka, Bhikhu (1996). Budistički rečnik. Beograd: Pešić i sinovi. 
• Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga. 
• Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd: Srednji put. 

• Anatta-lakkhana sutta Arhivirano 2009-10-27 na Wayback Machine-u (O obeležju ne-sopstva)
• Čedomil Veljačić, Pitaja o nosiocu tereta moralne odgovornosti