Ливонци
| Ливонци Лīвлизт | |
|---|---|
 | |
Ливонци (ливонски: лīвлизт, латвијски: лīви, лīбиеши, естонски: лиивласед, руски: Ливы, њемачки: Ливен, Ливониер) било је једно од древних балтско-финских племена које је живјело у Ливонији.
Ливонци су били аутохтони по данашњој сјеверној Латвији и југозападној Естонији.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Угро-финска и балтска племена предци Ливонаца и Летонаца населили су на териториј данашње Латвије крајем брончаног доба. Ливонци су се као етнос формирали у 12. вијеку, касније су се стопили са осталим античким латвијским племенима; Латгалцима, Куршима, Земгалима и Селима и формирали данашњу Летонску нацију.[2]
Ливонци се први пут спомињу у хисторијским записима почетком 12. вијека у руској Несторовој кроници - Повест времених лета, као дио полочке војске која је судјеловала у кампањи кијевских и чернигивских кнежева против кнеза Давида Свјатославича из Смоленска.[2]
Детаљнији податци о Ливонцима из Видземе с краја 12. и почетка 13. вијека налазе се у Ливонској римованој кроници, о њима се наводи „Тамо крај ријеке Даугаве (Западне Двине), која дотиче из Русије (Рузен), живи безбожни народ, срчаних ратника– Ливонци (Лиwен) – како се зову”.[2]
Ливонска култура имала је зенит током 11. - 12. вијека.[2]
На бази археолошких и писаних извора може се идентифицирати пет великих регија у којима су крајем 12. вијека живјели Ливонци; Сјеверна Курландија, доњи ток Даугаве (Западне Двине) и Ријеке Гаује, Метсеполе и Идумеја. Славни ливонски вођа Цаупо из Гаује имао је утврду поред данашњег замка Тураида.[2]
Почетком 12. вијека, Видземски Ливонци почели су се стапати са Латгалцима и другим балтским племенима Латвије стварајући базу за развој латвијског језика и народа. Изгледа да се ливонски говорио у Даугави и Идумеји све до 15.-16. вијека, у Гауји до 17. вијека, али у Метсеполи до средине 19. вијека.[2]
Мање се зна о древним Курландским Ливонцима, према документима и лингвистичким траговима Курландски Ливонци живјели су помијешани са Куршима, који су у 12.-13. вијеку владали Курландијом. Курландски Ливонци били су повезани и са Вендима, који су се преселили из доњег тока ријеке Венте у Ригу и до 12. вијек живјели у крају око Цēсиса.[2]
У сјеверној Курландији ливонски се говорио до 16.-17. вијека, тад се почео ширити латвијски из Видземе. Почетком 20. вијека ливонски се говорио у само дванаестак рибарских села на сјеверу, данас знаних као Ливонска обала.[2]
Посљедња жена која је знала и говорила ливонски као материњи језик - Гризелда Кристиņа умрла је 2013. па се сматра да је тај језик изумро. Иако има тридесетак људи који су га научили као други језик, и неких 250 који се декларирају као Ливонци.[1]